Izvor je http://www.hokej.co.yu/

LEGENDE HOKEJA: Hobey Baker
    

Hobart Amery Hare "Hobey" Baker bez dileme je jedna od najharizmatičnijih sportskih ličnosti s početka dvadesetog veka i najbolji hokejaš svog doba koji je rođen u SAD. Bio je neverovatno talentovan, bio je pravi majstor na ledu, a pošto nikada nije nosio kacigu, niti na hokejaškim, niti na utakmicama američkog fudbala (u kojem je takođe imao zapaženih rezultata), njegovi plavi čuperci postali su deo legende o njemu.


Hobey Baker (bio je visok 175 centimetara i težak 73 kilograma) rođen je 15. januara 1892. u mestu Wissahickon (država Pensilvanija) i vodio je poreklo od bogate filadelfijske familije. Roditelji su ga vaspitavali u duhu časnog nadmetanja, tako da se razvio u velikog sportistu, ne samo po delima, već i po karakteru, pošto se uvek trudio da se vlada po pravilima fer pleja. Čak i kada su ga protivnički igrači pokušavali zaustaviti nesportskim ponašanjem, on je uvek ostajao džentlmen. Niko nikada po završetku utakmice nije zaboravio da se rukuje sa njim.

Kao veoma mali počeo je da uči da kliže, a ujedno i baratanje palicom i pakom. Kasnije je u obe discipline postao pravi majstor, čiju tehniku nijedan igrač tog vremena nije mogao da dostigne. Bakera su krasili munjeviti refleksi, fenomenalna koordinacija ruku i očiju, gvozdena disciplina i neverovatna hrabrost. Bio je amaterski hokejaš u pravom smislu reči, koji je prezirao publicitet i tokom čitave karijere odbijao mnogobrojne ponude profesionalnih klubova.

U SAD hokej je bio relativno nov sport 1906. godine kada je Baker sa svojim bratom Thortonom zaigrao za hokejašku ekipu srednje škole St. Paul's u mestu Konkord (država Nju Hempšir). Iako nije bio među najboljim đacima, u hokeju je ubrzo pokazao da je genijalan. U razmaku od 1906. do 1910. Baker je igrajući za školski tim pod vođstvom trenera Malcoma K. Gordona (budućeg člana američke hokejaške Kuće slavnih) već stvorio mit o sebi kao o velikom hokejaškom imenu.

Kada je 1910. stupio na univerzitet u Prinstonu (1910-1914, liga Ivy) za sobom je već imao bogatu karijeru i bio je spreman da postane prva zvezda američkog hokeja. Ubrzo je sva očekivanja i ispunio. Kao kapiten i lider tima doveo je Princenton Tigerse do dve titule univerzitetskog šampiona (1911-12, 1913-14). Statistika se u to vreme nije vodila, ali ostalo je zabeleženo da je na jedanaest utakmica sezone 1913-'14. postigao dvanaest golova.


U vreme kada je Baker igrao hokej se igrao sa sedam igrača i nije bilo dozvoljeno dodavanje unapred, niti izmene igrača. Baker je igrao na poziciji tzv. "rovera" (igrač lutalica), koji je klizao po čitavoj ledenoj ploči. Njegova tipična igra zasnivala se na oduzimanju paka pred sopstvenim golom, a zatim bi odklizao iza gola, kako bi stekao ubrzanje, a zatim bi se sam što je brže mogao obrušio ka protivničkom golu. Čim bi Baker krenuo u svoj prepoznatljivi prodor, gledaoci bi ustajali i već proslavljali siguran pogodak! Zahvaljujući svojoj fizičkoj kondiciji, Baker je bio u stanju i da pomaže svojim saigračima u napadu prilikom šuteva na gol, ali je uspevao da pomogne i odbrani.

Kada bi Bakerov tim igrao, često su bili najavljivani kao "Baker i još šestorica drugih igrača". Mrzeo je takvo pisanje novina. Uvek je govorio da je ključ uspeha timska igra. Svojim skromnim ponašanjem sticao je obožavaoce i na svim gostovanjima. Dokaz njegovog sportskog džentlmenstva je i činjenica da je tokom svoje univerzitetske karijere isključen samo jednom (1913. godine, na utakmici protiv Harvarda, zbog udaranja palicom). Često se dešavalo da Baker posle utakmice poseti svoje protivnike u svlačionici, što je danas gotovo nezamislivo.

Na Prinstonu Baker je bio više od hokejaša. Sa uspehom se takmičio i u golfu, gimnastici, atletici i plivanju. U poslednjoj univerzitetskoj godini kao kapiten tima američkog fudbala postao je heroj čitave nacije, pošto je uspeo da ispuca loptu rekordnih 49 jardi. Njegova statistika u američkom fudbalu na univerzitetu Prinston nije bila nadmašena u narednih pedeset godina.

Pošto je 1914. godine diplomirao dobio je puno ponuda od profesionalnih hokejaških ekipa da karijeru nastavi u Kanadi, ali je on prednost dao amaterskom klubu St. Nicholas Skating Club iz Njujorka (AAHL). Baker je, naravno, i ovde bio najbolji igrač, pošto niko nije mogao da se meri s njim po brzini klizanja, a sa palicom je mogao da uradi gotovo sve. Novine su tada bile pune opisa njegovih fantastičnih poteza. Često se moglo pročitati kako Baker preskače noge i palice suparnika i postiže gol. Gde god da je njegova ekipa igrala stajali su plakati na kojima je pisalo "Ovde večeras igra Hobey Baker". Ledene dvorane u kojima je Baker nastupao bile su krcate znatiželjnicima koji su vlastitim očima želeli da na delu vide ovo hokejaško čudo.

U sezoni 1914-'15. Baker je odigrao osam utakmica, na kojima je postigao rekordnih 17 golova. Naredne sezone je na sedam utakmica postigao devet golova. Te godine nastupio je i na tri plej of utakmice, a na jednoj je golom doprineo senzacionalnoj pobedi svog tima nad ekipom Montreal Stars i osvajanju Ross kupa. U obe sezone provedene u AAHL-u bio je biran u prvi All-Star tim.


U to vreme je u Evropi besneo Prvi svetski rat i Baker je rešio da pristupi pilotskoj eskadrili "Lafayette", koja je bila deo francuske vojske. Ovu eskadrilu činili su američki dobrovoljci, a doživljaji ove eskadrile ovekovečeni su i na filmskom platnu u filmovima "Hells Angeles" i "Dawn Patrol".

Baker je i kao pilot bio veoma dobar. Tokom rata oborio je tri nemačka aviona, a za svoje učešće u ratu odlikovan je ordenom "Croix de Guerre". Njegov avion bio je ofraban u narandžastu i crnu boju, boje Prinstona. Brilijantna karijera Hobeyja Bakera nasilno je okončana 21. decembra 1918. godine, pet nedelja po okončanju rata, kada se avion ovog vanserijskog mladića srušio prilikom probnog leta nedaleko od francuskog grada Toul.

Bakerova tragična smrt inspirisala je njegovog prijatelja sa Prinstona F. Scotta Fitzgeralda da napiše roman "This Side of Paradise". Ovaj roman, koji je objavljen 1920. godine, bio je jedan od najčitanijih tog doba.

Ime prve hokejaške zvezde SAD 1981. dobio je trofej koji se dodeljuje najboljem igraču univerzitetske lige (Hobey Baker Memorial Award). Ledena dvorana u Prinstonu nosi ime Hobeyja Bakera. Ovaj slavni univerzitet je Bakera, svog najslavnijeg sportistu, uvrstio u kuću slavnih i u hokejaškoj i u konkurenicji američkog fudbala.

Hobey Baker je postao prvi član hokejaške kuće slavnih 1945, kada je uvršten zajedno sa još jedanaest hokejaša. Član kuće slavnih SAD-a postao je 1973. godine. Tokom sezone 1986-1987. za razvoj hokeja u SAD posmrtno mu je dodeljen trofej Lester Patrick.

LEGENDE HOKEJA: Patrick Roy
   

Predstavljamo vam karijeru jednog od najuspešnijih golmana svih vremena

"On je jedan od najvećih golmana u istoriji ove igre. Što su utakmice važnije i teže, Patrik podiže svoju igru na viši nivo. Kad je pod pritiskom, on je izuzetan." - Bob Hartli, nekadašnji trener ekipe Colorado Avalanche.


Patrick Roy počeo je svoju karijeru u Prvoj Juniorskoj Ligi Kvebeka (QMJHL) sa ekipom Grandby Bisons. U NHL stiže 1984. NHL kao 51. pik, izabran od strane Montreal Canadiensa.

U sezoni 1984-'85. prvi put je osetio ukus najjače i najkvalitetnije hokejaške lige na svetu provevši na golu Canadiensa, doduše, samo jednu trećinu. Iduća godina je Patriku donela mnogo veću minutažu i poziciju prvog golmana ekipe, ali je tek plejof iste godine pokazao navijačima Montreala o kakvom se talentu zaista radi. Roy je zabeležio 15 pobeda uz zapanjujući prosek od 1,92 primljena pogotka po meču!

Montreal je grabio ka tituli predvođen mladim i neiskusnim golmanom, ali golmanom koji je pokazao da može mnogo. Canadiens postaju šampioni 1986, a Patrik dobija nagradu MVP plejofa. Očekivano, Roy je nastupio i za All-Rookie tim iste godine.

U godinama koje dolaze, Roy izrasta u vrhunskog hokejaša, dobijajući niz priznanja. Novi Stanley Cup stiže na adresu Montreal Canadiensa 1992. i Roy je ponovo briljantan: plejof rezultat od 16 pobeda i 4 poraza uz, ponovo, odlicnih 2,13 primljenih golova po meču.


Popularni Habsi dominiraju ligom u to vreme, ali 1995. donosi promene. Franšiza iz Montreala je prolazila kroz promene, Roy je imao niz nesuglasica sa trenerom Mariom Tremblejem. Sve je kulminiralo 2. decembra 1995. na utakmici protiv Detroit Red Wings. Detroit je postigao 9 golova, a Tremblej nije izvlačio Patrika iz igre. Kada je konačno seo na klupu, Patrik je počeo da viče na trenera i tadašnjeg predsednika kluba Ronalda Korija, zaklevši se tom prilikom da više nikada neće obući dres Montreala. Samo četiri dana kasnije usledio je trejd između Montreala i ekipe Colorado Avalanche. Tim iz Denvera je imao velike ambicije, stvarao snažnu ekipu, a Roy se savršeno uklapao. Te godine je, inače, u NHL i Colorado stigao i danas možda najbolji hokejaš na planeti Šveđanin Peter Forsberg.

U pomenutom trejdu Montreal je "Lavinama" ustupio Patrika Roya i Majka Kina u zamenu za Žozelina Tiboa, Martina Ručinskog i Andreja Kovalenka. Roy debituje za Colorado u meču protiv Edmontona, što mu je bila 300. pobeda u NHL-u. U finalu plejofa iste sezone 1996. godine u odlučujućem meču protiv Floride, Colorado trijumfuje sa 1:0 u trećem produžetku, a Peti beleži shutout i neverovatnih 63 odbrane! Od tada je bio nezamenljivi član Colorada, koji postaje jedna od najboljih ekipa lige, predvođena živom legendom Džoom Sakicem i superzvezdom Peterom Forsbergom.


U sledećih nekoliko sezona rađa se jedan od najvećih rivaliteta NHL lige između Colorado Avalanchea i Detroit Red Wingsa. Mečevi ispunjeni tenzijom, grubošću, pa i incidentima. Mnogi pamte masovnu tuču igrača ova dva tima, gde je i Patrik pokazao da itekako zna da koristi pesnice. Suparnik je bio tadašnji prvi giolman Detroita Majk Vernon, a kasnije je Roy je imao i fizičkih obračuna sa jednim od najvećih, možda i najboljim NHL golmanom, legendarnim Dominikom Hašekom.

Novi Stanley Cup Colorado je osvjio u sezoni 2000-'01. Roy ponovo nosi titulu najkorisnijeg igrača plejofa. Četvrti šampionski prsten za velikana hokejaške igre.

Patrik se odlučio za penziju 2003. U svojoj karijeri odigrao je 1276 utakmica i postigao 702 pobede i 409 poraza, a tome treba dodati i 89 shutouta. Jedan od najboljih, najpoštovanijih i najvoljenijih golmana NHL-a, podigao je "baterflaj" stil branjenja na jedan viši nivo, postavši uzor mnogim drugim golmanima širom sveta.


Uprava Avalanchea iz Denvera odlučila je da Patrika uvrsti u svoj Hall of Fame, visoko podižući dres sa brojem 33 na vrh Pepsi Centra. Ostaće upamćena i dirljiva scena na oproštajnom meču Patrika Roa: Peti lagano kliže ka klupi, poslednji put na ledu Pepsi centra i NHL terena uopšte, dok publika skandira njegovo ime uz neviđene ovacije i bljesak hiljada bliceva. Peti seda na klupu, skida kacigu, a oči su mu pune suza... Broj 33 stoji visoko i ponosno.

PROFIL: Ed Jovanovski

Sa fudbalom u genima i hokejom u krvi ovaj veliki borac u najkraćem mogućem roku probio se u sam vrh NHL-a. Predstavljamo vam Eda Jovanovskog, najboljeg fudbalera Vancouver Canucksa.

Većini profesionalnih igrača širom sveta zajednička je jedna stvar: bavljenje svojim sportom počeli su veoma rano. Kod današnjih hokejaških zvezda nije redak slučaj da su prvi par klizaljki obuli već sa tri ili četiri godine.

S tim u vezi je i činjenica da stručnjaci nove zvezde počinju da traže u sve mlađim kategorijama. Ne bi trebalo da nas čudi ako uskoro budemo viđali NHL skaute na časovima fizičkog najnižih razreda osnovne škole, kako uporno traže novog Gretzkog.

S obzirom na ovakve okolnosti svakog ljubitelja hokeja obraduje kada se pojavi neki hokejaš, koji je do uspeha stigao drugačijim putem. Među one hokejaše koji su u najkraćem mogućem roku dospeli u sam svetski vrh spada Ed "Jovocop" Jovanovski, stasiti bek Vancouver Canucksa.

U detinjstvu nije mogao ni da sanja da će početi da igra hokej. Za njega je fudbal bio najvažnija stvar. Jovanovski ima makedonsko poreklo, a njegov otac Kostadin nastupao je u prvoj ligi SFRJ, pa je svoju ljubav prema ovo sportu preneo i na svog sina.

Ed Jovanovski se rodio u kanadskom Windsoru. Uprkos činjenici da je u Kanadi hokej nacionalna stvar broj 1, Eda je dugo zaokupljao jedino fudbal. Tek u 11. godini po prvi put se oprobao u hokeju, sportu o kome su svi oko njega govorili. "Brzo sam shvatio da je hokej prava stvar za mene", priseća se Jovanovski. "U hokeju su mi se najviše dopali brzina i njegov fizički aspekt".

Kada je shvatio da je hokej sport za njega, sve se dalje odvijalo kao na traci. Počeo je da se razvija u stamenog i okretnog beka i na sebe je počeo da skreće pažnju sve većeg broja ljudi. Kada je sa 15 godina počeo da igra za Windsor, već je važio za veliku nadu, kome su predviđali sjajnu budućnost.
LIČNA KARTA:
ED JOVANOVSKI
Datum i mesto rođenja: 26. juna 1976, Windsor, Ontario, Kanada
Visina: 188 cm
Težina: 95 kg
NHL klub: Vancouver Canucks
Ostali klubovi: Windsor, Florida Panthers
Draft: 1. krug 1994. (1. pik ukupno)
Pozicija: levo krilo
Štap: levi
Broj dresa: 55
Zarada: 3,3 miliona USD po sezoni
Trejdovi: trejdovan iz Florida Panthersa zajedno sa Kevinom Weekesom, Daveom Gagnerom, Mikeom Brownom i pikom 1. runde za Pavela Burea, Brada Ferencea, Breta Hedicana i pika 3. runde
Bračno stanje: oženjen; sa suprugom Kirstin ima dve kćerke, Kajli i Kiru

Njegova NHL karijera otpočela je 1994. godine, kada su ga Florida Panthersi izabrali na draftu kao prvog pika. Posle samo 7 godina bavljenja hokejom razvio se od dečaka koji igra fudbal sa drugovima u najveću juniorsku nadu! Vreme je pokazalo da skauti Panthersa nisu pogrešili.

Tokom nekoliko prvih sezona u NHL-u Jovanovski je delovao kao pravi tenk. Njegov stil bio je mešavima igre telom i tuče. Međutim, to nije bilo sve. Već u svojoj ruki sezoni 1995. pokazao je da ume i da pomogne u napadu, što je krunisao sa 21 poenom.

Čitav tim Floride igrao je tokom sezone odlično, pa nikoga nije iznenadilo kada su uspeli da se plasiraju u plej of, gde su se u finalu Istočne konferencije igrači Panthersa našli oči u oči sa favorizovanim Philadelphia Flyersima i njihovom super-zvezdom Ericom Lindrosom.

Na mladog Jovanovskog to nije ostavilo baš nikakav utisak. Bez ikakvog respekta suprotstavio se Lindrosu. Kao dva mlada bika nadmetali su se tokom plej of serije, koja je na momente dobijala odlike pravog rata.

Florida je na kraju bila uspešnija, a velike zasluge za takav rezultat bile su upravo i Eda Jovanvskog. U finalu Stanley Cupa Panthersi su se susreli sa Coloradom, ali nisu imali toliko uspeha.

Nakon prve sezone, u kojoj je ušao u finalni izbor za najboljeg rukija godine i bio izabran u NHL All-Rookie tim, Jovanovski je postao meta svih mogućih medija, što se pretvorilo u haotični medijski cirkus. Jovanovski je proglašen za drugu najveću zvezdu NHL-a, a novine i televizija su se utrkivali u traženju novih superlativa.

Naravno, nije bilo moguće ispuniti sva očekivanja, iako se Jovanovski trudio koliko je mogao. Igranje pod takvim pritiskom mu je teško palo, pa je počeo da pravi česte greške, a njegovu igru karakterisala je frustriranost. Iako je i dalje bio ljubimac pubilke na Floridi, mediji su brzo izgubili strpljenje. Umesto hvalospeva, usledile su kritike. Na Jovanovskog je, naravno, sve to poprilično uticalo.

"Tada sam imao jedva 20 godina", kaže Jovanovski. "Pažljivo sam čitao sve što su novine pisale. Čovek se trudi da na to ne obraća pažnju, ali to ide jako teško".

Početkom 1999. godine počele su da kruže vesti da je super-zvezda Vancouvera Pavel Bure na prodaju. Većina stručnjaka predviđala je da će završiti u New York Ramgersima. Svi su iznenadili kada su se u igru uključili Florida Panthersi.

Bure je završio na Floridi, a Jovanovski je bio ključna figura tog trejda i morao je da se pomiri sa činjenicom da karijeru nastavlja u Vancouver Canucksima, koji su tada bili daleko od uspešne ekipe.

I dok su se ljubitelji hokeja na Floridi radovali, navijači Canucksa bili su razočarani. Malo je bilo onih koji su podržali odluku čelnika kluba. "Brzo sam shvatio da svojim novim navijačima moram smesta pokazati da je taj trejd bio dobar i za Vancouver", kaže Jovanovski.

Nešto više od godinu dana kasnije uspeo je da ućutka i poslednju kritiku. Dok je Pavel Bure zbog problema sa kolenom polako odlazio u istoriju, Jovanovski je naprosto "procvetao".

Sezona 2000-2001. bila je prava prekretnica u njegovoj karijeri. Zabeležio je za beka veoma respektabilnih 47 poena. Raslo mu je samopouzdanje, a s njim i vreme koje je provodio na ledu.

Kada je došlo vreme za izbor igrača za All-Star meč, nikoga nije iznenadilo što se među odabranom elitom NHL-a pojavio i Ed Jovanovski, koji je tada već bio jedna od najvećih zvezda svoje ekipe.

Poslednjih nekoliko sezona kako sam Jovanovski, tako i čitava ekipa Canucksa, pokazuju da ostatak lige mora prilično ozbiljno da ih shvati. Zajedno sa Markusom Naslundom i Toddom Bertuzzijem Jovanovski je doveo Canuckse u sam vrh NHL-a.

Kruna karijere dogodila mu se 2002. godine, kada je sa reprezentacijom Kanade na Olimpijskim igrama u Solt Lejk Sitiju osvojio zlatnu medalju. Jovanovski je već ranije u karijeri imao uspeha na internacionalnoj sceni, pošto je 1995. godine predvodio Kanadu do prvog mesta na Svetskom juniorskom prvenstvu.

Na žalost, svoju NHL karijeru još uvek nije krunisao osvajanjem najprestižnijeg trofeja, legendarnog Stanley Cupa. Protekle sezone Canucksi su bili blizu velikog uspeha, čitava sezone bila je jedna dugačka bajka, koja je nesrećno okončana u sedmoj utakmici polufinala konferencije. Canucksi su imali prilike da na svom ledu obezbede plasman u finale konferencije, ali su se sapleli o nejaku ekipu Minnesote.

Trideset sekundi pre kraja izgubljene utakmice televizijski gledaoci imali su prilike da vide prilično potresenog Jovanovskog. "To je najgori poraz koji sam doživeo u svojoj hokejaškoj karijeri", izjavio je Jovanovski. "Već smo imali pobedu u džepu. Još uvek ne mogu da dođem k sebi, ne znam šta se zapravo desilo".

Jovanovski ne bi trebalo da se previše opterećuje tim porazom. S obzirom kako Canucksi igraju ove sezone, njega i njegove saigrače čeka niz godina borbe za prvo mesto.

Ed Jovanovski se dokazao u svim aspektima hokejaške igre i konačno je spreman da svoje saigrače predvodi u pohodu na tron. Iako još uvek na svojoj polici za trofeje nema šampionski prsten, može biti zadovoljan onim što je postigao. U rekordno kratkom roku uspeo je da postigne više nego većina njegovih kolega. Ako održi svoju veliku motivisanost i zaobiđu ga povrede, uspeh i slava doći će sami od sebe.

Bilo bi zbilja pravedno kada bi jednog lepog dana Ed mogao svom ocu da dokaže da nije pogrešio kada je umesto kopački obuo klizaljke i to na taj način što će mu se ime naći na slavnom peharu lorda Stenlija.

Vanja Bejin
(Autor je urednik sajta "Slapshot"