Gorski balsam - smrt za bolest

Istoričar Dragomir Anđelković posvetio deceniju života proučavanju isceliteljskih svojstava, mumija - planinske smole poznate još drevnim civilizacijama

U obilju prirodnih lekova postoji jedan koji je hiljadama godina korišćen kao eliksir mladosti, lek za prelome kostiju, opekotine, bolesti creva i stomaka, bubrega, jetre, endokrinog sistema, pa čak i za lečenje neplodnosti. Veruje se, a za mnogo toga ima i kliničkih dokaza, da ovaj lek leči ni manje ni više već oko 400 oboljenja. U indijskoj tradicionalnoj medicini nema spisa koji ga ne spominje, a postoje arheološki nalazi koji ukazuju na to da je korišćen i 2.000 godina pre nove ere. U antičko doba ga je bilo u Arabiji, a do kraja 19. veka u Persiji, ali toliko malo da su kraljevi u zamenu za dijamante, zlato i srebro uzvraćali sa nekoliko grama ovog leka. U to vreme on je bio rezervisan za šahove - vladare i svako drugi ko ga je koristio mogao je da bude kažnjen smrtnom kaznom.

Tradicija od hiljadu godina
      

Kako su se obogatili saradnici Luja šesnaestog

Uoči Francuske revolucije Luj šesnaesti je od persijskog šaha na poklon dobio vredni dar koji su na putu ka Parizu pokušale da otmu grupe razbojnika. Reč je o vrednom kovčežiću od egzotičnog drveta u kome se krila srebrna posuda ispunjena tamnom smolom, odnosno mumijom. Luj je, u strahu da ne bude otrovan, potpao pod uticaj svojih savetnika koji su smatrali da ne treba da upotrebljava "mineralnu smolu koju mu je poslao neki daleko orijentalni vladar, sa ko zna kakvim namerama". Naložio je da se kovčeg zapečati i uskladišti, a čitava priča se završava tako što je kraljev lični farmaceut patentirao krem za podmlađivanje koji mu je doneo čitavo bogatstvo.Anđelković je, na osnovu svojih istraživanja, utvrdio da je mumijo stariji od mumije i da je ta reč upravo prvo korišćena za lekovitu smolu. Smatralo se da su se njome balsamovali leševi jer se verovalo da ako ta smola pomaže i zdravima, pomoći će i mrtvima. Tek 1.615 godine nazivom mumijo je označavano balsamovano telo.
      
   
   

Radi se o leku zvanom mumijo, odnosno šiladžid, zavisno od toga da li o njemu saznajete iz ruskih, arapskih ili indijskih spisa. To je svojevrsna planinska smola koja se smatra najefikasnijim prirodnim lekom. Zbog potencijala da spreči pojavu bolesti, ali i da mnoga oboljenja izleči kad se već pojave, lekari starog i srednjeg veka prozvali su mumijo "zaštitnikom tela" i "razaračem bolesti". I pored toga što se ovaj lek koristi već hiljadama godina, verujemo da 99 odsto vas reč mumijo verovatno povezuje sa mumijom - balsamovanim telom. Kakve veze imaju jedno sa drugim i kako to mumijo leči, najbolje zna Dragomir Anđelković, istoričar, ali i magistar menadžmenta i čovek koji je isceliteljsku moć mumija osetio na svojoj koži i potom desetak godina života proveo istražujući čudotvorni gorski balsam.

- Kao dečak imao sam užasne glavobolje koje su posledica povrede prilikom porođaja. Problem mi je pravila cista u levoj hemisferi mozga koja je povremeno izazivala užasne bolove. Moji roditelji, koji su tada živeli u Rusiji, a potom u Kazahstanu, čuli su još tada za mumijo, ali su nas, posle nekog vremena, od zamisli da ga nabavimo odvratili lekari. Ni oni sami nisu znali šta se kod mene zapravo dešavalo, da li je epilepsija, migrena ili nešto treće. Pre sedam-osam godina, ponovo sam počeo da koristim mumijo i više nemam nikakvih problema - kaže Anđelković. Posle ozbiljnog istraživačkog pohoda, objavio je knjigu "Mumijo - čudotvorni balzam".

- Posle mog iskustva, bio sam fasciniran mumijom, i želeo sam da o njemu saznam više. U centralnoj Aziji to je prvorazredan lek, a u Rusiji takođe široko rasprostranjen. Čitajući mnoštvo knjiga, saznao sam da pored toga što u indijskoj tradicionalnoj medicini, arapskim i persijskim spisima nema dokumenata koji se ne bave mumijom, tako nema ni nijednog putopisa Nemaca i Engleza, koji su obilazili Persiju i Indiju, a da nešto nisu zapisali. Čak se prvo pominjanje mumija pojavljuje u drevnoindijskim vedama - kaže Anđelković.

Lek je brzo doživeo uspeh i već u petom i šestom veku p. n. e. pominje se i u medicinskim spisima.
- Mumijo je na istoku dugo poznat lek, a šire interesovanje je počelo posle zapažanja vladara na Himalajima kako majmuni posle bitke odlaze prema jednoj pećini gde su vidali rane. Kad je pećina bila prazna, u nju su ušli ljudi i zaključili da je bila puna smole koja je, u stvari, bila tajna izdržljivosti i dugovečnosti majmuna. Oni su je pili pre i posle svake bitke i njom mazali rane. Ubrzo je počela veća eksploatacija smole koja se nalazi samo na visinama iznad 1.500 metara i to najviše na Himalajima, Altaju, Pamiru i Tjašanu - kaže naš sagovornik.

Mladost na recept

Kada su se za mumijo, kako kaže Anđelković, zainteresovali lekari, dokazana je efikasnost leka. Uočeno je da mumijo poboljšava imunitet i jača organizam.

- S obzirom na to da ova smola leči gotovo sve, interesovalo me je kako. Mumijo ima 60 aktivnih sastojaka. Grupa ruskih i južnokorejskih naučnika ustanovila je da poenta leži u fulvičnoj kiselini. To je humusna kiselina koja se izdvaja iz materije u kojoj smola nastaje, odnosno iz zemlje. Ona ima strašnu malu molekularnu masu i prodire u organizam na ćelijskom nivou. Obično sve lekovite komponente nekog proizvoda dospeju u želudac, a fulvična kiselina ih transportuje direktno u ćelije. Tako mumijo uspostavlja ravnotežu na ćelijskom nivou i podstiče organizam da se samoizleči. Ali svaka planinska smola nije mumijo - objašnjava Anđelković. U prilog tome dodaje da je u Švajcarskoj otkriven lokalitet mumija, ali da to ipak nisu te smole sa istoka gde postoji određena mikroklima i specifične biljne vrste. Anđelković ističe da u Aziji i Kazahstanu mumijo može da se dobije na recept, a u tibetanskoj medicini smatra se da je to osnovni preparat za podmlađivanje.


Izvor: Glas Javnosti \ Danijela Stanimirović