Učitelj u bunaru!

Toma Dunčević (54) svojski se trudio da ispuni dečački san i postane učitelj. San mu se delimično obistinio: postao je učitelj, ali nikada nije održao nijedan čas. U Smederevu je, kada se doselio sa Kosova, posao čekalo 176 učitelja! Prvi radni dan počeo je u smederevskoj fabrici štednjaka "Milan Blagojević" kao fizički radnik. Kasnije je postao upravnik Doma kulture u Mesnoj zajednici. "Fotelja dobra, ali plata mršava", u jednoj rečenici opisuje Dunčević svoj uspon. Uzalud je Toma glava porodice i upravnik Doma kulture kada su svi na jednoj plati. Zato je upravnik našao dopunski posao: branje voća na Godominovim plantažama. Kasnih sedamdesetih prošlog veka Tomu, koga su prozvali učitelj bez učenika, pozvao je majstor bunardžija Zoran Kostić da pomogne u kopanju jednog bunara. Posao težak i opasan, pa se Tomi odmah dopao.

Tako je nenadano našao sebe: učitelj u bunaru! Danas su retka sela oko Beograda i podno Kosmaja u kojima domaćini ne piju Tominu vodu. U Homolju gotovo da nema bunara koji nije iskopala Tomina ruka. U selu Lješnica na putu Požarevac - Kučevo svi su bunari Tomini. U selu Srce iskopao je bunar koji snabdeva 38 domaćinstva. U Rabrovu Tomin bunar opslužuje seoski vodovod.

- Ne znam za veće slavlje nego kada se nađe voda. To je velika radost - govori Toma. U Homolju, tvrdi on, nema domaćinstva u kome ga ne znaju, nema domaćina od kojeg, za nevolju, ne može da zatraži zajam, da ostane u gostima koliko mu se svidi, da na konak dovede koga hoće... Tako je, kopajući bunare, shvatio šta je otac hteo da mu kaže savetom da "u svakom selu sebi podigne kuću".

Kada je NATO bombardovao "Jugopetrol" u Smederevu, Toma je dobio više od 50 poziva domaćina iz Homolja. Zvali su da čuju kako je i da ga pozovu da se skloni kod njih. Pri prvom samostalnom kopanju bunara Dunčević je našao vodu na dvadesetom metru. Voda prvorazredna, bezmalo lekovita. "Posle tog bunara, išao sam iz dvorišta u dvorište. Slagao se žulj na žulj", kaže Toma. Pored manjih, imao je i jednu veoma tešku nezgodu. Pala mu cev na glavu. Posle dvodnevne kome imao je komplikovanu operaciju. Ali, kako kaže, sve prođe, pa se i nezgode zaborave. Nije lako ljudima darovati vodu. Dok se kopa bunar, Toma u cevi prečnika 50 centimetara, često na dubini od 20 metara, provede po desetak sati. Taj doživljaj ostavlja traga, posebno na kičmi. Reumatizam se podrazumeva posle tolikih godina provedenih u 1.500 bunara. One koje je kopao prijateljima, za ručak i pivo, ne računa.

Bunar kopa ekipa od devet ljudi, a alat kojim se to radi težak je jednu tonu. Pravila nema: može da se iskopa bunar od 20 metara za radni dan, a da bunar od četiri metra muči majstora i ljudstvo nekoliko dana. Najgore je kada posao ostane za naredni dan, a kad svane - dešava se - bunar se urušio i sve treba raditi iznova.


Izvor: Glas Javnosti \ Beta