PO ( Edgar Alan)
Američki pesnik, pripovedač i kritičar

Umro: 7.oktobra 1849. ( 39-oj god.)
Uzrok: delirium tremens
Mesto: Baltimor, u Merilendu (SAD)
Sahranjen: prezbiterijansko groblje u Baltimoru

Stigavši 29. septembra 1849. god. u Baltimor, Po se našao u jeku predizborne kampanje: u pitanju su bili izbori za Kongres. Gradom su kružile razne skupine koje su plaćale stranke i koje su ljudima najpre nudile piće, a onda ih odvlačile na glasačka mesta. Tako se i pesnik, koji je inače bio uništen alkoholom i kome je jedna jedina čašica bila dovoljna da se opije, našao usred ove gomile i ubrzo bio mrtav pijan. Trećeg oktobra, Poa su pronašli u ¨Cooth and Sergent's Tavern¨, zavaljenog na jednoj od stolica, svog ispovraćanog i sa slamnatim šeširom na glavi. Nakon što su ga prevezli u u Vašington, u Koledž Hospital, nekoliko dana proveo je u bunilu, dozivajući izvesnog ¨Rejnoldsa¨ čiji se identitet još ni danas nije otkrio. U zoru, 7. oktobra, Po se napokon primirio i, nakon što se okrenuo prema zidu i prošaputao: ¨Neka Gospod pritekne u pomoć mojoj napaćenoj duši¨, izdahnuo.
Ali, Po se ni mrtav nije mogao smiriti: zemljište na kom je sahranjen je bilo je toliko klizavo da je grobar bio primoran da tri puta sanduk zasipa zemljom. Kod trećeg puta je prokomentarisao: ¨Čudno, ali izgleda da se gospodin Po ne može smiriti ni na jednom mestu.¨

HAJNE, Hajnrih
Nemački pesnik

Umro: 17. februara 1856, u 59. god.
Uzrok: upala kičmene srzi
Mesto: Ulica Matinjon br. 3, Pariz
Inh: groblje Monmartr, Pariz


Osam godina Hajne je bio prikovan za postelju koju je nazivao svojom " madrac-grobnicom ". Progresivna paraliza zahvatila mu je udove i mišiće lica zajedno sa očnim kapcima koje je mogao otvarati samo prstima.
Pre nego što će se razboleti, uoči jednog dvoboja, ozvaničio je jednu vezu oženivši se prostom i neobrazovanom Evgenijom Mira, prodavačicom cipela, a prijateljima je dao do znanja: " Napisao sam testament: sav imetak ostavljam Evgeniji, ali samo pod uslovom da se preuda. Želim da se na svetu nađe bar još neko ko cć svakog dana zažaliti za mnom i reći: ¨Zasto je siroti Hajne morao da umre, inače me ne bi zapala njegova udovica¨...
Bližio mu se kraj. Kraj njegove postelje, Evgenija je molila boga da samrtniku oprosti grehe, kad je ovaj prekide: " Budite bez brige, draga moja, oprostiće, to mu je posao. "
Kada ga je lekar dan uoči smrti pitao ima li neku želju, odgovorio mu je: " Imam. Pošto mi zena spava, ne budite je, nego mi sa stola donesite cveće koje je danas kupila. Obozavam cveće. Stavite mi ga na grudi. " Lekar je poslusao. " Cveće! Cveće! Kako je priroda lepa! "
Sutradan, nešto malo pre smrti, zatražio je da mu donesu nesto na čemu će da piše: " Pisati ...papir...olovku... "

PIRANDELO ( Luiđi)
Italijanski pisac


Umro: l0. decembra 1936. ( u 69-oj god.)
Uzrok: zapaljenje pluća
Mesto: ulica Antonio-Bozio, u Rimu(Italija)
Sahranjen: Agridente, na Siciliji ( Italija)


Luiđi Pirandelo, koji je jednom prilikom napisao: " Želeo bih da me smrt zatekne dok još budem u punoj snazi", dobio je zapaljenje pluća prilikom prikazivanja Čoveka iz nedođije, snimljenog po njegovom romanu Pokojni Matija Paskal. Bolest, kojoj su se još pridodale i slaba telesna konstitucija i stotinjak dnevno ispušenih cigareta, za njega je bila kobna - za samo nedelju dana je umro.
Njegove poslednje želje bile su precizne: " Neka se nikome ne govori za moju smrt, kako mojim neprijateljima, tako ni mojim prijateljima[...] Mrtvog, nemojte me oblačiti, nego me golog umotajte u pokrov.[...] Hoću mrtvačka kola najniže klase, ona sirotinjska, bez ikakvih ukrasa po njima. I neka me niko ni od rođaka ni od prijatelja ne prati do groblja. Samo kola, konj i kočijaš. Spalite me, a pepeo prospite, jer ne želim da išta, čak ni pepeo, ne ostane posle mene. U slučaju da to bude neizvodivo, moju urnu prenesite na Siciliju..."
Njegov pepeo je stavljen u jednu urnu koju je pisac voleo i petnaest godina je čuvana u Arheološkom muzeju u Agridentu, posle čega je zakopana ispod jednog bora , nedaleko od njegove rodne kuće u Kaosu /?/.

MOPASAN ( Gi de) /MAUPASSANT, Guy de/
Francuski pisac

Umro: 6. jula 1893. ( u 43-oj god.)
Uzrok: poslednji stadij sifilisa
Mesto: Ulica Breton, br. 17 ( danas Ulica Ankara), u Pasiju
Sahranjen: groblje na Monparnasu u Parizu

"Konačno sam dobio sifilis! Ni bedni triper, ni crkvenjaćke kristalice, ni buržoaske petlove kreste ni bobičavu cvetaču, već pravi sifilis od kakvog je umro i Fransoa Prvi. I ponosim se time i ponad svega prezirem građane. Aleluja, imam sifilis! Prema tome, više ne moram da strahujem da ču ga dobiti!" Na ovoj izjavi stoji datum od 2. marta 1877...
Petnaest godina posle, sifilis je, zajedno sa prekomernom dozom etera, Mopasana doveo na prag ludila. Postao je razdražljiv, naprasit, megaloman; um mu se pomračivao, počeo je da halucinira, da zapada u delirijume. Januara 1892., nakon pokušaja da sebi prereže grkljan, smešten je na kliniku doktora Blanšea odakle više neće ni izaći.
Ludilo je uzelo maha: strahujući od mikroba, umivao se evijanskom vodom, žalio se da mu je glava puna soli, priviđalo mu se kako oko njega gmižu insekti, razgovarao sa mrtvima, kao, na primer, sa Floberom i svojim bratom Erveom koji je takođe umro lud, umišljao da je milioner, pisao Leonu III savetujući mu izgradnju grobnica opremljenih modernim nameštajem, itd. Da nisu bile tragične, čovek bi ovim njegovim izjavama mogao i da se smeje. Tako je 31. januara naredio: "Oblačite me, čeka me voz za Čistilište." 23. februara: "Ubiću Boga jer ću ga zaraziti sifilisom." I 29. marta: "Ne treba pišati, mokraća je puna dragog kamenja koga sam nekoć nosio finim damama." Od 1893. godine, Mopasan je gotovo o cele dane provodio pričajući zidu ispred sebe. Napadi kočenja postajali su sve učestaliji. Jednog od bolesnika Mopasan je pokušao da ubije bilijarskom kuglom. Konačno, 28. maja, nakon jednog napada kočenja, pao je u komu i 6. jula je umro, samo na kratko pre toga došavši svesti i prošaputavši: "Tama, oh, tama!"
Iz obzira, njegova porodica je na smrtovnici napisala da je Gi de Mopasan preminuo "primivši svetu pričest crkve"! Iz istih razloga porodica nije ispoštovala njegovu želju da bude sahranjen bez sanduka. Štaviše, stavljen je ne u jedan, već u tri - jelov, cinkov i hrastov!
Na dan sahrane, u Sen Pjer de Šajou, odsusutvo gospodina i gospođe de Mopasan upadalo je u oči. Pokojnikova majka, koja ga nijedan put nije posetila u bolnici, u svoje ime poslala je svoju sobaricu, pod izgovorom da je suviše slaba da bi mogla da putuje iz Nice...

* Ko može reći da bol i smrt ne znaju šta rade.
Emil Zola / Émile Zola/ ( 1840-1902)
( iz govora pročitanog na Mopasanovom* grobu)

PUŠKIN ( Aleksandar Sergejevič)
Ruski pesnik, dramaturg i romanopisac

Umro: 29. januara 1837.(u 38-oj god.)
Uzrok: smrtno ranjen u dvoboju
Mesto: Sankt Petersburg ( Ruska federacija)
Sahranjen: groblje manastira Svete Gore, nedaleko od Pskova ( Ruska Federacija)

Dvadeset i šestog janara, Puškin je zakazao dvoboj Žoržu d'Antesu, francuskom emigrantu koji je služio u ruskoj gardi i koji je otvoreno zavodio njegovu ženu Nataliju, a njega samog ismejavao. Rivali su se sastali sutradan, na zakazanom mestu u Černaja-Rečki, u pet sati posle podne. D'Antes je pucao prvi: pogođen u stomak, Puškin je pao. Poverovalo se da je mrtav, ali Puškin se pridigao i zatražio da mu donesu drugi pištolj, pošto je njegov pao u sneg. U gotovo ležećem položaju, nišanio je dugo, skoro dva minuta, po rečima jednog od svedoka, i onda opalio: d' Antes je pao, pogođen u grudi. Kada ga je video gde posrće, Puškin je bacio pištolj iznad sebe i radosno povikao:" Bravo ja!" posle čega je izgubio svest. Kada je došao sebi, upitao je:" Jesam li ga ubio?" "Niste", odgovori mu jedan od svedoka, "ali ste ga ranili." "Čudno, mislio sam da će mi zbog toga biti drago, ali nije. Uostalom, svejedno, ionako ćemo se morati ponovo suočiti kad se oporavimo."
Ali se Puškin, smrtno ranjen, neće oporaviti. Pažljivo su ga preneli kući i položili na divan njegove radne sobe prepune knjiga. Doktor Šolc mu nije tajio da je rana smrtna i upitao ga želi li videti svoje prijatelje, na šta je Puškin rekao:" Zbogom, prijatelji moji", pokazujući pri tom na knjige svoje biblioteke. Agonija, praćena užasnim bolovima, potrajala je dva dana, te je pomišljao da pištoljem, koga su mu pronašli sakrivenog ispod pokrivača, sebi prekrati muke. U poslednjim trenucima , koji su postali podnošljivi zahvaljujući opijumu, oprostio je d'Atenesu i svojoj ženi od koje je zatražio da se ne preudaje pre nego što prođu dve godine tugovanja, " ali, neka to bude neki čestit čovek", naglasio je.
Dvadeset i devetog januara, u podne, zatražio je da mu se donese ogledalo i potom, pošto je dugo gledao svoj lik, zatražio slatko od dudinja, njegovo omiljeno jelo još od kada je bio dečak, koje mu je Nataša davala kašičicom. Posle toga nastupilo je bunilo. Svog prijatelja Dala, koji je bdeo nad njim, uhvatio je za ruku i povikao:" Podigni me! Hajde, jos malo više! Jos više, hajde!", objasnivši mu potom:" Sanjao sam kako se s tobom penjem po policama sa knjigama i bilo je toliko visoko da mi se zavrtelo u glavi." U 2h45 posle podne, Puškin je prošaputao: "Životu je kraj...kraj...nešto me pritišče..." i izdahnuo.
Posto se Puškin uvek izjašnjavao kao liberal, vlada je, strahujući da bi njegov sprovod mogao da izazove nerede na ulici, naredila da se njegov sanduk preveze do groblja u kolima natovarenim senom te da se sahrani bez ikakvih ceremonija.

PITAGORA
Grčki filozof i matematičar

Umro: oko 470 god.p.n.e. ( u 99-oj god. otprilike)
Uzrok: masakriran
Mesto: Kroton, u Kalabriji(Italija)
Sahranjen: mesto nepoznato

Postoje svakojake pretpostavke o Pitagorinoj smrti, o kojem se i inače zaista malo toga zna. Neki čak tvrde da je matematičar umro od sreće kad je pronašao neku svoju teoremu. Pretpostavka zanimljiva, ali najverovatije netačna. Zadržaćemo se kod one prema kojoj je Pitagora, bežeći zajedno sa svojih četrdestak učenika iz grada Krotona, čiji su se stanovnici digli protiv njega, naišao na polje zasađeno pasuljom kojim je trebalo proći da bi umakao svojim progoniteljima. Pošto su, prema verovanju, u toj biljci prebivale duše pokojnika, Pitagora ne htede da pregazi mahunarke. " Radije ću da umrem nego da pregazim jadni pasulj!" , rekao je i seo kraj polja. Stanovnici Krotona su ga sustigli i masakrirali i njega i njegove učenike.

MODILJANI (Amadeo)
Italijanski slikar

Umro: 24. januara 1920. ( u 36-oj god.)
Uzrok: tuberkuloza i alkoholizam
Mesto: bolnica Milosrđa, u Parizu
Sahranjen: groblje Per-Lašez, u Parizu

Posve uništen alkoholom, drogom i tuberkulozom, iznuren bedom i radom, Modiljani je svoj jadni život okončao u bolnici Milosrđa, dozivajući svoju majku i uzdišući:
"Cara Italia" ( "Draga Italijo").
Narednog dana, njegova žena, Žana Ebitern, koja je bila u osmom mesecu trudnoće, baca se sa osmog sprata, iz stana svojih roditelja koji su živeli u Ulici Amjo. Tada su se Modiljanijevi prijatelji setili njegovih reči izrečenih u taksiju koji ga je vozio do bolnice: "Poljubio sam svoju ženu. Zakleli smo se na večitu sreću." Amadeovi prijatelji su pokušali da od porodice Ebitern dobiju pristanak da dvoje ljubavnika budu zajedno sahranjeni, ali naišli su na odbijanje: Ašil Ebitern nije mogao da dozvoli da njegova kći, hrišćanka, počiva pokraj jednog Jevrejina...
Zahvaljujući dobrovoljnim prilozima, prijatelji mu prirediše veličanstvenu sahranu. Oko hiljadu duša pratilo je sve do Per-Lašeza mrtvačka kola prepuna cveća. Dok je prolazio, policajci, koji su ga toliko puta privodili u policijsku stanicu, zauzeše stav mirno, na šta je Pikaso šapnuo Fransisi Karku: "Vidiš kako su mu se iskupili!"
Žana je sahranjena na groblju Banje i tek posle tri godine Ebiternovi ce pristati da promene odluku i tako danas dvoje ljubavnika koji su se jedno drugom zakleli na "večitu sreću" počivaju u istoj grobnici.

GARI (Romen)
Francuski pisac

Umro: 2. decembra 1980. (u 66-oj god)
Uzrok: samoubistvo
Mesto: Pariz
Sahranjen: njegov pepeo je rasut na Mediteranskom moru, u zalivu Rokbrin-Kap-Marten.

Kad ga je stigla starost, kad je izgubio ženu koju je voleo celim svojim bićem, kad je završio svoje delo, dočekao da mu sin dođe u neke zrele godine, Romen Gari nije više video nikakvog razloga da i dalje živi. Tog 2. decembra Gari je ručao sa Klodom Galimarom u Rekamijeu. Iako je bio prestao da puši, zapalio je jednu cigaru - poslednju cigaretu osuđenika, u neku ruku. Zatim se pod mokrim snegom koji je sipio vratio kući. Njegov izdavač je bio poslednja osoba koja ga je videla živog. Našli su ga mrtvog u njegovoj kući, ispruženog na krevetu: kasno poselpodne, ispalio je sebi u usta metak iz revolvera 38 specijal. Pored kreveta je stajalo pismo:
" Dan D
" Nikakvih novosti od Žana Sebera. Vatrene pristalice slomljenog srca su zamoljene da se obrate nekom drugom.
" Očigledno je da se to može pripisati neurotičnoj depresiji. Ali onda moram da primetim da ona traje otkako sam postao čovek i da će mi dati šansu da nešto dobro uradim sa svojim književnim stvaralaštvom.
" Ali čemu? Možda bi odgovor trebalo potražiti u mojoj autobiografskoj knjizi Noć će biti mirna i u rečima mog poslednjeg romana: bolje nisam mogao reći. Najzad sam uspeo da nađem svoj potpun izraz.
"Romen Gari."
Pomisao o samoubistvu oduvek je proganjala Garija. U Obecanju svitanja, ispričao je da je tri puta bio u iskušenju da izvrši samoubistvo: kao dete, u Poljskoj, kao adolescent, u Nici, zatim u Africi, u besmislenom iščekivanju bitki. Njegov prijatelj Žan Belijar se sećao da mu je šezdesetih godina, jedne noći u Njujorku, Gari telefonirao i rekao da će se ubiti, ali je Belijar na vreme stigao u hotel Placa da ga spreči da se baci kroz prozor.

* Samoubistvo je jedini izlaz za one ljude kojima je glavna opruga izjedena rđom.
Pjer Drie La Rošel (1893-1945)

DANTE (Durante) ALIGIJERI
Italijanski pesnik

Umro. 14. septembra 1321. (u 56-oj god)
Uzrok: malarija ?
Mesto: Ravena (Italija)
Sahranjen: crkva Svetog Franje, u Raveni

Većina biografa tvrdi da je Dante umro od malarije. Pa ipak, Dante piše prijatelju Bokaču da je "od maja prošle godine okusio više muka nego za svih ovih pedeset godina", što bi moglo da nas navede na pomisao da se radilo o bolesti mnogo starijeg datuma nego što bi to bila malarična groznica.
Umro je u izgnanstvu, na dvoru Gvida da Polena, vlastelina iz Ravene. A kad ga je sin njegovog domaćina upitao koji bi mu zlatno životno pravilo mogao dati, navodno mu je odgovorio: "Mnogo me pitaš. Snagu i duh posveti svom vladaru i svojoj zemlji, a Bogu prepusti u ruke tajanstvene kantare srece. Svaki barjak, pod uslovom da ga ne nosi izdajnik, vodi vrlini."
Stoleće posle njegove smrti, Firenca koja ga je prognala i osudila na smrt, zatražiće da joj se preda njegov pepeo. Ali uprkos stalnim pokušajima, Ravena je to uvek odbijala.

Danteu za ljubav
U XVIII veku, u Italiji se pričalo o nekom napuljskom plemiću koji četrnaest puta izašao na dvoboj braneći mišljenje da je Dante bio veći pisac od Ariosta, i koji je, smrtno ranjen prilikom četrnaestog dvoboja, priznao da nikad nije čitao ni jednog ni drugog.

BETOVEN (Ludvig van)
Nemački kompozitor

Umro: 26. marta 1827. (u 57-oj god.)
Uzrok: ciroza jetre
Mesto: Švarcšpanijerhaus u Beču (Austrija)
Sahranjen: groblje Vering, u Beču

Ogluveo, usamljen, u novčanim neprilikama, Betoven će lako postati žrtva alkoholizma. Nekoliko puta će se ozbiljno razboleti od žutice, pa je doktor Vavruh morao da ga punktira, i svaki put bi iz njega isteklo i po nekolko litara tečnosti. Pacijent će se zbog toga s prizvukom gorčine u glasu, uporediti sa Mojsijem u pustinji. I, premda je umirao od alkoholičarske ciroze, Betoven će sebi utuviti u glavu da jedino što ga još može spasti jeste vino iz njegovog zavičaja, pa će preklinjati jednog prijatelja da mu pošalje bocu dobrog rajnskog vina. "Što pre stigne, pre ću ozdraviti!" Dana 23. marta, Vavruh će konstatovati da mu više nema spasa. I kako ga bolesnik nije mogao čuti, on mu napisa na parčetu papira da je kraj neizbežan, želeći da ga nekako pripremi za taj trenutak. Betoven je pročitao poruku "savršeno vladajući sobom, polako i odmereno", ispričaće posle lekar. "Njegovo lice se najednom preobrazi. Srdačno mi pruži ruku i ozbiljnog izraza lica mi reče: 'Pozovite sveštenika.'" Nakon toga se ispovedio i obratio prijateljima koji su se nalazili u sobi: "Plaudite, amici! Finita est comoedia" ("Plješcite, prijatelji! Komedija je gotova.") Tako je glasila rečenica kojom su se, po završetku predstave, rimski glumci obraćali publici. Nešto nakon toga, Brojning, Betovenov sluga, uđe noseći toliko željenu bocu vina, ali Betoven ne htede da ga pije: "Šteta, šteta. Prekasno..." Zatim zapade u delirijum. Od svega što je govorio, jedino su bile razumljive ove reči: "Čujete li zvono? Novi dekor." Reminiscencije na Fidelija?
Dana 26. marta, dok je napolju besnela oluja, u toj jazbini u kojoj je vladao neopisiv nered, započeće Betovenova agonija. U jednom trenutku se razleže udar groma, i Betovan ga ču. Kao da kreće sa nekom uvertirom, Betoven podiže ruku, stisnu šaku, ali odmah potom ruka pade i on izdahnu.