Kraljevstvo smeha
Hogara strašnog
Kod nas je „Hogar Strašni” dosta objavljivan. Veoma brzo stigao je u stari, novinski „Strip art”. Bio je tada Hogar Okrutni, te davne 1973. godine, i smejali smo se njegovim dogodovštinama u isto vreme kada i stripovima „Redova Bilija” i „Forda T”. Kasnije se Hogar nacrtao na stranicama „Politikinog Zabavnika”, pa „Stripoteke”. Kritika je mnogo i pohvalno pisala o njemu. Dobio je čak samostalno izdanje „Hogarov Zabavnik”, nažalost samo jedan broj.
Prema procenama, širom sveta danas ga čita bar sto miliona ljudi, izlazi u nekoliko hiljada dnevnih novina i govori više desetina jezika.


Bila su to teška vremena za porodicu Braun. Neplaćeni računi, muke sa zdravljem... I, jednog dana Dik Braun je najavio porodici da se ne vraća iz studija u podrumu dok ne nađe rešenje. Zna se da mu je tetka poreklom bila Šveđanka i da mu je pričala stare nordijske legende. Zato nije čudno što je Dik, u nameri da stvori novog stripskog junaka, zavirio u vikinška posla.
Tako se rodio Hogar Strašni, a kumovao je sin njegovog tvorca. Dikovi sinovi jednom su nešto živo prepričavali kad se on spustio niz stepenište. Krupan i sa bradom (nalik na budućeg Vikinga), tražio je pogodno mesto da dremne. Jedan od dečaka je uzviknuo: – Evo Hogara strašnog! – I tako je Viking dobio ime.
Prvi kaiš stripa pojavio se 5. februara 1973. Hogar, iza koga je bulumenta narogušenih Vikinga, stoji zapanjen saznanjem da je napao pogrešan zamak. Ma, pogrešio je adresu! Bilo je to tek prvo od mnogih razočaranja i neuspeha s kojima će se, u svetu sve većih promena, suočavati do dana današnjeg.
Novi strip odmah je prodat u 136 dnevnih listova, što izgleda zanemarljivo u poređenju s njegovom trenutnom popularnošću. Prema procenama, dnevno ga čita bar sto miliona ljudi. Strip koji u SAD izlazi u gotovo 2000 dnevnih novina objavljen je u nebrojeno kolekcija na desetine jezika. Čitav svet ga obožava.
Ko je, dakle, taj strašni Viking? Taj prezaposleni varvarski biznismen koji se trudi da, između pljačke Evrope i dva mamurluka, bude i dobar tatica?
Pa, on je, pre svega, porodičan i poslovan čovek. Samo što živi u pogrešno doba, pa tako, kad osvaja strane zemlje, ne zaboravlja ni da uzme listu za nabavku od svoje supruge Helge. Taj grozni Viking ima meko srce. Spava s mecom i kupa se jednom godišnje. Ni tada bez igračke.
Kažu da Vikinzi ne lažu. Hogar je i tu izuzetak. Laže kao veliki. U stvari, ponekad samo prekrojava istinu. Opet kao veliki. Ali, tu je i prvi detektor laži u istoriji. Njegovi rogovi. Tresu se i zveckaju kad Hogar izgovori laž. Postoji mogućnost i da otpadnu. Nije li to peh nad pehovima? Baš nezgodno i za surova vikinška vremena.
Žena, po imenu Helga, prava je vikinška, ratnička žena. Rodom iz Osla, iz ugledne porodice, dok je Hogar poreklom iz neke zabiti. Da je Helga ta koja u porodici „nosi pantalone“, jasno je i po rogovima na njenom šlemu, velikim bar koliko i Hogarovi, ako ne i veći.
I dok drugi Vikinzi imaju sinove koji će i nadalje negovati običaj strašnih pljačkaša severnih mora, Hogar za sina ima mlakonju koji samo čita knjige. Hamlet je sve ono što Hogar ne bi nikad poželeo da mu sin bude. Zamislite, on hoće da postane prvi vikinški zubar!
Ni sa kćerkom nije najbolje prošao. Dražesna Honi, sa šlemom i mačem u ruci, čeka princa na belom konju. Iako romantična, setna duša, u njoj vrije krv pravih Vikinga. U njoj plamti pravi vikinški borbeni žar! Ona ima sve ono što bi morao da ima sinak Hamlet...
Tu je, razume se, i tašta. Kad je ona u poseti, Hogar stavlja salvetu preku očiju. Da je ne vidi, naravno. Salveta vam je poznata – to je ona što mu je verna ljuba metne na sto da se ne isprlja.
A tek verni saborac Srećni Edi, Viking sa dve leve ruke. Ušetao je neprimetno u strip i polako, pored Hogara, postajao sve popularniji lik. Štos njegovih nezgoda toliko je popularan da pričaju kako u „King fičers” stižu pisma u kojima se zahteva da se on redovno pojavljuje u stripu. Nema tog posla koji on neće zamutiti i ostaviti neobavljen! I ne postoji nesreća koja ga neće zadesiti. Njemu i duga padne na glavu.
No, tu je i širi „porodični” krug. Kao Hernija, devojčica s kojom se Hogarovo sinče, Hamlet, igra. Ali, Hernija je odveć neposredna, suviše napadna, pa se Hamlet radije posvećuje knjigama i divi svetovima opisanim tim čarobnim ispisanim rečima. S druge strane, tako bar i Hamlet ima nekog u životu. Nije sam na svetu. Neko razmišlja o njemu kao o pravom momku, a to svakako nije mala stvar. Da je Hernija muško, bila bi pravi suparnik za Hamleta. Ovako, malo preteruje u feminizmu, te je prevelik zalogaj za bojažljivog klinju koji uvek može da umakne u tajni svet pisane reči.
Zatim Leut, pesnik i trubadurčić, ne propušta priliku da zasvira za žensko srce. Naravno, on svira za Honi. Kad dobije po glavi vazom s cvećem, koju hitne besni Hogar, javi mu se misao da se nekome pesma možda nije svidela.
Član porodice je i pas Snert. Ili, ako malo proširimo granice značenja reči, i on spada u Hogarove igračke pored patkice za kupanje i mece za spavanje. A šta ćemo drugo nego da prihvatimo i to jer Hogar je, ipak, samo jedno veliko dete.
Svojevremeno je Dik Braun uveo i sirenicu po imenu Etel. Stvorio ju je po istinskom liku. Etel Mermejd bila je zvezda brodvejskih komedija tridesetih i četrdesetih godina. No, čitaoci nisu baš prihvatili lik sirene, pa je ona polako nestala iz stripa.
Pomenimo još i doktora Zuka, lekara i vrača vikinškog doba, koji, kao i Hogar, veruje da svetom upravlja magija. I dok su se nekad spravljali magični napici za ljubav, mržnju i, naravno, za zdravlje, koji su bili najskrivenija tajna, tako se i formula za današnju „koka-kolu” drži u najvećoj tajnosti, kako je duhovito primetio neki kritičar. Pa šta ako, dakle, Hogarovim svetom ne upravlja nauka nego magija?! Ipak se svet okreće kao i danas. I Hogar mnogo toga zna, pun je životnih mudrosti. Stekao ih je iskustvom i nasledio od svog oca. I on te mudrosti, najčešće utemeljene na bapskim pričama, mrtav hladan prenosi sinku Hamletu kao iskonske mudrosti.
A kad naleti na problem o kom pojma nema, samo ga zaobiđe. Pa šta ako Hamlet pomišlja da bi Zemlja mogla da bude okrugla? Hogar dobro zna da mora dobro da pazi na ćoškove kad oplovljava svet, da ne padne i da se ne udari o oštre ivice. Ni Hogaru ni čitaocima ne smetaju takve male nedoslednosti, jer on se prilagođava svakoj okolnosti, a kad dalje ne može – laže.
Zapravo, kao svi mi. I mi bismo se tako rado izvukli kad zagusti. Taj vikinški antijunak zapravo je naš odraz u ogledalu. I stoga ga beskrajno volimo.
Moramo, ipak, znati da je Hogar samo poslovni čovek. Pa, nije on kriv što je najunosniji posao devetog stoleća bilo pljačkanje. Iz bitke u bitku, iz pohoda u pohod, osvaja tuđe zemlje i tuđe blago.
Kad se sukobljava sa ratnicima Huna, on u obaveznom nadmetanju na početku bitke, kad proklinje i vređa njihovog vođu, i ne primećuje da je njegova vojska već pobegla. I da je ostao sam. Kad se ogleda sa strašnim protivnikom pa posle beži, na pitanje ko ga progoni, svom vernom saborcu Srećnom Ediju odgovara: „Samo još jedan gubitnik koji se ne miri s porazom.”
Precenjivan je kao strašni, hrabri Viking, zar ne? Ali, priznajte, Hogar je ipak pobednik – pobedu je izvojevao u našem srcu. Jer ga ludo volimo već tri decenije, otkako nam je buzdovanom zalupao na vrata i došao u goste. Pobednik, pa makar se iz pljačkaškog pohoda vratio kući gde na ulazu mora da obriše čizme. Mora. Helga drugačije ne pušta unutra. A onda opet razočaranje – svojoj ljubi, koja verovatno jedina na svetu misli da je moguće uljuditi varvarina, svečano predaje slavinu, plen iz daleke Francuske. Tek, i sam zbunjeno primećuje da je u Parizu voda još tekla iz nje, a sada, eto, ništa. Izgleda kao da takvi neočekivani događaji ne smetaju ni scenaristi, a kamoli čitaocu, koga, uprkos nedoslednosti i neusaglašenosti činjenica, zasmejavaju do suza.
Tajna Hogarovog uspeha leži u tome što je Dik Braun izdvojio najbitnije osobine učesnika i tako stvorio likove čije poteze prepoznajemo u svakodnevnom životu: u porodici, kod najbližih prijatelja, suseda i prolaznika...
U Hogaru nalazimo ponešto od onoga što želimo da sakrijemo i od sebe. Ili što već dugo krišom tražimo. I sve to u samo jednoj sličici, u jednom gegu. Hogar Strašni zauvek nas je osvojio.


Žiga Leskovšek

Izvor:  Politika

Hogar je car, obozavam ga. Citao sam ga kao mali i jos uvek volim. Ima ga na sajtu politikinog zabavnika:

http://www.politikin-zabavnik.co.yu/

Veliki strašni karikaturista
Bata od zanata


Jednom davno, u pretrpanom studiju u vešernici skromnog doma u mirnom predgrađu Viltona, u Konektikatu, malo poznati ali odlučni karikaturista zurio je u prazan list hartije. Već su počele i nevolje s očima – što je, razume se, za jednog karikaturistu veoma zabrinjavajuće. I druge zdravstvene tegobe vrebale su na horizontu. Morao je da izdržava porodicu i brine o njihovoj materijalnoj sigurnosti. Došlo je vreme da se pripremi kestenje za dugu, hladnu zimu. On je zarađivao, ali nije bio spreman ni za medicinsku katastrofu ni za prevremenu penziju. Imao je 56 godina i jedino što je ikada s uspehom radio bilo je da crta smešne sličice. I zato je odlučio da se zaputi u negostoljubive pustare novinske distribucije stripova i stvori sopstveni lik. Bio je to izazov herojskih razmera.
Razmislio je o nekim starim nordijskim legendama koje mu je njegova tetka, Šveđanka, prepričavala kad je bio mali. Ruka mu je skicirala vikinški šlem s rogovima povrh velikog okruglog nosa. Ostatak figure kao da se nacrtao sam od sebe. Karikaturalni varvarinov pozamašni stas bio je zaogrnut u otrcanu medveđu kožu, štita izubijanog i istrošenog od velikih pohoda po stranim zemljama i tuđim kraljevstvima, brade umršene od severnih vetrova, oko zbunjenog, gotovo dečijeg izraza lica. Karikaturista je gledao pravo u oči odgovoru na sve svoje nedaće!
Kad je dobrodušni pljačkaš dobio i strašno ime i sopstveni klan, to jest porodicu – karikaturista se osmehnuo i svoju ideju o stripu odneo najvećem novinskom udruženju na svetu – u „King Fičers” moleći se u sebi da je oni otkupe. Posle uobičajenog premišljanja i pregovaranja, Hogara Strašnog najpre je prihvatilo dvestotinak urednika, a odmah zatim i hiljade i hiljade čitalaca. Danas se Hogarovi obožavaoci broje u stotinama miliona. Hogar Strašni je karikaturalni strip s najvećim rastom popularnosti u istoriji. I kao što biva – njegov siromašni i daroviti, iskreni i posvećeni tvorac zgrnuo je bogatstvo.
Kako na njega nije bio navikao, novac ga je više pomeo nego obradovao, pa je zbunjeni karikaturista uposlio advokata da se otarasi poreznika, a sinove zaposlio u procvalom porodičnom preduzeću. Lekarske račune platio, porodici obezbedio udobniji dom i nešto ostavio za crne dane. Naravno, Dik Braun trošio je svoje bogatstvo i na dobra dela.
Pomagao je „Muzej umetnosti karikature u Raj Bruku”, u Njujorku, i pre nego što je 1974. godine osnovan velikodušno u mnogo čemu doprinevši da ta zamisao postane stvarnost. Reč je o prvom muzeju u svetu koji je posvećen isključivo sakupljanju, očuvanju i izlaganju jedinstvene umetničke forme – karikature.
Smešten u čuvenom Vordovom zamku, Muzej se sastoji od dva sprata sa galerijskim eksponatima, dvorane za projekcije, biblioteke za istraživanje, sale za predavanje gde govore profesionalni karikaturisti, kao i prodavnice poklona. Svi žanrovi umetnosti karikature: strip, politička karikatura, karikature iz časopisa, animacija i ilustracije, prikazani su u vitrinama. Posebni događaji, kao što su takmičenja u ovoj oblasti crtanja, prikupljanje sredstava u dobrotvorne svrhe, retrospektive i drugi poslovi, redovno se održavaju. „Muzej umetnosti karikature” stekao je međunarodni ugled kao najbolji kulturni centar posvećen isključivo umetničkoj formi karikature.
Dik Braun otišao je i korak dalje u pomaganju da se prikupe neophodna obrtna sredstva za Muzej i to tako što ga je imenovao za ekskluzivnog zastupnika prodaje svojih originalnih dela. Kolekcionari mogu da kupe tuširane originale Hogara Strašnog od Muzeja, a sav prihod ide u fond ove ustanove.
Umetnici i njihova umetnost uvek su blisko povezani. Slikar se u svom bojom uflekanom mantilu gotovo stapa sa slikom na štafelaju. U njegovo delo slije se toliko umetnikove ličnosti da ono postane umetnik sam. Verovatno nikada nije bilo savršenijeg spoja umetnosti i umetnika od Dika Brauna i njegove tvorevine Hogara Strašnog.

Izvor - www.politikin-zabavnik.co.yu/

hvala za link,nikad se ne bih dosetio

Dobri duh proteklog milenijuma
Vikinški snovi
U milenijumu koji je iza nas zasigurno je bilo mnogo radosti i smeha. Ipak, sa ove udaljenosti, nažalost, jasnije se vide ratni pohodi, osvajanja, bitke, ubijanja i žrtvovanja. Osvajača je bilo najrazličitijih, a Vikinzi su bili plavokosi, plavooki, krvožedni varvari koji su terorisali Evropu pre gotovo ravno 1000 godina


To je istorijska postavka „Hogara Strašnog“, ali osim toga, u stripu nema više ničeg verodostojnog.
S druge strane, civilizacija kakvu su Vikinzi poznavali nije se mnogo razlikovala od današnje. Ljudi koji su putovali na posao i s posla nisu bili zadovoljni saobraćajem kad god bi zakasnio jutarnji brod. „Inflacija”, „progres” i „porez” bile su bezobrazne reči. Od brze hrane brzo su nastajali i poremećaji u varenju. Lokalnoj „garaži” trebalo je otprilike jednako vremena da vam sredi „kola” i jednako vam je papreno naplaćivala uslugu.
Hogar Strašni je, prema tome, poslovan čovek, istina, malo neodgovoran tip koji se bavi poslom pljačkanja umesto da prodaje polise osiguranja. Umesto da hvata voz za posao u 8:09, on juri na lađu koja kreće u 8:09. On nije od ljudi koji će svakog jutra skočiti iz kreveta. Žestoko pljačka, žestoko i proslavlja, tako da naprosto nije skrojen za život od devet do pet.
Putovanja su prateća povoljnost Hogarovog zanimanja. Pošto je Viking, on može da ide u Arabiju, na Severni pol ili u Ameriku. Isto tako ume i da se izgubi, i to vrlo često čini. Posećuje Pariz, Rim i London, a kući donosi perece i špagete umesto dragulja, svile i začina. Ako Helga ima sreće, pođe s Hogarom na službeni put i kad on završi sa osvajanjem Evrope, ubace u program i malo šopinga i razgledanja. Kao vođa svoje hrabre posade, Hogar odlazi u posete izgubljenim gradovima i monolitnim spomenicima drevnih civilizacija, ali više ga zanima da uživa u lepotama međunarodne kuhinje nego da razume velika čuda sveta.
Hogar je proždrljivac. Helga stalno pokušava da mu popravi navike u vezi s jelom tako što ga tera na dijetu i pokušava da ga hrani džigericom, što čini otprilike četiri puta godišnje. Hogar je za sve ove vekove izgubio oko 300 kilograma, ali je nabacio nekih 350.
Junak je u borbi, divan muž i otac kod kuće, a njegove muke jesu građa na kojoj se milioni čitalaca svakodnevno poistovećuju s njim.
Svako od nas sanja da osvoji carstva i podigne spomenike, ali je isto tako suočen sa svakodnevnim poslovima kao što su iznošenje smeća ili navikavanje psa na ponašanje u kući. Hogar je dokaz da se za poslednjih hiljadu godina u životu običnog čoveka nije mnogo toga promenilo. Hrana, spavanje i odlazak na posao i dalje su nam prvenstvena briga. Prikupljanje hrabrosti da se suočimo s novim danom, da izađemo i ubijamo iste zmajeve, zahteva izdržljivost jednog Vikinga. Kad vidimo da se moćni ratnik kao što je Hogar vraća iz svoje dnevne bitke izbušen strelama, nekako se osećamo bolje. Jad i beda vole društvo i traže saosećanje, pa tako mi saosećamo s njim, kao i on s nama, samo što on nas i zasmejava.
Vitezovi su viša klasa ratnika od prosečnog Vikinga i Hogar prema njima oseća izvesno strahopoštovanje. Oni žive u zamkovima i nose skuplje oklope. Iako su neprijatelji, razgovaraju kao civilizovana gospoda. Doduše, vitezovi u „Hogaru” malo su promašili vreme našavši se u razdoblju Vikinga. Naime, tek mnogo kasnije, ratnici će nositi najmoderniju gvozdenu opremu za bitku. Pošto mu nije suđeno da bude osvajač i despot, Hogar je zadovoljniji s bocom srednjovekovnog piva nego sa odgovornostima koje donosi kraljevstvo. On je neuspešni vandal s crtom pacifiste. I uvek je spreman da preti, ali ne i da pretnje sprovodi u delo.
Ako neko i strada, onda je to obično sam Hogar. Priroda pravi haos u Hogarovom životu. Terorišu ga zmajevi, kitovi i džinovska krilata stvorenja. Na primer, nikada nije ubio nijednog zmaja. On je još tada shvatio da su zmajevi ugrožena vrsta i pre se svađao s njima nego što je kanio da ih iskoreni. Smanjenje zmajevske populacije nikako mu nije išlo na ruku jer oni mu čine život uzbudljivijim.
Oluje i mećave prete mu dok plovi morima. A kiša i magla redovno mogu da se očekuju kad osvajate Englesku. Hogar nikada u srcu nije bio čovek prirode. Ne zanima ga tajanstvena lepota prirodnog sveta. On samo voli sunčan dan, povetarac i propupelo cvetno polje.
Magija je nauka koja vlada Hogarovim svetom. Vilenjaci, goblini i jednorozi bili su uobičajeni u vikinško doba jednako koliko i roboti, kiborzi i klonovi u naše. Čarobni napici bili su ljubomorno čuvana tajna baš kao i tajna formula „koka-kole”. Hogar razume neobjašnjene fenomene podjednako malo kao mi način na koji rade računari.
Hogarova najveća nevolja u životu jeste to što on odbija da poveruje da su nedaće uvek iza ćoška. Tvrdoglavost je jedna od njegovih najjačih osobina. U svetu gde se čini da je sve uvek okrenuto protiv njega Hogar istrajava s bandoglavim samopouzdanjem i kratkim pamćenjem.
Hogar je pun mudrosti. Naravno, niste morali mnogo da znate da biste bili mudrac u mračnom srednjem veku. Hogarove lekcije za Hamleta obično su bapske priče u koje ne veruje čak ni Helga. Na kakvu god duboku istinu naiđe, on se o nju saplete. On nikada nije nadmen, nego uvek iskren, trezven i, iznad svega, smešan dok brblja. U „Hogaru” ta kućna ideologija daje stripu kvalitet mudrosti „isklesane u kamenu”.
Ako postoji neka rečenica koja sažima Hogarov pogled na život, onda je to: „Dobio sam svoje.” Dik Braun veruje da ta filozofija odražava osnovnu potrebu ljudske prirode.
„Svi se upinjemo da dobijemo ono za čim žudimo”, kaže on. „Ljudsko biće poprimi neki divan sjaj kad prvi put dodirne nešto što tako žarko želi.”
Takav je Hogar – skromno ambiciozan. Njegova jednostavna radost je gotovo poetična.
„Nije to strip o nekom tamo Vikingu”, brani ga njegov tvorac, „već o sanjarenju Vi kinga.” O večitom sanjarenju iskrene duše.

Izvor: Politikin-zabavnik

Nema na cemu