Kada sam čula dijagnozu, umesto da pokleknem, postala sam psihički jača. Rekla sam sebi: neka se bolest zove kako hoće, ja ću se boriti da ustanem”, ispričala nam je Katarina Bjelica koja je pre 25 godina obolela od multiple skleroze.

Sve je počelo simptomima mučnine, gađenja, gušenja, povraćanja. Nakon dva-tri meseca postavljena joj je dijagnoza: čir na dvanaestopalačnom crevu. Godinu dana posle toga gospođa Bjelica prebolela je grip na nogama. U međuvremenu, javili su se neobični simptomi: svrab u predelu kuka nakon kojeg je sledio bol, pa trnjenje noge. Prva je na multipleks sklerozu posumnjala doktorka opšte prakse koja ju je i poslala na pregled kod neurologa.
„Otišla sam u bolnicu u cipelama na štikle, a izašla oduzeta”, priseća se gospođa Bjelica. „Ispitivanje je, između ostalog, podrazumevalo i punktiranje kičme i ubacivanje kontrasta u kičmenu moždinu, nakon kojeg i kod potpuno zdravih ljudi može da se javi invaliditet do 5 odsto.”

Težak oporavak od oduzetosti
Polako je počela da se oporavlja, bila je na rehabilitaciji u Sokobanjskoj, u Banji Trepči (u koju je kasnije, kako se bolest razvijala, išla dva puta godišnje – tamo se njen život sastojao od pijenja vode i kupanja u bazenu jer osim usredsređenosti na oporavak ništa drugo za nju nije postojalo). Oporavila se dovoljno da je mogla da počne da radi.
Međutim, izmučeni organizam burno je reagovao. Ponovo se razbolela od gripa i oduzela se.
„Bila sam kompletno oduzeta, nisam mogla da pomerim ni prste na nogama, hranu nisam osećala.”
Pola godine provela je u bolnici, gde je uspela da se oporavi dovoljno da može da ustane i da sama održava ličnu higijenu.

Nijedan dan bez šetnje
„Predviđali su mi invalidska kolica. Ali, nisam mogla sebe u njima da zamislim. Borila sam se svim silama. Bila sam srećna kada bih napravila ma i najmanji napredak. Veliki uspeh je bio i da uspem da okrenem glavu dok hodam a da ne izgubim ravnotežu i ne padnem. Jednom sam uspela da sama izađem ispred zgrade i na klupi sačekam muža da se vrati sa posla. On je bio u čudu. Ali, nisam želela da sažaljevam sebe, znala sam da hoću i mogu.”
Čim je stala na noge, gospođa Bjelica počela je da šeta. I tako svaki dan, do danas. Noge je služe iako ih je bolest oštetila (a ne govor i vid, što se takođe javlja u ovoj bolesti), iako nema osećaja u njima, posebno u levoj nozi.

Okretanje alternativi
Na poslednjoj kontroli kod neurologa gospođa Bjelica bila je 1989. godine, kada je utvrđeno da je stanje stabilno. Tri godine kasnije polomila je kuk usred stana, bila je na operaciji gde joj je ugrađen veštački kuk, pa zatim na rehabilitaciji u Seltersu. Tada je konačno odlučila da više ne ide kod lekara.
U međuvremenu, gospođa Katarina čitala je sve tekstove i knjige koje je o svojoj bolesti uspela da nabavi. Ali, osim zvanične medicine, zainteresovala ju je i alternativna. Proučavala je i makrobiotički način ishrane i narodnu medicinu (ono što je primenjivala od narodnih lekova, kaže, jačalo je njen organizam). Poseban utisak na nju ostavila je knjiga Rike Zarai „Moja prirodna medicina” koja joj je pomogla da shvati neke stvari o svom organizmu. „Rika Zarai potencira prirodne lekove. Otkako sam pročitala njenu knjigu, ne upotrebljavam ni vitamin C u tabletama, ni acetisal.”
„Suprug i ja više ne pijemo kafu. Umesto toga, ujutro i popodne pijemo zeleni čaj sa limunom i medom, koji i inače puno koristimo. Ujutro obavezno, posle čaja, jedemo voće.”

Ne odustaje od borbe
Voće i povrće obavezni su u njenoj ishrani. U kući, ona obavezno ima maslinovo ulje, ali zato suhomesnatim proizvodima, masti, maslacu nema mesta u njenoj ostavi.
I drugi pčelinji proizvodi takođe prijaju gospođi Bjelici. Bez polena ne može da zamisli dan.
„Polen mi daje snagu. Ako preko leta napravim pauzu, pa ga ne koristim jedno vreme, osećam da nemam dovoljno snage.”
Bolest je promenila gospođu Bjelicu, njen pogled na svet, a vera u izlečenje učinila više nego svi lekovi. „Ono što mi se nekada činilo važnim, postalo je beznačajno. Dogovorila sam se sa sobom da neću da se ljutim ni na koga jer možete promeniti sebe, ali ne i druge. A kad ste vi mirni, kad vam je mirna savest, niko vam ne može nauditi.”
Takođe, ona nikada nije žalila što se razbolela.
„Prihvatila sam svoju bolest, ona je postala moja ‚drugarica’. Živim sa njom. Ni u čemu ne prenagljujem, ali i ne odustajem u svojoj borbi.”
„Uvek sam bila zdrava i mislila sam da će tako i ostati. Da mi je tada bila ova pamet, znala bih da slušam svoj organizam koji mi je i tada slao poruke na koje nisam obraćala pažnju (padanje u nesvest u gradskom prevozu, loša krvna slika, na primer).
Poštujem i razumem lekare, ali svaki specijalista bavi se samo „svojim” delom tela, ne bavi se kompletnim organizmom. U banji sam konačno shvatila da lekar ne može da mi pomogne ako ja ne znam šta mi je potrebno. Danas tačno znam šta mi organizam govori, šta mu je potrebno i kako to da mu pružim, zato više i ne idem kod lekara niti pijem lekove.”
Bolest je promenila pogled na svet gospođe Bjelice koja je počela da na drugačiji način vidi sebe i svet oko sebe: „Kad ste vi mirni, kad vam je mirna savest, niko vam ne može nauditi”, kaže ona sada.

Moguće je izboriti se i sa najtežim bolestima ako postoji odlučnost, ako osluškujemo organizam i ako smo otvoreni za nestandardne metode, tvrdi Katarina Bjelica, kojoj su predviđali invalidska kolica, ali ona, srećom, ta predviđanja nije ispunila...

Izvor: SvetZdravlja