Злочини Хрвата 1990-1995 :: Srpski Nacionalisticki forum

Вуковићи

Три брата Вуковића - Славко, Милутин и Ранко, крајем шездесетих година из родног Костића у општини Кнежево (бивши Скендер Вакуф), у потрази за бољим животом, доселише се у плодну Славонију. Са Славком је дошла супруга Божица и син Мире. Настанише се у селу Машићи у општини Нова Градишка, гдје им се ускоро роди и син Зоран (1970). Славкова браћа Милутин и Ранко се населише у сусједно село Медари. Милутин се ту и оженио са Цвијетом са којом изроди три кћерке: Мирјану (1976), Радмилу (1978) и Драгану (1987). Ранко се такође оженио. Анђелија му је родила двоје дјеце: Горана (1985) и Гордану (1987).

Онда је дошао рат. Новоуспостављена хрватска власт почела је да прогања Србе у српском селу Машићи. Тако Славкова породица половином августа деведесетпрве бјежи из Машића и одлази у стари завичај у Кнежево. У Западну Славони|у се поново враћају у јуну деведесетдруге и настањују у Окучанима, који су постали центар српске области Западна Славонија. Село Машићи остало је ван граница Српске Крајине.

И у Медарима је већ у јуну деведесет прве успостављена нова хрватска власт. Милутин је остао у селу, а породицу је упутио на српску страну. Ранко је са својом породицом напустио Медаре одмах по успостављању хрватске власти. Шестог октобра деведесет прве Срби су се вратили у запанди дио Медара у којем су се налазиле куће Вуковића, па су се након тога у село вратили и Милутинова супруга и дјеца, те Ранко са својом породицом. Друга половина села остала је и даље на хрватској страни.

Мушки чланови породице Вуковића били су ангажовани у војсци и милицији Крајине. Милутинове старије кћерке, Мирјана и Радмила, послије завршене основне школе, одлазе да уче средњу школу у Босанску Градишку.

Све у свему, Вуковићи су ратне године провели у за те прилике, нормалном животу. Тако је било до првог маја деведесет пете када је хрватска војска и полиција извела „војно-редарствену акцију" на српску Западну Славонију. Та акција, названа „Бљесак", завила је у таму многобројну породицу Вуковића.

Податке о породици Вуковић испричао ми је тридесеттрогодишњи Мире, старији син Славка Вуковића, у просторијама „Веритаса", крајем марта деведесет седме. Дошао је из Дубрава код Градишке, гдје сада живи са својим родитељима, супругом и двоје дјеце, да погледа документацију коју је хрватска страна доставила српској страни о страдалим Србима из Западне Славоније у акцији „Бљесак".

На списку идентификованих-погинулих нашао је имена стрица Ранка, стрине Анђелије и њихове дјеце Горана и Гордане, те стрица Милутина. Сви су покопани на мјесном гробљу у Окучанима. Међу протоколима о погинулим а неидентификованима, на основу фотографије, препознао је брата Зорана. Стрину Цвијету и њену осмогодишњу кћерку Драгану није нашао ни на списку идентификованих, ни међу протоколима неидентификованих.

Сусрет са фотографијом мртвог брата, без обзира што је већ раније чуо да је погинуо, био је болан. Сузе над сликом значиле су и крај надањима да је Зоран можда ипак жив.

Из Мирових уста, након подужег ћутања, потекла је бујица. Тога дана, прича, првога маја, био је на положају у Горњим Рогољима. Пошто веза са претпостављеном командом није функционисала, трагајући за инструкцијама, био је у Окучанима, па у Старој Градишци. Мјењао се и положај његове јединице, па су се на крају почели повлачити према ријеци Сави. Њега је нешто вукло поново у Окучане.

Наилази на групу крајишких милиционара, пристиглих у Окучане од села Пакленица, након жестоког сукоба са усташама. Причају о губицима. Имали су погинулих, рањених и заробљених. Дознаје да је са њима био и његов брат Зоран и да је тешко рањен. А рањеници су, чује, довезени у Дом здравља у Окучанима. Жури да пронађе брата.

- На вратима Дома здравља наилазим на меди-цинску сестру Радмилу која ми говори да у том дому нема ни мртвих ни рањенх и да рањенике одвозе преко Саве у Градишку. Испред станице милиције видим Зоранова кола, узимам их и крећем према Грвдишци. Тада је могло бити око 22 часа. Са мном је и мој шурјак. Јурим максималном брзином, престжем колону разних возила. По колони цивила се пуца са свих страна. Чује се и артиљеријска и пушчана паљба и звук авиона. Пада и киша. Мртвих на све стране: на тракторима, у возилима, на цести и поред цесте. Журим, не толико из страха за властити живот, колико због бриге за рањеног брата. Надам се да ћу га затећи жива и да му могу помоћи. Заустављам се тек пред градишком болницом. Сестра на пријавници говори ми да међу пристиглим рањеницима нема Зорана Вуковића. Не вјерујем јој и улазим међу рањенике. Нема Зорана. Улазим у мртвачницу. Загледам мртве. Шесторо их је. Ни међу њима нема Зорана. Чујем да су неки рањеници пребачени за Бања Ауку. Сједам у кола и јурим према том граду. Нема га у пријавној евиденцији. Нема га ни међу рањеницима. Нема га ни међу мртвима. Неко говори да су тешки рањеници пребачени у Београд на Војно-медицинску академију. Зовем рођаке у Београду. Провјеравају и јављају да га ни тамо нема.

Мире застаје. Ријечи осушиле сузе. Пали цигарету, па, загледан у фотографију мртвог брата, наставља:

-Неизвјесност о судбини мога Зорана трајала је до Ђурђевдана. Тада ми је један младић из Горњег Рајића испричао да је Зоран вјероватно погинуо приликом упада у усташку засједу и да је војним санитетом мртав довезен у Дом здравља у Окучане. Неколико дана касније пронашао сам и возача санитетских кола по презимену Шврака, који ми је испричао да је до Дома здравља у Окучанима довезао пет-шест рањеника и једног погинулог. Опис тог погинулог одговарао је мом брату Зорану. Без обзира на такве приче, потајно сам се надао да је Зоран преживио и да се налази у некој болници или у затвору. На моју велику жалост ова фотографија показује да ми је нада била узалудна.

Затим је, гледајући у списак идентификованих погинулих у акцији „Бљесак", наставио казивање трагичне историје породице Вуковића:

- Половином јуна деведесет пете, послије њихова изласка из затвора, сусрео сам се са Неђом Кнежевићем и Буинцем, чијег имена се сада не могу да сјетим (обојица су из Медара и били су заробљени). Они су ми испричали причу, коју су чули у звтвору од Јована из Медара (по пуштању из затвора вратио се у Медаре), о страдању мојих стричева и њихових породица. Усташе су, по тој причи, другога маја преживјеле цивиле, међу којима је био и Јован, тјерале пјешице за Нову Градишку. Пролазећи кроз Медаре, Јован је у јарку поред пута испред куће Вуковића видио тијело стрине Анђелије и мале Гордане. Гордана је била заклана, а стрини Анђелији је једна нога била одсјечена. Тијела стрица Ранка и малог Горана лежала су насред њихова дворишта. Тијело стрица Милутина лежало је на капији његовог дворишта, а у њему је видио и тијело жене и дјетета. По том закључујем да су то била тијела стрине Цвијете и њене кћерке Драгане. Није ми само јасно зашто њихових имена нема на хрватском списку идентификованих са осталим Вуковићима. Нисам их видио ни на фотографијама у протоколима. Јован је причао да је, пролазећи кроз Медаре, видио и доста других лешева. Колико је мени познато у Медарима је тога црног маја деведесет пете убијено 36 мјештана.

Кћерке стрица Милутина, Радмила и Мирјана у вријеме,, Бљеска" становале су у Градишци, гдје су похађале средњу школу. Само дан прије посјетиле су их мајка Цвијета и сестрица Драгана. Ех, да су остале барем још један дан, можда би и оне данас биле живе. Мирјана и Радмила и данас као сирочићи живе у селу Лисковцу код Градишке.

Мире (Боже, помислих, колико ово име одудара од догађаја о којем разговарамо) је потписао записник о идентификацији брата Зорана. У том записнику

је навео да Зоранове посмртне остатке жели да пренесе у Републику Српску. Исто то жели да учини и са тијелима стричева и њихових породица. Сахраниће их у породичну гробницу и подићи ће им надгробни споменик. Тако ће истовремено моћи да их посјећује и пали им свијеће.

А онда му се оте дубоки уздах и сјетним гласом, на граници плача, прозбори:

- Ех, да сам га макар мртва извезао из Окучана, а могао сам да ми је медицинска сестра Радмила истину рекла.

***

У извјештају Одсјека за политичка и хуманитарна питања УНЦРО-а од 27. септембра 1995. године под називом „Кретање становништва у селима окучанске регије", записано је: Медари - јануар/95; Срба 241, Хрвата 18; јули/95: Срба 17, Хрвата 15; септембар/95: Срба 17, Хрвата 50.

П.С.

Седмог априла 1997. године у„ Веритас" је стигла сљедећа информација: у село Смртићи у кућу Стоје и Милорада Стокућа уселио се Хрват од Бања Луке. У дворишту испред куће налази се бунар. Хрват је прије неки дан, пумпајући воду из бунара нашао пет тијела. Претпоставља се да су међу њима и тијела Цвијете Вуковић и њене кћерке Драгане.

Београд, 21. априла, 1997