Beogradski invalidi, prvi na Balkanu, otvorili školu plesa po ugledu na mnoge slične u svetu

Valcer na dva točka

Igra je u glavi i srcu, a ne u nogamaKomšije su u početku bile skeptične i pitale: "Šta vi možete da radite, samo da mrdate glavom". Možemo sve, ako hoćemo

Za razliku od većine ljudi koji posle napornog radnog dana odu kući na popodnevnu dremku, Kristini Živankić iz Zrenjanina dan tek tada počinje. Pravo s posla, barem dvaput nedeljno, ide na ples. I to u Beograd. Ne smeta joj što je vožnja duga, pa kući stiže oko tri iza ponoći, ni to što je muž u šali proziva da, "umesto da na trening vozi devetogodišnjeg unuka, on vozi babu", a ni to što je već 20 godina u invalidskim kolicima. Ljubav prema plesu nadjačava sve.

- Oduvek sam volela da igram i posle nesreće to mi je najviše nedostajalo. Da je nešto drugo u pitanju, teško da bi me naterali da potegnem čak u Beograd. Naporno jeste, pa pojedinim danima u šali kažem saigračima da plešu sa mrtvom ženom. Ali je osećaj kao da kliziš po ledu - priča Kristina.

Ona je samo jedan od polaznika škole plesa za osobe u kolicima, koju su u Domu za smeštaj osoba sa invaliditetom "Dragiša Vitošević" nedavno pokrenuli ljudi iz plesnog kluba "Mladost". Ideja je potekla od Vesne Bogdanović, izvršnog direktora Centra za razvoj inkluzivnog društva i Asocijacije plesača SCG. Iako su dosad imali samo pet časova, već uvodni engleski valcer pokazao je da grupa izgleda uigrano, kao da zajedno plešu već godinama.

- Smatrali smo da i ljudi u kolicima imaju prava da igraju, a u svetu plesanje u kolicima nije ništa novo. Pleše se u kombinaciji - jedan je igrač u kolicima, dok drugi stoji, ili su oboje u kolicima - objašnjava Miodrag Kastratović, predsednik Asocijacije plesnih organizacija SCG, a sve pravda polaznike, kako su nasamo još bolji, jer imaju tremu kad ih neko gleda. Tremu nismo primetili, a ni greške. Samo široke osmehe i želju da se do 30. decembra, kada imaju veliki promotivni nastup u prostorijama PK "Mladost", sve što bolje izvežba. Da se ne obrukaju.

- U početku je, i nama i instruktorima plesa, bilo teško da se uskladimo, ali je bilo izazovno. Srećom, oni su dobri učitelji koji sve lepo objasne. Pa smo mi pomagali njima, a oni nama - dodaje Kristina, inače sekretar Udruženja paraplegičara Banata i hvali se ostalim pasijama - streličarstvom i mačevanjem.

Dušan Ramljak, instruktor plesa, seda u kolica kako bi nove pokrete što bolje objasnio, dok se grupa tiska oko njega i upija.- Možemo mi da bavimo i nečim drugim, osim tablića, šaha i stonog tenisa, i sad smo dobili priliku da to i pokažemo. Prvi u našem regionu pokrećemo ovu priču, i to u poslednjem trenutku, jer od sledeće godine ples u kolicima postaje paraolimpijska disciplina. A od sledeće godine, videćete nas i na takmičenjima - najavljuje Vesna Bogdanović.

Kaže, plesanje jeste naporno, ali ne fizički nego zbog novih koraka koji su teški i za ljude koji hodaju.- Komšije su u početku bile skeptične i pitali me: "Šta vi možete da radite u plesu, samo da mrdate glavom". Ma, možemo mi sve, ali su nam opcije ograničene. Tako još postoji škola za slepe telefoniste, iako je to zanimanje koje je vreme pregazilo. I šta će ti ljudi. Samo želimo jednake mogućnosti, poput rampi umesto stepenika i onda možemo sve što i vi. Kriterijum na ovom kursu nije to ko je koliko ograničen, nego samo želja - objašnjava Bogdanović.

Dok razgovaramo, pažnja luta ka podijumu, na kom Bane i Dražen izvode ča-ča-ča. Malo levo, malo desno, pa brejkdensersko podizanje kolica. Obojica priznaju da je za ovu virtuoznu koreografiju najzaslužnije višegodišnje bavljenje košarkom, jer izgleda isto kao napad i odbrana pod košem.

- Imam dve partnerke za ples, Anu i Kristinu, pa se menjamo. Došao sam da budem u ženskom društvu, a ne kao na košarci, gde su samo muškarci - šali se Nenad Krišanović, inače paraolimpijski i svetski prvak i evropski rekorder u plivanju. Kad pliva, kaže, gleda dole, a ovde je okružen lepim damama. Čini se, među igračima on je najveseliji, skoro da i ne staje.

- Gledao sam ja ovo u Holandiji pre nekoliko godina i to je fantastično. A i mi se snalazimo dobro. Prošli čas smo imali u velikoj sali u školi "Skadarlija", a kad smo se ušunjali među profesionalne plesače, bilo je fantastično. Toliko ljudi na malom mestu, a niko nikog nije udario - dodaje Neša i neskromno najavljuje da će naši plesači u Pekingu biti paraolimpijski prvaci. Dušan Ramljak kaže da već deceniju radi sa invalidima jer želi da svima da šansu. Hvali grupu, kaže - s njima je lako raditi jer svi vole da plešu.

- Tako su i došli. Rekli su - hoće da plešu, ali nemaju gde. A ko će da im pomogne, ako ne mi plesači. Neće valjda ortopedi? Niko nije rođenjem stekao pravo da pleše, ples je ples, ma ko da igra. Ples je u glavi i srcu, a ne u nogama - priča Ramljak i poziva zainteresovane da detaljnije informacije potraže na internet sajtu www. crid. org. yu.


Izvor: Glas Javnosti \ Aleksandra Klarić - ŽakFoto: Rajko Ristić