U daljem izlaganju razmotricemo kako izgledaju prelazne forme u svetlu fosilnog zapisa.

1. Prelaz od jednocelijskih organizama do beskicmenjaka
2. Fosilni zapis insekata
3. Prelaz od beskicmenjaka do kicmenjaka
4. Fosilni zapis riba
5. Prelaz od riba do vodozemaca
6. Vodozemacko-reptilsko-sisarski prelaz
7. Poreklo letecih gmizavaca
8. Poreklo letecih sisara
9. Poreklo ptica
10. Fosilni zapis dinosaurusa
11. Prelaz od gmizavaca do sisara
12. Poreklo morskih sisara
13. Poznati nizovi konja
14. Fosilni zapis glodara
15. Poreklo coveka

Prelaz od jednocelijskih organizama do beskicmenjaka
Prema evolucionoj teoriji, zivot se prvo pojavio na ovoj planeti u obliku mikroskopskog, jednocelijskog organizma. Stotine clanaka i knjiga su objavljene sadrzeci spekulacije o tome kako je do ovog dogadjaja moglo doci, i kritike ovih pojmova su na raspolaganju od strane naucnika kreacionista.1-4 Na kraju, evolucionisti veruju da ta prva forma zivota ne samo da je divergirala u mnoge jednocelijske organizme koje i sada postoje - bakterije, alge, gljive, amebe - vec da je metazoa evoluirala iz jednog ili vise ovih jednocelijskih organizama. Upravo to kako se ovo desilo i koji su nosioci bili ukljuceni, predstavlja jednu od najvecih i jos neresenih misterija evolucije. Metazoe tj. visokokompleksne visecelijske strukture sa specijalizovanim organima, naglo se pojavljuju, potpuno formirane u fosilnom zapisu. Nema posrednika na raspolaganju u fosilnom zapisu koji povezuju jednocelijske organizme sa kompleksnim beskicmenjacima, a koji su navodno iz njih proizisli.

Prvi obilni fosilni zapis kompleksnih beskicmenjaka pojavljuje se u stenama takozvanog "kambrijumskog" perioda. Evolucionisti pretpostavljaju da sedimenti koji su formirali kambrijumske stene pocinju sa deponovanjem pre oko 600 miliona godina i da se vreme ukljuceno u njihovo deponovanje protezalo tokom 80 miliona godina. U kambrijumskim stenama nadjeni su fosili trilobita, sundjera, brahiopoda, crva, meduza, morskih krastavaca, rakova i ostalih kompleksnih beskicmenjaka. Pojava ove velike raznovrsnosti kompleksnih bica je tako necekivana, da je opste protumacena kao "kambrijumska eksplozija" u geoloskoj literaturi.

Sedimentne stene za koje se veruje da su se formirale pre kambrijumskog perioda pripisuju se jednom dosta nejasnom periodu koji se naziva "prekambrijumski". Stene prekambrijumskog perioda generalno leze ispod kambrijumskih (mada ne uvek), i veruje se da su se tamo natalozile u toku mnogih stotina miliona godina koje su prethodile kambrijumskom periodu. Danas ima mnogo izvestaja u naucnoj literaturi o otkricu u prekambrijumskim stenama fosila mikroskopskih jednocelijskih mekusaca, kao sto su bakterije i alge. Na osnovu ovoga evolucionisti tvrde da se zivot javio na Zemlji pre vise od tri milijarde godina, mozda pre cak 3,5 milijardi godina.

Bilo bi dobro ubaciti jednu notu upozorenja na ovoj tacki u pogledu ovih izvestaja. Izvesno je da su mnogi od njih pod znakom pitanja i otvoreni za raspravu. Neki skorasnji spisi su sugerisali nesigurnosti takvih identifikacija.5-8 Na primer, mada oni prihvataju mogucnost da su izvesni mikrofosili prekambrijumskog doba bili bioloskog porekla, Engel je upozorio da:

"Uspostavljanje prisustva bioloske aktivnosti za vreme vrlo ranog prekambrijumskog perioda jasno postavlja teske probleme... skepticizam o ovoj vrsti dokaza o ranom prekambrijumskom zivotu je na mestu."8

U svakom slucaju, ako su jednocelijska stvorenja dovela do velikog niza kompleksnih beskicmenjaka koji je naglo stupio na scenu, a gotovo tri milijarde godina je proteklo izmedju porekla zivota i ove "kabrijumske eksplozije" slozenih beskicmenjaka, moramo naci zapis o toj evoluciji negde u stenama prekambrijumskog perioda. Sve od Darvina na ovamo stene su bile intenzivno istrazivane radi ovog zapisa, ali su za evolucioniste rezultati veoma razocaravajuci. Nigde na ovoj Zemlji - ni na jednom kontinentu, niti na dnu ijednog okeana - nismo mogli naci posrednike izmedju jednocelijskih organizama i kompleksnih beskicmenjaka. Gde god ili kad god ih nalazimo, od samog pocetka, meduza je meduza, trilobit je trilobit,a morski jezevi su morski jezevi.

U vezi sa ovim, Axelrod tvrdi:

"Jedan od velikih neresenih problema geologije i evolucije je pojava divergiranih, visecelijskih morskih beskicmenjaka u nizim kambrijumskim stenama na svim kontinentima, a njihovo odsustvo u starim stenama."

Posle razmatranja razlicitih tipova koji se nalaze u kambrijskom periodu, Axelrod nastavlja ovako:

"Medjutim, kad se okrenemo ispitivanju stena prekambrijumskog perioda trazeci prethodnike ovih ranih kambrijskih fosila, oni se nigde ne mogu naci. Za mnoge debele (preko 1500 m) naslage sedimentnih stena, sada se zna da leze u neprekinutom nizu slojeva koji sadrze najranije kambrijumske fosile. Ovi sedimenti su ocigledno bili pogodni za ocuvanje fosila jer su cesto identicni sa stenama koje ih pokrivaju i koje su fosilonosne, pa ipak u njima nisu nadjeni fosili."9

George Gaylord Simpson se borio hrabro, ali ne i uspesno sa ovim problemom, posto je bio prinudjen da prizna da odsustvo prekambrijumskih fosila (osim fosila mikroorganizama) predstavlja "veliku misteriju istorije zivota".10

Znacajan broj evolucionista, od kojih smo vec citirali Axelrod-a i Simpson-a podrzava to da nisu nadjeni neki fosili nesumnjivo visecelijskih organizama u stenama koje su nesumnjivo starije od kambrijumskih. Na primer, 1973. godine, Preston Cloud, evolucioni geolog, izrazio je svoje ubedjenje da jos nema zapisa nedvosmislenih metazoa u nesumnjivim prekambrijskim stenama.11

U skorije vreme, medjutim, za jednu kolekciju fosila metazoa koja je postala poznata kao Ediakara Fauna po njenom prvom otkricu u Australiji,12 veruje se da je kasna prekambrijumska i pretpostavlja se da je 680 miliona godina stara. Tipicni predstavnici su sada poznati iz fosilnuh ostataka pronadjenih ne samo u Australiji, vec i u Njufaundlendu, Engleskoj, Sibiru i Juznoj Africi. Sve do vrlo skorasnjeg vremena za neke od ovih stvorenja se verovalo da su slicni danasnjim meduzama, crvima i drugim celenteratima i ehinodermatima. Primeceno je i nekoliko ostalih, prethodno nepoznatih i dosta problematicnih fosilnih stvorenja.

Ova otkrica ne olaksavaju problem evolucionoj teoriji. Ova stvorenja ni na koji nacin nisu posrednici izmedju jednocelijskih organizama i kompleksnih beskicmenjaka prethodno nadjenih u kambrijumskim stenama. One jesu kompleksni beskicmenjaci. Dalje, skoro je ustanovljeno da stvorenja Ediakara Faune nisu ista kao crvi, celenterati i ehinodermati kambrijumskog perioda. U stvari, oni su tako bazicno drugaciji, da je nedvosmisleno utvrdjeno da nisu mogli biti preci ijedne od kambrijumskih zivotinja.13 Potvrdjeno je da je, prethodno nepriznato, masovno unistenje eliminisalo sva ova bica mnogo miliona godina pre kambrijumskog perioda.

Tako misterija kambrijumske eksplozije ostaje. Interesantno posmatrati kako se evolucionisti bore sa ovom kontradikcijom u teoriji evolucije. Eldredge, paleontolog u americkom istorijskom prirodnjackom muzeju, na primer, posle diskusije o Ediakara Fauni, kaze:

"Tada se desilo nesto kao eksplozija. Pocevsi od pre oko 600 miliona godina, i nastavljajuci od oko deset do petnaest miliona godina, najraniji znani predstavnici glavnih vrsta zivotinja koje i danas postoje u morima, dosta se naglo pojavljuju. Ovaj dosta produzeni "dogadjaj" pokazuje se graficki u stenskom zapisu: po celom svetu, priblizno u isto vreme, debeli slojevi stena, bez ikakvih lako primetnih fosila, prekriveni su sedimentima koji sadrze ogroman niz beskicmenjaka sa ljusturama: trilobita (izumrlih rodjaka rakova i insekata), brahiopoda, mekusaca. Sve tipicne forme tvrdoljuskastih zivotinja vidimo i u danasnjim okeanima, mada u primitivnoj, prototipskoj formi, i u morima od pre 600 miliona godina.

Kreacionisti su napravili mnogo od ovog iznenadnog razvoja jednog bogatog raznovrsnog fosilnog zapisa, gde do skoro nije bilo nicega...

Zaista, iznenadna pojava raznovrsnih nizova fosila koje geolozi koriste da bi obelezili pocetak kambrijumskog perioda (najstariji deo paleozojske ere), predstavlja jedan fascinantan intelektualni izazov."14

Eldredge nudi nekoliko mogucih objasnjenja za ovaj problem. On spominje da je jedna skorasnja sugestija, da se nivo atmosferskog kiseonika podigao do kriticne tacke tako da je nivo kiseonika u okeanu postao povoljan da odrzi raznovrsnost zivota.15 On, medjutim, priznaje, da su crveni slojevi ili stene koji sadrze visoki procenat fero-oksida stari najmanje dve milijarde godina, sto ukazuje na prisustvo visokog procenta kiseonika u atmosferi. Ako je na evolucionoj vremenskoj skali kiseonik postojao u izobilju pre dve milijarde godina, a kambrijumska eksplozija se nije javila sve do pre 600 miliona godina (razlika 1,4 milijarde godina), izgleda jasno da iznenadna pojava svih ovih kompleksnih beskicmenjaka nema nikakve veze sa kiseonickim sadrzajem u atmosferi.

Eldredge-ov glavni argument je da se evolucija ne odvija neminovno sporo i postepeno, vec da se neke epizode u evoluciji mogu, geoloski receno, odvijati vrlo rapidno.15 Tako, upravo pre nastupanja kambrijumsog perioda, iz ovih ili onih razloga desila se evoluciona eksplozija - jedna velika raznovrsnost kompleksnih visecelijskih organizama, od kojih su mnogi imali cvrste delove, iznenada se razvila. Do ove evolucije je doslo tako brzo (mozda u samo 15 ili 20 miliona godina, manje ili vise), da jednostavno nije bilo dovoljno vremena da ta posrednicka stvorenja ostave fosilni zapis koji se moze otkriti.

Ova ideja eksplozivne evolucije zaista nije nova, jer je ona vec koristena u proslosti da objasni odsustvo prelaznih formi.10 U svakom slucaju, ova ideja nece izdrzati ispitivanja. Kao prvo, koji je jedini dokaz za ove postulirane rapidne eksplozije evolucije? Odsustvo prelaznih formi! Tako evolucionisti kao sto su Eldredge, Simpson i drugi, pokusavaju da odsustvo prelaznih formi iskoriste kao potporu za svoj evolucioni scenario!

Ono sto se predvidja na osnovu evolucije - prisustvo prelaznih formi - nije na rapolaganju, i tako radije, umesto da prizna dokaz koji opovrgava njihovu teoriju, novi scenario predvidja upravo obrnuto - odsustvo prelaznih formi. Dalje, genetika je cvrsto protiv pojma rapidnih eksplozija evolucije. Zapravo, evolucionisti tvrde da razlog zasto nikada nismo bili svedoci ikakve zaista znacajne evolucione promene za vreme sveukupnog ljudskog posmatranja, je to sto se evolucija desava tako sporo. Zaista, genetski aparat gustera, na primer, totalno je posvecen produkciji drugog gustera, i ideja da bi mogli postojati procesi koji nekako nadilaze ovaj genetski bedem protiv promene i konvertuju gustera u drugo bice bez ostavljanja fosiliziranih posrednika je jedno proizvoljno razmisljanje i suprotno je nauci. Jos je neverovatnija ideja da se ovo moglo desiti citavom mnostvu kompleksnih stvorenja. Najzad, mada 15 do 20 miliona godina mogu izgledati kratak period evolucionistima, to jeste vrlo, vrlo dugo vreme - dovoljno vremena da se ostavi bogat fosilni zapis.

Kasnije, u Eldredge-ovoj knjizi, gore citiranoj, on predlaze najneverovatniju ideju od svih da bi objasnio veliku kambrijumsku eksploziju. On tvrdi:

"Ne vidimo mnogo dokaza o posrednicima u ranom kambrijumskom periodu zato sto su posrednici morali biti mekanog tela, i tako je postojala izuzetno mala verovatnoca da se oni fosilizuju."16

Tesko je poverovati da je Eldredge ili bilo koji drugi naucnik mogao tako nesto tvrditi. Kakvi god da su oni postojali, evolucioni preci kambrijumskih zivotinja morali su biti kompleksni - jednocelijski organizam ne bi bio sposoban da se iznenada razvije u jedno veliko mnostvo raznovrsnih kompleksnih beskicmenjaka bez prolaska kroz jedan dugi niz posrednika sve vece kompleksnosti. Sigurno je, ako su paleontolozi u stanju da nadju brojne fosile mikroskopskih jednocelijskih bakterija i algi mekanog tela, kao sto Eldredge ne sumnja da jesu, onda oni mogu lako naci fosile svih stepena posrednosti izmedju tih mikroskopskih organizama i kompleksnih beskicmenjaka kambrijumskog porekla. Dalje, uz mnoge nadjene dokaze o fosilnim algama i bakterijama, mora biti mnogo stotina nalaza visecelijskih organizama mekanog tela, kao sto su crvi i meduze, u naucnoj literaturi. Stvorenja iz Ediakara Faune, o kojima je javljeno sa pet kontinenata, upravo su mekanog tela.

Jos je neverovatnija Eldredge-ova sugestija da su svi posrednici, koji su doveli do stvaranja naglo pronadjenih i potpuno formiranih organizama u kambrijskim stenama, bili mekanog tela. Kao sto Eldredge opisuje gore, kambrijumske zivotinje ukljucuju jedan ogroman niz ljuskastih beskicmenjaka - stvorenja sa cvrstim delovima. Ako su, kao sto Eldredge kaze, svi posrednici bili mekanog tela, to znaci da se veliko mnostvo raznih stvorenja sa cvrstim delovima iznenada javilo direktno od stvorenja sa mekim telom. Ovo je jednostavno nemoguce. Anatomija, fiziologija i sam nacin zivota beskicmenjaka sa cvrstim delovima, tesno je povezan i zavistan od ovih cvrstih delova. Tako je anatomija zivotinja sa mekim telom vrlo drugacija od anatomije mekih zivotinja sa cvrstim delovima. Ako su beskicmenjci sa cvrstim delovima evoluirali iz stvorenja sa mekim telima, onda ta promena mora biti postepena i mora se javiti mnogo posrednickih stepena koji bi dozvoljavali postepeno sticanje cvrstih delova i promena u nacinu zivota ovih stvorenja. Ovo postepeno sticanje cvrstih delova od strane mnogih bica trebalo bi da je obilno dokumentovano u fosilnom zapisu. Fosili hiljada ovih posrednickih stepena trebalo bi da se nalazi po muzejima. Medjutim, nije nadjen ni jedan.

Evolucionisti veruju da je ogromni niz beskicmenjaka predstavljen u kambrijumskim stenama evoluirao od zajednickih predaka, ali naravno nema ni jednog fosila posrednika da to dokumentuje. Milijardama puta miljarde ovih bica zivelo je i umiralo ali se ni jedan ne moze naci u kolekcijama paleontologa. Veliki nepremosceni jazovi odvajaju takva bica kao sto su meduze, sundjeri, crvi, morski krastavci, trilobiti, brahipodi i drugi.

Ovo ostavlja evolucioniste sa onim sto Simpson naziva velikom misterijom istorije zivota. U jednom pregledu17 jedne skorasnje knjige o poreklu velikih beskicmenjackih grupa18, Runnegar tvrdi da:

"Kao sto bi se moglo i ocekivati, paleontolozi su se skoncentrisali na fosilni zapis i stoga su omogucili jedno obilje informacija o ranoj istoriji velike raznovrsnosti mnostva beskicmenjackih grupa, ali malo uvida u njihovo poreklo."

Eldredge dopusta da je "kambrijumska evoluciona eksplozija jos uvek obavijena misterijom."19 Ali kreacionisti kazu, kakav bi veci dokaz za stvaranje dale stene od ovog velikog broja raznovrsnih kompleksnih stvorenja bez ijednog traga njihovih predaka? Tako od samog pocetka vidimo, na osnovu jednog evolucionog scenarija, da je ovaj dokaz direktno kontradiktoran predvidjanjima zasnovanim na evoluciji, ali je znacajno u skladu sa predvidjanjima zasnovanim na stvaranju.

Literatura

1. S. Aw, Chemical Evolution, Master Books, San Diego, 1982.

2. A. E. Wilder Smith, The Creation of Life, A Cybernetic Approach, Master Books, San Diego, 1970.

3. D. T. Gish, Speculations and Experiments Related to Theories on the Origin of Life: A Critique, Creation-Life Pub., San Diego, 1973; Creation Research Soc. Quart 15:185 (1979).

4. C. B. Thaxton, W. L. Bradley and R. L. Olsen, The Mystery of Life's Origin, Philosophical Library, New York, 1984.

5. P. Cloud, Science 148:27 (1965).

6. M. N. Bramlette, Science 158:673 (1967).

7. W. H. Bradley, Science 160:437 (1968).

8. A. E. J. Engel, B. Nagy, L. A. Nagy, C. G. Engel, G. O. W. Kremp, and C. M. Drew, Science 161:1005 (1968).

9. D. Axelrod, Science 128:7 (1958).

10. G. G. Simpson, The Meaning of Evolution, Yale University Press, New Haven, 1949, str. 18.

11. P. Cloud, Geology, 1:123 (1973).

12. M. F. Glaessner, Sci. Amer. , Mart 1961, str. 2-8.

Fosilni zapis insekata
Odsustvo prelaznih formi ostavlja svako evoluciono poreklo insekata (clanova klase Insecta, kola Arthropoda) obavijeno misterijom. Neki fosili se nalaze u srednje-devonskim stenama, i prisutni su u tako zapanjujuce velikom broju i varijacijama u stenama gornjo-karbonskog perioda, da je taj period nazvan "doba insekata". Fosili vilinog konjica u gornjo-karbonskim stenama sa rasponom krila od 0,5 do 1 m nisu retkost. Kada prvi put vidimo viline konjice, velike ili male, oni su upravo to - vilini konjici.

Sta je sa bubasvabama? Doktor Betty Faber, entomolog americkog istorijskog prirodnjackog muzeja, u jednom skorasnjem intervjuu kaze da:

"Nekoliko fosila bubasvabe... iz karbonskog perioda Zemljine istorije cini jednu stvar jasnom. Cak i tada, pre 350 miliona godina, bubasvabe su izgledale odvratno. Nisu se promenile od tada mnogo."1

Neke bubasvabe su bile vece u proslosti. Fosili bubasvaba pronadjeni u gornjo-karbonskim stenama dostizu i do 10 cm u duzini. Danasnje bubasvabe, dakle, i nisu toliko odvratne kao u proslosti.

Mada takvi organizmi kao sto su pauci, neka sitna stvorenja, stonoge - nisu insekti, oni se nazivaju insektima. Na godisnjem simpozijumu americkog drustva za unapredjenje nauke 1983.godine, donesen je jedan fascinirajuci izvestaj o otkricu znacajno dobro ocuvanih fosila stonoga i paukolikih stvorenja. Mada se moramo osloniti na novinski clanak2 u ovo vreme za nasu informaciju, ovaj izvestaj izgleda da je pouzdan i svakako interesantan. Za fosile se kaze da su stari 380 miliona godina i jedni su od najstarijih ikada nadjenih, a otkrili su ih doktori Patricija Bonamo i J.D.Grierson sa Drzavnog Univerziteta Nju Jorka u Binghamtonu.

U ovom clanku se tvrdi da "ova stvorenja su bila vec visoko razvijena" i da su imali jednu "blisku slicnost sa danasnjim zivim stvorenjima". Ono sto ove tvrdnje jednostavno znace jeste, da su ova stvorenja, koja su se pojavila u fosilnom zapisu po prvi put, potpuno formirana, i da se nisu mnogo promenila do danas, verovatno 380 miliona godina kasnije. Fosili nekih stvorenja koji podsecaju na poznate paukove, bili su tako odlicno sacuvani, da su se mogli raspoznati njihovi slusni organi. Jedan od naucnika, analizirajuci fosile, primetio je da "izgledaju kao da su juce uginuli". Sve ove cinjenice slazu se sjajno sa predvidjanjima zasnovanim na modelu stvaranja, ali su potpuno kontradiktorne onome sto se ocekuje na bazi evolucione teorije.

Evolucionisti veruju da su se leteci insekti razvili iz neletecih insekata. Postoji jedna stalna rasprava medju evolucionistima oko toga sta se na neletecem insektu razvilo u krila. Ako bi se mogao naci samo jedan posrednik izmedju neletecih i letecih insekata, konflikt bi se okoncao, ali do sada ni jedan prelazni fosil nije nadjen. Hiljade fosila neletecih isekata je otkriveno. Hiljade fosila letecih insekata nalazi se na muzejskim policama. Gde su hiljade posrednika koji je trebalo da postoje? Najlogicniji zakljucak je da prelazne forme nikada nisu pronadjene zato sto nikada nisu ni postojale.

Dalje, leteci isekti imaju dve razlicite vrste krila. Kada ne lete, krila Paleoptera su podignuta, kao kod male muve, ili sa strane kao kod vilinih konjica. Insekti Neoptera imaju mehanizam za savijanje koji im omogucava da saviju krila nazad preko stomaka. Nisu poznate prelazne forme izmedju ove dve vrste letecih insekata.

Literatura

1. M. Kusinitz, Science World, 4. Feb. 1983, str. 12-19.

2. New York Times Press Service, San Diego Union, 29. Maj 1983.

Prelaz od beskicmenjaka do kicmenjaka
Ideja da su kicmenjaci nastali od beskicmenjaka je cista pertpostavka koja se ne moze dokumentovati iz fosilnog zapisa. Na osnovu uporedne anatomije i embriologije zivih formi, gotovo svaka beskicmenjacka grupa je bila predlagana u jedno ili drugo vreme za pretka kicmenjaka.1,2 Prelaz iz beskicmenjaka u kicmenjake je prosao kroz jedno jednostavno, hordatno stanje, to jest, preko stvorenja koja je posedovala notohordu stapicastog oblika. Da li fosilni zapis daje dokaz za takav prelaz? Uopste ne.

Ommanney tako kaze:

"Kako se ovaj najraniji predak hordata razvio, koje stepene razvoja je prosao da bi eventualno dao ribolika stvorenja, mi ne znamo. Izmedju kambrijumskog perioda kada je on verovatno nastao, i ordovicijskog perioda kada su se pojavili prvi fosili sa stvarnim ribolikim karakteristikama, postoji jedan jaz od mozda 100 miliona godina koji verovatno nikada necemo moci ispuniti."3

Neverovatno! Sto miliona godina evolucije, a ni jedne fosilizovane prelazne forme! Sve kombinovane hipoteze, bez obzira kako genijalne, ne bi mogle nikada pretendovati, na osnovu teorije evolucije, da objasne jedan jaz takve velicine. Takve cinjenice, sa druge strane, u savrsenom su skladu sa predvidjanjima kreacionistickog modela.

Literatura

1. E. G. Conklin, as quoted by G. E. Allen, Quart. Rev. Biol. 44:173 (1969).

2. A. S. Romer, Vertebrate Paleontology 3rd ed. , U. of Chicago Press, Chicago, 1966, str. 12.

3. F. D. Ommanney, The Fishes, Life Nature Library, Time-Life, Inc. , New York, 1964, str. 60.

Maticna strana

Fosilni zapis riba
Pazljivo citanje Romer-ove knjige, "Paleontologija kicmenjaka"1 izgleda ne dopusta druge zakljucke osim onih da su sve glavne riblje vrste jasno i odredjeno odvojene jedna od druge bez prelaznih formi koje ih povezuju. Prve koje se pojavljuju u fosilnom zapisu pripadaju klasi Agnatha. Najstariji od ovih kicmenjaka, koji se pojavljuje u dva reda Osteostraci i Heterostraci, bili su gotovo uvek zatvoreni u kostani ili neki drugi cvrsti materijal i vecina je bila opremljena kostanim oklopnim plocama. U pogledu njihovog porekla Romer pise:

"U sedimentima kasnog silura i ranog devona, prisutni su brojni riboliki kicmenjaci raznih tipova, i jasno je da je doslo do jedne duge evolucione istorije pre tog vremena. Ali o toj istoriji mi ne znamo nista." (strana 15)

Sto se tice ostrakoderma (Osteostraci) on pise: "Kada smo prvi put videli ostrakoderme, vec su imale dugu istoriju iza sebe i podeljene su u nekoliko jasno odvojenih grupa."(str.16) O heterostracima Romer pise da oni ocigledno nisu blisko povezani sa ostalim formama u grupi Agnatha. Ako su evoluirali, morali bi takodje imati dugu evolucionu istoriju. Ali, kao i ostrakodermi, oni se pojavljuju iznenada u fosilnim zapisima bez ikakvog dokaza o evolucionim precima.

Plakodermi su narocito problematicni. U vezi sa njima bilo je oko sest glavnih razlicitih vrsta neobicnih riba. O njima Romer kaze: "Ima malo zajednickih crta koje bi ujedinjavale ove grupe, osim cinjenice da su one, bez izuzetka, neobicne."(str.24) Kasnije, on kaze:

"Oni se javljaju u jedno vreme - otprilike izmedju silursko - devonskog perioda - kada bismo ocekivali pojavu odgovarajucih predaka ajkula i visih kostanih grupa riba. Ocekivali bismo "generalizovane" forme koje bi se tacno uklapale u nasu vec zamisljenu evolucionu sliku. Imamo li ih mi u plakodermima? Nikako. Umesto toga, nalazimo serije nemogucih tipova koje se ne uklapaju ni u jedan odgovarajuci obrazac; koje, na prvi pogled, ne dolaze iz bilo kakvog izvora, niti su preci ikakvim kasnijim ili naprednijim tipovima. U stvari, dobija se utisak da je prisustvo ovih plakoderma, koji sacinjavaju jedan tako vazan deo devonske price o ribama, jedna neobicna epizoda; situacija bi bila mnogo jednostavnija da oni nikada nisu ni postojali"!(str.33)

Ali, oni jesu postojali i njihovi zapisi ne podrzavaju, i cvrsto negiraju, model evolucije.

Visi "ortodoksni" riblji tipovi, struktuirani po sasvim priznatim planovima, sa parnim perajima i dobro razvijenim celjustima, smesteni su unutar dve vrste, Chondrichthyes ili hrskavicave ribe, i Osteichthyes ili vise kostane ribe.

Neki su u proslosti tvrdili da odsustvo kostiju kod hrskavicavih riba predstavlja primitivno stanje, i da su Chondrichthyes bile evolucioni stepen koji je prethodio kostanim ribama. Romer energicno govori protiv ovoga, isticuci da su ajkule bile jedan od poslednjih glavnih ribljih grupa koje se pojavljuju u fosilnom zapisu. On kaze:

"Ovaj zapis se, ustvari, bolje slaze sa suprotnom pretpostavkom: da su ajkule degenerisane pre nego primitivne u svojim skeletnim karakteristikama; da je njihova evolucija bila paralelna sa onom raznih drugih ribljih tipova u pravcu prema redukciji kostiju; i da njihove pretke treba traziti u primitivnim koscatim ribama sa vilicama opsteg plakoderm tipa. Dobro znani plakodermi ne mogu se identifikovati kao stvarni preci Chondrichthyes, ali smo primetili da neki od cudnih petalihtida pokazuju morfoloske prelazne stadijume u skeletnoj redukciji. Jedno vece znanje o ranim devonskim plakodermima mozda ce jednog dana premostiti ovaj jaz."(str.38)

Ranije, u vezi sa plakodermima, Romer je rekao: "Moramo ozbiljno priznati da su bar ajkule i himere mogle nastati od takvih nemogucih predaka."(str.34) Romer insistira da specijalno stvaranje nije dopustivo kao naucno objasnjenje vrsta, ali je voljan da se pozove na "nemoguce pretke" da podrzi svoju nemogucu teoriju. Priznavanje modela stvaranja izgleda razumnije nego pozivanje na "nemoguce pretke".

Sto se tice tipicnih kostanih riba, Romer belezi cinjenicu da je njihova pojava u fosilnom zapisu "dramaticno iznenadna".(str.52) Kasnije (str.53), on tvrdi:

"Zajednicki predak grupe kostanih riba je nepoznat. Ima raznih crta, od kojih su mnoge gore navedene, u kojima su dve tipicne podvrste kostanih riba vec siroko divergirane kada ih prvi put vidimo..."

Errol White, evolucionista i ekspert za ribe, u svom predsednickom obracanju londoskom Linnean Society-ju, o ribama plucasicama kaze:

"Ali kakve god ideje autoriteti mogu imati o ovom predmetu, ribe plucasice, kao i svaka glavna grupa riba koju znam, imaju svoje poreklo cvrsto zasnovano ni na cemu..."2

Kasnije on ide dalje, govoreci: "Cesto sam razmisljao kako bi malo trebalo da dokazem organsku evoluciju na nekom sudjenju." On zavrsava svoje obracanje govoreci:

"Mi jos uvek ne znamo mehanizam evolucije uprkos pretrano samopouzdanim tvrdnjama u nekim podrucjima, niti je za nas verovatno da cemo napraviti dalji progres u tome klasicnim metodama paleontologije ili biologije; i sigurno necemo unaprediti stvari skakanjem gore dole vicuci: "Darvin je Bog, i ja sam stoga njegov prorok". Skorasnja istrazivanja naucnika poput Dean-a i Henshelwood-a (1964) vec predlazu mogucnost pocetnih pukotina u prividnom monolitnom zidu neodarvinovskog Jerihona."

U njegovoj diskusiji koja se tice porekla kostanih riba, Todd iznosi sledecu primedbu:

"Sva tri reda kostanih riba pojavljuju se u fosilnom zapisu u priblizno isto vreme. Oni su vec siroko divergentni morfoloski, i jako su oklopljeni. Kako su oni nastali? Sta im je dozvolilo da divergiraju tako siroko? Kako su uopste sve dosle do jakog oklopa? I zasto nema traga ranijim posrednickim formama?"3

Zaista, zasto nema traga ranijih posrednickih formi? Evolucionisti mogu spekulisati vecno, ali cinjenice se ne menjaju. Predvidjene evolucione prelazne forme nigde se ne mogu naci.

Fosilni zapis tako nije proizveo pretke niti prelazne forme za glavne riblje vrste. Takvi hipoteticki preci i trazene prelazne forme moraju, na osnovu prelaznog zapisa, biti samo produkti spekulacije. Kako se onda moze tvrditi da objasnjenje koje nudi evolucioni model da objasni takav dokaz je vise naucno od onog koji nudi model stvaranja? U stvari, dokaz trazen od strane teorije evolucije ne moze se naci.

Literatura

1. A. S. Romer, Vertebrate Paleontology 3rd ed. , U. of Chicago Press, Chicago, 1966, str. 12.

2. E. White, Proc. Linn. Soc. London 177:8 (1966).

3. G. T. Todd, Amer. Zool. 20(4):757 (1980).

Prelaz od riba do vodozemaca
Prema pretpostavljenom evolucionom nizu zivota, ribe su preci vodozemaca. Ova promena bi zahtevala mnoge milione godina i ukljucivala bi mnostvo prelaznih formi.

Fosilni zapis je brizljivo ispitan radi pronalazenja prelaznog niza koji povezuje ribe sa vodozemcima, ali do sada takav niz nije nadjen. Najbliza karika koja je bila predlozena je ona koja navodno postoji izmedju ribe Crossopterygii (sakoperke) roda Rhipidistia i vodozemca roda Ichthyostega. (slika) Medjutim, postoji jedan ogroman jaz izmedju Crossopterygii i Ichthyostega, jaz koji bi obuhvatio mnoge milione godina za vreme kojih nebrojeno mnogo prelaznih formi treba da otkrije jednu sporu postepenu promenu grudnih i karlicnih peraja ribe krosopterigije u stopalo i noge vodozemca, zajedno sa gubitkom drugih peraja, i drugih transformacija potrebnih za adaptaciju za kopneni zivot.

Koje su cinjenice? Ni jedna prelazna forma nije nikada nadjena koja bi pokazala poseban korak izmedju peraja krosopterigije i stopala ihtiostege. Stopalo i njegov pojas kod ihtiostege bili su vec bazicno vodozemackog tipa, ne pokazujuci ni traga nekog predackog peraja.

Postoji jedna osnovna razlika izmedju svih riba i svih vodozemaca nepremoscena prelaznim formama. Kod svih riba, zivih ili fosilnih, karlicne kosti su male i labavo postavljene u misicu. Nema povezanosti izmedju karlicnih kostiju i kicme. Nijedna veza nije ni potrebna. Karlicne kosti ne podrzavaju i ne mogu podrzavati tezinu tela. Ne postoje ribe koje hodaju, ukljucujici "hodajucu ribu" sa Floride. Ova poslednja pomenuta riba ne hoda, vec se klize na stomaku, koristeci iste pokrete kao u vodi.

Kod cetvoronoznih vodozemaca, zivih ili fosila, sa druge strane, karlicne kosti su vrlo velike i cvrsto pricvrscene za kicmu. Ovo je tip anatomije koju zivotinja mora imati da bi hodala. Ovo je tip anatomije nadjen kod svih zivih ili fosilnih cetvoronoznih vodozemaca, ali koji je odsutan kod svih zivih ili fosilnih riba. Prelazne forme ne postoje.

Dugo vremena se pretpostavljalo da je riba, za koju evolucionisti veruju da je bila predak vodozemaca, iscezla pre oko 70 miliona godina. U stenama koje evolucionisti smatraju 70 miliona godina mladjim, nikada nisu nadjeni fosili riba. Oko 1939., medjutim, ova vrsta ribe nadjena je ziva i zdrava na obalama Afrike. (slika) To je bila riba krosopterigija, roda Latimeria. Izvadjena je iz dubine od oko 1500 m. Ona je jos uvek u mnogome ista riba (ili je blisko srodna forma) kao i ona za koju se pretpostavlja da se razvila u vodozemce, koji su se onda namnozili tokom vise miliona godina. Bilo bi neodrzivo verovati da je ona ostala geneticki i morfoloski ista svih tih miliona godina dok je njen predak evoluirao sve do coveka. Dalje, kako bi ijedno bice na zemlji postojalo 70 miliona godina bez ostavljanja traga u fosolnom zapisu? Mora da je nesto pogresno u evolucionim pretpostavkama!

Zasto je riba krosopterigija ripidistia izabrana kao predak vodozemaca? Pre svega, nema niceg boljeg na raspolaganju. U nedostatku kandidata za posrednika izmedju ribe i vodozemca, evolucionisti su istrazivali razlicite grupe riba. Ribe krosopterigije bile su tada usvojene kao grupa najslicnija da bude predak vodozemaca. Do ovoga je doslo uglavnom zbog izvesnih slicnosti obrazaca lobanje sa onim kod Ichthyostega, posedovanja kompleksnog "lucnog" tipa kicme slicnog nadjenom kod ihtiostegee i drugih labirintodonata, i prisustva kostiju u perajima za koje evolucionisti pretpostavljaju da su se razvile u udove vodozemaca.

Prema Romeru, selektivni pritisak koji je dozvolio poreklo cetvoronoznih vodozemaca od njihovih ribljih predaka, je pretpostavka o periodicnim susama koje su bile karakteristicne za devonski period, i za vreme kojih se pretpostavlja da su vodozemci mogli da evoluiraju. To je primoralo ribe krosopterigije da izadju iz presusenih jezera (verovalo se da su posedovali pluca uz skrge) i potraze druge izvore vode. Ove forme koje su nasledile slucajne mutacione promene koje su dozvoljavale efikasnije kretanje po zemlji, prezivele su u vecem broju od drugih slabije opremljenih formi. Mnostvo takvih epizoda na kraju je dovelo, tokom vise miliona godina, do pravog vodozemca.1

Ova prica, atraktivna na prvi pogled, gubi svoju prihvatljivost kada se razmotre sve cinjenice. Posto se vodozemci nalaze u kasnom devonu, oni su morali da se razviju mnogo pre devonskog doba kada su njihovi pretpostavljeni preci Crossopterygii napredovali. Ako je Romerova prica tacna, devonsko doba treba da nam pokaze masovno isceznuce krosopterigijskih i drugih slatkovodnih oblika. Istina je suprotna.

U donjem karbonu, nalaze se ostala tri reda vodozemaca. Posto su se ovi visoko divergirani vodozemci pojavili pocetkom karbona sa vec kompletnim karakteristikama, one mora da su se razvile mnogo ranije u devonu, bas kao i, navodno, ihtiostege. Isti selekcioni pritisak kao sto su periodicne suse koje postulira Romer, mora da su delovale i na prethodnike ova tri reda kao i na ihtiostege, i one mora da su se razvile iz krosopterigija ili ihtiostega. Ali, clanovi ni jednog od ova tri tipa nemaju "lucni" tip prsljena koji poseduju krosopterigije i ihtiostege, ali svi imaju "primitivniji" lepospondilni ili "ljuskasti" tip prsljena. Kako moze "lucni" tip prsljena, onda, biti koristen kao karika izedju krosopterigija i vodozemaca?

Dalje, od ova tri reda, aistopoda su posedovali duga zmijolika tela sa do 200 prsljenova. Vecina nije posedovala nikakve udove, cak ni traga od grudnog ili karlicnog pojasa! Kod nekih oblika iz reda Nectridia, tela su takodje bila neizduzena kao kod aistopoda, takodje potpuno bez udova. Ako je ihtiostega, ili neka ihtiostegidna forma bila predak svih vodozemaca, onda dok je ona bila u procesu dobijanja cetvoronoznih udova od svog krosopterigijskog pretka, njeno vodozemacko potomstvo izmedju aistopoda i nektridia bilo je isto tako zaposleno trazeci put da ih se oslobodi!

Kakvi selektivni pritisci su doveli do cetvoronoznih udova kod ihtiostega, dok su istovremeno prouzrokovali njegovu redukciju i gubitak medju aistopodama i nektridiama? Zasto su se ti visoko divergirani oblici pojavili u fosilnom zapisu vec kompletni u raznolikosti pri prvom pojavljivanju, i bez dokaza o prelaznim formama?

Tri ziva reda vodozemaca, ukljucujuci salamandre i dazdevnjake (Urodela ili Caudata); apoda (Apoda ili Caecilia), slicne glistama bez udova; i zabe (Anura ili Salientia), koje su najprilagodjenije od kopnenih kicmenjaka, posedujuci duge zadnje udove, ali nemajuci rep. Svi od ovih modernih vodozemaca poseduju "primitivniji" lepospondilni tip prsljenova, pre nego "lucni" tip prsljena koji navodno povezuju vodozemce sa krosopterigijskim precima. Zatim, nema prelaznih formi koje bi povezivale ova tri moderna reda koji konstituisu podvrstu Lissamphibia i vodozemaca nadjenih u paleozoiku. Govoreci o Lissamphibia-ma, Romer tvrdi sledece: "Izmedju njih i paleozojske grupe stoji veliki evolucioni jaz nepremoscen fosilnim materijalom."2 Niti postoji fosilni zapis iz koga proizilazi ikakav dokaz da ovi redovi zivih vodozemaca poticu od zajednickog pretka.

Izuzetno sirok jaz izmedju riba i vodozemaca, kao sto je primecen izmedju krosopterigija ripidistia i ihtiostega, iznenadna pojava, u stvari, svih paleozojskih redova vodozemaca sa razlicitim rednim karakteristikama kompletnim kod prvih predstavnika, i odsustvo bilo kakvih prelaznih formi izmedju ovih paleozoidnih redova i tri ziva reda, cini apsolutno nemogucim verovanje da su ove forme evoluirale. Ove cinjenice, medjutim, u potpunoj su saglasnosti sa predvidjanjima kreacionistickog modela.

Literatura

1. A. S. Romer, Vertebrate Paleontology, 3rd ed. , U. of Chicago Press, Chicago, 1966, str. 36.

2. Romer, Ref. 1, str. 98.

Vodozemacko-reptilsko-sisarski prelaz

Vodozemacko-reptilska i reptilsko-sisarska granica je ona kod koje se prave najcesce tvrdnje o prelaznim redovima. Olson je rekao: "Reptilsko-sisarski prelaz ima daleko najbolji zapis koji pokazuje nastanak novog reda."1 Drugi tvrde da ima formi koje savrseno stoje na reptilsko-sisarskoj granici.

Ali, ovo su upravo oni redovi koji su najblize slicni, u skeletnim crtama, delovima koji su sacuvani u fosilnom zapisu. Prelaz beskicmenjaka u kicmenjake, ribe u cetvoronosca sa stopalima i nogama, ili jedne neletece zivotinje u letecu, nekoliko je primera koji bi zahtevali revolucionarnu promenu u strukturi. Takve transformacije trebalo bi da omoguce lako prepoznatljive prelazne nizove u fosilnom zapisu, da su se zaista desile kroz evolucioni proces. Sa druge strane, ako je kreacionisticki model pravi model, upravo ce na tim granicama odsustvo prelaznih formi biti najevidentnije.

Suprotno je istina - i kod vodozemacko-reptilskih i reptilsko-sisarskih granica, posebno kod prvih. Mada je moguce razlikovati zive reptile od vodozemaca na osnovu bazicnih skeletnih karakteristika, oni se mnogo lakse razlikuju pomocu mekih delova, i u stvari, glavna odredjena karakteristika koja razdvaja reptile od vodozemaca je ta, sto reptili imaju amnion jaje, za razliku od vodozemaca koji ga ne poseduju.

Mnoge od dijagnostickih karakteristika sisara, naravno, leze u njihovoj mekoj anatomoji ili fiziologiji. One ukljucuju njihov nacin reprodukcije, toplokrvnost, nacin disanja usled posedovanja dijafragme, sisanje mladunaca, i posedovanje dlake.

Dalje, da bi se cinjenice fosilnog zapisa poklopile sa predvidjanjima evolucionog modela, mora se uspostaviti istinski vremenski niz koji se slaze sa tim predvidjanjima. Ovo nije bilo moguce kod vodozemacko-reptilskog modela na osnovu do sada otkrivenog fosilnog materijala.

Poznate forme Seymouria i Diadectes, za koje se kaze da stoje na liniji razdvajanja izmedju vodozemaca i reptila, poticu iz rane permske faze. Ovo je bar 20 miliona godina prekasno, prema evolucionoj vremenskoj skali, da bi one bile preci reptila. Takozvani "osnovni" reptili iz reda Cotylosauria, nadjeni su ne u permskom periodu ili kasnije, vec u prethodnom, gornjo-karbonskom periodu.

U stvari, "sisaroliki" reptili potklase Synapsida, za koje se pretpostavlja da su doveli do sisara, nadjeni su u gornjo-karbonskom, moguce cak u ranom gornjo-karbonskom periodu. Tako Seymoruia i Diadectes, "preci" reptila, ne samo da bi datirali posle reptila nekoliko desetina miliona godina, vec bi datirali cak i posle "predaka" sisara jednako dugo vremena.

Stvorenja ukljucena u klasu Mammalia predstavljaju raznovrsnu grupu. Sva su toplokrvna i zenke imaju mlecne zlezde za hranjenje mladunaca. Sisari pokrivaju 32 reda, od kojih su vecina placentalni sisari, ali koji takodje ukljucuju i Monotremata, koji obuhvata bodljikavog mravojeda koji leze jaja i Platypus kljunasa koji takodje leze jaja, i Marsupialia koji ukljucuje oposume i marsupial torbare, poput kengura i valabija.

Zanimljivo je primetiti da postoje tvrdnje o pronadjenim prelaznim formama izmedju reptila i sisara, dok neki evolucionisti priznaju da prelazni preci ni za jedan od 32 sisarska reda nisu otkriveni. Tako George Gaylord Simpson, posle tvrdnje da nigde na svetu nema ni traga fosila koji ce smanjiti jaz izmedju Hyracotherium ("Eohippus"), za koga evolucionisti pretpostavljaju da je bio prvi konj, i njegovog pretpostavljenog predackog reda Condylarthra, dalje kaze:

"Ovo vazi za sva 32 reda sisara... Najraniji i najprimitivniji poznati clanovi svakog reda vec imaju osnovne redne karakteristike, i ni u jednom slucaju nije poznat jedan priblizno kontinuirani niz od jednog reda ka drugom. U vecini slucajeva prelom je tako ostar i jaz tako veliki da je poreklo reda spekulativno i vrlo polemicno."2

Literatura

1. E. C. Olson, The Evolution of Life, The New American Library, New York, 1965, str. 207.

2. G. G. Simpson, Tempo and Mode in Evolution, Columbia University Press, New York, 1944, str. 105.

Poreklo letecih gmizavaca
Poreklo letenja trebalo bi da omoguci odlican test za biranje izmedju evolucionisticog i kreacionistickog modela. Gotovo svaka struktura kod neletecih zivotinja zahtevala bi modifikaciju za let, i rezultantne prelazne forme trebalo bi da budu lako otkrivene u fosilnom zapisu. Za let se pretpostavlja da se razvio 4 puta odvojeno i nezavisno - kod insekata, ptica, sisara (slepi misevi) i kod gmizavaca (pterosaurusi, sada iscezli). U svakom slucaju, za nastanak leta se pretpostavlja da je zahtevao mnogo miliona godina, sto znaci da bi mnostvo prelaznih formi bilo su ukljuceno u svaki slucaj. Ni u jednom slucaju do sada ne moze se pruziti nista sto bi se makar priblizavalo jednom evolucionom nizu.

E.C.Olson, evolucionista i geolog, u svojoj knjizi "The evolution of life"1, tvrdi da: "Kad je let u pitanju, ima nekih vrlo velikih praznina u zapisu." (str.180) U pogledu insekata, Olson kaze: "Nema gotovo nicega sto bi dalo ikakvu informaciju o istoriji porekla leta kod insekata." (str. 180) Sto se letecih gmizavaca tice, Olson izvestava da: "Pravi let je prvi put zabelezen medju gmizavcima kod pterosaurusa iz jurske periode. Mada su najraniji od njih bili manje specijalizovani za let od kasnijih, apsolutno nema znaka prelaznih stepena." (str.181) Kod ptica, Olson govori o Archaeopteryx-u kao "reptolikom", ali kaze da po posedovanju perja "on se pokazuje" kao ptica. (str. 182) Najzad, u pogledu sisara, Olson tvrdi da "prvi dokaz leta kod sisara srece se kod potpuno razvijenih sisara iz eocenske epohe." (str.182)

Tako, ni u jednom jedinom slucaju koji se tice porekla leta, fosilni zapis ne moze dati ni jedan niz prelaznih formi izmedju letece zivotinje i njenog navodnog neleteceg pretka. U slucaju letecih insekata (o kojima se govorilo ranije u ovom poglavlju), letecih gmizavaca i letecih sisara, nema nikakvog nagovestaja prelaznih formi.

Leteci gmizavci

Razlike izmedju letecih i neletecih gmizavaca bile su narocito dramaticne. Za Saltoposuchus-a, tekodontnog gmizavca, (slika) Romer veruje da je proizveo letece gmizavce, dinosauruse i ptice. Sirok ponor izmedju ovog stvorenja i predstavnika dva podreda pterosaurusa, je ocigledan. (slika)

Gotovo svaka struktura kod Rhamphorhychus-a, dugorepog pterosaurusa, bila je jedinstvena za ovo stvorenje. Narocito ocigledna (kao kod svih pterosaurusa) bila je ogromna duzina cetvrtog prsta, nasuprot duzini ostala tri prsta. Ovaj cetvrti prst davao je glavnu podrsku membrani krila. On ocigledno nije bio jedna delikatna struktura, i ako je pterosaurus evoluirao od tekodonta ili nekog drugog za zemlju vezanog gmizavca, trebalo bi da se nadju prelazne forme koje pokazuju postepeno produzavanje ovog cetvrtog prsta. Medjutim, nije nadjen ni nagovestaj jedne takve prelazne forme.

Jos je jedinstvenija bila pterodaktilna grupa pterosaurusa. Pteranodon ne samo da je imao veliki bezubi kljun, i dugo, unazad produzeno kostano teme, vec su njegovi cetvrti prsti produzavali raspon krila do duzine od 52 stope. Gde su prelazne forme koje bi dokumentovale jedno evoluciono poreklo ovih i drugih struktura jedinstvenih za pterosaurusa? Kako bi se ova cudna stvorenja mogla razviti kroz bezbrojne prelazne forme kroz milione godina bez ostavljanja ijednog prelaznog oblika u fosilnom zapisu?

Razmotrimo evolucioni scenario. Jedna genetska greska uzrokuje slucajnu promenu koja na neki nacin rezultira malim povecanjem duzine oba cetvrta prsta neleteceg gmizavca (nesto sto podseca na Saltoposuchus-a, na primer). Zamislja se da ovo malo povecanje duzine cetvrtog prsta daje prednost tom mutantu nad prvobitnim organizmom, mada do sada jos niko nije bio u stanju da sugerise kakva bi to prednost mogla biti. Posle mnogih generacija borbe za opstanak, "dobri" mutant sa malo duzim prstima zamenjuje prvobitni organizam. Mi sada imamo gmizavca sa malo duzim cetvrtim prstom.

Posle stotina hiljada godina i mnogo losih mutacija, javlja se druga "dobra" mutacija, u istoj liniji porekla, koja uzrokuje da se cetvrti prsti ponovo povecavaju. "Dobri" mutant opet, posle hiljada generacija borbe, zamenjuje prvobitni organizam. Posle mnogo takvih mutacija i borbi, cetvrti prst naseg kandidata sve je duzi i duzi. U isto vreme, cudnim koincidencijama, druge mutacije (ili genetske greske) stvaraju krilne membrane, krilne misice, suplje kosti i sve druge promene u kostima, misicima, kozi, nervima, itd., koje su potrebne da se neleteci gmizavac pretvori u leteceg.

Mora se takodje zamisliti da je svaki stepen u ovom prelazu ne samo funkcionalan, vec i superioran u odnosu na prethodni. Tako, mora se pretpostaviti da pocetni stepen formiranja krila ima prednost, cak i ako to stvorenje nije moglo leteti. Ta zacetna krila bi bila jedan jasan nedostatak za gmizavca koji je morao sa se takmici sa drugim zivotinjama stvorenim za zivot na tlu. U slucaju Pteranodona, obicne gmizavacke vilice i zubi morali su evoluirati u dugi bezubi kljun. Sta je ova zivotinja jela i kako je mogla da zvace za vreme prelaznog perioda, jos je jedna misterija. Takodje, ove zivotinje nisu mogle uopste hodati ili su bile vrlo slabe u nacinu kretanja. Kakav je onda bio njihov nacin kretanja za vreme prelaza sa kopna na vazduh? Evolucioni scenario se tako moze opisati samo kao apsurd, i fosilni zapis, kao sto se i ocekivalo, ne pruza podrsku ni jednom takvom scenariju. Svi leteci gmizavci koji su otkriveni u fosilnom zapisu bili su kompletni, potpuno funkcionalni leteci gmizavci, bas kao sto je predvidjeno na osnovu stvaranja.

Literatura

1. A. S. Romer, Vertebrate Paleontology, 3rd ed., U. of Chicago Press, Chicago, 1966, str. 303.

Poreklo letecih sisara
Za slepog misa se pretpostvlja da je evoluirao iz jednog insektivornog (insektivori ukljucuju stvorenja kao sto su krtice, rovcice i jezevi), neleteceg sisara. Fosilni slepi mis ima vrlo specificnu gradju. (slika) Zapravo, bila bi potrebna revolucija u strukturi, da bi se zivotinja kakva je krtica, rovcica ili jez pretvorila u sismisa. Kod slepog misa 4 od 5 prstiju ekstremno su dugi u poredjenju sa normalnom sakom, i podrzavaju krilnu membranu. U ovom slucaju, sledeci evolucioni scenario, jedan niz genetskih gresaka prouzrokovao je da cetiri prsta predackog sisara dobiju u duzini, dok su druge slucajne mutacije stvorile krilnu membranu, letecu muskulaturu, itd. O da, ne smemo zaboraviti sonarni sistem koji slepim misevima omogucava da nepogresivo lete i u totalnom mraku, takodje proizveden jednim nizom genetskih gresaka, naravno.

Ako su slepi misevi evoluirali iz jednog insektivora ili nekog drugog stvorenja, trebalo bi da se nadju prelazne forme koje bi dokumentovale poreklo ove i drugih struktura jedinstvenih za sismisa.

Kao sto je vec navedeno, takve prelazne forme nisu nadjene nigde u fosilnom zapisu. Najstariji poznati slepi mis je nadjen u steni za koju se smatra da je stara 50 miliona godina. (slika) Autori tvrde da nikada nije pronadjen fosil slepog misa stariji od ovog.

Dakle, imamo najstarijeg slepog misa za kog se zna. I sta je on? Stopostotni slepi mis. Kompletno odsustvo bilo kakvih prelaznih formi izmedju slepog misa i njegovog navodnog pretka ne daje odgovor, na osnovu evolucione hipoteze, na takva pitanja: kada, od cega, gde i kako su slepi misevi nastali?

Poreklo ptica
Ali cekajte, vicu evolucionisti, imamo Archaeopteryx-a! Zaista, cekajmo. U 4 slucaja - leteci insekti, leteci sisari, leteci gmizavci i ptice - leteca stvorenja, navodno su, postepeno evoluirala od neletecih stvorenja, i svaki prelaz je zahtevao milione godina. Kod svakog slucaja je morao postojati jedan veliki broj prelaznih stepena. Mnogo hiljada nesumnjivih prelaznih formi trebalo bi da popunjava muzejske vitrine, graficki dokumentujuci te prelaze. Ali evolucionisti mogu dati samo jedno jedino stvorenje - jedno jedino fosilno stvorenje - za koje je moguce da pruzi makar prividnu slicnost. To stvorenje je, naravno, Archaeopteryx, cijih je oko pet fosilnih delova plus jedno pero, nadjeno u gornje-jurskim stenama (za koje evolucioni geolozi pretpostavljaju da su stare oko 150 miliona godina). Svi su nadjeni u Solnhofen Plattenkalk of Franconia (Nemacka) i za Archaeopteryx-a se tvrdi da je najstarija poznata ptica. (slika)

U vezi sa Archaeopteryx-om, Ichthyornis-om i Hesperornis-om, Beddard primecuje: "Tako su nedvosmisleno sva ova stvorenja bila ptice, da je stvarno poreklo ptice jedva nagovesteno strukturom ovih znacajnih ostataka."1 Za vreme od 85 godina, od kako je objavljena Beddard-ova knjiga, bolji kandidat za prelaznika izmedju gmizavaca (reptila) i ptica od Archaeopteryx-a nije se pojavio. Nije otkriven ni jedan prelazni oblik sa delimicnim krilima ili delimicnim perjem. Mozda je ovo razlog zasto je vremenom Archaeopteryx, u ocima nekih evolucionista, postajao sve "reptilskiji". Nasuprot Beddard-ovoj proceni Archaeopteryx-a, neki evolucionisti danas ne samo da tvrde da je ova ptica povezana sa reptilima, vec da bi Archaeopteryx, da nisu nadjeni jasni otisci krila, bio klasifikovan kao reptil. U najmanju ruku, ovo je preterana tvrdnja.

Iz rekonstrukcije (slika) se jasno vidi da je Archaeopteryx bio uveliko ptica, opremljena sa pticolikom lobanjom, pticijim nogama, krilima, perjem, i furkulom ili voljkom. Ni jedna druga zivotinja osim ptice ne poseduje pera i voljku. Krila su bila identicna sa perima danasnjih ptica. Tako, Pycraft tvrdi: "Ali kod Archaeopteryx-a treba primetiti da se pera ni na koji nacin ne razlikuju od najsavrsenije razvijenih vrsta perja koje mi poznajemo."2 Perje ima vrlo slozenu strukturu, optimalno izgradjenu da izvrsi zadatak koji mu je postavljen, ocuvanje toplote i aerodinamicne funkcije. Ideja da su pera nastala od iskrzane krljusti, cista je fantazija. Krljusti i pera su se razvila na sasvim drugacije nacine.

Dugo se tvrdilo da Archaeopteryx nije mogao da leti, ili u najmanju ruku, da je bio los letac. Kao sto su Feduccia i Tordoff istakli, medjutim, primarna pera Archaeopteryx-a bila su kao ona modernih ptica.3 Primarno perje neletecih ptica je simetricno, sa cevcicom koja je isla kroz sredinu pera. U slucaju svih modernih letecih ptica, primarno perje je asimetricno, sa perjem vise postavljenim prema prednjoj strani krila. Ta asimetrija ima aerodinamicke funkcije povezane sa letom. Feduccia i Tordoff takodje ukazuju da su osnovni obrazac i proporcije modernih krila bile prisutne kod Archaeopteryx-a.

Dalje, Olson i Feduccia dokumentuju cinjenicu da nije bilo niceg u anatomiji Archaeopteryx-a sto bi ga sprecavalo da bude mocan letac.4 Oni koji sugerisu da je Archaeopteryx bio nesposoban za let zasnovali su takve tvrdnje na navodnom opisu jedne prevrnute okostane grudne kosti kod Archaeopteryx-a. Olson i Feduccia, medjutim, obracaju paznju na cinjenicu da je Archaeopteryx imao jednu posebno robusnu furkulu. Robusna furkula bi obecavala podesnu tacku porekla za jedan dobro razvijen grudni misic koji bi mogao davati silu potrebnu pri letu.

Tvrdi se da je lobanja Archaeopteryx-a bila vise reptilolika nego pticolika. Skoro je, medjutim, Whetstone uklonio "londonski" primerak sa njegove krecnjacke ploce.5 Proucavanja su pokazala da je lobanja mnogo sira i pticolikija nego sto se ranije mislilo.6 Ovo je dovelo Benton-a do tvrdnje da: "Detalji mozdane komore i sa njom povezane kosti u zadnjem delu lobanje, izgleda sugerisu da Archaeopteryx nije predacka ptica ..."7 Benton moze samo sugerisati da Archaeopteryx moze biti izdanak iz ranijeg pticjeg stabla.

Postoje tri gledista na pretke Archaeropteryx-a kojih se danasnji evolucionisti cvrsto drze.7 Neki sugerisu da je Archaeropteryx povezan sa krokodilima, drugi veruju da je povezan sa tekodontnim reptilima, dok neki predlazu mogucnost da su nastali od teropodnih dinosaurusa. John Ostrom odavno je pobornik dinosauruskog porekla Archaeopteryx-a. Medjutim, Tarsitano i Hecht kritikuju Ostrom-ove hipoteze, tvrdeci izmedju ostalog da je on pogresno interpretirao homologije organa Archaeopteryx-a i dinosaurusa.9

Ostrom je takodje okarakterisao preponjacu (stidnu kost) Archaeopteryx-a kao vise nalik onom dinosaurusa nego ptice. On je rekonstruisao preponjacu tako da je dosao do zakljucka da je ona okrenuta pravo na dole, sto je pozicija koja je posredna onoj izmedju reptila i ptica. Walker, medjutim, tvrdi da Ostrom nije bio u pravu, i Walker rekonstruise preponjacu kao vise pticoliku, zadnje orijentisanu.10

Martin, Stewart i Whetstone takodje su doveli u pitanje Ostrom-ovu tvrdnju da su ptice proizisle iz dinosaurusa.11 Njihova analiza se zasniva na strukturi pticijeg tarsusa (clanka) i pticijih zuba. Oni kazu:

"Ostrom... tvrdi da je skelet Archaeopteryx-a identican sa onim malih teropodnih dinosaurusa. Mi smatramo da su mnogi od ovih "kolurozauria" nekorektno identifikovani. Ovo je sigurno tacno, sto se tice tarzalnog regiona, gde Archaeopteryx ima pretibialnu kost, fibulu, i kalkaneum pticijeg tipa. U vilici, Archaeopteryx ima nezupcaste zube, stisnute baze i produzene korene, kao one kod drugih mezozojskih ptica."

Prisustvo kandzi na krilima Archaeopteryx-a cesto se navodi kao dokaz reptilskog porekla. Madjutim, postoje bar tri ptice koje su zive i zdrave i imaju kandze na krilima, ali niko trenutno ne tvrdi da su one posrednici izmedju gmizavaca i ptica. Hoacin (Opisthocomus hoatzin), poseduje dve kandze u svom mladom periodu.12 Dalje, ona je los letac, sa iznenadjujuce malom kobilicom, sto je jos jedna crta pripisivana Archaeopteryx-u. Mladi turako (Touraco corythaix), africka ptica, ima kandze, a takodje je i los letac u mladosti.13 Noj ima tri kandze na svakom krilu, koje bi se mogli okarakterisati cak kao vise reptolike od onih Archaeopteryx-a.

Sledeca reptilska karakteristika Archaeopteryx-a bilo je njegovo posedovanje zuba. Ako je ovo osobina nasledjena od reptilskog pretka, i ako su zubate ptice kasnije evoluirale u bezube, onda bi fosilni zapis trebalo da da posrednike koji bi dokumentovali postepeni gubitak zuba. Ni jedan posrednik nije nikada pronadjen. Neke fosilne ptice imaju zube, a neke ne. Ovo ne iznenadjuje s obzirom da je to karakteristicno i za ostale grupe kicmenjaka - ribe, vodozemce, gmizavce i sisare. Dalje, sledeci ideju da odsustvo zuba oznacava "napredniji" stadijum, onda bi cudnovati kljunas (platipus) i bodljikavi mravojed, sisari koji nemaju zube, trebalo da se smatraju naprednijim ili visoko razvijenijim od coveka. Pa ipak, na mnoge druge nacine, kao sto je ranije spomenuto, cudnovatog kljunasa i bodljikavog mravojeda treba smatrati za najprimitivnije sisare. Tako, posedovanje ili odsustvo zuba ne dokazuje nista o krajnjem pretku.

Kao sto je ranije opisano, cudnovati kljunas je cudan mozaik, koji poseduje crte povezane sa sisarima, gmizavcima i pticama - jedno stvorenje koje ne bi moglo biti predak niti potomak bilo kog drugog stvorenja. Na ponesto slican nacin, Archaeopteryx, mada bez sumnje ptica, bio je mozaik koji je ukljucivao neke crte koje se obicno smatraju "reptilskim". U tom pogledu interesantno je primetiti komentar Stephen Jay Gould-a, sa harvardskog univerziteta i Niles Eldredge-a iz americkog prirodnjackog muzeja. Obojica vatreni antikreacionisti. Oni tvrde da:

"Na visem nivou evolucionog prelaza izmedju bazicnih morfoloskih crta, gradualizam je uvek imao problema, mada on ostaje "zvanicna" pozicija vecine zapadnih evolucionista. Glatke prelaze izmedju Baupl„ne je gotovo nemoguce konstruisati, cak ni u misaonim eksperimentima; sigurno da nema dokaza za njih u fosilnom zapisu (cudni mozaici kao sto je Archaeopteryx se ne racunaju)."14

Ima nekoliko vaznih aspekata ove tvrdnje, od kojih svaki ozbiljno steti kredibilitetu evolucione teorije. Prvo treba da objasnimo da je Baupl„ne nemacka rec koja oznacava osnovne morfoloske crte ili bazicno razlicite tipove stvorenja. Zapazite da Gould i Eldredge tvrde da na ovom taksonomskom nivou, tj. na nivou visih kategorija kao sto su redovi, klase i kola (koje poseduju razlicite bazicne i morfoloske crte), dokaz za postepenu promenu uvek nedostaje. Ne samo da je na ovom nivou nemoguce naci jedan gladak niz posrednika u fosilnom zapisu, vec je nemoguce i zamisliti kako su takvi posrednici mogli izgledati (npr. pokusajte da zamislite pojavu jednog Pteranodon-a sa pola celjusti i pola krila!). Konacno, zapazite da Gould i Eldredge specificno iskljucuju Arshaeopteryx-a kao prelaznu formu, nazivajuci ga, kao sto je nazvan i cudnovati kljunas, cudnim mozaikom koji se ne racuna. Toliko o Archaeopteryx-u kao posredniku!

U pogledu statusa Archaeopteryx-a interesantno je primetiti sta su neki evolucionisti morali da kazu u proslosti. Lecomte du Nouy kaze:

"Na zalost, veci deo vaznijih tipova u zivotinjskom carstvu nepovezani su sa paleontoloske tacke gledista. Uprkos cinjenici da je on nesumnjivo povezan sa dve grupe ptica i gmizavaca (veza koju anatomija i fiziologija zivih uzoraka danas demonstrira), nismo cak ni ovlasceni da razmatramo slucaj Archaeopteryx-a kao prave veze. Pod vezom mi smatramo neophodni stepen prelaza grupa kao sto su gmizavci i ptice, ili izmedju manjih grupa. Zivotinja koja ispoljava osobine koje pripadaju dvema razlicitim grupama ne moze se tretirati kao prava veza sve dok se ne nadju posredni stepeni, i sve dok mehanizmi prelaza ostaju nepoznati."15

Swinton, evolucionista i strucnjak za ptice, kaze:

"Poreklo ptica je uveliko stvar dedukcije. Nema fosilnog zapisa o etapi kroz koje je postignuta velika promena iz reptila u pticu."16

Romer kaze da:

"Ova ptica iz jurskih perioda (Archaeopteryx) stoji u velikoj izolaciji; mi ne znamo o njegovim pretpostavljenim tekodontnim precima, niti o njegovoj vezi sa kasnijim "pravim" pticama vise nego ranije."17

Jedno skorasnje otkrice paleontologa James Jensen-a zadalo je narocito ozbiljan udarac tvrdnjama da Archaeopteryx predstavlja prelaznu formu izmedju reptila i ptica. Jensen je nasao ono za sta veruje da su fosilni ostaci nesumnjivo modernih ptica, u stenama gornje jure, stenama u kojima je Archaeopteryx nadjen.18 Bez obzira na to sta neko misli o vremenskoj skali ili geoloskoj koloni, ovo otkrice, ako je sasvim potvrdjeno, znaci da je Archaeopteryx bio savremenik modernih ptica. John Ostrom, komentarisuci ovaj obrt dogadjaja, kaze: "Jasno je da sad moramo traziti pretke letecih ptica u jednom periodu vremena mnogo starijem od onog u kojem je Archaeopteryx ziveo."19 Evolucionisti su dugo podrzavali tvrdnju da savremenici ne mogu imati jednu predak-potomak vezu, vec ako su povezani, oni mora da su se razvili iz zajednickog pretka nekada u proslosti.

To je tako samo zbog njihovog velikog nedostatka prelaznih formi, da su evolucionisti govorili tako glasno o Archaeopteryx-u. Archaeopteryx se javlja naglo u fosilnom zapisu, mocan letac sa krilima po bazicnom obrascu, sa proporcijama modernih pticjih krila, i perjem identicnim sa onim modernih letecih ptica, i on je nesumnjivo prava ptica bez ijedne strukture u prelaznom stanju. Tvrdnja du Nouy-a da "nismo ovlasceni cak ni da razmotrimo izuzetan slucaj Archaeopteryx-a kao prave karike", danas vredi i vise nego onda kada je publikovana pre gotovo 30 godina. Archaeopteryx je bio "cudni mozaik koji se ne racuna". Reptili i ptice su tako odvojene jednim velikim ponorom, upravo kao sto predvidja model stvaranja.

Literatura

1. F. E. Beddard, The Structure and Classification of Birds, Longsmans, Green and Co. , London, 1898, str. 160.

2. W. P. Pycraft, Knowledge and Science News, Sept. 1906, str. 531, cited by W. K. Gregory, N. Y. Acad. Sci. Ann. 27:31 (1916).

3. A. Fedducia and H. B. Tordoff, Science 203:1020 (1979).

4. S. L. Olson and A. Feduccia, Nature 278:247 (1979).

5. K. N. Whetstone, J. Vert. Paleont. 2:439 (1983).

6. P. G. Whybrow, Neues Jb. Geol. Paleont. Mh. 198:184 (1982).

7. J. Benton, Nature 305:99 (1983).

8. J. H. Ostrom, Biol. J. Linn. Soc. 8:91 (1976).

9. S. Tarsitano and M. K. Hecht, Zool. J. Linn. Soc. 69:149 (1980).

10. A. D. Walker, Geol. Mag. 117:595 (1980).

11. L. D. Martin, J. D. Stewart and K. N. Whetstone, Auk 97:86 (1980).

12. J. L. Grimmer, Nat. Geo. Mag. Sept. 1962, str. 391.

13. C. G. Sibley and J. E. Ahqist, Auk 90:1 (1973).

14. S. J. Gould and N. Eldredge, Paleobiology 3:147 (1977).

15. L. du Nouy, Human Destiny, The New American Library, New York, 1947, str. 58.

16. W. E. Swinton, in Biology and Comparative Phisiology of Birds, Vol. 1, A. J. Marshall, Ed. , Academic Press, New York, 1960, str. 1.

17. A. S. Romer, Notes and Comments on Vertebrate Paleontology, University of Chicago Press, 1968, str. 144.

18. J. L. Marx, Science 199:284 (1978).

19. Science News 112:198 (1977).