Bijelo dugme

Bijelo dugme, jedna od najpoznatijih jugoslovenskih rok grupa, osnovana u Sarajevu 1974. godine. Izdala je devet albuma u periodu od 1973. do 1989. godine.

Sadržaj
1 Istorija
2 Poslije Dugmeta
3 Članovi grupe
3.1 Vokali
3.2 Gitaristi
3.3 Keyboard
3.4 Bubnjevi
4 Diskografija
4.1 Studio albumi
4.2 Live albumi
4.3 Singlovi
4.4 Kompilacije
5 Spoljašnje poveznice
storija

Iako mladi, osnivači su bili već iskusni muzičari. Goran Bregović, kompozitor, gitarista i neprikosnoveni šef Bijelog dugmeta rođen je 22. marta 1950. godine u Sarajevu. U djetinjstvu nije pokazivao posebno zanimanje za svirku, pa je izbačen iz niže muzičke škole kao lijenčina i netalentovan violinista. Stvari su se promijenile kad mu majka kupuje prvu gitaru – počinje naporno vježbati i već u osnovnoj školi osniva prvi sastav.

Željko Bebek, rođen 16. decembra 1945. godine u Sarajevu. Pjevao je u grupi Kodeksi, jednom od poznatijih sarajevskih sastava tog vremena. Na jednom je koncertu Bebek zapazio Bregovića i preporučio ga kolegama iz grupe.

U ljeto 1969. godine Kodeksi odlaze na tezgu u dubrovački Splendid bar gdje sviraju klasičan ljetni repertoar za turiste. Usput od Talijana Renata Pacifika dobivaju ponudu da sviraju u njegovom klubu u Napulju. Uoči isteka prvog dvomjesečnog ugovora, Bregović prvi put prelazi na solo gitaru. Kao basista angažiran je Zoran Redžić koji je u to vrijeme svirao u sastavu Čičci. Zoran je doveo i kolegu iz grupe, bubnjara Milića Vukašinovića. Kada su se sva četvorica našla na okupu, stvari su krenule u sasvim drugom pravcu.

Kodeksi su do tog trenutka sasvim solidno živjeli, svirali su u dva kluba, držali se komercijalnog repertoara i stekli redovnu publiku. Milić Vukašinović ih inficira Led Zeppelinima i Black Sabbathom, pa dvije sedmice po njegovom dolasku, dobivaju otkaz na svim mjestima gdje su svirali.

U Napulju jedva preživljavaju, a nakon žestoke svađe s ostatkom grupe Bebek se vraća u Sarajevo. Ostala trojica nastavljaju nastupati kao Mića, Goran i Zoran. Krajem godine po njih dolaze Goranova majka i Zoranov brat Fadil i vraćaju ih kući.

Bregović upisuje Filozofski fakultet, a u jesen 1971. godine gitarista Ismet Arnautalić ga poziva da formiraju grupu Jutro u kojoj su se našli i Zoran Redžić, bubnjar Gordan Matrak i pjevač Zlatko Hodnik.

U Jutru se Bregović prvi put ogleda kao kompozitor. Iako punih godinu dana nije razgovarao s Bebekom, kada su početkom 1972. godine dobili termine u studiju, ipak poziva starog pjevača. Snimili su Patim, evo deset dana koja se pojavila na B-strani singla grupe Jutro, dok je A-stranu zauzela danas zaboravljena Ostajem tebi. Pjesmu Patim evo deset dana Bregović je kasnije uvrstio na debi album Bijelog dugmeta. Odmah po snimanju singla, Bebek je otišao u vojsku, ali su ostali čekali njegov povratak.

Tokom Bebekovog boravka na odsustvu snimili su još četiri pjesme: Kad bi' bio bijelo dugme, U subotu mala, Na vrh brda vrba mrda i Hop-cup od kojih su se prve dvije, početkom 1973. godine pojavile na singlu. Nezadovoljan pravcem kojim se Jutro kreće, Ismet Arnautalić ih je napustio krajem 1972. godine i sa sobom odnio pravo na ime grupe. Oko tog autorstva su se natezali tokom 1973. godine, a tada su grupi pristupili bubnjar Goran Ipe Ivandić, koji je prije toga svirao u sastavu Rok, te klavijaturista Vlado Pravdić koji je stigao iz Indexa.

Za novo ime su se odlučili relativno lako. Budući da je u Ljubljani već djelovao sastav pod imenom Jutro, a publika ih je znala po pjesmi Kad bi' bio bijelo dugme, grupa je 1. januara 1974. godine službeno nazvana Bijelo dugme.

Novi snimci Top i Ove ću noći naći blues ponudili su upravo osnovanom sarajevskom Diskotonu. Tadašnji muzički urednik Slobodan Vujović ih je odbio uz objašnjenje da su pretrpani i da će morati čekati bar pola godine do objavljivanja singla. Nestrpljivi, istog dana su potpisali petogodišnji ugovor sa Jugotonom, a loša procjena Diskotona predstavlja najveći poslovni kiks u istoriji jugoslavenske diskografije.

Sljedeći singl s pjesmama Glavni junak jedne knjige i Bila mama Kukunka, bio tata Taranta gotovo istovremeno su te 1974. godine objavili Jugoton i Diskoton jer je Bregović, suprotno uobičajenim pravilima poslovanja, potpisao i s Diskotonom ugovor za singl. Prvi veći nastup imali su na BOOM festivalu u Ljubljani 10. maja 1974. godine kada su predstavljeni kao nove nade. Tog ljeta su svirali u hotelu Croatia u Cavtatu i pripremili materijal za prvi album.

Treći singl sa pjesmama Da sam pekar i Selma objavljuju 30. avgusta 1974. godine i on predstavlja prijelomni trenutak njihove karijere. Obje ih pjesme izbacuju u prvi plan i predstavljaju istinski početak onog što će kasnije postati dugmetomanija.

Tokom septembra sviraju kao predgrupa Jugoslavenskoj pop selekciji Tihomira Asanovića, a sljedećeg mjeseca ljubljanskom studiju Akademik za dvadesetak dana snimaju debi album Kad bi' bio bijelo dugme koji je objavljen već krajem novembra. U to vrijeme rade sa agilnim zagrebačkim menadžerom Vladimirom Mihaljekom i on im organizira svirku u Sarajevu na oproštajnom koncertu Korni grupe. Petnaest hiljada okupljenih ljudi dočekalo ih je s oduševljenjem.

Debitantski album od samog je početka imao odličnu prodaju. Zapakiran u provokativan omot Dragana S. Stefanovića koji će i ubuduće dizajnirati njihove ploče, album je donio seriju dopadljivih pjesama koje je zagrebački novinar Dražen Vrdoljak nazvao pastirski rok. Ipak, pjesma Ne spavaj mala moja muzika dok svira označava početak priča o Bregovićevoj sklonosti plagijatima, budući da je u njoj primjetan utjecaj Berijeve pjesme Rock n roll music.

Uoči snimanja druge ploče povukli su se u selo Borike u istočnoj Bosni i počeli pripremati ploču koja je morala potvrditi kako prvi uspjeh nije bio slučajan. Album Šta bi dao da si na mom mjestu sniman je tokom novembra 1975. godine u londonskom Air Recording Studios s engleskim producentom Neilom Harrisonom.

Bas gitaru je svirao Željko Bebek, jer je Zoran Redžić uoči snimanja teško povrijedio prst lijeve ruke. Tekst za naslovnu pjesmu napisao je Duško Trifunović, a autor ostalog materijala bio je Bregović.

Ogroman je hit bila pjesma Tako ti je, mala moja, kad ljubi Bosanac, a sjajno su prošle i Došao sam da ti kažem da odlazim, Ne gledaj me tako i ne ljubi me više, te naslovna pjesma. Ploča iznimno raskošnog pakiranja prodala se u tiražu većem od 200.000 primjeraka, pa je zbog njih Jugoton izmislio dijamantu ploču, jer su prvi dostigli tako visoke tiraže. U Sarajevu ih je gledalo 15.000 ljudi, a u Beogradu su tri puta prodali dvoranu Pionir što prije njih nikom nije pošlo za rukom. Dugmemanija je uzela pun zamah.

Početkom 1976. godine odlaze u Ameriku. Tamo su snimili Ivandićev singl s pjesmama Džambo i Vatra, te Bebekov s pjesmama Milovan i Goodbye, Amerika. U junu članovi grupe odlaze na radnu akciju Kozara 76 što je bio vješt Bregovićev odgovor na sve kritike o prozapadnoj orijentaciji. Početkom jeseni u JNA su otišli Ipe Ivandic i Vlado Pravdić, a na njihova mjesta su regrutirani Milić Vukašinović iz Indexa, dok je prelazak Laze Ristovskog iz grupe Smak odjeknuo kao nogometni transfer.

Treći su album opet pripremali u Borikama. Ploča se trebalo zvati Sve se dijeli na dvoje, na tvoje i moje po pjesmi Duška Trifunovića. Bregović nije stigao napraviti muziku, pa je smislio naslov Hoću bar jednom da budem blesav. To nije odgovaralo Jugotonu pa je nađena kompromisna varijanta Eto baš hoću.

Album je opet sniman u Londonu, producent je opet bio Neil Harrison, a bas gitaru još je jednom svirao Bebek. Album je objavljen 20. decembra 1976. godine. Na ploči se našla ambiciozna balada Sanjao sam noćas da te nemam, kao i Loše vino, jednostavna Ništa mudro koja je mnoge podsjetila na It's Only Rock N Roll Rolling Stonesa, te folklorom inspirisane Slatko li je ljubit tajno i Dede, bona, sjeti se, de, tako ti svega.

Jugoslavenska turneja nije tekla glatko. Koncerte su pratili mnogi tehnički problemi, odaziv publike bio je manji, a svađe unutar benda vrlo žestoke. Nakon prekida turneje po jadranskoj obali izgledalo je kako su pred raspadom. Otkazani su koncerti u Zagrebu i Ljubljani na kojima su trebali snimati živi album. Kritike koncerata su bile suzdržane i grupi je prvi put poslije četiri godine krenulo slabije. Trebalo je smisliti nešto veliko.

Po ideji novinara Petra Popovića odlučeno je da 28. avgusta 1977. godine, kao oproštaj pred Bregovićev odlazak u JNA, održe besplatan koncert kod beogradske Hajdučke česme. Posjeta je nadmašila sve planove organizatora. Procjene su se kretale od 70.000 do 100.000, no to je u svakom slučaju bio najveći skup poklonika u dotadašnjoj historiji domaće rok muzike.

Poslije nekoliko predgrupa na pozornicu je izašlo Bijelo dugme, odsviralo uspješan koncert i izašlo iz krize. Kasnije se pokazalo da snimak nastupa tehnički nije dobar, pa su 25. oktobra iste godine u sali Đuro Đaković u Sarajevu odradili još jedan nastup. Ti su snimci uvršteni su na album Koncert kod Hajdučke česme. Naslov je djelomično opravdan jer su za ploču koristili reakciju publike kod Hajdučke česme.

Po završetku miksanja koncertne ploče, Bregović je otišao u vojsku u Niš. Bila je to pauza za grupu, ali ne i za njene članove. Željko Bebek je objavio solo album Skoro da smo isti i naišao na loše kritike i slab prijem publike.

Laza i Ipe su snimili album Stižemo i uz dosta teških riječi, oprostili se od Bijelog dugmeta. Pokazalo se međutim da ne stižu nigdje - Ipe Ivandić je uhapšen zbog posjedovanja 3 kg hašiša i osuđen na tri godine zatvora.

U jesen 1978. godine Bijelo dugme pojačano novim članom, bubnjarom Điđijem Jankelićem i povratnikom Vladom Pravdićem okupila se u Niškoj Banji gde započinju pripreme za novu ploču. U Studio V Radio Beograda ušli su početkom januara sljedeće godine.

Objavljivanje albuma Bitanga i princeza pratio je niz cenzorskih intervencija Jugotona. Omot Dragana S. Stefanovića na kojem ženska noga udara muško međunožje ocijenjen je vulgarnim i glatko odbijen. Iz pjesme Ala je glupo zaboravit' njen broj izbačena je psovka Koji mi je moj, dok je iz ključne balade Sve će to, mila moja, prekriti ružmarin, snjegovi i šaš, stih A Hrist je bio kopile i jad promijenjen je u A on je bio kopile i jad.

Unakažena bezličnim omotom Jugotonovog kućnog dizajnera, ploča se pojavila sredinom ožujka 1979. godine i doživjela jednoglasne ovacije publike i kritike. Urbana i potpuno lišena folk uticaja, donijela je pored navedenih i pjesme Na zadnjem sjedištu mog auta, Bitanga i princeza, i emotivne balade Kad zaboraviš juli i Ipak poželim neko pismo u kojima su ih pratili simfonijski orkestar i hor. Bitanga i princeza srušila je sva tiražne rekorde i bila uvod u spektakularnu turneju sa simfonijskim orkestrom i horom.

Tokom 1980. godine novi je val temeljito uzdrmao jugoslavensku rok scenu. Bregovićev je odgovor na omladinsku revoluciju iz garaže bila ploča Doživjeti stotu. Ne samo da u pjesmama Ha ha ha i Tramvaj kreće Bregović prvi put postaje politički angažiran, nego do neprepoznatljivosti mijenja aranžmane starih pjesmama i nastoji da zvuče modernije. Bebek brije svoje čuvene brkove, a čitav bend krati kosu na "propisanu" punk dužinu.

Turneja započinje u Sarajevu, a završava u zagrebačkom klubu Kulušić gdje snimaju drugi koncertni album. LP je pod nazivom 5. april '81 štampan u ograničenom tiražu od 20.000 primjeraka.

Početkom 1983. godine Bregović je uz Dugme i pjesnika Duška Trifunovića snimio ploču za djecu A milicija trenira strogoću Prvobitno je bilo zamišljeno da na njoj pjeva Sead Memić - Vajta, ali kako je on bio zauzet, tu ulogu je obavio dječak Ratimir Boršić - Rača.

U februaru 1983. godine grupa je objavila album Uspavanka za Radmilu M. kojim je Bregović planirao oprost od publike i da poslije turneje rasformira grupu. Kao gost, na snimanju je učestvovao Vlatko Stefanovski.

Politički angažman ne izostaje ni ovog puta. Opšta situacija na Kosovu vrlo je loša, a Dugme snima Kosovsku, pjesmu koju Bebek pjeva na albanskom. Uspavanka za Radmilu M. uključuje nekoliko klasičnih Bregovićevih poskočica, te seriju predivnih baladu - Ako možeš zaboravi, Ne plači, U vrijeme otkazanih letova i izvrstan instrumental u naslovnoj pjesmi.

Planirano je bilo da koncert na beogradskom Sajmištu bude posljednji, ali je izuzetan odziv publike naveo Bregovića da odustane od prekida rada. Bebek je međutim, snimio drugi solo album i definitivno napustio grupu.

Novi pjevač postao je mladi Sarajlija Mladen Vojičić – Tifa. Dugme je s Tifom provelo ljeto u Rovinju gdje su uvježbavali novi materijal, a album se pojavio u decembru 1984. godine. Nazvan je jednostavno Bijelo dugme, a na omotu je objavljena reprodukcija Kosovke devojke Uroša Predića.

Ploča opet predstavlja folku sklonog Bregovića, a gosti su Orkestar narodnih instrumenata RTV Skoplje, Ladarice, ali i Bora Đorđević koji s Bregovićem i Tifom pjeva u Pedikulis pubis i koautor je teksta.

Laza Ristovski ponovo postaje punopravni član grupe. Bregović postaje ovisan o malim političkim provokacijama, pa snima obradu himne Hej Slaveni. Preradio je i svoju staru pjesmu Šta ću, nano, dragi mi je ljut koju je svojevremeno snimila Bisera Veletanlić. Uz novi tekst i aranžman, pod nazivom Lipe cvatu postala je najveći hit s nove ploče. Izvrstan prijeme kod publike imale su i Padaju zvijezde (koja neobično sliči pjesmi Jump grupe Van Halen), Lažeš, Da te bogdo ne volim i Jer kad ostariš. Publika tokom turneje slabo prihvaća novog pjevača, pa Tifa napušta Dugme i odlazi na odsluženje vojnog roka.

Novi pjevač postaje Alen Islamović koji je u međuvremenu napustio Divlje jagode, razočaran njihovim neuspjesima u Engleskoj. Nova ploča trebala je biti najprovokativnija u diskografiji grupe, ali ne samo zbog naslova Pljuni i zapjevaj moja Jugoslavijo. U intervjuu Petru Popoviću 1994. godine Bregović govori o tome kako je zamislio ovu ploču.

Cijela ploča Pljuni i zapjevaj, Jugoslavijo imala je taj neki mali koncept koji je trebalo da bude zaokružen, međutim, nije se mogao ostvariti. Bilo je zamišljeno da se pojave svi državni neprijatelji na jednom mjestu.

Pisao sam Ružica si bila za Vicu Vukova, mislio sam da stavim na omot Miću Popovića, htio sam da pjeva Tempo. Ali, čim smo krenuli u kontakt sa Vicom Vukovom, Udba je odmah počela da prati menadžera Raku; nakon sastanka sa Vicom u Zagrebu njega su uhapsili na aerodromu u Sarajevu.

Ja sam išao na sastanak sa Mićom Popovićem, a onda me molio direktor Diskotona, pošto je on znao da me prate, da se ne upuštam u to. Niko nije htio da štampa ploću na kojoj pjeva Vice Vukov a na omotu ima Miću Popovića.

Na kraju se na omotu našla kineska propagandna slika koja prikazuje moderni revolucionarni ples. Ploču otvara snimka na kome partizan i narodni heroj Svetozar Vukmanović - Tempo u pratnji Gorana Bregovića i štićenika doma za napuštenu djecu Ljubica Ivezić iz Sarajeva, pjeva staru revolucionarnu temu Padaj silo i nepravdo.

Osim politički obojenih, tu se našao i instant hit Hajdemo u planine kao i balade Noćas je k'o lubenica pun mjesec iznad Bosne, Te noći kad umrem, kad odem, kad me ne bude, Ružica si bila, sada više nisi. Iako su ove pjesme postigle veliki uspjeh kod široke publike, stariji fanovi benda nisu bili nimalo zadovoljni glasovnim mogućnostima Alana Islamovića, te su zazivali povratak nikad prežaljenog Željka Bebeka.

Dvostruki živi album Mramor, kamen i željezo, snimljen na turneji, pojavio se krajem 1987. godine. Naslovna pjesma obrada je starog hita zagrebačke grupe Roboti, a na ploči se našlo šesnaest pjesama koje daju uvid u biografiju grupe: od prvih singlova, do posljednjeg studijskog albuma. Poslije turneje grupu tiho napušta Vlado Pravdić i posvećuje se poslu s kompjuterima.

Krajem 1988. godine izašao je album Ćiribiribela s Đurđevdanom kao mega-hitom. Iskoristivši stih Đorđa Balaševića A ja nisam s onom koju volim i staru cigansku temu, Bregović je uz pratnju orkestra Fejata Sejdića, napravio pjesmu za sva vremena.

Provokacija nisu izostale ni ovog puta – bile su smještena u spajanju himne Lijepa naša i pjesme Tamo daleko. Publika u Hrvatskoj i Srbiji loše je primila ovaj miks i žestoko zviždala tokom njegovog izvođenja na koncertima. Ostatak albuma čine pjesme koje bi teško ušle na kompilaciju najboljih trideset - Evo zakleću se, Napile se ulice, Ako ima boga, Šta ima novo.

Početkom 1989. godine Bijelo dugme polazi na dvomjesečnu turneju, ali poslije koncerta u Derventi, Alen Islamović mučen bolovima u bubrezima napušta grupu i odlazi kući u Bihać. Turneja se naglo prekida, otkazuju se koncerti u Kini i Sovjetskom Savezu, a Bregović odlazi u Pariz. Niko tada nije pomislio da će do slijedećeg koncerta najpopularnije grupe bivše Jugoslavije proći čak šesnaest godina.

Željko Bebek po izbijanju rata seli u Zagreb i nastavlja karijeru, Zoran Redžić odlazi u Finsku, a Mladen Vojičić - Tifa tek 1995. napušta Sarajevo i odlazi u Njemačku. Ipe Ivandić je po izbijanju rata seli u Beograd gdje je tragično nastradao 1994. godine.


Poslije Dugmeta

Bregović nastavlja iznimno uspješnu karijeru kompozitora filmske muzike koju je započeo radovima na filmovima Kuduz i Dom za vješanje. Tokom devedesetih postaje jedan od najpoznatijih evropskih etno kompozitora, potpisuje ugovor s velikom izdavačkom kućom Universal, te sa svojim Orkestrom za svadbe i sprovode nastupa u elitnim koncertnim dvoranama. U bazilici Saint Denis održava se festival nazvan Od Baha do Bregovića gdje se premijerno izvodi njegov oratorij Moje je srce postalo tolerantno.

Devedesetih godina prošlog stoljeća međutim, Bregovićevo srce nije bilo nimalo tolerantno prema ideji o ponovnom okupljanju Bijelog dugmeta. U mnogim je intervjuima decidirano odbijao svaku mogućnost da ikad više izađe na pozornicu kao rok gitarist. Dolazak novog milenijuma i gotovo svjetski uspjeh, samo ga je učvrstio u takvom stavu.

Nije stoga bilo puno onih koji su odmah bili spremni povjerovati u vijest objavljenu krajem februara 2005. godine gdje se tvrdilo da se Bijelo dugme opet okuplja. Ipak, tačnost ove vijesti brzo je potvrđena, te je pod sponzorstvom moćne koca-kole, Bijelo dugme tokom juna odsviralo spektakularne oproštajne koncerte u Sarajevu, Zagrebu i Beogradu pred više od dvjesto hiljada gledaoca.


Članovi grupe


Vokali
Željko Bebek - vokal, bas-gitara (1974 - 1984)
Mladen "Tifa" Vojičić - vokal (1984 - 1985)
Alen Islamović - vokal (1985 - 1989)


Gitaristi
Goran Bregović - gitara (1974 - 1989)
Sanin Karić - bas-gitara (1977)
Ljubiša Racić - bas-gitara (1975 - 1977)
Zoran Redžić - bas-gitara (1974 - 1975, 1977 - 1989)


Keyboard
Vlado Pravdić - keyboard (1974 - 1976, 1978 - 1987)
Laza Ristovski - keyboard (1976 - 1978, 1985 - 1989)


Bubnjevi
Goran "Ipe" Ivandić - bubnjevi (1974 - 1976, 1977 - 1978, 1982 - 1989)
Điđi Jankelić - bubnjevi (1978 - 1982)
Milić Vukašinović - bubnjevi (1976)


Diskografija


Studio albumi
Kad bi' bio bijelo dugme - 1974
Šta bi dao da si na mom mjestu - 1975
Eto! Baš hoću! - 1976
Bitanga i princeza - 1979
Doživjeti stotu - 1980
Uspavanka za Radmilu M. - 1983
Kosovka djevojka - 1984
Pljuni i zapjevaj moja Jugoslavijo - 1986
Ćiribiribela - 1988


Live albumi
Koncert kod Hajdučke česme - 1977
5. april '81 - 1981
Mramor, kamen i željezo - 1987
"Iz sve snage", Večernji list - 2005


Singlovi
Top / Ove ću noći naći blues (Jugoton 1974.)
Glavni junak jedne knjige / Bila mama Kukunka bio tata Taranta (Jugoton 1974.)
Glavni junak jedne knjige /Avanture malog Ju Ju (Diskoton 1974.)
Da sam pekar / Selma (Jugoton 1974.)
Da mi je znati koji joj je vrag / Blues za moju bivšu dragu (Jugoton 1975.)
Ima neka tajna veza / I kad prođe sve, pjevat ću i tad (Jugoton 1975.)
Ne gledaj me tako i ne ljubi me više / Sve ću da ti dam, samo da zaigram (Jugoton 1975.)
Playing the part / Da sam pekar (promotivno izdanje Jugoton 1975.)
Džambo / Vatra - Ipe Ivandić (Jugoton 1976.)
Milovan” / Goodbye America - Ž. Bebek (Jugoton 1976.)
Tako ti je mala moja kad ljubi Bosanac / Ne spavaj mala moja muzika dok svira (Jugoton 1976.)
Eto ! Baš hoću! / Došao sam da ti kažem da odlazim (Jugoton 1976.)
Bitanga i princeza / Dede, bona ,sjeti se, de tako ti svega (Jugoton 1979.)
Pristao sam, biću sve sto hoće / Šta je tu je (Jugoton 1979.)
Dobro vam jutro Petrović Petre / Na zadnjem sjedištu mog auta (Jugoton 1980.)


Kompilacije
Singl ploče (1974-1975) - Jugoton 1982
Singl ploče (1976-1980) - Jugoton 1982
Iz sve snage - Jugoton, 1975 ; Croatia Records 1995
Velike rock balade - Jugoton, 1984
Rock & Roll - Croatia Records 1988
Ima neka tajna veza - PGP RTB Komuna 1994
Sanjao sam noćas da te nemam (rock balade) - Croatia Records 1994
Rock & Roll: Najveći hitovi '74-'88 - Croatia Records 1994
Balade - Hi-Fi centar 1998
Kolekcija 6 BOX - prvih šest studijskih albuma - Croatia Records 2005

Izvor: Wikipedia

Vlado Pravdić

Vlado Pravdić je rođen 6. decembra 1949. godine u Sarajevu gdje je završio nižu i srednju muzičku školu. Karijeru počinje 1965. godine u bendu "Vokinsi", da bi je nastavio s bendovima "Kost", "Ambasadori" i "Indexi". 1972. prelazi u "Jutro" (kasnije Bijelo dugme) čiji je član sve do 1987. godine, kada se povlači iz muzike. Vlado Pravdić danas živi i radi u SAD-u, gdje se bavi biznisom nevezanim za muziku.

Diskografija
1974 "Kad bi' bio bijelo dugme"
1975 "Šta bi dao da si na mom mjestu"
1979 "Bitanga i princeza"
1980 "Doživjeti stotu"
1983 "Uspavanka za Radmilu M."
1984 "Kosovka djevojka"
1986 "Pljuni i zapjevaj moja Jugoslavijo"

Zoran Redžić

Zoran Redžić je rođen 29. januara 1948. godine u Sarajevu. Kao gimnazijalac, zajedno sa bratom Fadilom Redžićem (Indexi) počinje svirati u 'Aktivu saveza omladine općine Centar'. Godine 1965. na sarajevskoj muzičkoj sceni pojavljuje se grupa 'Čičci' sa Zoranom kao bas-gitaristom. Redžić kasnije prihvaća ponudu i pridružuje se 'Kodeksima' u Italiji, a po povratku u Sarajevo nastavlja s Bregovićem i Vukašinovićem u triju 'Mića, Goran i Zoran'. Od proljeća 1974. godine, karijera Zorana Redžića nastavlja se u 'Bijelom dugmetu' s kojim ostaje do raspada.

Osim što je vodio računa o svom udjelu u ukupnom zvuku grupe Redžić se brinuo o instrumentima i razglasu 'Bijelog dugmeta'. Trenutno živi i radi u Sarajevu.

Diskografija
1974 "Kad bi' bio bijelo dugme"
1975 "Šta bi dao da si na mom mjestu"
1979 "Bitanga i princeza"
1980 "Doživjeti stotu"
1983 "Uspavanka za Radmilu M."
1984 "Kosovka djevojka"
1986 "Pljuni i zapjevaj moja Jugoslavijo"
1988 "Ćiribiribela"

Laza Ristovski

Laza Ristovski je rođen u Novom Pazaru 23. januara 1956. godine.

Biografija

Njegov prvi bend bio je "Bezimeni". Nakon "Bezimenih" kratko sarađuje sa Bokijem Miloševićem oko narodne muzike, a onda prelazi u grupu "Smak".

U oktobru 1976. dolazi u 'Bijelo dugme' gdje ostaje do sredine 1978. Nakon odlaska radi par solo projekata da bi se na kraju vratio u "Smak" gdje ostaje do raspada benda 1981. godine. Laza počinje raditi kao studijski muzičar, i ubrzo postaje najtraženiji klavijaturist u zemlji. Surađuje s Jazz-orkestrom RTB-a te nekoliko godina radi na solističkoj karijeri u domenu elektronske muzike. U "Bijelo dugme" se vratio u februaru 1985.

Trenutno živi i radi u Beogradu.

Smak

U estradnom smislu je najsvestraniji član grupe SMAK. U sastav je došao (25. januara 1975.) i postao treći oslonac u postavi uz R. M. Točka i S. Stojanovića Kepu. Prvenstveno svirač na Hammond orguljama a kasnije i na sintisajzerima. Takođe veoma poznat po korišćenju Mini Moog instrumenta. Kao veliki sluhista uspješno je nadogradio zvuk grupe u harmonskom i melodijskom smislu, pružajući na taj način priliku lideru benda gitaristi R. M. Točku da slobodnije komunicira i improvizuje sa ostalim članovima, prevashodno sa bubnjarem S. Stojanovićem. Najupečatljiviji doprinos je svakako pružio na albumu "Zašto Ne Volim Sneg".

Preko 10 godina uzastopno je proglašavan za klavijaturistu godine u anketi lista Pop Express. 1984. muzičar godine po časopisu "Večernji list". 1988. osvaja nagradu kao aranžer, producent i klavijaturista godine po mišljenju listova "Tv Novosti" i "Novosti" 8.1998. dobija "Kristalnu Prizmu" za muziku u filmu "Nečista Krv".

Osvajao je nagrade na filmskim festivalima kao i nagrade esnafskih (muzičkih) udruženja i institucija. U poslednje vreme radi u svom ličnom studiju producirajući svoje i tuđe projekte.

Diskografija
1976 "Eto! Baš hoću!"
1981 "Zašto Ne Volim Sneg"
1988 "Ćiribiribela"

Željko Bebek
 
Željko Bebek je bosanskohercegovački pjevač rok muzike. Rođen je 16. decembra 1945. godine u Sarajevu. Pjevao je u grupi Kodeksi 1960-ih i 70-ih jednom od poznatijih sarajevskih sastava tog vremena prije nego je stupio u sastav Bijelog dugmeta sredinom 70-ih godina. Nekoliko godina nakon osnivanja Bijelog dugmeta napušta grupu i nastavlja raditi kao solo pjevač. Krajem 80.-ih i početkom 90.-ih izdaje i nekoliko solo albuma.

Goran Bregović
 
Goran Bregović, rođen 22. marta 1950 u Sarajevu, je bosanskohercgovački pisac tekstova zabavne i filmske muzike.

Biografija

Prešao je dug put od kafanskog svirača s autobuske stanice u Konjicu do lidera najznačajnije rok-grupe Bijelo Dugme. Poziv da komponuje muziku za film "Dom za vješanje" došao je u trenutku kada je tragao za novim muzičkim putem. Bregovićev doprinos uspjehu filma omogućio mu je izuzetan start karijere filmskog kompozitora. Saradnja s Kusturicom, njegovim političkim istomišljenikom, nastavila se na filmu "Arizona dream", koja kompozitoru donosi zlatan tiraz i definitivni internacionalni uspjeh. Muzika u filmu "Underground" stalno odaje energiju. Film sadrži ekleticki izbor pjesama i melodija, od savremenih pop-pesama do partijskih oda, koje izvode duhački orkestri i ciganski muzičari. Muzika koju je Bregović ovoga puta stvorio, osim što služi da istakne Kusturičinu vizuelnu elokvenciju oživljava povremeno šturu usamljenost filma.

Muzika za filmove
1977. – Leptirov oblak
1979. – Licne stvari
1989. – Kuduz
1989. – Dom za vješanje
1990. – Gluhi barut
1991. – Caruga
1991. – Mala
1993. – Arizona dream
1995. – Podzemlje – underground
2000. – Je li jasno, prijatelju?


Izvor: Wikipedia

Goran Ipe Ivandić (Vareš, 10. decembar 1955. - 13. januar 1994.) je bio bosanskohercegovački rock bubnjar poznat po svom radu sa Bijelim dugmetom.

Ivandić se rodio u Varešu, u srednjoj Bosni. Kao dječak se preselio u Sarajevo. Tokom osnovne škole pohađao je satove violine, ali se nakon završnog ispita više nije htio zamarati s time instrumentom pa je u svom prvom bendu svirao bubnjeve. U godinama prije Bijelog dugmeta, postao je poznat u Sarajevu po svojim bubnjarskim sposobnostima (zadnji bend u kojem je svirao prije nego je otišao u Bijelo dugme se zvao "Rock"), tako da ga je 1973. godine Goran Bregović pozvao u Bijelo dugme.

Sljedećih nekoliko godina je svirao u tom bendu, a kada je 1978. Bregović otišao u vojsku, Ipe i Lazo Ristovski su pokrenuli vlastiti projekt "Stižemo". S obzirom na početni uspjeh, oni napuštaju Bijelo dugme i u potpunosti se predaju novom projektu. No te iste godine je Ipe uhapšen zbog posjedovanja hašiša i osuđen na tri godine zatvora. Počeo je služiti kaznu 1981. godine, a pomilovan je dvije godine kasnije. Nakon što je oslobođen, ponovno se pridružio Bijelom dugmetu i svirao u bendu do 1989. kada se bend raspao.

Nejasno je gdje je živio nakon početka rata. Većina kaže da je živio u Beogradu, ali Željko Bebek u svom intervjuu govori da je živio u Beču.

13. januara 1994. Ivandić je pao sa šestoga kata zgrade u Beogradu i umro. Vjeruje se da je u pitanju samoubistvo, iako Bebek u gore navedenom intervjuu tvrdi da ne vjeruje u to.

Жељко Бебек рођен 16. децембра 1945. године је југословенски рок музичар, који је најпознатији као први певач Бијелог дугмета.

Бебек је рођен у Сарајеву. Рано је показао интерес за музику, забављајући мајчине госте тако што је певао песме које је чуо на радију. Такође је експериментисао са хармоником, али ју је оставио у трећем разреду основне школе, пошто је желео да свира гитару и пева, али се учитељ није сложио, тако да је Жељко завршио са мандолином. Убрзо је постао најбољи мандолиниста у школи, па му је дозвољено да свира гитару.

Са шеснаест година први пут је засвирао у бенду, у забавном клубу Друге гимназије који се звао Ехо 61, где је упознао Корнелија Ковача, Зорана и Фадила Реџића. Када се групе распала, Бебек је наставио да свира са браћом Реџић све до Фадиловог преласка у Индексе. У то време Едо Богељић га позива у групу Кодекс. Био је певач и ритам гитариста Кодекса у 1960имa. Око 1969. је упознао Горана Бреговића и група је почела да свира са њим. 1969. године свирају у дубровачком Сплендид бару, где их је уочио Италијан Ренато Пацифико и понудио им да свирају у његовом клубу у Напуљу. Група је прешала у Италију и имала је више него успешну каријеру све док Милић Вукашиновић није ступио у групу, доневши са собом нови музички утицај и група је почела да занемарује Жељка, пошто им више није био потребан певач. Бебек је напустио групу 1970, вратио се у Сарајево и поново основао Нове Кодексе са Едом Богељићем (који је напустио Кодексе пар месеци након што су отишли у Италију). Група је имала мало успеха и Жељко је убрзо морао да служи војску.

Након периода непријатељства, 1972. (након Бебековог повратка из војске) Бреговић је позвао Бебека да пева са његовом новом групом Јутро, које се убрзо трансформисало у Бијело дугме.

Бебек је наставио каријеру као певач и повремени бас гитариста Бијелог дугмета од 1974. до 1984. 1978. је снимио соло албум "Скоро да смо исти" са бубњаром Ђиђијем Јанкелићем, Едом Богаљићем на гитари и Невеном Поцрњићем на клавијатурама. Албум није био велики успех. 1984, мало пре напуштања Бијелог дугмета, Бебек је снимио свој други соло албум "Мене тјера неки враг". Групу званично напушта 23. априла 1984. године. Својим ауторским албумом из 1985. "'Жељко Бебек и Армија Б" покушава да се врати на музичку сцену, али без великог успеха.

Његова соло каријера није била нарочито успешна. Снимио је само мање хитове, попут "Шта је мени ово требало", "Да бог да те вода однијела", "Како дошло, тако прошло", "Кучка невјерна", "Синоћ сам пола кафане попио" (за коју је текст написао Бора Ђорђевић), Ил' ме жени, ил' тамбуру купи".

Када су избили ратови у бившој Југославији, Бебек се преселио у Загреб, где наставља да живи и ради. Његове издавачке куће су укључивале Тејпед пикчерс и Кроацију рекордс.

Учествовао је у три опроштајна концерта Бијелог дугмета 2005.

Горан Бреговић је рођен у Сарајеву од оца Хрвата и мајке Српкиње. Отац му је био официр ЈНА. Након развода родитеља Бреговић остаје да живи са мајком у Сарајеву.

Бреговић је свирао виолину у музичкој школи али је у другом разреду избачен са образложењем да је неталентован. Његово музичко образовање се свело на оно што су му показивали другови све док му мајка није купила прву гитару. Потом Бреговић уписује уметничку школу, али га мајка убрзо исписује због тога што је школа, наводно, била пуна хомосексуалаца. Мајка га уписује у саобраћајну школу и, као компромис, допушта му да носи дугу косу. По преласку у нову школу Бреговић се придружује школском бенду Изохипсе као бас гитариста. Међутим, избачен је и из ове школе (овог пута због лошег понашања - слупао је школски Мерцедес). Бреговић тада уписује гимназију и приступа гимназијском бенду Бештије (опет је свирао бас-гитару). У његовој шеснаестој година напушта га мајка и Горан се мора бринути сам за себе свирајући народњаке у кафани у Коњицу, радећи на градилишту и продавајући новине.

На наступу Бештија приметио га је Жељко Бебек и позвао да свира бас гитару у његовој групи Кодекси, што је Горан прихватио. У лето 1969. свирали су за туристе у дубровачком хотелу Сплендид. Потом су позвани у Напуљ да свирају у ноћном клубу. Прихваћају позив, али се са газдом клуба разилазе у погледу репертоара. Ипак остају у Напуљу да свирају по ноћним клубовима. У то време Бреговић са баса прелази на соло гитару, а те, 1970]. године, група свира у саставу: Горан Бреговић, Жељко Бебек, Зоран Реџић и Милић Вукашиновић. У то време су били под снажним утицајем музике група Лед цепелин и Блек сабат, за што је најзаслужнији био Милић Вукашиновић "заразивши" их том врстом музике. Изгледа да је ово био разлог одласка Жељка Бебека из групе у јесен 1970. године. Ово је у јесен 1970. резултовало одласком ритам гитаристе и певача Жељка Бебека из групе. Крајем године Бреговићева мајка и Реџићев брат Фадил долазе у Напуљ и одводе момке назад у Сарајево.

У јесен 1971. Горан уписује студије филозофије и социологије али врло брзо одустаје. У исто време Милић Вукашиновић одлази у Лондон тако да Бреговић и Реџић почињу свирати у групи Јутро. Током неколико следећих година група често мења поставе а 1. јануара 1974. група Јутро постаје Бијело дугме.

Бијело дугме


Култна рок група Бијело дугме постаје једна од најпопуларнијих група тадашње Југославије крајем 70-тих и половином 80-тих година прошлог века, а Бреговић постаје неоспорни вођа и једини стални члан групе за цело време њеног постојања.

Након Бијелог дугмета

Како се време Бијелог дугмета пролазило тако је и Бреговић улазио у свет филмске музике. Његов први пројекат је био филм Емира Кустурице Дом за вјешање (1989.) који се постигао велики успех (и филм и музика из филма). Бреговић и Кустурица настављају сарадња и на Кустуричином следећем филму - Аризона Дрим снимљеном 1993. (занимљиво да је Бреговићеву музику изводио амерички рокер Иги Поп). Следећи његов пројекат, музика за филм Краљица Марго Патриса Шероа опет постиже велики успех, а филм је добио две награде на Канском фестивалу 1994. Следеће године Златна палма осваја Кустуричин Била једном једна земља за који је Бреговић компоновао музику.

Бреговићева музика доноси јужнословенске и ромске теме и фузија је популарне музике са трaдиционалном полифоном музиком са Балкана, тангом и дувачким оркестрима. Врло популаран у источној Европи, Бреговић је неколико пута оптуживан за крађу оригиналне ромске и народне музике са Балкана и за њено прерађивање и присвајање ауторства. Године 1997. је радио са турском певачицом Сезен Аксу на њеном албуму "Düğün ve Cenaze". Године 2000. Бреговић је снимио албум "Kayah i Bregović" са популарним пољским певачем Кајом, који је у Пољској продат у више од 650.000.

Године 2005. учествовао је у три опроштајна концерта Бијелог дугмета.

Горан Бреговић тренутно живи у Паризу са супругом Џенаном Суџуком и своје три кћерке: Емом, Уном и Лулом. Такође има кћерку Жељку (из младалачке везе са плесачицом из сарајевског ноћног клуба), која му је родила унуку Бјанку.

Милић Вукашиновић
 
Милић Вукашиновић

Милић Вукашиновић је рођен 9. марта 1950. године у Београду.

Биографија [edit]

Преласком у Сарајево, са 13 година оснива свој први бенд "Плави дијаманти". Након завршеног школовања, 1965. године, постаје професионални бубњар у саставу "Чичци".

У љето 1970. одлази у Италију како би се придружио Бреговићу и Реџићу. По повратку из Италије, свира у трију 'Мића, Горан и Зоран'.

1971. године одлази у Лондон, и тамо остаје три године, да би се крајем 1974. вратио из Лондона и прикључио "Индексима" с којима је снимио неколико синглова.

Од октобра 1976. постаје члан Бијелог дугмета као замјена за бубњара Ипета Ивандића. Наредне године оснива трио "Ватрени пољубац" с којим је снимио 6 студијских албума и два соло албума. Након рата објавио је два солистичка албума и наставио сарадњу с многим музичарима.

Милић Вукашиновић живи и ради у Сарајеву.