Nasilno pokrštavanje Srba u Sremu

Sadržaj
1 Hapšenje pravoslavnih sveštenika i njihovih porodica
2 Rušenje i pretvaranje pravoslavnih crkava u rimokatoličke
3 Nasilno pokrštavanje Srba
4 Otpor naroda pokrštavanju i represalije
5 Tempo i intenzitet terora i zločina


Hapšenje pravoslavnih sveštenika i njihovih porodica

U duhu opšteg plana vlade NDH za uništenje srpskog naroda, u Sremu polovinom 1941. godine otpočelo je masovno hapšenjem pravoslavnog mirskog i monaškog sveštenstva. Najpre su, negde u leto, a prema naređenj ustaškog logora u Šidu, pohapšeni svi pravoslavni sveštenici u šidskom srezu, pa su zatim sa porodicama upućeni prvo u logor Caprag a odatle posle tri nedelje prebačeni u Srbiju. Isto tako su pohapšeni i proterani i sveštenici iz vukovarskog i vinkovačkog sreza. Kao što je i prisilno iseljavanje Srba, tako je i progon pravoslavnog sveštenstva spadao u nadležnost "Ravnateljstva za ponovu" u Zagrebu.
Jedan deo sveštenstva je još prvih dana okupacije, predosećajući da mu preti opasnost, pobegao u Srbiju. Manji broj je pobijen, tako da je praktično sveštenstvo bilo nestalo iz Srema. U isto vreme sa progonom sveštenstva doneseno je više zakonskih odredaba i drugih pravnih akata kojima je sve institucije srpske pravoslavne Eparhije i Mitropolije u Sremskim Karlovcima i pravno i stvarno oduzela i pokretnu imovinu opljačkala, a nepokretnu predala hrvatskim i nemačkim vojnim organizacijama. Tako je 25. avgusta "Ravnateljstvo za ponovu" izdalo odluku kojom proglašava da je imovina srpske pravoslavne Eparhije i Mitropolije u Sremskim Karlovcima postala svojina NDH. Devetnaestog septembra 1941. Pavelić je izdao zakonsku odredbu o preuzimanju svih pomenutih institucija u vlasništvo NDH. U ovoj zakonskoj odredbi se precizira da je celokupna imovina Karlovačke gimnazijske zaklade, Srpskog narodno-crkvenog klerikalnog školskog fonda i drugih ustanova i zavoda imovina NDH i da se stavlja na raspolaganje ustaškoj mladeži, ustaškim bojnama itd. Poznati dobrotvorni internat gimnazije u Karlovcima zvani „Stefaneum", u kojem su siromašni đaci dobijali besplatnu hranu, ustaše su pretvorile u kasarnu 16. ustaške bojne.
U toku septembra 1941. u Sremu je boravila komisija Državnog muzeja iz Zagreba, koja je obišla sve fruškogorske manastire, popisala, izdvojila i odnela iz njih sve umetničke i istorijske vrednosti. Tu na prvom mestu spadaju razni skupoceni i retki predmeti koji imaju umetničku i istorijsku vrednost, a takvih je u manastirima bilo mnogo, zatim velike i bogate manastirske biblioteke itd.

Rušenje i pretvaranje pravoslavnih crkava u rimokatoličke

Jula 1941, kada je bilo završeno hapšenje srpskih pravoslavnih sveštenika, a naročito posle postavljanja komesara u fruškogorske pravoslavne manastire, okupatorska vlast NDH je pokušala da srpske pravoslavne manastire i crkve pretvori u katoličke i da na mesto pohapšenih i proteranih pravoslavnih sveštenika postavi katoličke Kao što su pokušali da srpske pravoslavne manastire pretvore u katoličke, tako su i mirske srpske pravoslavne crkve pokušali da pretvore u katoličke. To se vidi iz dopisa Biskupskog ordinarijata iz Đakova br. 842 od 14. februara 1942, u kojem se kaže da su misionari poslati u ona sela vukovarskog sreza u kojima ne postoji katolička crkva, sa zadatkom, da svaki u svom mestu, a u sporazumu sa nadležnim vlastima, župskim uredom i žiteljima mesta koji su najavili prelazak u katoličku veru, pristupe preuređenju srpske pravoslavne crkve u rimokatoličku crkvu. U tom smislu izvršeno je adaptiranje pravoslavne crkve u Vukovaru. Prema jednom drugom izveštaju Biskupskog ordinarijata iz Đakova br. 2733 od 8. juna 1942, koji je upućen državnoj komisiji Hrvatskog državnog muzeja u Zagrebu, kaže se da su pravoslavne crkve u Lazama, Markušici, Trpinji, Borovu, Boboti, Pačetinu i Bršedinu pretvorene u katoličke. U sklopu brojnih zločina vršenih u Sremu na planu uništenja srpskog naroda ulazi i rušenje srpskih pravoslavnih crkava.

Nasilno pokrštavanje Srba

Pošto su izvršili dekolonizaciju bivših kolonista, razvlastili dobrovoljce, uništili i stvarno i pravno organizaciju srpske pravoslavne crkve, a upravu nad manastirskim ekonomijama uzeli u svoje ruke, ukinuli mnoga srpska nacionalna obeležja, zabranili ćirilicu, upotrebu srpskog imena i srpskih amblema i drugih oznaka, proterali ili pobili pravoslavno sveštenstvo i mnoge ličnosti koje su se ranije istakle u javnom životu ocenjeno je da je došao povoljan momenat da se izvrši još jedan širi talas zločina nad srpskim narodom i da ga nateraju da pređe u katoličku veru. Kako se iz dokumenata vidi, to je otpočelo, uglavnom, u kasnu jesen novembra-decembra 1941. i trajalo do februara 1942. godine.
Najpre su pozvani još neotpušteni činovnici Srbi da se pokatoliče. Rečeno im je da u državnoj službi mogu ostati samo oni koji se prekrste. Neki od njih u nemoći i očajanju popustili su da bi očuvali goli život. S tim u vezi Predstojništvo kotarske oblasti Zemun donelo je odluku kojom se naređuje svim potčinjenim organima vlasti da pozovu sve službenike grčko-istočne vere da u roku od mesec dana dostave potvrdu crkvenih vlasti da su primljeni u katoličku, odnosno grkokatoličku, muslimansku ili evangelističku veru i da su upisani u matične knjige tih vera. Ko nije hteo da to učini, otpušten je iz službe.
«Gradsko poglavarstvo» u Vukovaru izdalo je 30. decembra 1941. proglas kojim je pozvalo sve penzionere i penzionerke srpske-pravoslavne vere da se od 2. do 8. januara prijave «Gradskom poglavarstvu», soba br. 4 i da sa sobom ponesu rešenja kojima im je dodeljena penzija. U proglasu se navodi da se to traži radi očevidnosti. Međutim, prilikom prijavljivanja saopšteno im je da im se dokumenti oduzimaju i da će biti lišeni prava na penziju zbog toga što su Srbi.
Da bi pokazala koliku pažnju pridaje pokrštavanju, ustaška vlada je organizovala pri Ministarstvu poseban odsek, a u župama posebne referate koji su imali zadatak da vode politiku pokrštavanja.
Dobivši ovakva uputstva i ovlašćenja, NDH vlasti na terenu otpočele su sa sprovođenjem u život ovog nasilja. «Gradsko poglavarstvo» u Vukovaru najpre je izdalo naredbu o reviziji obrtnika. U naredbi je rečeno da svi obrtnici imaiu da podnesu svoje obrtnice «Gradskom poglavarstvu». Kada su ih oni predali, rečeno im je da ih mogu dobiti natrag samo kada donesu potvrdu od crkvenih vlasti da su prešli na katoličku veru. U srpskim selima zapadnog Srema išlo se dotle da se od berbera Srba oduzimao alat sa obećanjem da će im biti vraćen kada pređu u katoličku veru; seljacima je zabranjeno da izlaze u polje na rad, da nose pšenicu u mlin, obustavljeno im je davanje šećera, soli, šibica, petroleuma itd. U pojedinim selima Srbima je zabranjivano da praznuju svoje crkvene praznike ako oni padaju u dane kada nisu i katolički praznici. U nekim selima načelnici i beležnici opština išli su kroz polja i hapsili i tukli seljake Srbe, koji su se zatekli na radu u polju.
Takav teror sa ciljem nasilnog pokrštavanja primenjivan je i u Sremskim Karlovcima. U nekim selima dobošar je pozivao domaćine da dođu u opštinu, crkvu, kafanu ili školu radi pokrštavanja uz pretnju da će oni koji se ne odazovu biti kažnjeni, a u drugim su ustaše išle od kuće do kuće i terale ljude u opštinu na sastanak. Pozive i formulare koji su uz njih bili predviđeni za one koji su izjavili da će preći na katoličku veru uručivali su obično opštinski beležnici, negde opštinski načelnici ili policajci, a negde učitelji. U isto vreme i katolička crkva, odnosno njena nadležna organizaciona jedinica, đakovačka biskupija, poslala je na teren sveštenike da kao misionari pomognu organima okupatorske NDH vlasti u vršenju pritiska nad srpskim narodom da pređe u katoličku veru. I visoki državni funkcioneri angažovali su se u ovom zločinu. Živan Kuveždić, ministar poljoprivrede u vladi NDH, održao je januara 1942. govor na konferenciji u selu Banoštru u kojem je, pored ostalog, rekao: „Crni Vas dani čekaju ako se ne pokrstite.

Otpor naroda pokrštavanju i represalije

Kada sve to nije dalo željene rezultate, ustaška vlast je pristupila težim prinudnim merama i zločinima. Tako su u Neštinu ustaše noću upadale u kuće pojedinih ljudi, dizale ih iz kreveta i tukle puškama i batinama tražeći od njih da se pokrste. Neki od ovih ljudi su se posle žalili na zverstva ustaša velikom županu Jakobu Elikeru posle čega su pohapšeni i batinani, a jedan od njih je pod batinama umro u samom zatvoru. U Čereviću je vršen dramatičan pritisak nad Srbima. Ustaški tabornik Marko Corić, u zimu 1941. i početkom 1942. godine, uz pomoć ustaša i domaćih Nemaca uhapsio je oko stotinu Srba, zatvorio ih u zgradu žandarmerijske stanice i stan pravoslavnog sveštenika i zahtevao od njih da pređu u katoličku veru. Kada niko nije hteo da to učini, on ih je tukao od čega su dva lica umrla, a ostale je pustio kući. Krajem decembra 1941. u malom selu Đipši pozvani su u opštinu svi seljaci koji su imali 10 jutara zemlje, gde im je jedan ustaša održao govor pozivajući ih da se pokrste. Pošto su oni to odbili, govornik im je zapretio da će ih iseliti u logor ili pobiti. Međutim, ipak se niko nije pokrstio. L. Jovanović, u građi za hroniku Višnjićeva, piše da su ustaše silom doterale u školu i opštinu 105 ljudi sa namerom da ih nateraju da se pokrste. Drugih 100 doterali su u kafanu. Praktično, bili su pokupljeni svi domaćini. Ustaški tabornik Senc i učitelj Cerovački govorili su im kako su Srbi bili prvo Hrvati, pa su kasnije prešli u srpsko-pravoslavnu veru i da zbog toga sada treba ponovo da se vrate katoličkoj veri. Pošto to niko od prisutnih nije odobravao, oni su zapretili da će onima koji se ne pokrste biti oduzeta imovina, a oni proterani u Srbiju ili logor. Pod takvom pretnjom i pritiskom većina je pristala da pređe u katoličku veru. Sutradan trebalo je da se izvrši i verski obred prekrštavanja. Učitelj Cerovački je odmah telegramom tražio da iz Zagreba dođe katolički sveštenik koji će to izvršiti. Velika borba protiv pokrštavanja vođena je i u Rivici. I tu je, slično kao u Višnjićevu, bivši seoski učitelj Slavko Bakulić bio glavni organizator ovog zločina. Pošto i pored svih pretnji o oduzimaniu zemlje i proterivanju u Srbiju ili logor niko nije hteo da se pokrsti, Bakulić je izmislio poseban oblik pritiska. Svi oni koji nisu hteli da se pokrste, kao i njihovi sinovi, morali su noću po velikoj zimi da po nekoliko časova bez smene stražare oko sela. Neki su, da bi zaštitili svoje sinove, izjavili da će se pokrstiti.

Tempo i intenzitet terora i zločina

Iz svega što je o pokrštavanju napred rečeno može se konstatovati sledeće: Tempo i intenzitet terora i zločina nije bio jednak u celom Sremu. U zapadnim i severozapadnim delovima Srema: vinkovačkom, vukovarskom, iločkom srezu i u nekim mestima sremskokarlovačkog i sremsko-mitrovačkog sreza teror je bio najveći, dok je u centralnom delu sremsko-mitrovačkog i severnim delovima rumskog sreza bio znatno slabiji. U južnom delu rumskog sreza, celom staropazovačkom i zemunskom srezu ili ga uopšte nije bilo, ili je bio u znatno blažoj formi. Domaćim Nemcima nije bilo u interesu da srpsko stanovništvo u Sremu pređe u rimokatoličku veru. Zato u onim mestima u kojima su domaći Nemci imali vlast nije ni vođena veća kampanja oko pokrštavanja. U zločinima i teroru u vezi sa pokrštavanjem učestvovali su pored ustaša i najveći deo rimokatoličkog klera na čelu sa nadbiskupom đakovačke biskupije Akšamovićem. Pokrštavanje je samo prividno imalo versko obeležje. U konkretnim sremskim uslovima ono je u stvari bilo nacionalni i politički problem. Nacionalni zbog toga što se pokrštavanjem želelo da izvrši denacionalizacija srpskog naroda, a politički zbog toga što se kroz ovu akciju vršila politička diferencijacija.

Izvor: Wikipedia