Ja sam Miroslav Zivkovic, bivsi profesionalni fudbaler "Vojvodine" i reprezentacije Jugoslavije. U F.K. "Vojvodina" sam igrao od 1982-1992 god. Prosao sam sve selekcije od "petlica" do A-tima. Od samog pocetka karijere sam odskakao od ostalih, neke od najvecih legendi naseg fudbala su me proglasavali za talenta kakav se jos nije pojavio na nasim prostorima. Sa "Vojvodinom" sam kao omladinac tri puta pobedio na najjacim evropskim turnirima i tri puta poneo titulu najboljeg mladog igraca Evrope. Sa petnaest godina sam igrao pred stohiljada ljudi na cuvenom Vembli stadionu, u predigri finala engleskog Superkupa(Mancester-Everton), sa mladom reprezentacijom Jugoslavije i tom prilikom proglasen za najboljeg igraca utakmice. Predajuci mi nagradu Bobi Carlton je kazao da sam talenat kakav se radja jednom u sto godina.Takodje sam sa A-timom "Vojvodina" osvojio drzavno prvenstvo 1988-1989 godine, a sa omladincima sam dva puta osvojio drzavno prvenstvo i jednom Kup Jugoslavije. Bio sam kako su fudbalski strucnjaci govorili virtouz sa loptom, krhke gradje poput Johana Krojfa, ali brz u razmisljanju, pregledu igre i fantasticnim driblinzima kojima su se divili gde god sam igrao, bilo kod nas ili po svetu. Moja karijera je isla uzlaznom putanjom sve do 1987 godine, kad za trenera umesto Ilije Pantelica dolazi Ljupko Petrovic koji u igri trazi samo grubost, izdrzljivost i sto vise trcanja po terenu, a od igraca da su sto jace fizicke konstitucije, a ne kvalitetni i da znaju da igraju dobar i lep fudbal. Tada se desava ono sto niko nije mogao ni da sanja, a to je da ja sedim na klupi za rezervne igrace. Ljupko mi je to obrazlozio tim sto sam po njegovom previse sitan i da on hoce duel igru, te da bi trebalo da pojacano radim na tome da povecam svoju fizicku masu. Ja koji sam i do tada slepo slusao svoje trenere i ceo svoj zivot posvetio fudbalu, a ne kao ostali mladi ljudi provodu, poslusao sam i poceo da treniram vise od svih i na terenu i u teretani. Poceo sam da dobijam na masi i snazi i tada su mi tek dozvolili da debitujem za A-tim i to na utakmici protiv Crvene Zvezde, gde sam namestio jedan gol i bio proglasen za igraca utakmice. Medjutim pojacani treninzi koliko su mi pomogli toliko su poceli da uticu negativno na moje zdravlje. Odjednom sam dobio jake zdravstvene probleme kao sto su nesvestice, mucnina, hronicna premorenost, krvarenja iz nosa na skoro svakom treningu. Na moju zalost trener Petrovic kad je to video, umesto da vidimo u cemu je problem, bez ijedne reci stavlja me na transfer listu. Da li mozete da zamislite kako mi je bilo? Meni koji sam ziveo za fudbal, za taj zeleni teren i tu "bubamaru", meni koji nisam znao sta su izlasci i provod, sem treninga i utakmica. Voleo bih da sam tada umro. Za mene je to bila takva tragedija da sam odlucio da vise neigram ni za jedan klub u zemlji. Shvati sam tek tada kakvu sam gresku napravio sto sam dopustio sebi da me Ilija Pantelic pod pretnjom da ce mi unistiti karijeru ako odem u Zvezdu koja me vise puta trazila, kao i gresku mojih roditelja kod kojih je dolazio Bora Kostic sa ponudama za prelazak. Strah ali i ljubav prema klubu u kojem sam potekao i sazreo kao fudbaler ucinili su to da ja umesto da igram za najbolji klub u zemlji, ja idem sto daljeamo gde nikoga ne znam, tamo gde cu pokusati da bar malo prebolim moju tragediju. Nalazim sebi menadzera i sa njim odlazim u Grcku u drugoligaski klub "Nausa" iz istoimenog grada. Tamo sam pricao sa upravom kluba o svojim zdravstvenim problemima i oni su pristali na sve samo da ostanem kod njih, jer su culi sve o meni puno ranije, kada je moja igra odusevljavala sve koji su me gledali. Za razliku od nasih oni su me odmah poveli kod strucnjaka sportske medicine i tada je ustanovljeno da mi se u organizmu skupila ogromna kolicina mlecne kiseline od prenapornih treninga i rekli su da samo odmaram, pravilno se hranim i da cu za sest meseci biti potpuno zdrav i sposoban za igru. Tako je i bilo, klub me smestio u hotel, vozili su me na treninge samo da ih gledam i pazili su na mene kao na malo dete. Posle sest meseci kad je krenulo prvenstvo ja sam zaigrao i tada je pocela bajka. Klub po prvi put od svog postanka ulazi u prvu ligu i to najvise mojom zaslugom (14 utakmica - 15 golova), proglasavaju me za najboljeg igraca grckog prvenstva, moje ime puni stupce novina u Grckoj, a najveci klubovi daju ponude "Nausi" za moj prelazak kod njih. Uz moje ime Grci dodaju samo Teos(Bog). Bio sam na putu da zaboravim sve lose sto mi se dogodilo, na mom licu je ponovo bio osmeh, a moja "bubamara" nerazdvojni drug. Klub pocinje da dobija ponude za mene, ali ne daje me vec planiraju da to urade tek za pola godine ili godinu, tako da ucvrste svoje mesto u prvoj lizi i da sacekaju jos veci novac za transfer. I tako ja ostajem i dalje u klubu, zivim u oblacima, igram sve bolje i zaboravljam na onu staru izreku: "Ne veruj Trojancima (Grcima) kad donose poklone". Pa ko bi na to mislio kad ima 24 godine, dobro igra, karijera u usponu... Svi te "vole", maze, a ti kao malo dete vracas stostruko i ne sanjas da najlepsi san moze postati nocna mora. Cim se zavrsilo prvenstvo trener i uprava kluba me zovu na dogovor i stavljaju na poseban rezim ishrane, treninga, zivota uopste. Ponuda koju oni ocekuju za moj transfer je tolika da zaboravljaju sta sam uradio za klub, vide samo novac koji treba da dobiju i nista vise. Moj zivot je bio njihov i ja sam samo mogao da cutim i radim sta mi kazu. Trener je bojeci se onoga sto mi se desilo u "Vojvodini" govorio da odlazim posle treninga u saune da bi tim putem brze eliminisao mlecnu kiselinu. Zbog tog prokletog novca oni su hteli da od mene naprave masinu koja ce biti monstrum na terenu i nista ih vise nije interesovalo. Treninzi na terenu, teretana, sauna, to je postao moj zivot, a samo vreme za spavanje bilo je ono kad su me ostavljali na miru. Ali svaki covek je od krvi i mesa i ne mozete od njega praviti robota, bez obzira koliko se trudili, tako da umesto nastave sa mnom kao do sada jer to je dalo dobre rezultate, oni svojom nesmotrenoscu naprave tragediju dostojnu njihovih starih pisaca. Terajuci me da odlazim u saune i u njma ostajem mnog duze nego ostali oni su u mom organizmu napravili takav metabolicki poremecaj, koji je doveo do toga da dan danasnji bolujem od bolesti koja je smrtonosna. Kada su poceli da se javljaju prvi simptomi bolesti koji su bili katrastrofalni (Ljuscenje koze, opadanje malja i kose, krvarenje iz nosa i desni, stopala i dlanovi kao opeceni vodom, prolivibele boje, povracanja, nadutost stomaka do pucanja, bolovi u stomaku od kojih sam padao u nesvest, teske dehidracije...) klub me poveo u najbolju Atinsku bolnicu "Ahepa" gde su im kazali da je moja karijera gotova. Ja zato nisam saznao odmah, vec kad sam video da mi je sve gore i da "Nausa" nece da me leci, kazao sam im da cu otici za Jugoslaviju na lecenje, sto sam i uradio, a njima je to dobro doslo da bez mojeg prisustva poniste ugovor iako su mi isplatili samo jednu ratu i tako malog transfera, da mi odjave stan, pokupe moje stvari i namestaj i da mi ne produze radnu dozvolu. Sve to sam doznao tek kad sam se vratio u Grcku da bih im kazao da cu morati da duze ostanem u jugoslovensku bolnicu radi ispitivanja i kada sam otisavsi u atinsku bolnicu za preostale analize bio uhapsen jer klub nije platio moje lezanje. Ni danas mi nije jasno kako sam ziv, kako mi srce nije prepuklo od toliko razocarenja, ali bolest je uzimala maha i ja sam samo mislio na to da se izlecim, a onda nikada vise kao do tada necu dozvoliti da me drugi samo iskoriscavaju. Iako sam bio katastrofalno bolestan nisam sumljao da je to stvarno nesto ozbiljno, pa pobogu ja sam mlad kako ja vrhunski sportista mogu da budem bolestan neizlecivo, mislio sam ozdravicu, zaigracu opet... Voleo bih kad bi se ovde zavrsilo poglavlje o mojoj nesreci, kad bih Vam sad kazao:" izlecio sam se, igram opet, zivim kao drugi". Ali na moju zalost tragedija je tek bila zakucala na vrata mog zivota i nije imala nameru da ode. Vrativsi se u Jugoslaviju, nailazim na lekare koji se suocavaju sa nemastinom u zdravstvu, malim platama, haosom u zemlji izato cim su culi da sam fudbaler, mislili su da imam veliki novac i vodili su me kod sebe u privatne ordinacije.

Ni oni kao ni ja nisu isprva sumljali da je to nesto ozbiljno.Novac je ubzo nestao i ja sam morao da idem u drzavne klinike koje su bile bez osnovnih sredstava i nisu mogli da mi nadju problem.Lezao sam u dvanaest bolnica po mesec ipo dana,a u po nekima i vise od dva meseca.Moje zdravstveno stanje je bilo sve gore a doktori nisu mogli ni da nacnu u cemu je problem.Doneli su na desetine dijagnoza,jedni donosili drugi pobijali i davali svoje,a ja im na oci umirao.Kad na kraju nisu pronasli sta je u pitanju govorili su poneki od njih da sam umislio bolest i poslali su me u ludnicu.Bio sam na psihijatri-ji u Novom Sadu i u Beogradu i tu su se gadjali diplomama.Kad su videlida cu im umreti otpustili su me kuci sa dijagnozom na kojoj je pisalo da sam umisljen bolesnik.Kad sam se vratio kuci bio sam toliko bolestan da je i sedenje za mene bio napor,lezao sam danima i molio Boga da me uzme,da mi prekrati muke.Svakih nekoliko dana su me vodili u Hitnu pomoc dali bi mi infuzije i tako polumrtvog vracali kuci.Umirao sam a nikoda zakuca na vrata i pita kako sam,zaboravili su me svi "prijatelji",kojihje nekada bilo na stotine dok sam igrao i koji su visili u mojoj kuci pricajuci o svom prijateljstvu i postenju.Zeleo sam da nestanem da se ubi-jem,ali Bog je taj koji zna kad i kako je kome sudjeno,a meni ni sam ne znam zasto produzava zivot.Na trenutke kad sam mogao raspitivao sam se da ima negde neki lekar koji ce da mi pomogne i na kraju preko coveka kojeg sam slucajno upoznao ostvarujem kontakt sa Dr.Rajkom Medenicom koji je radio u Americi.Poslao sam mu sve dotadasnje dijagnoze iz bolnica u kojima sam lezao a on mi je posle konsultacije sa strucnja-cima sa klinike javio da moram hitno doci ako zelim da ostanem ziv,teda je moj problem toliko ozbiljan da mi je ostalo jos malo vremena.Za tosu trazili 12 000 dolara a ja nisam imao u dzepu ni 12dinara.Poceo sam da obilazim pragove svih koje sam znao i molio za pomoc u skupljanju novca za odlazak na lecenje.Prvo sam otisao u "Vojvodinu",pa kod mno-gih klupskih drugova(Mihajlovic,Jugovic....)koji su bili puni para i govo-rili u medijima za sebe kakvi su humanisti,preklinjao sam i plakao da mi pomognu da prezivim,ali niko nije hteo to i da uradi.Na kraju sam naz-vao druga iz Grcke koji je sa mojim bivsim klupskim drugarima koji su bili razasuti u razne klubove,organizovao humanitarnu utakmicu i skupili su 8 000 dolara i uplatili mi na ziro racun.Preostalih 4 000 nisammogao sakupiti,pa sam ponovo kontaktirao Dr.Medenicu i preklinjao da me primi sto je on mada nevoljno na kraju pristao i tako posle osam meseci od prvog kontakta sa njim ja vec kao mrtvac koji hoda krecem u Ameri-ku.Kad su me videli lekari nisu mogli poverovati svojim ocima,citajuci dijagnoze sa psihijatrije gde su rekli da sam hipohondrican,smejali su se nasim lekarima jer bilo je dovoljno da me covek pogleda pa da vidi danisam ja taj koji je lud.Odmah po mom dolasku su sazvali konzilijum strucnjaka i pocela su ispitivanja na meni.Nakon dve nedelje uspelo im je ono sto nasim lekarima nije sve te godine.Pronasli su moj najveci problema to je bolest od koje sam i danas bolestan a to je Porfirija,tezak metaboli-cki poremecaj koji je u 85%slucajeva smrtonosan.Bolest koja je dosla kao posledica teskih treninga i dehidracija u saunama,stanje mi je bilo toliko alarmantno da su mi davali tako velike doze hormona koji je potpuno nestao iz mog organizma,pa sam padao u takvu hipoglikemijuda sam bio na samoj ivici zivota i smrti.Posle prvih terapija koje su dale neke rezultate prepisali su mi lek "Sandostatin"koji uzimam putem injekcija u stomak svaki dan i koje me odrzavaju u zivotu i zakazali mi kontrolu i dalja ispitivanja za sest meseci.Sumljali su da je Porfirija samo posledica a da je ustvari glavni problem odumiranje celija na enzimskom nivou usled izlozenosti jako visokim temperaturama.To je bilo 1997 godi-ne a ja ni do danas nisam uspeo da nadjem novac za dalje lecenje.Vrativsi se u Jugoslaviju otisao sam kod lekara koji su me "lecili",neki su priznali svoju gresku i govorili da su sumljali u metabolicki poremecaj,a neki su trazili ponovnu potvrdu deficita tog hormona koji su pronasli u Americi,tako da sam morao sada da im ponovo dokazujem sve ispocetkaa to su mi trazili da bi priznao nas konzilijum dijagnozu i lek koji mi je prepisan.Kako sam mogao da molim ljude za nabavku leka koji me za samo pet dana kosta 135 dm. ako i nasi lekari to ne potvrde.U to vreme sam sa Vanjom Bulicem napravio prvu emisiju "Biseri" na TV"BK",misleci da ce mi nasi ljudi pomoci, prvenstveno moji iz Vojvodine,pa sportisti,kao i svi ostali za koje sam deset godina igrao reprezentujuci nasu zemlju na najlepsi nacin a to je sport,donoseci nagrade iz celog sveta.Mislio sam ljudi nece zaboraviti one dane kad je svirala nasa himna,vijorila se nasa zastava,a moje srce htelo da iskoci iza grba Jugoslavije,koji sam sa pono-som nosio i davao svoj doprinos slavi nase zemlje.Mislio sam ljudi smo,znamo da je bolest svacija da ona ne bira na koga ce,mislio sve najbolje o nasem narodu i na kraju doziveo razocarenje.Niko mi se nije javio sem nepoznatih ljudi velikog srcakoji ni za hleb nemaju,ali su znali da mi posalju odvajajuci od svojih usta.Mozda su tih 100-200dinara mali novacali za mene je on bio velik,ogroman jer neko je detetu znao uskratiti ,po-slati meni.Zato je taj novac toliko vredan.Tada mi se javila jedna doktor-ka uz ciju pomos sam poslao krv u London i dva doktora iz Beograda su me poveli u Segedin da dam krv na analizu.Na oba mesta je potvrdjena dijagnoza i tek tada su i nasi konzilijumi novosadskih i beogradskih lekara priznali gresku i dali izvestaje da je dijagnoza iz Amerike tacnakao i da je taj lek koji mi je prepisan neophodan za odrzavanje zivota.Tupocinje borba za lekove bez kojih ne bi bio ziv,kao i to da pronadjem no-vog lekara ,Jer je Dr.Medenica umro,borba da nadjem nekog ko ce mi finansirati dalje lecenje.Posle emisije kod Vanje Bulica zvali su me novinari iz mnogih nasih casopisa koji izlaze u zemlji ,kao i onih koji izlaze u inostranstvu,pisali su reportaze,apele,napravljena je posle godinu ipo dana i druga emisija "Biseri",bio sam i na najgledanijoj TV u Crnoj Gori u emisiji "Impulsi",uzivo ,dva ipo sata, na radiju Elmag takodjeu emisiji uzivo jedan sat,preko svih medija sam se obracao za pomoc i pricao svoju zivotnu tragediju.Ali sve je bilo uzalud,kao sto je uzalud bilo odlazenje kod mnogih ljudi i slanje na hiljade pisama i molbi za pomoc.Na prste jedne ruke mogu nabrojati ljude koji su bar koliko toliko pomo-li bar za lekove.Grupa-7 cetiri injekcije "Normosanga"leka koji su nasi lekari probali da li ce mi pomoci(neuspesno),FSJugoslavije mi je kupila lek koji koristim,za tri meseca(90dana),Ministarstvo zdravlja SRJ lekza 3DANA,Milo Djukanovic za sest meseci,fudbaleri Vukov,Samardzic i Govedarica zajedno su mi poslali za 45 dana,crkva adventisticka iz Strajnica za sest meseci iz nekoliko puta,a ostale lekove sam nabavljao tako sto sam sakupljao po familiji i prodavao stvari iz kuce.Mnogo je veci spisak ljudi kojima sam se obracao za pomoc a da mi nisu pomogli : iz bivse vlasti Soklovacki,Bojic,Djeric,Bingulac,Mrkela,Mira Markovic,Marko Milose-vic,FK"Vojvodina",sportisti : Mihajlovic,Jugovic,Jokanovic,Ivic,Becanovic,Aleksandar Djordjevic,Paspalj,Danilovic,Divac,Savic, Dejo Savicevic,Budo Vujacic ,Dzajic koji je obecao ali nije ispunio obecanje,u sadasnjoj vlasti :Djindjic,Batic,Surbatovic,Popovic,od nasih bogatasa : Panic koji je poslao lek koji ne smem da koristim i to kolicinu za dve nedelje i kad smo molilida nam zamene za pravi lek rekli su prodajte pa kupite,Dobrivoje Tanaskovic Dantana koji mi je kupio 35 injekcija i na kraju mi kazao da me je prezaduzio sa tim,on koji nezna koliko ima para,Jankovic iz "Ceptera", Braca Karic,Mitrovic vlasnik TV"Pink",Kapetan Dragan,Gruja Maric iz "Mikrotri",Obrad Kesic iz ICN Galenika,zatim nasi bogatasi iz dijaspore,ljudi cije bogatstvo se meri u milionima dolara : Nenad Jani-cijevic(Amerika),Nikola Janic(Svedska),Radomir Putnikovic(Engleska)i tako bih mogao nabrajati do sutra jer oni koji su mogli a nisu hteli da pomognu toliko su brojni. I tako ja iz dana u dan sa suprugom obilazim,pisem pisma,molim za jos dana zivota.A niko da pita da li imamo za hleb,jer ja neradim vec sedam godina,supruga radi kod privatnika za pethilada dinara,zivimo kao podstanari u podrumu ciji zidovi se ruse od vlage,bez osnovnih uslova za zivot,sa tudjim stvarima.Jedva sastavimo za hranu i stan i to nam pomaze familija inace bi smo umrli od gladi.Dece nemamo jer kako da stvorimo jedno malo bice da pati u nemastini i bedi,a opet patimo i mi jer nece niko imati da nam jednom kad ako Bog da ostarimo pruzi paznju.O kuci ili stanu ne smem ni da sanjam kao ostali ljudi.Pa mi ni krevet posten nemamo da spavamo,a kamoli krov nas nad glavom.Sve me ovo ubija,dusa mi se iskida od patnje,a nocu kad svi spavaju ja dok razmisljam gde sutra i kako,pitam se "Zasto?".Zasto se nama sve ovo dogadja iima li kraja ovoj patnji.Na kraju da li treba i dalje ziveti ? Ja sam Vam otvorio svoje srce i ispricao sve moje probleme,a Vi akoste u mogucnosti i ako zelite pomognite nam,za bar jos koji dan zivota. sa postovanjem Miroslav Zivkovic http://user.sezampro.yu/~m.zivkovic/