Mihail Šiškin: Život se osvaja kao tvrđava
Trebalo mi je vremena da shvatim ko sam. Odlazak iz Rusije naterao me je da uvidim da sam izgubio jezik, ono što je za pisca najvažnije da bi mogao da stvara, kaže pisac Mihail Šiškin

Srbija je zemlja koju sam oduvek želeo da posetim i veoma sam zadovoljan što sam konačno stigao u Beograd i Srbiju. Da znam srpski, sigurno bih napisao ljubavni roman, kaže Mihail Šiškin, ruski pisac koji je nedavno boravio u našoj zemlji, promovišući roman "Zauzimanje Izmaila". Delo se kod nas pojavilo u prevodu Ljubinke Milinčić, a objavila ga je "Paideia".

* Čime se bavite o ovom romanu?
Ovaj roman bavi se, između ostalog, i jednim istorijskim događajem. To je poznata činjenica, zauzimanje turske tvrđave na Dunavu od Rusa, pod vođstvom Aleksandra Suvorova. To je fakat ruske istorije i svaki naš đak treba da bude ponosan na taj događaj. Pitanje je, međutim, na šta treba da bude ponosan Rus i izražavam sumnju da Rusija mora da bude ponosna na osvajačke ratove. U prenosnom smislu, zauzeće tvrđave je zauzeće života. Otac u romanu kaže svom sinu: "Život treba osvojiti kao tvrđavu". A to se postiže samo rađanjem dece i stvaranjem umetnosti.

* Već godinama živite u Švajcarskoj i radite kao prevodilac u Federalnoj službi za izbeglice. Koliko vam to iskustvo znači u književnom radu?
Pisao sam ovaj roman kad sam se preselio u Cirih. Supruga Frančeska je Švajcarkinja, upoznali smo se u Rusiji, ali, kad smo se uzeli, odlučili smo se, ipak, za njenu domovinu. Morao sam da prekinem pisanje ovog romana na neko vreme, jer su sve priče koje sam slušao u prihvatilištu zastrašujuće. Dođu ljudi, pričaju svoje istorije, a svaka je teška i strašna na svoj način. Stao sam, da bih se promenio, bila mi je potrebna inicijacija da postanem drugi čovek i progovorim na nekom drugom jeziku.

* Kako ste se snašli?
Trebalo mi je vremena da shvatim ko sam, a ova knjiga mi je u tome mnogo pomogla. Nastavio sam da stvaram roman na sasvim drugačiji način, jer me je odlazak iz Rusije naterao da shvatim šta sam izgubio. To je jezik, a on u Rusiji postoji svuda. U romanu "Zauzimanje Izmaila" iscedio sam iz jezika sve što je moguće, do poslednje kapi života.

* Da li vam je teško u Cirihu?
Nisam emigrant. U Švajcarsku sam došao zbog ljubavi i uvek mogu da se vratim u Rusiju. Slobodan sam čovek. Dakle, nemam taj problem, ali se tamo osećam kao neki savremeni Robinzon, jer se ne srećem često s ruskim piscima, koji se nekako čude kako mogu da živim tamo. Za pisanje je potrebna napetost, koje u Rusiji ima u izobilju, a u Švajcarskoj je život sasvim drugačiji. Ali, rad s emigrantima stavio me je u epicentar te emocionalne napetosti, što, svakako, ne bih imao da sam ostao u Moskvi.

* Ljudi imaju stereotipna razmišljanja o toj zemlji kao o zemlji izobilja. Da li je zaista tako?
Kad čovek počne tamo da živi, shvati da su te stereotipe stvorili emigranti, baš kao što su mit o ruskoj duši kreirali ljudi koji nisu Rusi. Upravo iz tog razloga treba znati da je Švajcarska zemlja s najviše samoubistava. Na početku me je impresioniralo ravnopravno postojanje različitih kultura, ali svaka od tih provincija okrenuta je leđima onoj drugoj, a oči su uprte u prestonicu. Ono glavno što treba naučiti od Švajcaraca je njihov kritički odnos prema sebi. U Rusiji se krivac uvek traži sa strane, kritika se prima veoma teško i nju vam niko neće oprostiti.

* U domovini vas veoma cene. Dobili ste i brojne nagrade, za roman "Vilina kosica" koji se bavi sudbinama emigranata osvojili ste Nacionalni bestseler, dok je "Zauzimanje Izmaila" ovenčano ruskim Bukerom.

Najvažniji mi je kontakt s čitaocima. Susreti s njima su, nažalost, retki, ali samim tim i dragoceniji. Jer, sedim tako daleko i pišem nekom imaginarnom čitaocu, koji će možda to delo uzeti i posle moje smrti. Ali, doživeo sam i da mi u jednom moskovskom literarnom kafeu priđe žena s pitanjem da li sam ja Šiškin. Kad sam odgovorio potvrdno, otrčala je da kupi knjigu, vratila se da je potpišem i rekla: "Vi ste spasli moju veru u rusku književnost". Posle takve rečenice bi trebalo samo umreti.
Razgovarala: Tanja N. Petrović

Izvor: Start