Monahinja Jefimija (oko 1350. - posle 1405. godine)

Despotici Jeleni, potonjoj monahinji Jefimiji, sudbina kao da je prvo darovala svu zemaljsku sreću i sve blagodeti koje jedno ljudsko biće može da poželi: bila je kći uglednog vlastelina u državi cara Dušana, kesara Vojihne. Pamtila je cara, sjaj njegove vladavine.


Sadržaj
1 Blagostanje
2 Nesreća
3 Smrt
4 Tri zapisa
5 Prva ostvarenja žena pisaca na evropskom tlu
6 Izvori
7 Vidi još
8 Spoljašnje poveznice

Blagostanje

Despotici Jeleni, potonjoj monahinji Jefimiji, sudbina kao da je prvo darovala svu zemaljsku sreću i sve blagodeti koje jedno ljudsko biće može da poželi: bila je kći uglednog vlastelina u državi cara Dušana, kesara Vojihne. Pamtila je cara, sjaj njegove vladavine (njen otac bio je u carevoj pratnji prilikom posete Svetoj Gori 1346. godine). Udala se za Uglješu Mrnjavčevića, koji se brzo uzdigao (sa bratom Vukašinom) za istinskog vladara u južnim oblastima srpskog carstva, naspram nemoćnog mladog cara Uroša i Dušanove udovice, carice Jelene potonje monahinje Jelisavete. Despot Jovan Uglješa i despotica Jelena dobili su sina; Ser (grčki Sérres), prestonicu ove južne srpske države na razvalima velikog Dušanovog carstva, Jovan Kantakuzin (vizantijski car i glavni protivnik cara Dušana) naziva "velikim i divnim gradom". Život je mladoj despotici Jeleni morao da izgleda velelepan, bogat, smislen.

Nesreća

Potom je na ovu sirotu ženu sudbina poslala sve nesreće koje mogu da zadese jedno ljudsko biće: svaku novu težu i mučniju od druge. Umro joj je otac, potom sin, dete mlađe od četiri godine ("mladi mladenac"); u boju kod Černomina (u blizini Jedrene između današnje Grčke i Turske, na polju koji Turci dan danas nazivaju "smrt Srba") 26. septembra 1371. godine poginuo je njen muž, despot Jovan Uglješa; izgubila je porodicu, posede, prihode, državu, društveni dignitet. Po običajima srednjeg veka zamonašila se (nije poznato kada), i došla u državu kneza Lazara, koji joj je pružio utočište. Od mlade vladarke postala je udovica, izbeglica prognanik: sirota monahinja. Ali ni tu nije bio kraj stradanjima: u Kosovskoj bici 1389. godine nestalo je i njenog zaštitnika, kneza Lazara. Čini se da je u deceniji posle boja njen uticaj na kneginju Milicu (supruga kneza Lazara i potonja monahinja Jevgenija) morao da bude veoma veliki: Konstantin Filozof (jedan od poslednjih "univerzalnih naučnika" preturskog pravoslavnog Balkana na dvoru sina kneza Lazara, Stefana Lazarevića; poreklom verovatno Bugarin iz Kosteneca) hvali njenu mudrost i rečitost ("va mnogih glagolanih i vešteh mudrejšija sušti"); Milica (tada već monahinja) držala je Jefimiju u svim teškim i mučnim, prelomnim državnim pitanjima (najpresudnija su bila odnos prema Turcima i suparničkoj vladarskoj porodici Vuka Brankovića, koji očigledno nije pokazao lojalnost prema kući Lazarevića posle Kosovske bitke) "kao neku kulu i pomoć". Godine 1398, u mučnoj misiji koje su preuzele dve monahinje (Jefimija i Milica-Jevgenija) da opravdaju mladog Stefana Lazarevića, budućeg despota (vladara), koji je bio na dvoru sultana Bajazita optužen za neverstvo i planiranu izdaju, posebno se istakla Jefimija. Kako je bilo ovoj umnoj ženi, sada, u ubogoj monaškoj rizi, da hoda gradom (Ser) u kome je pre skoro trideset godina bila gospodarica, i da u onim istim, nekada njenim palatama moli za milost Bajazita i Turke, koji su joj uništili zemaljski život, i sve u tom životu, može samo da se zamisli. Prema Grigoriju Camblaku (srpski monah, koji je kasnije otišao za Rusiju i tamo postao episkop) ova misija dve monahinje i udovice, pored opravdanja za Stefana Lazarevića, imala je i još jedan cilj: izmoljenje i prenos moštiju Svete Petke, iz Trnova (bivše prestonice Bugarskog carstva, koje su Turci 1393 konačno prisvojili svojoj državi) u Srbiju. Sultan je to velikodušno dopustio, videći u tome činu samo verske motive. Ali Jefimija i monahinja Jevgenija su imale nešto drugo u vidu: Sveta Petka je, naime, hrišćanska Demetra, zaštitnica zemlje, svih useva i plodova koje daje zemlja. Sebri (ili Sebari, seljački sloj u srednjevekovnoj Srbiji) u Srbiji koji su u ovim ratnim vremenima bežali sa zemlje, naglo su prestali da to čine, kada su mošti Svete Petke prispele u moravsku Srbiju. I u ovoj, naizgled potpuno verskoj akciji, vidimo mudrost nesrećne udovice despota Jovana Uglješe.

Smrt

Ne zna se kada je monahinja Jefimija umrla. Poslednji pomen o njoj nalazimo u jednoj povelji despota Stefana Lazarevića, koji je naziva despoticom (vladarkom), gospođom i majkom. Primila je veliku shimu i promenila ime u Jevpraksija: smatra se da je poslednje godine svoga života provela u manastiru Ljubostinji, zadužbini kneginje Milice, u kojoj je posle Kosovskog boja zamonašen veliki broj udovica, srpskih plemkinja, čiji se muževi nisu vratili iz ove, za Srbe najsudbonosnije bitke (predanje kaže: u toku samo jednog jedinog dana zamonašenje je tražilo tri stotine žena).

Tri zapisa

Monahinja Jefimija ostavila je tri zapisa koje danas čitamo kao poeziju i koji spadaju u najznačajnije stranice srpske srednjevekovne književnosti. To su, zapravo, "prinošenija", darovi, koji u sebi zadrže i reči koje je darodavateljka napisala.
Prva od njih, "Tuga za mladencem Uglješom", upisan je u dvostruku drvenu ikonicu, darovanu manastiru Hilandaru. U dvema sintaksičkim celinama Jefimija kazuje o svom daru - ikonici, Moljenje gospodu Isusu Hristu. obraća se Isus Hristosu i Bogorodici; u molitvenu književnost, koja je prema vizantijskoj tradiciji uvek u opštim mestima, Jefimija unosi dirljivi lični ton: smrt koju je ugledala na svojim roditeljima i na svome sinu, na onima koji su nju rodili i na onome koga je ona rodila ("na roždaših me i na roždanom ot mene mladencu") treba da je vazda podstiče na brigu o odlasku njene vlastite duše, tj. o njenoj sopstvenoj smrti; ona, međutim, ne može kao Hrišćanka da suzdrži bol zbog gubitka sina jer je na to nagoni njena vlastita materinska priroda.
Drugi Jefimijin zapis na zavesi za carske dveri (srednji deo ikonostasa), namenjen ponovo Sabornoj crkvi u Hilandaru, izvezen je "zlatnom i srebrnom žicom i svilenim koncem plave, malinove, smeđe i crne boje" (Lazar Marković). Iako se u osnovi ovaj tekst poziva na reči Simeona Novog Bogoslova i Simeona Metafrasta, Jefimija ovde s ukusom i osećanjem mere "razvija opšte lično osećanje grešnosti uobičajeno u činu pričešća" (Đorđe Trifunović); zavesa je imala funkciju upravo u okviru tog čina.
I, konačno, u vreme neposredno pred bitku kod Angore (Ankare, 1402. godine), kada su Stefan i Vuk Lazarević kao Bajazitovi vazali otišli preko mora da se bore (tada su Mongoli pod Tamerlanu ili Timur Lenk napali i porazili Turke), Jefimija je sastavila "Pohvalu knezu Lazaru". U prvom delu tog teksta, u duhu već ustanovljene postkosovske tradicije, Jefimija veliča "novog mučenika", kneza Lazara, koji je svojom smrću na bojnom polju postigao dvostruki podvig: ostavio je "propadljivu visotu zemaljskog gopsodstva" i "sjedinio se sa vojnicima nebeskog cara". "I tako dve želje postigao jesi: i zmiju ubio jesi i mučenja venac primio jesi od Boga".

U središnom delu "Pohvale", moliteljka traži od kneza da se zauzme i od Boga izmoli pomoć za svoja čeda. Jefimija navodi redom imena Svetih ratnika: Georgija, Dimitrija, Teodora Stratilata, Teodora Tirona, Merkurija i Prokopija: oni treba da budu od pomoći Lazarevim sinovima koji su sa Bajazitom krenuli u bitku protiv Timur Lenka. U poslednjem, trećem delu, Jefimija se mrtvome knezu zahvaljuje na njegovoj dobroti: on je nju, strankinju, primio i ishranjivao "izobilno"; sada ga moli da je ponovo ishrani i da utiša "buru ljutu duše i tela mojega". Strašna glad i nesreće koje su došle na Balkan sa Osmanlijama, o čemu piše neku deceniju ranije monah Isaija Srbin, pojavljuju se i u Jefinijinim rečima: motiv telesne i duševne bure, i prehranjivanja, dolazi iz uboge, gladne stvarnosti u kojoj monahinja veze svoj pokrov.

Prva ostvarenja žena pisaca na evropskom tlu

Samo su antička Grčka i Vizantija imale pesnikinje i spisateljice (Sapfo, VI vek pne., Kasija, IX vek, Ana Komnina, XII vek) (Ne računajuči Sulpiciju, rimsku pesnikinju, op. domatrios ). Jefimijina tri zapisa spadaju u prva ostvarenja žena-pisaca na evropskom tlu: Francuska će, nešto kasnije, dobiti literarnu parnakinju Jovanke Orleanke, postesu Kristinu de Pizan (1362-1430), a srednjevekovna Rusija svoju pesnikinju: kneginju Jevdokiju, udovicu kneza Dimitrija Donskog.

Izvori (Akademik mr Zvonimir Kostić, iz knjige "100 najznamenitijih Srba")
Izvor: Wikipedia