Vlada Nacionalnog spasa

Sadržaj
1 Formiranje Vlade nacionalnog spasa
2 Vlada Nacionalnog spasa (avgust 1941-oktobar 1942)
3 Vlada Nacionalnog spasa (oktobar 1942-oktobar 1944)
4 Raspuštanje Vlade Nacionalnog spasa
5 Sudbina ministra Vlade Nacionalnog spasa

Formiranje Vlade nacionalnog spasa
 
Milan Nedić se obraća Beograđanima 1. septembra 1941.

Nakon što je raspuštena Komesarska uprava, nemački zvaničnici u Beogradu su došli na ideju da će se stabilnost Srbije, a ujedno i nemački ugled povećati kada bi se oformila jedna srpska vlada koja bn bila pod autoritetom nemačke okupacione vlasti. Odmah su o tome obavestili Hitlera, koji im je izdiktirao uslove pod kojima se može obrazovati srpska vlada.

Prvi predlozi za formiranje vlade usledili su neposredno posle raspuštanja Komesarske uprave Milana Aćimovića. Predlog za obrazovanje valde dali su na jednoj zajedničkoj sednici: Đura Dokić, Lazar Marković, dr Kosta Kumanudi, Velibor Jonić, Dimitrije Ljotić, Mihailo Olćan, Predsednik Srpske Kraljevske Akademije Nauka dr Aleksandar Bijelić i Aleksandar-Cincar Marković. Prvobitno je za predsednika vlade predložen Dimitrije Ljotić, kao obrazovan i pismen čovek. Ljotić se zahvalio i preporučio Milana Nedića, koji ima velikog autoriteta u narodu. Nedić je isprva odbijao. U njegovom stanu su najpre dolazili Milan Aćimović, Aleksandar Bijelić i Velibor Jonić. Kasnije je dolazio i nemački opunomoćenik generala Dankelmana, dr Harold Turner. Nedić se pravdao da je star, da je duboko u žalosti jer ga je snašla porodična tragedija. Posle nekoliko sastanka kod Turnera, Dankelmana, dolaska u njegovom stanu, pristao je da se prihvati nezahvalnog mesta predsednika Srpske vlade, koju je sam naslovio „Vlada nacionalnog spasa“.

Pre polaganje zakletve pred nemačkim generalom, održao je savetovanje u svom stanu 28. avgusta 1941. gde je istakao da će buduća vlada imati prvenstveno spasilački karakter Srpskog naroda, koji se nalazi pod žrvenjem revolucije komunista i sukoba u zapadnoj Srbiji četnika Draže Mihajlovića i partizana, a koji svakim danom odnosi sve više i više nevinih glava srpskog naroda. Kada je dobio podršku najuglednijih ljudi, rešio je da sutra ode do generala Dankelmana i da položi zakletvu. Pre početka rada Vlade Necionalnog spasa, a kao uslov za njen rad Milan Nedić je Vojnom zapovedniku, vazduhoplovnom generalu Hajnriku Dankelmanu predao svoj pismeni zahtev, koji je sastavio zajedno sa svojim savetnicima za vreme poslednjeg razgovora u svom stanu. Oni glase:

OPŠTI ZAHTEVI
Da se obrazuje srpska vlada, koja upravlja svim poslovima države i naroda srpskog na ovoj teritoriji, pod nadzorom Vojnog zapovednika u Srbiji;
Da se odobri Srpskoj vladi oružana sila, bez koje se ne može obezbediti red i mir u zemlji i to:
žandarmerija do jačine 10.000 žandarma;
potporne narodne jedinice formirane i komandovane srpskim starešinama, čije će snage-do 30.000 utvrditi stvarnom potrebom Srpske vlade i odobrenjem Vojnog zapovednika u Srbiji;
oružje i oružanu spremu pod a i b da Vojni zapovednik u Srbiji u potrebnoj količini od zaplenjenog oružja Jugoslovenske vojske;
Da se pomogne ratnim zarobljenicima u nemačkoj na ovaj način;
da se zarobljenici, utvrđeni lekarskim pregledima kao bolesni i invalidi puste kućama u Srbiju.
da se puste iz ropstva svi ratni zarobljenici stariji od 55 godina;
da se otpuste zarobljenici potrebni za obnovu zemlje, a za čije lojalno držanje će vlada snositi punu odgovornost;
da se poboljša ishrana naših zarobljenika u nemačkoj slanjem potrebnih namirnica iz Srbije brigom Srpske vlade.
poboljšati dosadašnje ekonomske i administrativne granice Srbije mogućim posedanjem dotičnih teritorija nemačkim trupama.
Efikasno obustavljanje ubijanja i progona Srba pod Hrvatskom, Bugarskom i Mađarskom.


POSEBNI USLOVI
da se dozvoli obrazovanje jednog političkog saveta-sabora-koji bi utvrdio, objavio i borio se za nove političke smernice srpskog naroda.
u unutrašnjoj politici:
borba protiv komunizma u prvom redu je stvar srpskog naroda i njegove vlade, oružana nemačka sila potpomaže ovo, ukoliko sredstva srpske vlade ne budu dovoljna;
u slučaju sabotaže protiv nemačke vojske, represivne mere moraju pogađati samo prave krivce a nikako nedužna lica, pa zato ove mere preduzimati tek po hitnom pribavljanju podataka kod srpske vlasti;
s obzirom da je nemačka vojna sila uspostavila Srbiju, potrebno je dozvoliti državne i nacionalne ambleme.


Kada je namački general Dankelman prihvatio Nedićeve uslove, došlo je do polaganje zakletve i zvaničnog oformljenja vlade Nacionalnog spasa u Beogradu. General Dankelman je akt o postavljenju Milana Nedića za predsednika vlade predao istom u zgradi bivše Narodne skupštine. Vlada je oformljena 29. avgusta 1941. Svoju prvu ministarsku sednicu imala je 30. avgusta, a Milan Nedić se prvi put obratio Srpskom narodu 1. septembra 1941. godine.

Vlada Nacionalnog spasa (avgust 1941-oktobar 1942)

Vlada nacionalnog spasa se još u početku nazivala i „generalska vlada“, jer su u nju ušla četiri generala bivše Kraljevske vojske, a peto mesto je bilo rezervisano za generala Danila Kalafatovića, koji je to mesto odbio.

Sastav Vlade nacionalnog spasa od avgusta 1941. do oktobra 1942. bio je ovakav:
Predsednik Vlade, armijski general Milan Đ.Nedić
Ministar unutrašnjih poslova, Milan Aćimović
Ministar pravosuđa, dr Čedomir Marjanović
Ministar narodne privrede, inž. Mihailo Olćan
Ministar za socijalnu politiku, dr Jovan Mijušković
Ministar narodnog zdravlja, dr Jovan Mijušković
Ministar za socijalnu politiku, dr Jovan Mijušković
Ministar narodnog zdravlja, dr Jovan Mijušković
Ministar pri predsedništvu Vlade, armijski general Momčilo Janković
Ministar poljoprivrede, dr Miloš Radosavljević
Ministar pošte,telegrafa i tel., armijski general Josif Kostić
Ministar građevine, inž. Ognjen Kuzmanović
Ministar prosvete, Miloš Trifunac
Ministar finansija, Dušan Letica
Ministar saobraćaja, armijski general Đura Dokić
Ministar rada, brigadni general i Kancelar Kraljevskih ordena Panta Draškić
Ministar narodne privrede, inž. Dobrosav Veselinović
Ministar bez porfelja, Bogoljub Kujundžić
Ministar bez porfelja, Dušan Đorđević
Upravnik grada Beograda, Dragomir-Dragi Jovanović
Komandant Srpske državne straže, pukovnik Borivoje Jonić
Šef kabineta predsednika vlade, pukovnik Miloš Masalović
Komandant Srpskog dobrovoljačkog korpusa, inženjeriski pukovnik Kosta Mušicki

Iz ove Vlade su 1. septembra 1941. izašli dr Miloš Trifunac i Dušan Letica, a na njihove položaje su došli Ljubiša Mikić i Velibor Jonić.

Vlada Nacionalnog spasa (oktobar 1942-oktobar 1944)

Predsednik Vlade, Milan Nedić je rekonstruisao svoju vladu 8. oktobra 1942. godine. Tada su svoje ostavke podneli Mihailo Olćan, dr Jovan Mijušković i Milan Aćimović. Novi kabinet, Nedić je rekonstruisao na sednici Vlade od 8. oktobra 1942. Tako je Vlada nacionalnog spasa izgledala ovako:
Predsednik Vlade, armijski general Milan Đ.Nedić
Ministar unutrašnjih poslova, pešadiski pukovnik Tanasije-Tasa Dinić
Ministar pravosuđa, dr Milorad Nedeljković
Ministar narodne privrede, Dobrosav Veselinović
Ministar za socijalnu politiku,Tanasije Dinić
Ministar narodnog zdravlja, inž. Spasoje Dobrosavljević
Ministar za socijalnu politiku, Tanasije Dinić
Ministar narodnog zdravlja, inž. Spasoje Dobrosavljević
Ministar pri predsedništvu Vlade, armijski general Momčilo Janković
Ministar poljoprivrede, dr Miloš Radosavljević
Ministar pošte,telegrafa i tel., armijski general Josif Kostić
Ministar građevine, inž. Ognjen Kuzmanović
Ministar prosvete, Velibor Jonić
Ministar finansija, Ljubiša Mikić
Ministar saobraćaja, armijski general Đura Dokić
Ministar rada, brigadni general i Kancelar Kraljevskih ordena Panta Draškić
Ministar narodne privrede, inž. Dobrosav Veselinović
Ministar bez porfelja, Bogoljub Kujundžić
Ministar bez porfelja, Dušan Đorđević
Upravnik grada Beograda, Dragomir-Dragi Jovanović
Komandant Srpske državne straže, pukovnik Borivoje Jonić
Šef kabineta predsednika vlade, pukovnik Miloš Masalović (posle pogibije zamenio ga pešadijski general Miodrag Damjanović)
Komandant Srpskog dobrovoljačkog korpusa, inženjeriski pukovnik Kosta Mušicki

Pukovnika Miloša Masalovića je u Beogradu, 6. marta 1944. ubila četnička trojka, a na njegovo mesto je pristupio general Miodrag Damjanović. Početkom oktobra 1944. u vladu je pristupio i četnički vojvoda Ivo Pavlović-Đoka, po sporazumu Draže Mihajlovića i Milana Nedića za formiranje zajedničkog fronta u borbi protiv partizana.

Raspuštanje Vlade Nacionalnog spasa
 
Milan Nedić ispred pravoslavne crkve u Beogradu 1944.

U sve većoj opasnosti od ulaska komunističkih snaga u Srbiju, Milan Nedić je sazvao vanredno zasedanje Vlade, u ponoć 4. oktobra 1944.

Na sednici je odučeno da se Vlada raspusti, da se radi novih akcija prebaci u Austriju, u gradu Kicbilu, gde će nastaviti svoje delovanje. Milan Nedić se zahvalio svima i tako zaključio poslednju sednicu Vlade narodnog spasa. Već sutradan, Milan Nedić je automobilom krenuo put Austrije. Ostali ministri su počeli da sklanjaju izveštaje i arhivu. Poslednji je Dimitrije Ljotić napustio Beograd. Za vreme svog rada Vlada nacionalnog spasa je donela preko 100 zakona razlilite sadržine, pospešila privredu, školstvo, bankarstvo, kulturni život u Beogradu i obnovila porušenu infrastrukturu u aprilskom bombardovanju 1941.

Sudbina ministra Vlade Nacionalnog spasa

Po ulasku partizanskih snaga u oslobođeni Beograd, bivši ministi Nedićeve Vlade, dr Jovan Mijušković i dr Dobrosava Veselinovića su uhapšeni i izvedeni pred sud. Osuđeni su na smrt i streljani. Ognjena Kuzmanovića, dr Miloša Trifunca i Dušana Leticu su osudili na dugogodišnje robije. U povlačenju četničkih snaga, poginuo je i Milan Aćimović. Većina ministra je vraćena iz Austrije jugoslovenskim vlastima na suđenje za izdaju zemlje. Milan Nedić je izvršio samoubistvo u Ozninoj zgradi, 4. februara 1946, a poslednji, preostali ministri i generali su izvedeni na suđenje zajedno sa Dražom Mihajlovićem u Beogradu od 10. juna do 15. jula 1946.

Tada su na smrt osuđeni i streljani: Kosta Mušicki, Tanasije Dinić, Velibor Jonić, Dragomir-Dragi Jovanović, Đura Dokić i Boško Pavlović. Na vremenske kazne su osuđeni: dr Kosta Kumanudi i Đura Vilović.

Jedino su Borivoje Jonić i Miodrag Damjanović uspeli da pobegnu iz zemlje i da se nastane u inostranstvo. Jonić je umro u Francuskoj, a Damjanović u Nemačkoj 1956. godine.

Izvor: Wikipedia