Šturmgešic III (Sturmgeschütz III) verzija G

Dimenzije: dužina 5,48 m, širina 2,92 m, visina 2,30 m
Težina: 24 t
Maksimalna debljina oklopa: 81 mm
Brzina: 40 km na putu
Posada: 4 člana
Naoružanje: top od 75 mm StuK 40 L/48

Nova nemačka taktika ratovanja Blickrig podrazumevala je koncentraciju velikog broja tenkova na glavnim pravcima napada. Grupacije oklopnih divizija bi obrazovale oklopne klinove koji su na relativno uskom delu fronta vršili proboj neprijateljske odbrambene linije. Iza oklopnih klinova nastupala je motorizovana pešadija koja je imala zadatak da uništava neprijateljske džepove otpora i osigurava bokove nemačkih oklopnih divizija od kontranapada. Kako se većina nemačke artiljerije pred početak Drugog svetskog rata nije uklapala u koncept Blickriga zato što je bila relativno spora jer se oslanjala na konjsku vuču pojavila se potreba za konstruisanjem oklopnih vozila za pružanje vatrene podrške pešadiji. Zbog toga je 1936. godine započet posao na konstruisanju novog oklopnog vozila koje je dobilo naziv Šturmgešic III.


Proizvodnja vozila bila je poverena firmi Dajmler-Benc dok je za naoružanje bio zadužen Krup. Razvijeno vozilo bilo je naoružano sa topom L/24 kalibra 75 mm. Zbog zahteva da vozilo ima nisku siluetu top nije ugrađen u obrtnu kupolu već u oklopno telo vozila. Ovakva ugradnja naoružanja predstavlja suštinsku razliku između jurišnog topa i tenka. Top ugrađen u telo vozila imao je veoma malu mogućnost pomeranja po horizontalnoj i vertikalnoj osi zbog čega se nišanjenje vršilo okretanjem čitavog vozila. Jurišni topovi pokazali su se izuzetno korisnim u pružanju bliske vatrene podrške pešadiji. Nakon ugradnje jačeg naoružanja jurišni topovi su od vozila namenjenih za vatrenu podršku pešadiji postali vozila koja su uspešno mogla da se bore protiv neprijateljskih tenkova i drugih oklopnih vozila.


Za osnovu vozila upotrebljena je šasija nemačkog tenka Pz Kw III koja je bila u stanju da ponese oko 20 tona koliko je trebalo da teži novo vozilo. Debljina oklopa trebalo je da bude između 10 mm i 50 mm, a posadu je trebalo da čini 4 člana. Inicijalna serija od 30 vozila trebalo je da bude proizvedena tokom februara 1940. god. Tokom 1940. god. vozila su testirana od strane nemačke armije i to u terenskim uslovima, a 5 vozila je čak učestvovalo i u napadu na Francusku. Ugovor o proizvodnji zaključen je jula 1940. god. i po njemu je do septembra iste godine mesečna proizvodnja trebala da dostigne 50 vozila.


Prva verzija Šturmgešica III bila je verzija A koja je imala motor Maybach HL 120TR sa Maybach Variorex menjačem sa deset brzina i rikvercom. 1940. god. ukupno je proizvedeno 184 vozila. U novembru je maksimalna mesečna proizvodnja iznosila 30 vozila. Krajem 1940. i početkom 1941. god. u operativnu upotrebu ušle su verzije B i E sa jačim motorom i boljim menjačem. Glavno naoružanje je i dalje činio kratkocevni top kalibra 75 mm sa borbenim kompletom od 44 granate dok mitraljesko naoružanje nije bilo ugrađeno. Top je pokretan ručno i to po horizontali 10 stepeni ulevo i udesno od ose vozila dok mu je elevacija bila od - 6 do +20 stepeni. 1941. god. proizvedeno je 548 vozila. Planirana mesečna proizvodnja od 40 vozila u 1941. god. nije mogla biti realizovana zbog povećanje potražnje za tenkom Pz Kw III čija šasija je služila kao osnova za izradu Šturmgešica III.


Posebne jedinice formirane od ovih vozila zvale su se "Sturmgesutz-Abteilung" i bile su pridodate pešadijskim jedinicama. Prve jedinice koje su bile naoružane na Šturmgešicom III "7,5cm StuK 40 L/43" bile su SS divizije "Velika Nemačka" i "Adolf Hitler". U SS diviziji Adolf Hitler svoju uspešnu karijeru najboljeg nemačkog tenkovskog asa upravo na ovom vozilu započeo je Mihael Vitman.


U drugoj polovini 1941. god. Hitler je izričito zahtevao da se na Šturmgešic III ugradi jače naoružanje i poveća oklopna zaštita bez obzira na smanjenje pokretljivosti zbog povećane težine vozila. Glavno naoružanje trebalo je da bude zamenjeno novim topom sa dugom cevi kalibra 75 mm koji je imao veću početnu brzinu projektila i bio pogodniji za borbu protiv neprijateljskih tenkova. Ovako poboljšano vozilo je prvi put predstavljeno Hitleru 31. marta 1941. god. ali mu je stavljeno do znanja da masovna proizvodnja neće moći da počne pre februara 1942. god.


Novi Šturmgešic III verzija F koji se pojavio na proleće 1942. god. bio je naoružan topom Stuk40 L/43 kalibra 75 mm i borbenim kompletom od 44 granate. Vozilo je bilo teško 21,6 tona. Na nekim vozilima top je bio opremljen gasnom kočnicom, a frontalni oklop je povećan na 80 mm montiranjem dodatnih oklopnih ploča. Prednji oklop debljine 80 mm mogao je da izdrži pogodak iz ruskog tenka T-34/76 i američkog M3 topa kalibra 75 mm. Bio je ranjiv na pogotke iz američkog topa 76 mm M1A1 i ruskih topova od 85 mm i 122 mm. Bočni i zadnji oklop pružao je zaštitu od protivoklopnog projektila kalibra 20 mm ili većih kalibara ali samo ukoliko je pogodak bio pod oštrim uglom. Nakon proizvedenih prvih 120 vozila verzije F naoružanje je zamenjeno novim topom StuK 40 L/48 kalibra 75 mm koji će ostati glavno naoružanje sve do prestanka proizvodnje u proleće 1945. god. Težina vozila je porasla na 23,9 tona. Od 1943. godine Šturmgešic III je bio opremljen dodatnim bočnim oklopnim pločama montiranim na posebnim nosačima, a za odbranu od neprijateljske pešadije montiran je mitraljez MG 34 ili MG 42.


Poslednje varijante imale su delimično izliveno oklopno telo i livenu blendu topa koja je zbog svog oblika dobila naziv "svinjska glava" (Saukopf). Od 1943. do 1944. godine poboljšana je oklopna zaštita bez povećanja težine tako što su oklopne ploče bile ukrštene na spojevima, a kvalitet čelika je značajno popravljen. Takođe, u toku 1943. god. montiran je dodatni bočni oklop "Schurzen" kako bi se vozilo zaštitilo od ruskih protiv-tenkovskih puški. Oklopne ploče bile su montirane na posebnim šinama zavarenim na bokove vozila i bile su zamenjive. U septembru iste godine Šturmgešic III je iz fabričkih hala izlazio premazam posebnom anti-magnetnom pastom "Zimmerit". Ovom pastom koja je trebalo da onemoguće prijanjanje neprijateljskih anti-tenkovskih magnetnih mina na vozilo bile su premazane sve vertikalne površine. Planirana mesečna proizvodnja u junu 1943. god. trebala je da bude 220 vozila. Od ovog broja 24 vozila je trebalo da bude naoružano haubicom. Ova vozila koja se već bila proizvedena u malom broju u 1942. god. pod oznakom "10,5 cm Feld haubitze 42" imala su istu osnovu kao i Šturmgešic ali je njihovo glavno naoružanje bila haubica "10,5 cm Sturmhaubitze 42L/28". Borbeni komplet bio je sačinjen od 36 granata kalibra 105 mm. Ova haubica je provibitno bila opremljena gasnom kočnicom na otvoru cevi kako bi mogla da ispaljuje granate sa povećanim dometom. Međutim, 1944. godine je najverovatnije zbog pojednostavljenja procesa proizvodnje naređeno da se gasna kočnica ne montira na nova vozila. Posade vozila koje su imale tu mogućnost često su u terenskim uslovima vršile zamenu dotrajale gasne kočnice sa kočnicom sa haubice od 105 mm LeFH 19M 18/40 koja je bila sličnih karakteristika. U tom slučaju top više nije mogao da koristi municiju sa povećanim dometom. Pojedina vozila nisu bila opremljena glavnim naoružanjem već su korišćena kao transporteri za municiju i to pod oznakom "Munitionspanzer III".


Ukupna proizvodnja Šturmgešica III iznosila je: - 1943. god. - 3041 vozilo - 1944. god. - 4850 vozila - 1945. god. - 123 vozila


Korišćena literatura
"Sturmgeschutz III&IV 1942-1945" - Hillary Doyle, Tom Jentz; Osprey Publishing, Oxford, United Kingdom, 2001.
"German tanks of World War II" - F.M. von Senger und Etterlin; A % W Visual Library, 1969

Izvor: Wikipedia

jel ovo na slici onaj stug iz muzeja na
kalemegdanu ?

u pravu si......evo i linka gdje se može vidjeti mnogo toga.......http://www.panzerbaer.de/types/index.htm

Bese to fenomenalno oruzje , zbog niske siluete i jeftine proizvodnje .

Bio je i u opremi FNRJ posle rata

lepo shto su se setili da ofarbaju malo
muzejske eksponate, kad sam bio tamo
poslednji put bili su u jadnom stanju

Stug. III ausf g i jedan isti takav i sa direktnim pogotkom