Iz ženskog ugla
Novogodišnja ljubav

Novogodišnje ljubavi? Mmm... pa, da vidite, ne znam baš malo parova koji su se upoznali na nekoj od novogodišnjih proslava. Najpre, Vesna i Aca. Dobro, prvi put su se videli na nekoj svadbi, ali prvi dejt im je bila novogodišnja proslava. I sad su u braku već nekoliko godina i imaju dvoje lepe dece koje bi "pampers" rado gurnuo u svoje reklame. Zatim, moj brat i njegova devojka. Zajedno su od prošle godine. Počelo kao avantura, kao i kod svih vatrenih horoskopskih znakova, da bi se kasnije pretvorilo u pravu vezu o kojoj on ne priča. To znači da je zadovoljan. Pa, moja drugarica. Na ovoj proslavi upoznala je mlađeg tipa, vatrenog u krevetu. I da ništa od toga ne bude, kaže, sećaće ga se svake nove godine. Sve u svemu, bilans nije loš.

Da li je lako nekog upoznati na Novoj godini? Jeste. Uglavnom se ide u društvo, i to pretežno u nepoznato. Osim toga, to je jedan od retkih dana u godini kada se svi opustimo. Bez previše ustručavanja, počinjemo razgovor, ne brinemo se šta će neko pomisliti, ako ništa, uvek ostaje da se vadimo na pijanstvo. Pa one neverovatne situacije poznate još od osnovne škole, životna ljubav vam se napije, a vi mu držite glavu nad kadom i tuširate ga naizmenično toplom i hladnom vodom, dok vam se on ispoveda. Onda raspušteno gađanje šlagom koji skinete sa torte na samom kraju žurke. Guranje u taksi koji besomučno čekate, dok se banda pijanih mladića zaustavlja i nudi vam besplatni prevoz od Beograda do Novog Sada.

I od Nove godine se ustvari samo i to očekuje - da ne bude kao svi drugi dani. Iako niste upoznali čoveka svog života, valjda vam se desilo bar nešto od blesavih novogodišnjih gegova. Proveli ste ponoć (koju ste grčevito priželjkivali da provedete u određenom društvu) u liftu ili nekom prevoznom sredstvu, ispred toaleta, ispred vrata nečijeg stana besomučno zvoneći... pa kad ćete opet tako nešto raditi do sledećeg novogodišnjeg slavlja? Kad?

Izvor: Glas Javnosti\ Milica Bjelovuk

Iz muškog ugla
Novogodišnja ljubav

Đe s' bolan - zagrlio me Pero čim sam iskoračio iz autobusa. Srdačan kao i uvek, Pero Bosanac mi je stezao ruku i pričao o nečemu dok smo išli prema kafani. Nisam ga slušao: još sam bio pospan, a razmišljao sam još jednom o događajima koji su uslovili da Novu godinu dočekam baš kod kolege Pera, u Banjaluci. "Imam 36 godina, i muka mi je od svega" ponavljao sam u sebi moju ličnu srbijansku mantru, ispoljenje beznađa koje caruje među mojim vršnjacima. "Još jedna Nova godina u Beogradu bila bi isuviše. Ako još jednom vidim one majmune političare, ili one folirante "umetnike" ili one budalaste klince, srušiću se u sneg (kojeg nema)". Tako sam razmišljao pre nego što sam pozvao Pera. Oduševljenje koje se začulo kad sam ga pitao ima li mesta kod njih za proslavu nateralo me da momentalno spakujem torbu.

- Dvije pive - prenuo me Perov glas. Po prvi put u životu sedeo sam u bosanskoj kafani. "to je ta čuvena Bosna" - razmišljao sam.

Naravno, napili smo se tog 28. decembra. I 29, i 30, takođe. Onda me Pero vodio na bozu, 31. ujutru. Od tada, bozu zovem Boza. Suludo srdačni Bosanci učinili su da u sedam uveče (kada je žurka počela) kažem "mjesto". Bio sam srećan zbog toga.

A onda... okrenuo sam se da dohvatim nešto (da me ubijete ne znam šta) i ispustio plastičnu čašu sa pivom iz ruke. "Hajneken" se isprosipao svuda po duksu koji je nosila jedna mršava, žuta Bosanka.

- P... ti mater'na seljačka! - rekla je poluglasno dok je besno zurila u pivo koje se još slivalo niz nju.
- E, izvini, majke mi, ja...
- Dođi 'vamo - povukla me je za rukav i uvela pravo u kupatilo. Tutnula mi je duks u ruku i naredila, sada se već smejući: - Per'!

Tako je sve počelo. Ujutru, dok smo zagrljeni šetali pored hladnog Vrbasa, pokazala mi je zelenu klupu pokraj obale.
- Tu sam s bratom sjedila. On je u ratu poginuo. I momak mi je u ratu poginuo. Otad nisam ni s kim bila.
Seli smo na klupu. Osetio sam da mi se sve lomi. Pogledao sam u Željanu, i video da je zaplakala. Nisam ni ja bio daleko, bilo mi je teško. Nisam znao ni kuda ću, ni šta ću, pogotovo ne sad. Srce mi se stezalo nekako. I ovo blisko žensko telo, i duša koja me gledala kroz medene oči, i bes skupljan svih ovih godina.

-Jel' se sećaš ti B'jelog Dugmeta?
-A ti Čole kad je bio mlad?
-A kad smo pobedili Ruse u košarci?
-Ti si mlađa, ti se ne sećaš Tita...
-Sjećam, bolan, kako se ne bi sjećala...
-Znaš ti da sam ja bio na zadnjem koncertu Indeksa?
-I ja sam, u Sarajevu!

Dok smo prebirali po sećanjima iz bivših života, pored je prozujao kombi pun pijanih banjalučkih omladinaca. Iz zvučnjaka od valjda gigavata odjekivao je refren Eda Maajke, "mater vam j..."
-To se sad sluša ovdje - slegnula je ramenima.


Izvor: Glas Javnosti \ Igor Ćuzović