Lužički Srbi :: Istorija sveta ~ Mitovi i Legende

Lužički Srbi

Ukupna populacija:   50.000 - 60.000
Glavna naseobina:   Nemačka
Jezici:   nemački, lužičkosrpski
Religija:   protestantizam i rimokatolicizam
Srodne etničke grupe:   Poljaci, Česi

Lužički Srbi (gornjolužičkosrpski: Łužisky Serbja, donjolužičkosrpski: Łužysky Serby), poznati i kao Severni Srbi ili Lužičani, su stari zapadnoslovenski narod, koji živi u istočnom delu Nemačke, u nemačkim pokrajinama Saksonija i Brandenburg, u kraju koji je poznat kao Lužica ili Sorbenland (zemlja Srba).

Govore dva slična jezika: gornjolužičkosrpski (pod uticajem češkog jezika) i donjolužičkosrpski (pod uticajem poljskog jezika). Oba jezika spadaju u slovensku grupu indoevropske porodice jezika. Lužičkih Srba ukupno ima oko 105.000, a po veroispovesti su većinom protestanti, a manjim delom katolici.

Sadržaj
1 Geografija
2 Kultura
3 Jezik
4 Ime
5 Istorija
6 Literatura i napomene vezane za literaturu
7 Napomene
8 Spoljašnje poveznice

Geografija

Lužički Srbi naseljavaju područje jugoistočno od Berlina prema poljskoj i češkoj granici, sve do Drezdena. Područje naseljeno Lužičkim Srbima se deli na dve geografske oblasti, koje su u svom istorijskom životu bile najvećim delom razdvojene, a samim tim su živele i razvijale se pod različitim političkim i društvenim uslovima. To su Gornja Lužica i Donja Lužica, od kojih je prva bila u sastavu Saksonije i u nešto boljim društveno-političkim uslovima nego Donja Lužica, koja se nalazila u sastavu Pruske.

Kulturno središte Gornje Lužice je Budišin (nemački: Baucen), a Donje Lužice Kočebuz (nemački: Kotbus). U administrativnom smislu, Gornja Lužica je danas deo nemačke pokrajine Saksonije, dok je Donja Lužica deo pokrajine Brandenburg.

Sa njihovih prvobitnih naseobina Lužički Srbi su nasilno saterani u prostor između Labe i kapija Berlina, između Budišina i Kočebuza, nekad močvarno i pusto zemljište, koje su oni svojim vrednim rukama većim delom pretvorili u urban kraj.

Kultura

Lužičkosrpsko stanovništvo je izmešano ca nemačkim življem. Bez obzira na viševekovnu germanizaciju Lužički Srbi su u duhovnoj i materijalnoj kulturi sačuvali brojne slovenske elemente. Zanimljive su trodelne kuće, ušorena i raštrkana sela, ženska narodna nošnja, što se sve bitno razlikuje od susednog i ca njima pomešanog nemačkog stanovništva. Razlikuje se u po nečemu od nemačkog i svadbeni ceremonijal. Narodno usmeno stvaralaštvo bogato je izrekama, poslovicama, pesmama i pričama. Očuvani su i stari muzički instrumenti.

Jezik

Lužički Srbi govore dva slična jezika: gornjolužičkosrpski i donjolužičkosrpski. Oba jezika spadaju u lužičkosrpsku podgrupu zapadnoslovenskih jezika. Do Drugog svetskog rata Lužički Srbi su pisali goticom i latinicom, a danas pišu samo latinicom.

Ime

Lužički Srbi sebe nazivaju Srbima: Serbja, Serb, Serbowka, dok Srbe sa Balkana nazivaju Južni Serbja.

O poreklu imena Lužičkih Srba može se više pročitati u članku: Teorije o poreklu Srba.

Istorija

Zapadnoslovenska plemena (7-9. vek)

Lužički Srbi su sve što je ostalo kroz vekove od brojnih polapskih slovenskih plemena koja su se tokom seobe naroda od II do IV veka naselila na granici Rimskog carstva kao miran zemljoradnički i stočarski narod.[1] Najznačajnija polapska slovenska plemena bila su: Polapski Srbi (čiji su deo bili Lužički Srbi), Ljutići (Veleti) i Obodriti (Bodrići). U okviru ove tri velike grupacije nalazila su se manja plemena, kao što su: Milčani, Glomačani, Studorani, Nišani, Prekopjenci, Dolenčani, Rujanci, Drevljani, Glinjani i druga.

Oko 500. godine srpska plemena su predstavljala samostalnu političko-vojnu celinu, sa svojim županima i vojvodama, koji bi se pred opasnostima i ratovima na kraće vreme ujedinjavali, a posle opet ostajali razdvojeni sve do pojave Germana i njihovih osvajačkih pohoda.

U VII veku župan Dervan, dux ex gente Surbiorum, prišao je Samovoj državi. Smatra se da je jedan od sinova župana Dervana poveo deo Srba na Balkan 626. godine.

U VIII i IX veku došlo je do spajanja nekih lužičkosrpskih plemena u cilju odbrane, ali posle završetka borbi ili pogibije župana (nekima se znaju i imena, kao Miloduh, Dragovit) ona bi se ponovo razdvojila i tako razjedinjena, ne stigavši ni da formiraju svoju državu, padala su jedno za drugim kao plen franačkih i germanskih feudalaca u njihovom napredovanju na istok.

Pa ipak, ovaj miran narod srčano je i uporno branio svoju zemlju i slobodu i zadavao velike brige osvajačima. Tako neki istoričari tumače da je pleme Ljutići svoje ime dobilo zato što su pripadnici ovog plemena bili ljuti borci i zadavali neprijatelju strah. Tako su na primer osvajači predviđali da će borba oko srpske tvrđave Gane biti laka i završiti se za dva dana, a ona je trajala čitavih dvadeset dana. Na njenom mestu osvajači su podigli grad Majsen, koji im je poslužio kao baza za nove napade i put za dalju nemačku ekspanziju.

Karlo Veliki je 805. godine, da bi što efikasnije onemogućio odbranu Srba, ustanovio Limes sorabicus, pojas u kome se oružje nije smelo prodavati Srbima. Ovaj limes nije predstavljao etničku granicu. Osvajači su svojim vojnicima dozvoljavali kao nagradu da posle vojnih pobeda mogu pljačkati, paliti i ubijati sve odrasle, a ostale odvoditi u ropstvo, a često ih i prodavati kao roblje. Tako su se završavali svi porazi Srba u bitkama za slobodu, njihovi ustanci i bune, kojih je, bilo ko da je njima vladao, kroz vekove bivalo mnogo. Naročitom okrutnošću istakao se grof Gero, koji je na svirep i ponižavajući način posekao svih sedamdeset zarobljenih lokalnih župana.

Da Lužički Srbi nisu bili baš lak plen svedoči i naredba Karla Velikog iz 807. godine, u kojoj se kaže: ako nas napadnu Česi, treba u borbu da stupi trećina vojske, a ako napadnu Srbi, onda sva vojska.[2] Čitava dva veka trajala je nemačka feudalna ekspanzija, ali razjedinjena plemena padala su u ropstvo posle teških i krvavih borbi, tako da su u H veku pokoreni najpre Lužičani, zatim Milčani, a do kraja veka bila je osvojena cela lužičkosrpska zemlja.

Istorija Lužičkih Srba je tragična i komplikovana, tako da se može postaviti i pitanje kako su opstali, kako su se uopšte održali. Oni su veoma često menjali gospodare, koji su ih ponekad poklanjali za ratno savezništvo, razmenjivali, prodavali, davali u miraz kćerima, a narod je bivao desetkovan i teško trpeo. Posle povlačenja vojske ostajala su popaljena i opljačkana naselja, preostalo stanovništvo umiralo je od gladi i kuge, tako da se dešavalo da nije ostajalo ni žive duše u nizu sela. Od XII veka osvajači su počeli bezobzirnu kolonizaciju, dajući pri tom kolonistima veća prava i povlastice. U početku su se doseljenici kao manjina slavizirali, ali kako je vlast to sistematski činila, a činila je to i crkva, stvarana je nejednakost i mržnja među njima. Do XVI veka Srbi su imali neka svoja prava: svoje župane, neku vrstu sudija, svoje zastupnike pri zemaljskom sudu.

Kao i ostali Sloveni, i Lužički Srbi su u početku bili mnogobošci i imali su svoje glavne bogove kao Svaroga, Živu, Peruna, Gromovnicu, kao i druge manje značajne. Za vreme zajednice sa Moravskom kneževinom među njima su širili hrišćanstvo učenici Ćirila i Metodija, ali je uticaj nemačkih misionara bio jači, često bezobziran i grub, jer su Srbi svoju veru i svoje bogove branili isto tako uporno kao i svoju zemlju. Verski misionari morali su u početku propovedati na srpskom, pošto narod nije znao tuđ jezik, pa je stoga car Oto I u Magdeburgu osnovao školu za buduće misionare gde se morao učiti i srpski jezik. Zbog velikog otpora biskupi su nagovarali Nemce da se naseljavaju među ove pagane jer je, govorili su, njihova zemlja bogata. Osnovani su mnogi manastiri, koji su često bili i rasadnici germanizacije.

Jedno vreme Lužica je potpadala pod vlast Poljske i Češke, ali to nije imalo nikakvog značaja za život ovog naroda, jer su svi feudalci štitili samo svoje interese. Tako je, na primer, poljski knez Mnjačko 1030. godine uništio 100 srpskih sela za odmazdu. Srbima je bilo zabranjeno da se naseljavaju u gradove, a samo izuzetno su se mogli naseliti u podgrađa i predgrađa, gde im se dozvoljavalo da budu suknari, tesari ili ribari, ali bez prava, ili su, sa izuzetkom, mogli da stupaju u cehove. Prvi dokument pisan na lužičkosrpskom jeziku jeste tekst zakletve iz XVI veka koja se polagala pri stupanju u ceh.[3]

Godine 1400. došlo je do pobune budišinskih zanatlija, koje je predvodio Srbin, suknar Petar Pruzlica. Pobunjenici su isterali predsednika opštine, preuzeli vlast i zauzeli skladište municije, ali je bunu ugušio češki kralj Vaclav IV uz pomoć plemstva; vođe je osudio na smrt, a porodice proterao iz zemlje. Kada su kasnije husiti opsedali Budišin da bi ga zauzeli, Srbin, pastir iz obližnjeg sela, Petar iz Pšešica hteo je da im pomogne da uđu u grad, ali je uhvaćen i kao izdajnik isečen načetvoro. Njegova glava uklesana je za opomenu iznad ulaza u groblje zvano Miklavšk, gde su sahranjeni najznačajniji predstavnici Srba iz Budišina.

Takvi događaji su u istoriji Lužičkih Srba trajali vekovima, ali je u tim tragičnim, teškim i sudbonosnim vremenima takođe bilo i drugačijih primera.

U doba humanizma istaklo se nekoliko njih od ono malo srpske inteligencije koja je ipak svojom učenošću imponovala i vremenu i narodu kome je pripadala. Kašpor Peucerus, koji se javno izjašnjavao kao Srbin, zbog naprednih ideja je osuđen na 11 godina robije. Uspešno se bavio matematikom, astronomijom, medicinom, filozofijom i napisao je hroniku grada Budišina. Jan Rak (Ragnus) bio je profesor u Vitembergu, pesnik i pisac, Jan Bogas (Bokasius) doktor filozofije i pesnik. Jan Solfa lekar i pisac medicinskih knjiga. Drugi su sticali zvanja magistara, doktora teologije i zauzimali visoke položaje kao dekani i rektori teoloških škola u Nemačkoj, Poljskoj i Češkoj.

Reformacija, koja je u sebi, pored političkih, sadržavala i ekonomske elemente, proširila se skoro na celu Lužicu i sačuvala njen nacionalni karakter braneći nacionalne interese Lužičkih Srba. Luteranstvo, koje je u principu zahtevalo upotrebu narodnog jezika u crkvi, bilo je u početku protiv upotrebe srpskog jezika, jer se Luter veoma ružno izražavao o njemu. Tek posle njegove smrti srpski sveštenici su počeli uvoditi u upotrebu srpski jezik i otvarati škole. Prvi prevod Novoga zaveta, od Miklavža Jakubice, pojavio se 1545; doduše, ostao je u rukopisu, kao i katehizis od Albina Molera i pesmarica Vaclava Varihiusa, ali su ova dela sačuvana u prepisima.[4]

U XVI veku nastavljaju se i dalje pobune ekonomske prirode. U okrugu Lukova 1548. godine ustanici su uspeli da uvedu svoju samoupravu, postave svog kralja, ukinu kuluk n danak, ali je na kraju i ovaj pokušaj krvavo ugušen. Ređali su se ratovi, koji su svi prešli preko lužičkih zemalja: tridesetogodišnji, sedmogodišnji, Napoleonovi, Prvi i Drugi svetski rat.

Posle ratova sledili su pomor i prazna sela, a zatim ponovne kolonizacije Nemaca. Sa kolonizacijom pojačavala se i germanizacija: Srbima je zabranjivano da u porodici i u kući govore svojim jezikom, da nose svoju nošnju, te se tako muška nošnja sasvim izgubila, devojke nisu smele da nose nikakav nakit, muškarci kožne cipele, za to je sledila kazna.

U Donjoj Lužici je situacija bila još gora, čak se ni brak nije mogao sklopiti ako mladi nisu znali nemački. Zanatlije su isterivane iz cehova, narod je primoravan da ide u nemačke crkve - da bi i na taj način zaboravili svoj jezik, a ako bi potpisali zakletvu, želeći da žive i rade u gradu, automatski su prevođeni u Nemce. Pa i pored toga, narod je dizao bune, živeo je i očuvao se. Crkva je sa svoje strane pomagala plemstvo tumačeći to brigom za srpske duše, dok je u stvari nastojala da ih nauči pokornosti i spreči otpor protiv feudalaca.

Pomenućemo još jednog ustanika, delom i zbog toga što danas postoji opera posvećena njemu. Srbin Jan Čuška predvodio je ustanak 1794. protiv koga je Fridrih Viljem I upotrebio redovnu vojsku i konjicu, pohvatao svih osamnaest seoskih vođa i osudio ih na doživotnu robiju. Ostale su samo ponosne reči Jana Čuške, koje se nisu obistinile: "Danas niste vlast vi, već mi!"[5]

Ipak, doba prosvetiteljstva dalo je nekoliko značajnih srpskih naučnika: istoričar Georg Krigač na latinskom je napisao 1675. raspravu o Srbima (De Serbis, Vendorum natione vulgo dictis Die Wenden). Sveštenik Jan Hojnan dobio je od pape titulu poeta laureatus, a napisao je a gramatiku donjolužičkosrpskog jezika. Iako ništa od ovoga nije moglo biti štampano, sačuvano je ipak u mnogim prepisima. Mihal Frencel dočekao je 1697. ruskog cara Petra Velikog pozdravom na maternjem jeziku jer je bio svestan svog slovenskog porekla i srodnosti s ostalim Slovenima. On je preveo Novi zavet 1706, a njegov sin Abraham sastavio je veliki etimološki rečnik slovenskih jezika, opisao narodne običaje, nošnju, itd.

Među istaknutim katolicima vredi pomenuti Jakuba Ticina (1656-1693), koji je poginuo u austrijskoj vojsci pod Beogradom 1693; napisao je gornjolužičkosrpsku gramatiku i izdao je u Pragu Principia linguae wendicae, quam alium wandalicam vocant, a Jurij Havštin Svjetlik ostavio je u rukopisu prevod cele Biblije i opširan latinsko-srpski rečnik. Prve novine - Serbow kurjer a powedar - pokrenuo je radnik Jan Dejka 1809. Ono što karakteriše skoro celokupan rad Lužičkih Srba za svoj narod jeste požrtvovanost pojedinaca, nacionalno svesnih ljudi, koji su sve svoje snage posvetili nacionalnom radu, često dajući i svoj imetak. Ponekad su im pomagali i plemeniti Nemci.

U Zgorželcu (Gorlitz) osnovano je 1779. društvo Oberlausitzer Geselschaft der Wissenschaften, koje je izvršilo veliki uticaj kako na nemačku tako i na srpsku inteligenciju toga vremena. U duhu prosvetiteljske tolerancije, neki su nemački članovi ovog društva sa vidnim simpatijama izučavali lužičkosrpsku kulturu i jezik, trudeći se da skrenu pažnju na tešku sudbinu ovog naroda. Društvo je pomoglo i pokrenulo sakupljanje i objavljivanje prve antologije srpskih narodnih pesama, kapitalnog dela, u dva toma, zajedno sa nemačkim prevodom, 1841. i 1843, koje je pripremio Arnošt Smoler uz malu pomoć Kristijana Knauta, člana istog društva. Drugo značajno delo napisao je Nemac Karl Gustav Anton (1751-1818), kosmopolit i slobodni zidar, koji se od mladosti interesovao za Srbe. To je delo o slovenskim starinama Erste Linien eines Versuches uber der alten Sloven, Ursprung, Gerbrauche, Meinigungen und Kentnisse, 1781, koje ni danas nije izgubilo od svog značaja, kao i drugo delo o jeziku Etvas uber die Oberlausitzer wenische Sprache, štampano u Lajpcigu 1797. Razume se da su ohrabreni ovim počeli pisati i raditi i sami Srbi, kao Jan Horčanski, Samuel Ponik i drugi. Na ovaj način je prosvetiteljstvo donekle pripremilo i olakšalo rad preporoda.

Preporod, koji je zahvatio mnoge narode Evrope u XIX veku, odjeknuo je i ovde, mada samo među tankim slojem školovanih, ali zato nije bio ništa manje plodan. Naročito je bio uspešan u školama, među onima koji će posle postati učitelji i vođe celokupnog nacionalnog i kulturnog života Lužičkih Srba. Doba preporoda ovde se može računati od 1840. U đačkim i studentskim družinama, koje su osnivane po ugledu na slične nemačke, radilo se u četiri školska centra za Lužičke Srbe - prvi je bio u Budišinu, gde su se obrazovali budući sveštenici i propovednici, družina Societas slavica Budissinensis, osnovana 1832. u gimnaziji a u bogosloviji 1839, sa ciljem da neguje maternji jezik i podstiče razvoj umetničke književnosti, skupljanja narodnih umotvorina i dr. Iz ovog kruga su izašli mahom sveštenici obe vere, učitelji i pesnici, nacionalni radnici: Jan Smoler (1816-1884), sastavljač prve zbirke narodnih pesama Volkslieder der Wenden in der Oben und nieder Lausitz - Pjesnički hornych a delnych Lužicich Serbow, Grima 1841, 1843, zatim Handrij Zejler (1804-1872), najveći pesnik lužičkog romantizma, predsednik druge družine Sorabija u Lajpcigu, gde se upoznao sa Simom Milutinovićem kad je ovaj boravio u Lajpcigu 1826. zbog štampanja svoje knjige. Verovatno mu je Sima pomogao da prevede prvu našu narodnu pesmu Devojka momka izbira i istovremeno ga upoznao sa našim narodnim stvaranjem. Nešto kasnije družina je dobila na poklon Vukovu Pjesnaricu, pesme Kačića i Mušickog.

Društvo Serbowka u Pragu počelo se interesovati za ostale Slovene kada su kod njih u Lužičko semenište dolazili istaknuti češki slavisti i pesnici Jozef Dobrovski, Vaclav Hanka, prevodilac naših pesama na češki, i Karel Erben - koji su ih podsticali da neguju svoj maternji jezik i da budu svesni svoje pripadnosti velikom slovenskom plemenu. Zato treba da upoznaju i ostale Slovene, da uče njihove jezike. Tako su neki među njima učili i naš jezik i vežbali se prevodeći naše narodne pesme.[6] Svoje prevode čitali su na sastancima te tako i ostale upoznavali s našom istorijom i borbom za slobodu. Te su pesme upisivali kao u neki rukopisni list, nazvan Kwetky; neke su izišle u tadašnjim njihovim časopisima, a najveći broj prepisivali su učenici u svoje zbirke pesama, koje su mahom sačuvane i, s obzirom na broj naših pesama u njima, svedoče o živom interesovanju i divljenju za našu narodnu poeziju. Nesumnjivo je da su ove pesme imale jak uticaj da i oni istraju u borbi za svoj narod. Najviše pesama preveo je kasnije poznati i požrtvovani borac, pisac i slikar Jurij Vjelan (1817-1892), koji je posetio Beograd i o tome oduševljeno pisao u njihovim novinama. Mihal Hornjik (1833-1894) do kraja života ostaje veran našim pesmama i neumorno ih prevodi. Prevodili su još i Dučman, koji je ostavio za sobom rukopisnu antologiju slovenskih narodnih pesama, među kojima su naše najbrojnije, Krigar, Ciž, Pjeh, Haša i Rola.

Četvrti školski centar Lužičkih Srba bio je u Vroclavu, gde je duže vreme živeo František Čelakovski, tvorac trotomne zbirke prevoda slovenskih narodnih pesama, među njima i naših, na češki jezik. On je svojim studentima davao zadatke da prevode i naše pesme, pa su tako one svojom nacionalnom verom i borbenošću vršile uticaj na buduće buditelje srpskog naroda. No, borbu Lužičkih Srba pomagali su svesrdno i predstavnici svih Slovena, posećivali družine, bodrili ih, učili, savetovali. Valja pomenuti Ljudevita Štura, Sreznjevskog, Bođanskog, Grigoroviča, Kuharskog, Šafarika, Kolara, Palackog i druge, među kojima najviše ima Poljaka i Čeha. Naša Matica i Društvo srpske slovesnosti održavali su veze s njima, vršili razmenu knjiga. Maćica serbska osnovana je 1846. da bi se u njoj ujedinio rad na buđenju nacionalne svesti, negovanju jezika i književnosti, izdavanju, između ostalog, na prvom mestu, časopisa Letopis, koji i danas izlazi, već u četiri reda, a to sve bez ikakve državne ili društvene pomoći, samo dobrovoljnim prilozima i ponekim darovima.

Vesti o nama javljaju se kod Lužičkih Srba sporadično, a najviše u vreme ratovanja s Turcima 1876. Jedan nepoznati pesnik posvetio nam je čak i pesmu, u kojoj kaže: "Preko gora, preko dolina/ u daljinu, sve moje misli idu k vama,/ braćo mog naroda". Druga pesma iz istog vremena nosi naslov koji sve kazuje: Ura Slovenima!

Za vreme raspusta studenti su organizovali sastanke na kojima su čitali svoje radove, govorili o narodnoj budućnosti, o drugim Slovenima, recitovali vatrene Zejlerove pesme, koji je neumorno radio, uređivao časopise, sakupljao priloge za podizanje tzv. Srpskog doma. Pomoću dobrovoljnih priloga u zemlji i među prijateljima u inostranstvu uspeli su da podignu veliki dom koji je služio kao centar sveg kulturnog života; tu je bilo sedište Matice, zatim muzej, biblioteka i arhiv. Nažalost, dom su hitlerovci pri povlačenju pred ruskim i poljskim trupama porušili.

Centralna lužičkosrpska organizacija Domovina osnovana je 1912. godine kao skup svih postojećih Društava. I pored svih zabrana i pritisaka sve do dolaska Hitlera na vlast, društva pod ovim okriljem su vredno radila. Veze sa svim Slovenima održavali su već pomenuti Smoler, zatim Jan Pjetr Jordan (1818-1891), poznavalac slovenskih jezika, urednik više listova, među kojima je poznati Jahrbucher fur slawische Literatur, koji je bio na vrlo visokom nivou.[7] Pošto je učestvovao na Slovenskom kongresu u Pragu, po dolasku kući Jordan je bio otpušten sa Lajpciškog univerziteta, gde je bio lektor za slovenske jezike. Jakub Bart Čišinski (1856-1909), pesnik, vođa mladosrpskog pokreta, iako sveštenik, negovao je savremene lirske žanrove, prevodio Šekspira, Ljermontova, Mickjeviča. Imao je simpatija za oslobodilačke borbe na Balkanu i preveo neke pesme iz crnogorske herojske epike. Napisao je prvu lužičkosrpsku dramu Na gradištu, koja se i danas izvodi.[8] Vredi pomenuti značajnu ličnost ovoga doba Arnošta Muku (1854-1932), filologa i sorabistu svetskoga glasa, organizatora narodnog kulturnog života. Pored svekolikog rada, on je bio i priređivač Etnografske izložbe u Drezdenu 1896, baš u vreme antisrpske kampanje, kojom je dokazao sposobnost, volju i pravo Lužičkih Srba na život. U to vreme je to bio podvig vredan divljenja. Napisao je bezbroj članaka, Statistiku Lužičkih Srba, zbirku imena mesta, ličnih imena, gramatiku, bio je član više inostranih akademija.[9] Još jednu veliku ličnost predstavlja kompozitor Korla Avgust Kocor (1822-1904), koji je organizovao pevačke horove, komponovao na Zejlerove stihove mnoge pesme, koje su ušle u narod, kao i himnu Krasna Lužica. Njegov oratorijum Proleće komponovan na Zejlerovu poemu Godišnja doba i danas se izvodi, a svira ga berlinska filharmonija. Od njega je i prva lužička opera, iz 1871. godine, Jakub i Kata.[10]

Tako su Lužički Srbi dočekali I svetski rat, u kojem ih je mnogo izginulo po raznim bojnim poljima i opet su spaljena njihova sela, ali se, posle rata i revolucije u Nemačkoj, pojavila nada u bolje prilike u Vajmarskoj republici. Osnovan je Srpski narodni odbor i na mirovnoj konferenciji u Parizu tražili su sjedinjenje obe Lužice, pravo na upotrebu narodnog jezika i autonomiju. Da brani srpska prava na konferenciju je poslat Arnošt Bart, nacionalni radnik, koji se sam obrazovao i koji je znao više jezika. Međutim, niko ga nije podržao, a Nemci su cinično tvrdili da će se oni ponašati prema Srbima korektno, onako kako se prema Nemcima budu ponašali u drugim državama. Po povratku iz Pariza vlasti su to odmah dokazale, jer su Barta zatvorile i tek na intervenciju čehoslovačkog premijera Beneša pustile. Pa ipak, sve do dolaska Hitlera na vlast Srbi nisu malaksavali. Radili su u Matici, Domovini, Sokolu (bili su na sletu u Beogradu) i uopšte razvili plodne veze sa svim Slovenima. U našim novinama između dva rata izlazile su brojne vesti o njima; njihov slikar i publicista Mjerčin Novak-Njehornski posle puta kroz našu zemlju napisao je knjigu utisaka U carstvu Dušana Silnog, a posle Drugog svetskog rata Između Vardara i Jadrana. Znao je naš jezik. Umro je 2004. u devedesetoj godini.

Najteže vreme za Lužičke Srbe bilo je vreme nacizma. Hitler je veoma lukavo izmišljao načine kako da ih onemogući, pa je odredio i dan i sat kad će nestati poslednjeg Srbina sa nemačke zemlje i ostati čista rasa Ubermensch-a. Prvo je rasejao po celoj Nemačkoj nacionalne radnike i inteligenciju, obezglavio narod, hapsio, slao u logore, zabranio rad svim organizacijama, a pred zgradom Domovine spalio ono što je u njoj našao. Ipak je pre toga njen predsednik 24-godišnji dr Pavol Nedo, zajedno sa dr Janom Cižom, sklonio sve što je bilo značajno i što se dalo sloniti. Izgledalo je da je sve bilo uzaludno.

Iako je narod bio izmučen, a zemlja razorena od bombardovanja i spaljena, Lužica je, ipak, sačekala oslobodioce i dala se na posao. Otpočeo je nov život. U bivšoj Nemačkoj Demokratskoj Republici Lužički Srbi su prvi put u svojoj teškoj istoriji dobili sva prava, koja im je garantovao Zakon o zaštiti kulture Lužičkih Srba, izglasan 1948. i 1950. Dobili su škole na maternjem jeziku, niže i srednje, učiteljsku školu i školu stranih jezika. Ponovo je Domovina nastavila rad. Otvoren je Institut za izučavanje folklora, jezika i istorije u Budišinu, koji je kasnije pripojen Berlinskoj akademiji nauka, zatim Srpski institut za jezik i književnost Univerziteta Karla Marksa u Lajpcigu, podignuta je nova zgrada Srpskog doma uz pomoć države i omladine. Godine 1952. osnovan je Državni ansambl srpske narodne kulture, koji broji 180 članova - orkestra, ,hora i baleta. Ansambl je gostovao u 52 zemlje sveta, ali u našu zemlju nije pozvan. Nemačko-srpsko pozorište osnovano je 1963. i sposobno je da izvodi i opere. Radio Kočebuz emituje emisije na oba lužička jezika. U Budišinu je postojalo izdavačko preduzeće koje je zadovoljavalo sve potrebe Lužičkih Srba: štampalo je novine, časopise, udžbenike, kalendare, naučnu i lepu literaturu.

Da dodamo još da Lužički Srbi imaju bogatu naučnu literaturu, da sa svojim radovima učestvuju na međunarodnim sastancima; napisali su svoju istoriju u više tomova. Imaju visoko obrazovane muzikologe i kompozitore, kao dr Jana Ravpa, imaju više zapaženih slikara - Šibara, Bruka, Šlosara, Lanzinu i druge. Neguju filmsku umetnost i članovi su nemačke filmske organizacije Defa. Njihovi pisci su organizovani u udruženje Kolo, koje je član Udruženja nemačkih pisaca. Pošto su odmalena dvojezični, pisci su često primorani da sami prevode svoja dela na nemački, jer je vrlo važno da svoje sugrađane upoznaju sa svojim stvaranjem i na taj način isprave ono mišljenje koje su o njima širili bivši gospodari i šovinisti. Naročito vredno neguju poeziju. Pesme često pišu i obični ljudi i one se pevaju u narodu. Najeminentniji živi pesnik je Kito Lorenc (1938), visoko obrazovan, pesnik svih evropskih rodova u poeziji, koji može da stane u red sa savremenim pesnicima Evrope. Pored njega je još niz drugih, kao Benedikt Dirlih, Beno Budar, Tomaš Navka, Marja Kravcec. Među poznatim piscima treba istaći Jurja Brezana (1916), neko vreme i potpredsednika udruženja pisaca NDR, koji je prevođen skoro na sve evropske jezike. Kao omladinac pisao je pesme za omladinu. Bio je komandant brigade Lužičkih Srba na izgradnji pruge Brčko-Banovići. Kasnije se posvetio samo prozi. Dela su mu raznolikih tema, od slikanja života i tegoba za vreme nacizma do mitske ličnosti u romanu Krabat, koji se smatra njegovim vrhunskim delom, ili do starog motiva borbe sirotinje sa vlašću u romanu Kako je stara Jančova ratovala s vlastima. Ovo delo je dramatizovano, prihvaćeno s oduševljenjem, prevedeno i izvođeno u češkim, slovačkim, poljskim i nemačkim pozorištima. Govori se da je Breht oduševljen njime počeo da radi na dramatizaciji i hteo da ga nazove Srpska majka hrabrost, ali ga je smrt u tome sprečila. Napisao je i trilogiju Feliks Hanuš, koja zahvata razdoblje od Prvog do posle Drugog svetskog rata. Delo je dobrim delom autobiografsko. Pored Brezanovih postoji i niz drugih veoma dobrih dela: Dani u daljini, rano preminule književnice Marje Mlinkove, koje je na svom kraju vezano za ratne dane u nas. U početku uspešan pesnik, a kasnije isključivo prozni pisac, Jurij Koh ima niz zanimljivih romana vezanih za život, promene i prilike u Lužici:

Između sedam mostova, Višnjino drvo. Usamljeni Nepomuk, Povratak snova. Tu je, zatim, pripovedač Jurij Kravža, pa Marja Kubašec, po struci istoričar, koja je napisala nekoliko dela sa događajima iz starije istorije, veoma značajnih za čitaoce koji nisu ranije imali prilike da upoznaju svoju istoriju. Ona im je pruža na blizak način, kroz romane Boščij Serbin, Prolećni vetrovi, Godine požara, u stilu češkog pisca s kraja prošlog veka Alojza Jiraseka. Napisala je i zbirku pripovedaka, kao i niz dela za decu.[11] Za omladinu i decu pišu Jurij Kravža (Bajci je kraj), Angela Strahova (U subotu uveče kod kuće, Halo, Kazek i dr.), Ingrid Naglova, Jan Hempl kao i odličan dečiji pisac Jan Vornar (Čapla i šapka, Gvozdeni prsten i dr.). Sva ova dela duboko su vezana za prilike i probleme srpske Lužice. Pored putopisa neguje se memoarska književnost, kao u delima Jana Ciža (Oblaci na putu ka slobodi, U čeljustima satane)i Antona Navke (Pod suprotnom lopatom, Pod suprotnom puškom). Pišu se i drame koje su za njihovu publiku veoma korisne i tražene. Rano preminuli Pjetr Malink napisao je Dela Noćni pacijent, Buntovnik Jan Čuška i Oproštaj. Zanimljivo je delo Bena Budara, inače pisca dečje poezije i mladalačke proze, Uskršnje jahanje. Drama je sastavljena od pripovedaka - njegovih, kao i drugih pisaca, veoma različitih sredina i ljudi, ali sve čvrsto na lužičkoj zemlji. Publika ju je odlično primila, a delo je igrano u Češkoj i više puta u Poljskoj. U Lajpcigu je štampana 1981. Serbska čitanka, delo koje pruža istorijski presek kroz četiri veka srpske pismenosti, od prvog prevoda Biblije i molitvenika do savremenih dela. Priređivač i prevodilac tekstova na nemački je pesnik Kito Lorenc. Prema ovoj Čitanci naš pripovedač Radoslav Bratić sastavio je jedan broj kragujevačkog časopisa Koraci za 1984. izborom prevoda sa latinskog, nemačkog i srpskog. To je prvi put da je kod nas u ovakvom obimu prikazana pismenost Lužičkih Srba, ali je prošla neopaženo. Da pomenemo i usamljeni broj časopisa Rukovet iz Subotice, koji je isto tako dao nešto mesta lužičkosrpskoj savremenoj književnosti u istoj godini.

Mi kao narod istoga imena ne možemo se pohvaliti ničim što bi svedočilo o interesovanju za kulturu ovog malenog naroda, koji je našao razumevanje i kod mnogo većih literatura nego što je naša. U vreme preporoda naše novine, a naročito časopisi, kao npr. Letopis MS, Otadžbina i drugi, redovno su donosili vesti o svim kulturnim događajima u Lužici i na taj način Lužičkim Srbima pružali pomoć i podršku da istraju u svom radu. Između dva rata u našoj zemlji je postojalo Društvo prijatelja Lužičkih Srba u Ljubljani, gde i danas postoji, a saradnja je jača sa Slovencima u Štajerskoj. U Sloveniji je izišla knjiga Tone Glavana Lužički Srbi, veoma instruktivna, o istoriji tog naroda, društvenim prilikama i savremenim zbivanjima, kao i zbirka narodnih bajki Lipa koja svira. Nedavno je u Zagrebu, gde bar po imenu postoji predratno društvo prijatelja, izišla knjiga Jože Horvata, novinara, s reportažom pod naslovom Iz Jugoslavije u Lužicu. Makedonci su po obostranom ugovoru izdali izbor savremenih pripovedaka lužičkih pisaca Badnik, a zauzvrat u Budišinu je izdat izbor iz dela makedonskih pisaca. Takva saradnja postoji i sa Bugarima, a da i ne pominjemo vrlo bogatu i raznovrsnu pomoć Poljske, Češke i Slovačke, i njihovu saradnju sa Lužičkim Srbima. Samo kod nas, koji bismo, pre svih ostalih, imali razloga za razumevanje i saradnju, nema skoro ništa, ako ne ubrojimo zbirku bajki koju je pre više godina izdala Narodna knjiga u svojoj seriji Bajke sveta i Nolitovu knjigu manje poznatog Brezanovog dela Krista, i to u prevodu s nemačkog. Nešto je predviđala Matica u Novom Sadu, ali od razgovora se nije otišlo dalje. Nešto uporno pokušava upravnik Etnografskog muzeja i biće šteta ako nenaklonjene prilike i vreme onemoguće ovo zalaganje. Naši pokušaji da zainteresujemo više izdavačkih preduzeća u Beogradu ostali su bez uspeha, jer je to "mala" književnost, a, svakako, nije ni egzotična kao kad se radi o nekoj afričkoj zemlji.[12]

Šta još reći o prilikama u Lužici danas, posle ujedinjenja Nemačke? Teško je išta prognozirati, jer u jeku tržišnih zakona naći razumevanje za maleni, tuđ narod nije lako. Prva nepovoljna stvar jeste ponovno odvajanje Lužica. Državni budžet zasad ne obećava pomoć, bez kojeg rad na kulturi i većih naroda nije moguć. Pa ipak, kao i nekad, Srbi rade, trude se koliko je to moguće bez potpore. U Kočebuzu, središtu Donje Lužice, najzad su dobili svoj Srpski dom. U Saksonskom parlamentu Gornja Lužica ima tri srpska poslanika, dok, nažalost, Donja Lužica nema nijednog. Prošle godine jedna delegacija od osam predstavnika posetila je u Bonu ministarku za unutrašnje odnose gospođu dr Vilims. Delegacija joj je izložila potrebu potpore države radi daljeg rada, naročito u vezi s kulturnim institucijama. Ministarka je pokazala puno razumevanja, dala odmah izvesnu pomoć, ali za dalje ih je uputila da se obrate odgovarajućim ustanovama u Drezdenu i Postupimu. To, ipak, daje neke nade, a na drugoj strani Srbi će i dalje tražiti mogućnost za svoj dalji opstanak. Treba se nadati da će se stvari odvijati onako kako treba da se odvijaju u jednoj zemlji sa visokom kulturom.

Danas je etnički najbolje očuvana Gornja Lužica, jer su za nju u okviru Saksonije postojali nešto bolji društveni uslovi. Centar političkog i kulturnog života Gornje Lužice je grad Budišin (Bautzen). U svim krajevima Lužice Lužički Srbi danas žive sa brojno nadmoćnim Nemcima, koji su tokom vekova bili ovamo sistematski kolonizovani. Posle Drugog svetskog rata među Lužičke Srbe su naseljeni Nemci proterani iz pograničnih čeških oblasti Sudeta. Još jedan razlog što više gotovo nema etnički čistih lužičkosrpskih naselja jeste eksploatacija površinskih naslaga mrkog uglja, koji se nalazi ispod vekovnih lužičkosrpskih naselja. Sela su zbog toga uništena, a njihovi stanovnici raseljeni u gradove među Nemce, gde se nalaze u manjini, a na njihovim baštama, voćnjacima i njivama nikao je džinovski kombinat Crna pumpa.

Literatura i napomene vezane za literaturu
Literatura: Vladimnr Zmeljkal, Lužičtí Srbové, Praha, 1962; Tone Glavan, Lužiški Srbi, Ljubljana 1966; Jan Petr, Nástin politických a kulturních dějin Lužických Srbů, Praha 1972.
Glavan, 35.
Rudolf Jenč, Stavizny serbkeho pismowstwa, Budišin, 1954, 10.
Nav. delo.
Glavan, 56.
N. Đorđević, Prvi prevodi srpskih narodnih pesama na lužičkosrpski jezik, Prilozi za književnost... knj. XLII, 1976, sv. 1-4, 193.
Nowy biografiski slownik k stawiznam a kulturje Serbow, Budyšin 1983, 237.
Nav. delo, 39.
Nav. delo, 400.
Nav. delo, 259.
Hubert Žur, Komuž muza wodżi, Budyšin 1977, 149.
Članak dr Mića Cvijetića (koji je odbranio doktorsku disertaciju u Beogradu o našim uzajamnim vezama) Vuk Karadžić u očima lužičkosrpskih savremenika, Zadužbina, Beograd, IV, 1991, 7, 14.
Mićo Cvijetić, Lužički Srbi i Jugosloveni, Novi Sad, 1995.
Sava S. Vujić - Bogdan M. Basarić, Severni Srbi (ne)zaboravljeni narod, Beograd, 1998.

Napomene

Poglavlje Lužički Srbi, njihova istorija i kultura izvorno je preuzeto iz istoimenog poglavlja (napisala Nada Đorđević) zbornika Uvod u sorabistiku: Hrestomatija za srpske slaviste (priredio Predrag Piper). Original poglavlja se može naći na adresi http://www.rastko.org.yu/rastko-lu/uvod/ndjordjevic-luzicani.html, a original zbornika se može naći na adresi http://www.rastko.org.yu/rastko-lu/uvod/index.html. Delo nema eksplicitnih restriktivnih autorskih prava.

Izvor: Wikipedia