Marko Kraljević


Sadržaj
1 Marko Kraljević: ISTORIJA · MIT · LEGENDA
2 Biografija
3 Prvi istorijski pomen Kraljevića Marka
4 Kraljević Marko kao epska ličnost
5 Svedočanstva o Kraljević Marku
6 Dva razdoblja u Markovom životu
7 Literatura:
8 Vidi još


Marko Kraljević: ISTORIJA · MIT · LEGENDA

Kraljević Marko je i istorijska i epska ličnost.

Biografija

Marko Kraljević, sin kralja Vukašina Mrnjavčevića i sinovac despota Jovana Uglješe, pojavio se na istorijskoj pozornici u zla i smutna vremena, u sedmoj deceniji četrnaestoga veka.
 
Kraljević Marko, Kembridž, 1922


Nakon iznenadne smrti cara Stefana Dušana 20. decembra 1355. godine na srpski presto je stupio Dušanov sin Uroš. Sposobnog oca smenio je mladi, u mnogo čemu nejaki sin. Stari hroničari, letopisci, upamtili su ga kao visokog, lepog muškarca, detinjeg uma i razuma (mladog duhom). U prvom trenutku mladost (Uroš ima osamnaest godina), a potom i svakojaku nemoć novoga vladara iskoristili su mnogi velikaši kako bi se osamostalili u oblastima koje su im od cara (Dušana ili Uroša) bile dodeljene na upravu. Carsku vlast su priznavali samo kada im je i koliko to odgovaralo. Avgusta ili septembra 1365. godine Uroš je razdelio i vlastitu carsku vlast. Kraljevsku krunu, a ca njom i pravo na savladarstvo, darovao je Vukašinu Mrnjavčeviću.

Vukašinov brat, Jovan Uglješa je dobio ili jednostavno uzurpirao titulu despota i zavladao oblastima koje su inače bile pod upravom carice Jelene, Dušanove supruge, odnosno Uroševe majke. Poneki istorijski izvori, poput hronike Konstantina Mihailovića Janičara, pisane krajem petnaestog ili u prvim godinama četrnaestog veka, ističu kako se Uroš tužio na bahato ponašanje braće. Pokušavao je naknadno da suzbije njihovo samovlašće i da im nametne vrhovnu carsku vlast. Vukašin i Uglješa su mu, piše Janičar, odgovorili: Dao si nam crvene čizme koje nam nećeš brzo i lako svući.


Prvi istorijski pomen Kraljevića Marka

Prvi pomen Markov jeste možda u natpisu iznad južnih vrata Drenovske crkve, sagrađene u blizini Tikveškog jezera, nedaleko od Velesa. Natpis kazuje da je crkva živopisana 1356. godine pri države Nikole z Marka, a po smrti svetorodnago cara Stefana. Toga Marka neki naučnici poistovećuju sa Vukašinovim sinom.

Prvi nesumnjivi pomen Marka Kraljevića u istorijskim dokumentima potiče iz 1361. godine. Spisi Dubrovačke republike pokazuju da je te godine Marko došao u Dubrovnik na čelu srpskoga poslanstva da pregovara o prekidu neprijateljstava započetih još 1359. godine. Marko je tada već bio u godinama koje su mu dopuštale autoritativan nastup. Mada u mirovnim pregovorima carsko poslanstvo nije imalo znatnijeg uspeha, sam Marko je uspeo za vreme boravka u Dubrovniku da podigne srebro koje je njegova porodica tu deponovala, a uspešno je intervenisao kod vlasti Dubrovačke republike u korist nekih prizrenskih trgovaca. Markovo predvođenje carskog poslanstva u mirovnim pregovorima sa Dubrovnikom svedoči o tome da je bio Urošev čovek od poverenja. Uistinu, Marka Kraljevića narodni pevač nije bezrazložno proglasio za Uroševog zaštitnika. To potvrđuje, na osoben način i natpis na crkvi Svete nedelje u Prizrenu. Natpis je otkriven, odnosno otkopan slučajno septembra 1966. godine u dvorištu jedne privatne kuće. u predgrađu stare prizrenske tvrđave, u prostoru tzv. Potkaljaje. Natpis kazuje da je reč o crkvi Prečiste Bogorodice. Crkva je bila posvećena Vavedenju. Natpis veli dalje da je crkva bila sazidana i živopisana (popisana) povelenijem i otkupom gospodina mladago kralja Marka 6879. godine od stvorenja sveta. Navedena godina podrazumeva razdoblje od 1. septembra 1370. do 31.avgusta 1371. godine.

U našoj istorijskoj nauci vlada uverenje da je y srpskoj državi savladar nosio titulu kralja, dok je ustanova mladog kralja zadržala svoju raniju, osnovnu funkciju - obezbeđenje nasledstva. Titulu mladi kralj nosili su za života svojih očeva: Dragutin, Dušan i Uroš. Međutim, slučaj mladog kralja Μarka čini se bitno drugačiji. Stefan Uroš je zakoniti car, kralj Vukašin zakoniti savladar, a Marko, pak, nije mladi kralj ocu Vukašinu (samo savladaru carevom), već caru Urošu. Funkcija titule mladi kralj jeste u obezbeđivanju nasledstva, ali reč je o nasleđivanju pravog, osnovnog nosioca vladarske moći, a ne njegovog surogata. Car Uroš je očigledno imenovao poverljivog čoveka za najbližeg saradnika i naslednika.

O Markovom kraljevanju zna se malo. Vremena su bila zla, metežna. Posle pogibije kralja Vukašina i smrti cara Uroša zemlje koje je Marko nasledio jednostavno su "očerupane". Osioni oblasni gospodari, poput Vuka Brankovića, na primer, iskoristili su novonastale prilike. Neposredno posle Maričke bitke i Uroševe smrti, kralj Marko je izgubio gradove Skoplje i Prizren. U tim godinama ambiciozni Vuk Branković iskazuje se kao najozbiljniji i najtemeljniji uništitelj Dušanovog i Uroševog carstva i izdajnik legitimnog Uroševog naslednika - kralja Marka. Posle sudbonosnih događaja koji su se zbili u poslednjem tromesečju 1371. godine, kralj Marko je bio prinuđen da prizna vrhovnu vlast turskog sultana. U Kosovskome boju verovatno nije učestvovao, ali je turska vojska morala preći i preko njegove oblasti na putu prema Kosovu.

Ako je malo pouzdanih podataka ο Markovom životu, nešto ih je više (mada ne možda pouzdanih) ο danima koji prethode njegovoj pogibiji. U bitki na Rovinama Marko se borio na turskoj strani protiv vlaškog vojvode Mirče. Na istoj strani borili su se "i protiv svoje volje", pored Marka, i Stefan Lazarević i Konstantin Dejanović. Stefanov biograf Konstantin Filozof piše kako je Marko pred bitku rekao Konstantinu: ... molim Gospoda da bude hrišćanima pomoćnik, a ja neka budem prvi među mrtvima u ovom ratu. Želja mu se ispunila. Hrišćani su pobedili, a Marko je, zajedno sa Konstantinom Dragašom (Dejanovićem) poginuo 17.maja 1395. godine.


Kraljević Marko kao epska ličnost

Kraljević Marko je živeo u vremenima pre i malo posle bitke na Kosovu polju. Kralj Marko (vladao 1371-1395), najveća zagonetka našeg narodnog eposa. U Marku se sleglo vekovno istorijsko iskustvo naroda, na njega su prešle uloge i sudbine mnogih epskih junaka kako onih o kojima se pevalo pre njega tako i onih o kojima se pevalo posle njega. Otkuda tolika privlačnost Markova lika? Kako objasniti protivurečnost između relativno beznačajne pojave istorijskog kralja Marka i veličine epske uloge što mu je data u pesmi? Na ta pitanja ne mogu se dati pouzdani odgovori zato što se o Marku i kao kraljeviću i kao kralju malo zna. Iz oskudnih podataka pažnju privlače dva svedočanstva, koja nam, na gotovo neočekivan način, približavaju Marka i to više kao čoveka nego kao vladara.
 
Kralj Marko - Markov manastir - oko 1367. god.


Svedočanstva o Kraljević Marku

Prvo svedočanstvo govori o jednoj Markovoj ljubavnoj aferi. U zapisu na jednoj knjizi neki dijak Dobre bezazleno saopštava da ju je prepisao u vreme kada blagoverni kralj Marko „odade Todoru, Grgurovu ženu, Hlapenu, a uze svoju prvovenčanu ženu Jelenu, Hlapenovu kćer" (orig. tekst ZIN, I, 1902, br. 189).

Druga vest tiče se Markova učešća u bitki na Rovinama, u kojoj je on, boreći se na turskoj strani, poginuo. Četrdesetak godina kasnije Konstantin Filosof (v. 1989, 90) u svom žitiju despota Stefana piše da je Marko uoči bitke rekao Konstantinu Dejanoviću: „Ja kažem i molim Gospoda da bude hrišćanima pomoćnik, a ja neka budem prvi među mrtvima u ovom ratu."

Prvo svedočanstvo korišćeno je u naučnoj literaturi kao objašnjenje pozadine pesme o Markovim neprilikama sa ženama. U drugom slučaju došla je do izražaja protivrečnost Markova istorijskog položaja kao ratnika koji je prinuđen da se bori na strani neprijatelja svoga naroda, protivrečnost koja čini jednu od glavnih poluga čitave markovske epike. Anegdota koju je ispričao Konstantin Filosof pokazuje da je istorijski kralj Marko bio svestan te protivrečnosti – on želi pobedu onih protiv kojih se mora boriti. Istu svest izražavaju mnoge pesme o Marku.

Postoji, međutim, i jedna dublja, strukturalna podudarnost između Marka iz ovih zapisa i Marka iz epskih pesama zabeleženih nekoliko stotina godina kasnije. U oba slučaja pada u oči veliki unutarnji raspon Markova moralnog lika. Marko iz zapisa dijaka Dobre i Marko iz anegdote Konstantina Filosofa pojavljuju se u tako različitoj svetlosti da se za ta dva lika jedva mogu shvatiti da pripadaju istom čoveku. Prvi je ime u skandaloznoj hronici društva, a drugi tragični junak doveden u situaciju da svoju ličnu sudbinu odmerava prema kolektivnoj sudbini sveta kojem stvarno pripada, iako je prinuđen da se protiv njega bori. Razlika između ta dva lika ili između dve situacije u kojima su došle do izražaja dve dijametralno suprotne strane Markove ličnosti može se uporediti s razlikom koja postoji između Markova epskog lika iz pesama kakve su Sestra Leke kapetana, Marko Kraljević i kći kralja Arapskoga, Marko pije uz ramazan vino i slične, na jednoj, i njegovog lika iz pesama Uroš i Mrnjavčevići, Marko Kraljević ukida svadbarinu, Marko Kraljević i soko i njima bliskih, na drugoj strani.

Dva navedena svedočanstva o Marku, onaj iz zapisa dijaka Dobre i onaj iz knjige Konstantina Filosofa, pokazuju da je on bio ličnost koja je još za života ušla u priču i da su se priče o njemu pamtile dugo posle njegove smrti. Konstantin Filosof na posredan način ukazuje na usmeni izvor anegdote o Markovim rečima uoči bitke na Rovinama, on tu anegdotu uvodi u tekst glagolom „kažu", tj. priča se. Suvremeni pisci ne saopštavaju ništa o tome da li se o Marku pevalo, ali iz onog što je o njemu rečeno vidi se da se o njemu pričalo, da je on bio ličnost za priču. A prirodno je da priče o ratnicima u zemlji gde postoji epska tradicija najčešće dobijaju oblik junačkih pesama.


Dva razdoblja u Markovom životu

U životu istorijskog kralja Marka jasno se izdvajaju dva perioda, do Maričke bitke i posle nje. U prvom je Markov životni put u stalnom usponu, samo što to nije bio njegov lični uspon nego uspon njegove porodice. U doba cara Uroša Mrnjavčevići izbijaju na prvo mesto među oblasnim gospodarima: Markov otac Vukašin krunisan je za kralja i postao Urošev savladar, a stric mu Uglješa dobio je titulu despota i postao gospodar velike serske oblasti. Sve do Maričke bitke, u kojoj su Mrnjavčevići neslavno završili, Marko se nalazio u senci svog oca. Očevom a ne svojom zaslugom on je dospeo na najviši položaj u državi: postao je „mladi kralj" što je u političkom sistemu nemanjićke Srbije značilo da je određen za prestolonaslednika, a s obzirom na to da je Vukašin bio Urošev savladar i da Uroš nije imao naslednika, on je postao i prestolonaslednik carstva. Ali od te sjajne karijere nije bilo ništa. Upravo u trenutku kada je nastao prelomni čas u njegovom životu, kada je bio pred početkom samostalnog puta, Marko je u svojoj političkoj karijeri (opet ne svojom krivicom!) doživeo neslavan obrt. Njegova vladavina, započevši „srpskom pogibijom" na Marici, u celini je tekla u znaku tog poraza.

Umesto da postane zakoniti vladar srpskog carstva, postao je kralj vazalne oblasti i podložnik turskog cara, a nije mogao da sačuva ni ono što su mu Turci ostavili. Grabljivi susedi otimali su mu deo po deo teoritorija tako da je, na kraju, od prostrane države kralja Vukašina ostala mala oblast oko Prilepa. Marko je najveći gubitnik među vladarima i velikašima u tom vremenu, i inače karakterističnom po velikim nacionalnim porazima.

Njegova epska sudbina korespondira i ujedno je u kontrastu prema njegovoj političkoj biografiji. On se kao junak pojavljuje u obe navedene epohe, do Maričke bitke i posle nje, i na tom globalnom planu svojom pesničkom biografijom nalazi se u saglasnosti s istorijom. Međutim, epski Marko, za razliku od istorijskog, ni u jednoj ni u drugoj eposi, ni u vremenu srpskog ni u vremenu turskog carstva, ne igra sporednu i beznačajnu ulogu. Pesma ga je izvukla iz istorijske senke i učinila glavnim junakom svog doba što je on u dubljem, pesničkom smislu zaista i bio.


Literatura:

Jovan Deretić: Srpska narodna epika, Beograd 2000.

Izvor: Wikipedia

Nikad mi nesto nije bilo jasno zasto su ga Srbi u epskim pesmama velicali. Nije bio nista drugo no turski vazal,nadam se da si pomenuo gore (mrzelo me da citam) da je cak i poginuo boreci se za Turke

Srbima je u svakom "teskom" vremenu trebao jedan heroj da im ulije nadu, pa tako i za vreme Turaka. Nije vazno sto istorijski on nije bio takav kao u pesmama, jer samo su pesme vazne, one su vecne. 

Marko Kraljević, sin kralja Vukašina Mrnjavčevića i sinovac despota Jovana Uglješe, pojavio se na istorijskoj pozornici u zla i smutna vremena, u sedmoj deceniji četrnaestoga veka.

Nakon iznenadne smrti cara Stefana Dušana 20. decembra 1355. godine na srpski presto je stupio Dušanov sin Uroš. Sposobnog oca smenio je mladi, u mnogo čemu nejaki sin. Stari hroničari, letopisci, upamtili su ga kao visokog, lepog muškarca, detinjeg uma i razuma (mladog duhom). U prvom trenutku mladost (Uroš ima osamnaest godina), a potom i svakojaku nemoć novoga vladara iskoristili su mnogi velikaši kako bi se osamostalili u oblastima koje su im od cara (Dušana ili Uroša) bile dodeljene na upravu. Carsku vlast su priznavali samo kada im je i koliko to odgovaralo. Avgusta ili septembra 1365. godine Uroš je razdelio i vlastitu carsku vlast. Kraljevsku krunu, a ca njom i pravo na savladarstvo, darovao je Vukašinu Mrnjavčeviću.

Vukašinov brat, Jovan Uglješa je dobio ili jednostavno uzurpirao titulu despota i zavladao oblastima koje su inače bile pod upravom carice Jelene, Dušanove supruge, odnosno Uroševe majke. Poneki istorijski izvori, poput hronike Konstantina Mihailovića Janičara, pisane krajem petnaestog ili u prvim godinama četrnaestog veka, ističu kako se Uroš tužio na bahato ponašanje braće. Pokušavao je naknadno da suzbije njihovo samovlašće i da im nametne vrhovnu carsku vlast. Vukašin i Uglješa su mu, piše Janičar, odgovorili: Dao si nam crvene čizme koje nam nećeš brzo i lako svući.

Prvi istorijski pomen Kraljevića Marka

Prvi pomen Markov jeste možda u natpisu iznad južnih vrata Drenovske crkve, sagrađene u blizini Tikveškog jezera, nedaleko od Velesa. Natpis kazuje da je crkva živopisana 1356. godine pri države Nikole z Marka, a po smrti svetorodnago cara Stefana. Toga Marka neki naučnici poistovećuju sa Vukašinovim sinom.

Prvi nesumnjivi pomen Marka Kraljevića u istorijskim dokumentima potiče iz 1361. godine. Spisi Dubrovačke republike pokazuju da je te godine Marko došao u Dubrovnik na čelu srpskoga poslanstva da pregovara o prekidu neprijateljstava započetih još 1359. godine. Marko je tada već bio u godinama koje su mu dopuštale autoritativan nastup. Mada u mirovnim pregovorima carsko poslanstvo nije imalo znatnijeg uspeha, sam Marko je uspeo za vreme boravka u Dubrovniku da podigne srebro koje je njegova porodica tu deponovala, a uspešno je intervenisao kod vlasti Dubrovačke republike u korist nekih prizrenskih trgovaca. Markovo predvođenje carskog poslanstva u mirovnim pregovorima sa Dubrovnikom svedoči o tome da je bio Urošev čovek od poverenja. Uistinu, Marka Kraljevića narodni pevač nije bezrazložno proglasio za Uroševog zaštitnika. To potvrđuje, na osoben način i natpis na crkvi Svete nedelje u Prizrenu. Natpis je otkriven, odnosno otkopan slučajno septembra 1966. godine u dvorištu jedne privatne kuće. u predgrađu stare prizrenske tvrđave, u prostoru tzv. Potkaljaje. Natpis kazuje da je reč o crkvi Prečiste Bogorodice. Crkva je bila posvećena Vavedenju. Natpis veli dalje da je crkva bila sazidana i živopisana (popisana) povelenijem i otkupom gospodina mladago kralja Marka 6879. godine od stvorenja sveta. Navedena godina podrazumeva razdoblje od 1. septembra 1370. do 31.avgusta 1371. godine.

U našoj istorijskoj nauci vlada uverenje da je y srpskoj državi savladar nosio titulu kralja, dok je ustanova mladog kralja zadržala svoju raniju, osnovnu funkciju - obezbeđenje nasledstva. Titulu mladi kralj nosili su za života svojih očeva: Dragutin, Dušan i Uroš. Međutim, slučaj mladog kralja Μarka čini se bitno drugačiji. Stefan Uroš je zakoniti car, kralj Vukašin zakoniti savladar, a Marko, pak, nije mladi kralj ocu Vukašinu (samo savladaru carevom), već caru Urošu. Funkcija titule mladi kralj jeste u obezbeđivanju nasledstva, ali reč je o nasleđivanju pravog, osnovnog nosioca vladarske moći, a ne njegovog surogata. Car Uroš je očigledno imenovao poverljivog čoveka za najbližeg saradnika i naslednika.

O Markovom kraljevanju zna se malo. Vremena su bila zla, metežna. Posle pogibije kralja Vukašina i smrti cara Uroša zemlje koje je Marko nasledio jednostavno su "očerupane". Osioni oblasni gospodari, poput Vuka Brankovića, na primer, iskoristili su novonastale prilike. Neposredno posle Maričke bitke i Uroševe smrti, kralj Marko je izgubio gradove Skoplje i Prizren. U tim godinama ambiciozni Vuk Branković iskazuje se kao najozbiljniji i najtemeljniji uništitelj Dušanovog i Uroševog carstva i izdajnik legitimnog Uroševog naslednika - kralja Marka. Posle sudbonosnih događaja koji su se zbili u poslednjem tromesečju 1371. godine, kralj Marko je bio prinuđen da prizna vrhovnu vlast turskog sultana. U Kosovskome boju verovatno nije učestvovao, ali je turska vojska morala preći i preko njegove oblasti na putu prema Kosovu.

Ako je malo pouzdanih podataka ο Markovom životu, nešto ih je više (mada ne možda pouzdanih) ο danima koji prethode njegovoj pogibiji. U bitki na Rovinama Marko se borio na turskoj strani protiv vlaškog vojvode Mirče. Na istoj strani borili su se "i protiv svoje volje", pored Marka, i Stefan Lazarević i Konstantin Dejanović. Stefanov biograf Konstantin Filozof piše kako je Marko pred bitku rekao Konstantinu: ... molim Gospoda da bude hrišćanima pomoćnik, a ja neka budem prvi među mrtvima u ovom ratu. Želja mu se ispunila. Hrišćani su pobedili, a Marko je, zajedno sa Konstantinom Dragašom (Dejanovićem) poginuo 17.maja 1395. godine.

Kraljević Marko kao epska ličnost

Kraljević Marko je živeo u vremenima pre i malo posle bitke na Kosovu polju. Kralj Marko (vladao 1371-1395), najveća zagonetka našeg narodnog eposa. U Marku se sleglo vekovno istorijsko iskustvo naroda, na njega su prešle uloge i sudbine mnogih epskih junaka kako onih o kojima se pevalo pre njega tako i onih o kojima se pevalo posle njega. Otkuda tolika privlačnost Markova lika? Kako objasniti protivurečnost između relativno beznačajne pojave istorijskog kralja Marka i veličine epske uloge što mu je data u pesmi? Na ta pitanja ne mogu se dati pouzdani odgovori zato što se o Marku i kao kraljeviću i kao kralju malo zna. Iz oskudnih podataka pažnju privlače dva svedočanstva, koja nam, na gotovo neočekivan način, približavaju Marka i to više kao čoveka nego kao vladara.

Svedočanstva o Kraljević Marku

Prvo svedočanstvo govori o jednoj Markovoj ljubavnoj aferi. U zapisu na jednoj knjizi neki dijak Dobre bezazleno saopštava da ju je prepisao u vreme kada blagoverni kralj Marko „odade Todoru, Grgurovu ženu, Hlapenu, a uze svoju prvovenčanu ženu Jelenu, Hlapenovu kćer" (orig. tekst ZIN, I, 1902, br. 189).

Druga vest tiče se Markova učešća u bitki na Rovinama, u kojoj je on, boreći se na turskoj strani, poginuo. Četrdesetak godina kasnije Konstantin Filosof (v. 1989, 90) u svom žitiju despota Stefana piše da je Marko uoči bitke rekao Konstantinu Dejanoviću: „Ja kažem i molim Gospoda da bude hrišćanima pomoćnik, a ja neka budem prvi među mrtvima u ovom ratu."

Prvo svedočanstvo korišćeno je u naučnoj literaturi kao objašnjenje pozadine pesme o Markovim neprilikama sa ženama. U drugom slučaju došla je do izražaja protivrečnost Markova istorijskog položaja kao ratnika koji je prinuđen da se bori na strani neprijatelja svoga naroda, protivrečnost koja čini jednu od glavnih poluga čitave markovske epike. Anegdota koju je ispričao Konstantin Filosof pokazuje da je istorijski kralj Marko bio svestan te protivrečnosti – on želi pobedu onih protiv kojih se mora boriti. Istu svest izražavaju mnoge pesme o Marku.

Postoji, međutim, i jedna dublja, strukturalna podudarnost između Marka iz ovih zapisa i Marka iz epskih pesama zabeleženih nekoliko stotina godina kasnije. U oba slučaja pada u oči veliki unutarnji raspon Markova moralnog lika. Marko iz zapisa dijaka Dobre i Marko iz anegdote Konstantina Filosofa pojavljuju se u tako različitoj svetlosti da se za ta dva lika jedva mogu shvatiti da pripadaju istom čoveku. Prvi je ime u skandaloznoj hronici društva, a drugi tragični junak doveden u situaciju da svoju ličnu sudbinu odmerava prema kolektivnoj sudbini sveta kojem stvarno pripada, iako je prinuđen da se protiv njega bori. Razlika između ta dva lika ili između dve situacije u kojima su došle do izražaja dve dijametralno suprotne strane Markove ličnosti može se uporediti s razlikom koja postoji između Markova epskog lika iz pesama kakve su Sestra Leke kapetana, Marko Kraljević i kći kralja Arapskoga, Marko pije uz ramazan vino i slične, na jednoj, i njegovog lika iz pesama Uroš i Mrnjavčevići, Marko Kraljević ukida svadbarinu, Marko Kraljević i soko i njima bliskih, na drugoj strani.

Dva navedena svedočanstva o Marku, onaj iz zapisa dijaka Dobre i onaj iz knjige Konstantina Filosofa, pokazuju da je on bio ličnost koja je još za života ušla u priču i da su se priče o njemu pamtile dugo posle njegove smrti. Konstantin Filosof na posredan način ukazuje na usmeni izvor anegdote o Markovim rečima uoči bitke na Rovinama, on tu anegdotu uvodi u tekst glagolom „kažu", tj. priča se. Suvremeni pisci ne saopštavaju ništa o tome da li se o Marku pevalo, ali iz onog što je o njemu rečeno vidi se da se o njemu pričalo, da je on bio ličnost za priču. A prirodno je da priče o ratnicima u zemlji gde postoji epska tradicija najčešće dobijaju oblik junačkih pesama.

Dva razdoblja u Markovom životu

U životu istorijskog kralja Marka jasno se izdvajaju dva perioda, do Maričke bitke i posle nje. U prvom je Markov životni put u stalnom usponu, samo što to nije bio njegov lični uspon nego uspon njegove porodice. U doba cara Uroša Mrnjavčevići izbijaju na prvo mesto među oblasnim gospodarima: Markov otac Vukašin krunisan je za kralja i postao Urošev savladar, a stric mu Uglješa dobio je titulu despota i postao gospodar velike serske oblasti. Sve do Maričke bitke, u kojoj su Mrnjavčevići neslavno završili, Marko se nalazio u senci svog oca. Očevom a ne svojom zaslugom on je dospeo na najviši položaj u državi: postao je „mladi kralj" što je u političkom sistemu nemanjićke Srbije značilo da je određen za prestolonaslednika, a s obzirom na to da je Vukašin bio Urošev savladar i da Uroš nije imao naslednika, on je postao i prestolonaslednik carstva. Ali od te sjajne karijere nije bilo ništa. Upravo u trenutku kada je nastao prelomni čas u njegovom životu, kada je bio pred početkom samostalnog puta, Marko je u svojoj političkoj karijeri (opet ne svojom krivicom!) doživeo neslavan obrt. Njegova vladavina, započevši „srpskom pogibijom" na Marici, u celini je tekla u znaku tog poraza.

Umesto da postane zakoniti vladar srpskog carstva, postao je kralj vazalne oblasti i podložnik turskog cara, a nije mogao da sačuva ni ono što su mu Turci ostavili. Grabljivi susedi otimali su mu deo po deo teoritorija tako da je, na kraju, od prostrane države kralja Vukašina ostala mala oblast oko Prilepa. Marko je najveći gubitnik među vladarima i velikašima u tom vremenu, i inače karakterističnom po velikim nacionalnim porazima.

Njegova epska sudbina korespondira i ujedno je u kontrastu prema njegovoj političkoj biografiji. On se kao junak pojavljuje u obe navedene epohe, do Maričke bitke i posle nje, i na tom globalnom planu svojom pesničkom biografijom nalazi se u saglasnosti s istorijom. Međutim, epski Marko, za razliku od istorijskog, ni u jednoj ni u drugoj eposi, ni u vremenu srpskog ni u vremenu turskog carstva, ne igra sporednu i beznačajnu ulogu. Pesma ga je izvukla iz istorijske senke i učinila glavnim junakom svog doba što je on u dubljem, pesničkom smislu zaista i bio.

Literatura: Jovan Deretić: Srpska narodna epika, Beograd 2000.

Izvor: Wikipedia

Da li mogu da dobijem neki podatak o Markovim dvobojima sa Arapima u narodnim pesmama?    :help:Zabrinuta studentkinja.

Pa, osim da ih imas i kod Vuka i kod Bogisica. Bo`me i u Erlangenskom rukopisu. 

U svakom slucaju, Marko Kraljevic je moj omiljeni lik!

Pocevsi od konja, oruzja, zenidba kojekakvih... Savrsen! 

Da, da... Reci se neupuceni- bio je turski vazal, poginuo na Rovinama, al` samo je potrebno da pustis njegovu licnost da udje u tvoje srce (ovo malo, zenski pateticno/ sentimentalisticki) i postace ti favorit. Turski vazal, koliko sam ja sada.

Pa jeste da je on bio turski vazal, ali jedan od razloga je onaj citat Marka Kraljevica koji je zapisao i objavio Konstantin Filozof u ,,Zitijama despota Stefana Lazarevica'' :
,, Ја кажем и молим Бога да буде хришћанима помоћник, а ја нека будем први међу мртвима у овом рату".
A mozda je isto jedan od razloga bio taj sto je on bio poslednji vladar Srbije Nemanjica, jer Stefan Uros nije imao naslednika a Vukasin Mrnjavcevic je bio savladar pa je samim tim Marku pripalo carstvo ali se sticajem okolnosti(tj.  srpski velikani nisu ga priznali za zakonitog cara).  Dobro to sto je bio vazal ipak se uzima u obzir. . . . . . .  :D

Krali Marko (Makedonski) 

Moze se reci Promaseni....

Чланак на Википедији је урађен изнова - http://en.wikipedia.org/wiki/Prince_Marko


Заиста вреди.