Aleksandar Ranković

General-potpukovnik Aleksandar Ranković kao načelnik OZNE za Jugoslaviju   

rođen   28. novembar, 1909
Draževac, Obrenovac, Srbija   
preminuo   20. avgust, 1983
Dubrovnik, Hrvatska, SFRJ   

1 Detinjstvo i mladost
2 Rad u Partiji
3 Robija
4 Sindikat
5 Drugi svetski rat
6 Formiranje OZNE
7 Informbiro
8 Autoput
9 Brionski plenum
10 Čistka
11 Penzionerski dani
12 Odlikovanja


Detinjstvo i mladost

Aleksandar Milivoja Ranković, u narodu poznat kao "Leka" rođen je 28. novembra 1909. u selu Draževcu kod Obrenovca. Potiče iz siromašne porodice. Rano je ostao bez oca. Osnovnu školu je završio u rodnom mestu. Kao i mnogi drugi siromašni dečaci iz njegovog kraja pošao je i on 1922. u Beograd na zanat. Teški životni uslovi pod kojima je živeo umnogome su uticali da vrlo mlad stupi u redove radničkog pokreta. Tome su doprineli i neki radnici koji su radili u istoj radionici s njim,a koji su, u vreme kada je Komunistička Partija bila ilegalna, donosili i skrivali u radnji naprednu političku literaturu i publikacije koje je Ranković krišom čitao. Kao petnaestogodišnji mladić upisao se 1924. godine u članstvo sindikata. Marljiv i predan u radu ubrzo je postao i jedan od rukovodilaca naprednog omladinskog pokreta. Početkom 1925. godine, kada je postao kalfa, aktivno je sarađivao u upravi sekcije abadžiskih radnika. Dve godine kasnije, 1927, bio je član prodružnice svih krojačkih i tekstilnih radnika. Tu je upoznao svoju buduću suprugu, Anđu, koja je isto bila aktivna u radničkom pokretu. Iste godine, Aleksandar Ranković je primljen u članstvo Saveza komunističke omladine Jugoslavije, a ubrzo posle toga je postao sekretar Mesnog komiteta SKOJ-a za Beograd.


Rad u Partiji

Godine 1928.kada je primljen u Partiju, Ranković je postao sekretar Pokrajinskog komiteta SKOJ-a za Srbiju. Šestojanuarska diktatura i teror tadašnjeg režima nisu zaustavili njegovu revolucionarnu delatnost. Iako dosta mlad, kroz omladinski revolucionarni pokret Srbije poveo je borbu protiv režima. Kao rukovodilac PK SKOJ-a izdao je letak koji je rasturan po Beogradu i Zemunu. Štampanje je organizovao u jednoj ilegalnoj partijskoj štampariji. U vreme kada su leci štampani, uhvaćen je jedan od saradnika, koji je pod batinama priznao policiji i odao aktiviste, među njima i Rankovića. Tada je policija počela da ga traži. Uhvaćen je u Beogradu jednom ilegalanom stanu. To je bilo njegovo prvo hapšenje.


Robija

Proces "Rankoviću" bio je jedan od prvih procesa protiv političkih neistomišljenika za vreme šestojanuarske diktature. U Glavnjači, u koju je odveden, batinan je i mučen najsvirepijim metodama. Njegovo držanje pred policijom je sačuvalo skojevsku organizaciju u Srbiji, od daljih provala. Sud za zaštitu države ga je osudio na 6 godina robije koju je izdržavao u zatvorima u Sremskoj Mitrovici i Lepoglavi. U Mitrovačkoj tamnici i Lepoglavi Ranković je radio na obrazovanju mladih komunista i na širenju revolucionarnih ideja. Učestvovao u organizovanju borbe političkih osuđenika protiv policijskog režima u zatvoru.


Sindikat

Sa robije se vratio početkom 1935 godine. Iste godine otišao je na otsluženje vojnog roka. Međutim, ni tada ga nisu ostavljali na miru, već su ga maltretirali na razne načine. Po otsluženju vojnog roka došao je u Beograd i radio u radničkom pokretu Srbije. Preko sindikalnih organizacija oživeo je rad Partije u preduzećima. Jedno vreme bio je izabran za sindikalnog funkcionera. Njegova preciznost u radu, oštrina zapažanja i požrtvovanost uzdigli su ga do jednog od istaknutih rukovodilaca radničkog pokreta Jugoslavije.

Godine 1936.postao je član Pokrajinskog Komiteta KPJ za Srbiju, a 1937. član Politbiroa CK KPJ. Stalno pod prismotrom policije, januara 1939 godine prelazi u ilegalnost. U ilegalnosti je radio pod imenom "Marko". Maja iste godine Ranković je učestvovao na Zemaljskom savetovanju komunista Jugoslavije, u Sloveniji ispod Šmartne Gore, koje je imalo poseban značaj za stabilizaciju Partije, koju su potresale sektaške borbe. Nešto kasnije učestvovao je i na Petoj zemaljskoj konferenciji KPJ u Zagrebu. Tada je izabran u najviši organ KPJ - Politbiro Centralnog komiteta.


Drugi svetski rat

Za vreme napada Nemačke na Jugoslaviju i za vreme bombardovanja Beograda, Ranković se nalazio u Zagrebu. Posle plenuma CK KPJ došao je u Beograd i tu mu je, u centru borbe protiv okupatora, poveren rad na organizaciji ustanka. Krajem jula 1941. godine, u času kada je organizovao dizanje beogradske radiostanice u vazduh, pao je u ruke policiji. Pred svoje hapšenje, Ranković je lično radio na formiranju udarne grupe od 50 ljudi koja bi imala zadatak da iz bolnice izvuče ilegalca Matu Vidakovića. Posle hapšenja, Ranković je odveden u Gestapo i tu je mučen. Agenti su uspeli da mu pronađu koncept proglasa CK s korekturama Tita i koncept proglasa Mesnog Komiteta. Posle batina, onesvešćen, prenet je u bolnicu. kada je došao sebi i dalje je simulirao nesvesticu i lošije stanje nego što je bilo. Spasavanje iz bolnice su organizovali Spasenija Babović i Đuro Strugar. Posle kratke pucnjave, drugovi su Rankovića u pidžami izveli iz bolnice. Akciju evakuacije su potpomagali beogradski ilegalci koji su štitili odstupnicu.

Vladimir Bakarić,Ivan Milutinović,Edvard Kardelj,Tito,Aleksandar Ranković,Sreten Žujović-Crni i Svetozar Vukmanović-Tempo u pećini kod Drvara

Po oslobađanju iz bolnice, Ranković je još neko vreme ostao u Beogradu. Održavao je veze sa partijskim organizacijama i partizanskim odredima u Srbiji. Posle vojnopolitičkog savetovanja u Stolicama prešao je na oslobođenu teritoriju i sa Vrhovnim štabom u Užice i kretao se dalje sa štabom sve do pobede NOV-a. U Bihaću, je dobio vest da mu je supruga poginula kod Gackog.Anđa Ranković je posthumno proglašena za narodnog heroja.

U toku narodnooslobodilačke borbe, kao član Vrhovnog štaba NOV i POJ i kao organizacioni sekretar KPJ, Aleksandar Ranković je jedan od najbližih Titovih saradnika. Neiscrpna radna energija, visoke organizatorske sposobnosti, iskustvo starog revolucionara, beskompromisnost izdigli su ga do visokog rukovodioca Narodnooslobodilačkog rata. Učestvovao je u donošenju svih najvažnijih odluka o vođenju rata i Revolucije. Bio je član najvažnijih vojnih i političkih organa jugoslovenskog oslobodilačkog pokreta; član AVNOJ-a, potpredsednik ASNOS-a, poslanik Privremene i Ustavotvorne skupštine Demokratke Federativne Jugoslavije.


Formiranje OZNE

Po formiranju Odeljenja za zaštitu naroda (OZNA) na Visu, 13.maja 1944.postavljen je za načelnika OZNE za Jugoslaviju. Na zasedanju Velike antifašističke skupštine narodnog oslobođenja Srbije, iz novembra 1944 godine u Beogradu izabran je za narodnog poslanika i za prvog potpredsednika Narodne skupštine NR Srbije prvog i drugog saziva. Kao prvi zamenik maršala Tita, u njegovom odsustvu izdao naređenje za proboj Sremskog fronta 1945. koji je posledicu imao najveće gubitke u borbama.

Maršal Tito i Aleksandar Ranković na smotri jedinica Jugoslovenske Armije po oslobođenju Beograda 1944.godine

Posle donošenja Ustava, početkom 1946. postao ministar unutrašnjih poslova FNRJ. Ovu dužnost je vršio sve do smene sa tog mesta u julu 1966.

Kao ministar unutrašnjih poslova, u svom ekspozeu o radu Odeljenja za zaštitu naroda, pred Narodnom Skupštinom, 24.marta 1946 obznanio je da je uhvaćen Draža Mihailović. Aleksandar Ranković je bitno doprineo na jačanju bezbednosti posleratne Jugoslavije. Veoma mnogo je doprineo jačanju i razvijanju organa zaštite naroda, koji su uspešno i brzo likvidirali preostale neprijatelje (četnike, ustaše, rupnikovce...).


Informbiro

Za vreme početka borbe sa Informbiroom, Ranković ostaje veran svojoj Partiji i Titu. Na Petom Kongresu KPJ, Aleksandar Ranković je podneo "Izveštaj o organizacionom radu" gde je najvažniji deo Rankovićevog izlaganja bio vezan za rad Partijske organizacije u Jugoslovenskoj Armiji. Pre nego što je završio svoje izlaganje, Ranković se osvrnuo na antipartijski rad Sretena Žujovića i Andrije Hebranga. Napomenuo da su obojica pokušala da razbiju KPJ, pa su zato isključeni iz Partije i protiv njih je povedena istraga. To je bila klasična metoda Titovog obračuna sa onima koji su „skretali“ sa njegovog puta. Uvek bi isturio drugog da govori o ljudima koje treba isključiti iz Partije, kazniti, uhapsiti.

Aleksandar Ranković i službe kojima je rukovodio su imale pune ruke posla u vreme borbe sa Kominformom. Dve rezolucije Informbiroa, juna 1948. i novembra 1949. nisu pokolebale vrh Partije. U borbi za izolaciju simpatizera Informbiroa učinjene su se velike greške, jer su hapšenja bila masovna, bez kriterijuma, dokaza, Suda. Dovoljno je bilo pokazati prstom. Na glasine da se u zatvorima postupa zverski Ranković je krenuo u obilazak zatvora da se uveri kakvo stanje vlada u zatvorima za političke zatvorenike. Naredio je da se stanje poboljša, da se obustave bojkoti i maltretiranje zatvorenika, da se zatvorski prostor za osuđenika poveća, hrana poboljša, kao i da se dopuste paketi od kuća.

Najsuroviji uslovi, za političke zatvorenike, su bili na na Golom otoku. Tu je bila izolovana navodno najaktivnija Staljinova „peta kolona“. Većinom su bili komunisti optuženi da su agenti NKVD-a, Staljinove pristalice i propagatori Informbiroa. Rankoviću su stizali alarmantni izveštaji te odobrio je posetu Dobrice Ćosića Golom otoku i njegov izveštaj Rankoviću su bili inicijalna kapisla da Ranković poseti Goli. Takođe i lekarski izveštaji pukovnika Jovana Bjelića koji je posetio Otok. Veliki broj ljudi je umro od distrofije, samoubistva ili od neizdrživog rada. Na Otoku se pojavila i epidemija tifusa, koja je odnela još ljudskih života.

Aleksandar Ranković je posetio Goli Otok avgusta 1951. gde su ga Golootočani sačekali sa povicima „Marko-Tito!“. Naravno, ovo nije bilo spontano. Činjenica je da se Ranković zgrozio onime što je video na Golom otoku, pa je i njegov govor logorašima bio optimistički u smislu "svi ćete se vi vratiti svojim kućama". Posle Rankovićeve posete stanje se znatno poboljšalo.

Kasnije je bio podpredsednik Savezne vlade. Na svim izborima za saveznu narodnu skupštinu biran je za poslanika. Na partijskim kongresima, Petom (1948) i Šestom (1952), ponovo je biran za člana politbiroa, odnosno člana izvršnog komiteta CK Saveza komunista Jugoslavije.

Od 1956. postaje podpredsednik Saveznog izvršnog veća i predsednik Odbora za unutrašnju politiku, član Sekretarijata Izvršnog komiteta CK SKJ, član Saveza komunista Srbije,član predsedništva Saveznog odbora Socijalističkog saveza radnih naroda Jugoslavije.


Autoput

1963. je pustio u rad autoput „Bratstvo-Jedinstvo“ koji je vodio od Slovenije preko Hrvatske i Srbije do Makedonije. Iako se zvao autoput, dobrim delom taj put nije ispunjavao kriterijume za autoput. No, u to vreme to je bio veliki napredak. Autoput su gradile omladinske brigade iz cele Jugoslavije.


Brionski plenum

Njegova uspešna aktivnost je tekla sve do, 1966. Navodno Tito je otkrio uređaje za prisluškivanje u svojoj rezidenciji u Užičkoj br.15 u Beogradu, i to u svom radnom kabinetu i u sobi svoje supruge. Ko je tačno pronašao te uređaje i na koji način, takođe nikada nije obelodanjeno. Tito je odmah izvestio politički i vojni vrh da je on prisluškivan i da je za to kriva Služba Državne Bezbednosti (UDBA) i njen prvi čovek Aleksandar Ranković. Napravljena je odmah komisija koja će ispitati slučaj. Tako se u zemlji stvorila poznata „afera Ranković“, ili „afera prisluškivanja“. Predsednik Komisije Izvršnog komiteta CK SKJ Krste Crvenkovski je saopštio da je zaista prisluškivanja maršalovog kabineta bilo. Tito je zakazao sednicu IK je održana 16.jula 1966. Tito je na kraju sednice zakazao Brionski plenum gde će se razmrsiti „afera Ranković“. Atmosfera uoči početka IV brionskog plenuma bila je mučna i napeta. Plenum je imao zadatak da raspravlja o ozvučavanju i prisluškivanju funkcionera, zloupotrebe i deformacije UDB-e. Članovi CK doputovali su na Brione 30.juna, da bi se plenum održao već sutradan. Okrivljeni Aleksandar Ranković se pojavio na Brionima. Tito ga nije želeo pogledati u oči. Pod velikim pritiskom Rankoviću je naglo pozlilo, a lekar je ustanovio blagi infarkt. Sednica IV.Brionskog Plenuma je počela 1. jula 1966. u hotelu „Istra“ na Brionima.

Aleksandar Ranković je već ranije podneo ostavku na funkciju člana CK SKJ i Izvršnog komiteta. Na zasedanju i pre donošenja bilo kakvih zaključaka je bio izolovan od ostalih drugova. Niko mu nije prilazio, tako da je on stajao sam. Sednicu je otvorio Tito, da bi se posle pročitao zvanični izveštaj Istražne komisije u slučaju Rankovića. Ranković je govorio vrlo malo. Delovao je konfuzno, zbunjeno i nije se branio. Posle iscrpne rasprave Plenum je doneo odluku da se odmah priđe reorganizaciji organa državne bezbednosti kako bi se ona prilagodila nastalim promenama u celokupnom društvu i sistemu samoupravljanja, da se Svetislav Stefanović, ministar unutrašnjih poslova Srbije, isključi iz CK SKJ i da se razreši dužnosti člana Saveznog izvršnog veća, da se prihvati ostavka Aleksandra Rankovića na funkciju člana CK SKJ i Izvršnog komiteta CK i prihvata se da podnese ostavku Saveznoj skupštini na funkciju potpredsednika Republike, jer je njegova politička odgovornost za rad organa državne bezbednosti takva da na ovim funkcijama više ne može ostati.

Nešto kasnije, na sednici CK SKS 15. septembra 1966. na predlog Spasenije-Cane Babović, iste one koja ga je 1941. spašavala iz bolnice, Plenum je odlučio da predloži Centralnom komitetu SKJ da Aleksandra Rankovića isključi iz Saveza komunista. Aleksandar Ranković je početkom oktobra 1966. isključen i iz Saveza komunista Jugoslavije.


Čistka

Posle Brionskog plenuma koji je i držan podalje od Srbije iz bezbedonosnih razloga, nastupila je "seča" (smena, prevremeno penzionisanje pa i hapšenje) najkvalitenijih kadrova za koje se sumnjalo da su simpatizeri Rankovića.Tako su u istoriju otišli: Svetislav Stefanović Ćeća, Vojin Lukić, Slobodan Krstić, general Milan Žeželj, general Miloje Milojević i mnogi drugi simpatizeri Rankovića. Najviše se "čistka" odnosila na službenike srpske nacionalnosti, te razne službe bezbednosti, koje je objedinjavao Ranković, se godinama nisu povratile od te akcije.


Penzionerski dani

Ranković je bio poznat kao veoma pošten čovek bez obzira na vlast koju je imao i posao kojim se dugo godina bavio posle rata (ministarstvo unutrašnjih poslova). Posle Brionskog Plenuma Aleksandar Ranković se definitivno povukao iz javnog života. Živeći daleko od nekadašnjih drugova, posvetio se svojim "dnevničkim zabeleškama", koje su posle njegove smrti bile objavljene. Zbog lošeg zdravstvenog stanja Rankoviću je preporučen oporavak na moru.

U noći između 19 i 20. avgusta, Rankoviću je naglo pozlilo. Nalazio se na hotelskoj terasi kada je imao novi srčani udar. Kada je doktor stigao posle ponoći konstatovao je trenutnu smrt.

Kada se dočulo za Lekinu smrt, mnoštvo naroda je počeo da se okuplja oko njegove starinske kuće u Draževcima. Prvobitno je bilo planirano da se sahrana obavi na ovom mestu po prenosu kovčega iz Dubrovnika u Beograd. Tome se energično suprostavio genaral Sreten Kostić i rekao je da je Rankoviću mesto u "Aleji velikana" na Novom Groblju u Beogradu. Međutim, kada se organizovala sahrana na Novom groblju u Beogradu, izostao je počasni vod. Tako je Leka spušten u raku kao da nikada nije bio borac. Naročito su upečatljive reči njegove žene Slavke koja je rekla da se u jednom trenutku počelo zviždati na govor jednog člana SUBNOR-a da Leka nije 1966. našao svoj put. Veliku počast Aleksandru Rankoviću trebao je odati i Vojin Lukić, ali ga je policija sprečila.Na sahrani Aleksandra Rankovića spontano je prisustvovalo oko 100.000 ljudi, što govori o njegovom ugledu i popularnosti. Takvu sahranu osim one posle Titove i Đinđićeve smrti, Beograd skoro da nije ni imao.


Odlikovanja

Aleksandar Ranković je odlikovan oredenima:
Junaka socijalističkog rada,
Narodnog oslobođenja,
Partizanske zvezde,
Zasluge za narod,
Bratstva i jedinstva I reda i
Orden za hrabrost.
Orden zlatne lente
Za narodnog heroja je proglašen 4. jula 1945.

Posle tragične smrti svoje prve žene Anđe Ranković, posle rata se po drugi put oženio Slavkom Ranković. Imao je dva sina:Slobodana i Miroslava. Njegova unuka Anja Ranković je ugledni novinar i voditelj na televiziji.


Bibliografija

Vojin Lukić, "Sećanja i Saznanja-Aleksandar Ranković i brionski plenum",Titograd, 1989. Zbornik Narodnih heroja Jugoslavije,Beograd, 1960.

Izvor: Wikipedia

Inace njega su obilazili drugovi i u razgovoru je uvek isticao da druga Tita jako postuje kao i njegovu odluku o sklanjanju. Inace vecina njih je bila postena- recimo na Tita se licno nista nije vodilo i nista nije imao. Cak i onaj prsten veliki na ruci je bio vlasnistvo Federacije...

Tipicna Srpska komunjara koja je mrcvarila rodjeni narod na ustrb partije

Kako je on cistio Siptare na Kosovu....

Човек у кога се много полагало. . .  Испоставило се да је био још један српски мит/заблуда.

Drug Marko i Krcun...kada su završili partijski posao sa svojim narodom,bili su škartirani.
To ukazuje na njihove zablude,kojima su ostali verni do smrti,što jedino poštujem kod njih.
Djilas se,na primer,pokajao i odbacio svoje zablude,ali kao disident,bez ičega,a dok je bio na vlasti,preterano je uživao u pogodnostima koje ona pruža.Postoje sela oko Andrijevice(njegov rodni kraj)gde nije smeo ni da priviri,zbog krvne osvete.
Sve u svemu,bolje bi nam bilo bez njih.

И Ето. Прође педесет година "комунизма" да би напокон скапирали како није био рјешење.

Kultura sećanja – Aleksandar Ranković i njegovo vreme >



Odani partijski vojnik

ivan ivanji

Zaista je apsurdno da isti oni, koji se zgražavaju nad "zločinima" Udbe i Ozne, istovremeno veličaju njihovog organizatora i šefa Aleksandra Rankovića. Jednako je glupo da oni koji u Golom otoku vide simbol zverstava Titove Jugoslavije, idealizuju Rankovića, pa valjda je jasna, ako ništa drugo, a onda odgovornost šefa tajnih službi za sve što se u tom logoru i oko njega događalo. A prosto naprosto laže onaj ko o ubeđenom Jugoslovenu i komunisti govori kao o nekakvom tobožnjem "srpskom patrioti", da ne kažem nacionalisti

Aleksandra Rankovića sam prvi put video leta 1958. godine u Sloveniji na "Omladinskoj saveznoj radnoj akciji izgradnje autoputa Bratstvo-Jedinstvo Zagreb–Ljubljana". Namerno pišem celo "ime i prezime" tog jednogodišnjeg izvođenja građevinskih radova i zabave momaka i devojaka iz cele zemlje, ne bih li time donekle dočarao tadašnje frazersko vreme. Ali, odmah da kažem, ta godina je slučajno za mene bila jedna od najlepših u životu. Izdavali smo nedeljni list "Mladost na autoputu", ja sam bio glavni urednik, stanovao u starom, za nas renoviranom zamku iz XIII. veka na otoku reke Krke kraj sela Otočec ob Krke, spavao i budio se uz neprekidni žubor te bistre vode i cvrkut ptica, vozio službeni motocikl ne samo "duž trase", nego jedanput nedeljno u Ljubljanu na prelom, a u toku leta nekoliko puta do mora, do Portoroža, imao 29 godina i od februara do decembra bio u prirodi i posmatrao kako se šume i planine menjaju u ritmu promena godišnjih doba. Samo što ovde nije o tome reč.

Omladincima u posetu stiže Tito. Baš kad je trebalo da izađe iz automobila da se pozdravi i porazgovara sa brigadirima, počinje pljusak. Nad njim, naravno, neko drži kišobran, dodali su mu i kišnu kabanicu. Brigadiri kisnu, a on se setio i pita:

"A gde je Marko?"

Ja kisnem tik uz njega kao novinar koji piše reportažu i čujem kako prenose pitanje duž kolone:

"Gde je drug Marko?"

"Gde je drug Ranković?"

"Gde je drug potpredsednik?"

Tito se i dalje brine i pita:

"Da li Marko ima kabanicu?"

U to se iz velikog mercedesa oglasi Ranković i dovikuje:

"Ne treba mi kabanica, sedim u kolima, ako predsednik mora da kisne, potpredsednik ne mora!"

Nažalost, nisam ga bliže upoznao. Prevodio sam za gotovo sve tada vodeće političke ličnosti Jugoslavije, za njega nikada, koliko se sećam on nije održavao lične, državničke ili partijske veze sa partnerima sa nemačkog govornog područja. Viđao sam ga na prijemima, na kongresima, stekao sam utisak da je izrazito nefotogeničan, jer mi se činio mnogo zgodnijim, elegantnijim, nego na slikama na kojima uvek deluje kruto. Možda samo uzdržano.

KOMUNISTA I JUGOSLOVEN: Ranković je bio beskrajno disciplinovani vojnik svoje partije. Izgovaram to s poštovanjem: bio je komunista. Tu vrstu poštovanja po mom mišljenju zaslužuje i od onih, koji to nikako nisu, jer je bio odan svojoj ideji. Bez pogovora. Verovao je u frazu koju smo nazivali "demokratski centralizam": Možeš da diskutuješ koliko god hoćeš, ali kad "forum" donese odluku, tvoje je da slušaš.

Ja upravo zbog toga pozdravljam što je dostojno obeležena tridesetogodišnjica njegove smrti. Likovi kao on zaslužuju pažnju potomaka, nema takvih previše u istoriji.

Međutim, ja sam zapanjen šta je tim povodom sve rečeno. Prebacivanje mrtvog Aleksandra Rankovića u tabor srpskih nacionalista počelo je, doduše, već masovnim učešćem građanstva na njegovoj sahrani. Meni se, ipak, čini da je reč o velikom nesporazumu, ako ne o velikoj obmani i laži.

Predsednik vlade Srbije Ivica Dačić je o svakako diskutabilnoj "aferi Ranković", o njegovom smenjivanju sa svih funkcija na "brionskom plenumu" 1. jula 1966, govorio kao o začetku antisrpske politike. Dačić je, naravno, dovoljno mudar da nijednom rečju samom Rankoviću ne imputira da je bio srpski nacionalista, ali vešto je sve stavio u kontekst kao da jeste, kao da je on bio oličenje, ili čak vođa srpskog "patriotizma", da ne kažem nacionalizma. Međutim, ako je iko pored toga što je bio komunista bio pre svega i ubeđeni Jugosloven, to je bio baš Aleksandar Ranković, što se vidi u svakom njegovom govoru, svakoj javnoj izjavi, ali i privatnom životu: Posle rata oženio se Slovenkom (prva žena mu je poginula u ratu), godišnje odmore provodio je i dok je bio na vlasti u Sloveniji i Hrvatskoj, kuću je kupio na Lapadu kraj Dubrovnika gde je i umro. Njegova žena, Slavka (zapravo Ladislava), bila je iz sela Zagrada kod Novog Mesta, to je sasvim blizu "mog" Otočca ob Krke i mogu da tvrdim da su ga Slovenci tamo smatrali za "svog zeta".

Uostalom, njegov bliski saradnik Jovo Kapičić, na pitanje da li je Ranković bio nacionalista odgovorio je:

"Ne, bio je komunista."

Ja sam uveren da nijedan pripadnik one generacije jugoslovenskih političkih prvaka posle Drugog svetskog rata – Tito, Ranković, Kardelj, Đilas, Koliševski, Pijade, Kidrič, Stambolić, Nešković i tako redom – nije bio nacionalista, da nije čak ni razmišljao o bilo kakvoj nacionalnoj pripadnosti. Bili su iskreni i ubeđeni internacionalisti.

MIKROFONI U TITOVOJ SPAVAĆOJ SOBI: Da li je neko zaista postavio mikrofone u Titovu spavaću sobu? Ne znam, ali čak ni to ne bih isključio. Osam godina kasnije će niko manji od predsednika SAD, Ričard Nikson, da se spotakne preko žica i magnetofonskih traka vezanih za mikrofone koji su po njegovom naređenju postavljani u hotelu Votergejt u Vašingtonu. Na kraju je na neki način prisluškivao samoga sebe i tako ušao u istoriju kao predsednik koji je jedva izbegao zatvor. Suđenja ga je spaslo što je njegov naslednik Ford za taj slučaj izrekao aboliciju. Baš tako je i Tito za Rankovića izrekao aboliciju. Zbog toga Aleksandar Ranković formalno sudski ne može da bude rehabilitovan, jer je tim predsedničkim činom unapred uklonjena i sama mogućnost da se krivično goni, optuženi je oslobođen svake krivice kao da ništa inkriminisano nikad nije postojalo.

Ja mislim da je pad Rankovića usledio zbog nečeg drugog, zbog njegovog insistiranja na centralizovanoj, jedinstvenoj Jugoslaviji, znači, baš suprotno od svakog isticanja nacionalizma po republikama on se u ime jugoslovenskog zajedništva zalaže protiv takve uskogrudosti. To jasno objašnjava Latinka Perović:

"Ranković je zagovornik centralizovane Jugoslavije, monopartijskog sistema. On, kao ni Tito, nije zamišljao Jugoslaviju drugačije nego kao jednopartijsku, centralizovanu državu, koja podrazumeva manja prava republika. Naravno, važno je da je on, uz tu svoju koncepciju, raspolagao moćnim instrumentima. On je bio organizacioni sekretar partije, to je ključna uloga u partiji, u kadrovskoj politici i svemu drugom, a osim toga, on je bio višegodišnji šef tajnih službi. To su tajne službe koje su likvidirale kvislinge posle rata, učestvovale u progonu informbiroa, za njega se to vezivalo..."

Dodatni uzrok za njegovo smenjivanje mogao je da bude i prijem koji mu je SSSR priredio kao da je Titov naslednik.

Aleksandar Ranković dugo je bio ne samo najbliži Titov saradnik, nego i najintimniji drug, to dokazuje i da mu je bio kum na venčanju sa Jovankom Budisavljević.

SMRTNE PRESUDE I GOLI OTOK: Ja ne mogu na osnovu istorijski verifikovanih podataka i služeći se verodostojnim argumentima da utvrdim za koliko je smrti Aleksandar Ranković odgovoran u obračunu sa stvarnim ili navodnim saradnicima okupatora posle rata, koja je njegova uloga u organizaciji i pogonu Golog otoka – ako nije kriv, odgovoran svakako jeste – ali želim da ukažem na ponešto, što mi se čini krajnje apsurdnim.

Hajde da se podsetimo. Aleksandar Ranković je 13. maja 1944. godine postavljen za načelnika novoosnovane Ozne. On ju je organizovao, svakako po sovjetskom uzoru, jer drugog nije imao, i rukovodio je jugoslovenskim tajnim službama sve do svog pada. Znači, za sve za šta neko okrivljuje Oznu, a posle nje Udbu, on je odgovoran. Apsurdno je osuđivati te organizacije i njihove postupke, a slaviti Rankovića gotovo kao sveca.

Upravo oni, koji tvrde da je "cvet srpske inteligencije" ubijen po kratkom postupku ili poslat na Sremski front da bi tamo izginuo, sada u Aleksandru Rankoviću vide perjanicu pozitivnog srpstva. Međutim, baš je on bio na čelu aparata koji je u ime revolucije vršio odmazde posle pobede u Drugom svetskom ratu i baš on lično je izdao naređenje za proboj Sremskog fronta. Tačno je, naravno, da su posle oslobođenja Srbije i Beograda mobilisane generacije sposobne da vode rat i bačene u završne borbe protiv Nemaca, ali setimo se da su sve, ama baš sve države koje su učestvovale u tom ratu – pa i Sjedinjene Američke Države, i Kanada, i Australija i Novi Zeland – mobilisale te iste generacije i slale ih na bojišta protiv fašističkih sila, pa kako ratnička Srbija ne bi svoje mladiće? A da nije, Jugoslavija bi sve do pada Berlinskog zida živela kao Mađarska, Rumunija, Bugarska. Da li oni koji kritikuju NOB žale za tim?

Za mene je neshvatljivo i što na užase "administrativnog upućivanja na društveno-korisni rad" – opet jedna fraza iz onog vremena, tako se nazivalo slanje na Goli otok i u druge surove logore – danas možda najviše ukazuju antikomunisti. Titovi komunisti su proganjali "još mnogo gore" staljinističke komuniste, zar ne? Nekoliko bivših osuđenika sa Golog otoka opisalo je skandiranje "Marko – Tito!" kada je Ranković lično posetio to tužno, kamenito ostrvo na Jadranu. I opet iznosim svoje mišljenje da je nemoguće osuđivati način obračuna sa stvarnim ili nabeđenim "informbirovcima" i tražiti istovremeno neki svoj ideal u liku i delu Aleksandra Rankovića.

Da sred ovih svojih napora da pišem objektivno ne sakrijem svoj stav: valja poštovati Aleksandra Rankovića – i Tita i Đilasa i Kardelja – uprkos svemu što za njihove vlasti nije bilo idealno. Za mene je pozitivno u njihovom delovanju, njihovoj politici, Jugoslaviji na čijem su čelu stajali duže ili kraće vreme, daleko izraženije, nego što je negativno.

Istoričar Nikola Samardžić za Radio Slobodna Evropa tvrdi da smena Rankovića nema nikakve veze sa nekakvom antisrpskom politikom. Navodim, iako mislim da preteruje:

"Rankovićeva smena bila je zapravo jedan od reformskih pokušaja tadašnje administracije – u pitanju su bile ustavne reforme 1963. i privredna reforma 1965. godine. Konačno, likvidacija te zloglasne službe i penzionisanje hiljade plaćenih ubica 1966. godine, uvod je u period od 1965. do 1972. godine, koji je bio veoma prosperitetan. Netačno je da smena Rankovića ima bilo kakve veze sa Ustavom iz 1974. godine, jer je Tito promenio svoju politiku smenom rukovodstava u Hrvatskoj, Srbiji i Sloveniji 1971. i 1972. kada je zauzeo prosovjetski kurs, dakle, kada je donosio Ustav iz 1974. Tito je bio politički ponovo bliži Rankoviću, pa i danas Dačiću..."

U pogledu "hiljade plaćenih ubica" i još u nečemu nikako se ne slažem sa profesorom, čak ne razumem na koga misli, ali verujem da ga je vredelo citirati.

STROGI MORALISTA: Aleksandar Ranković ne samo da je bio porodičan čovek nego je u svojstvu organizacionog sekretara partije insistirao na strogom, sa današnjeg stanovišta rekao bih prevaziđenom moralu. Simpatični, a tada veoma mladoliki Mika Tripalo je likom podsećao na Džejmsa Dina, bio je sekretar CK Narodne omladine (predsednik je bio Milijan Neoričić), zaljubio se u zgodnu, mladu devojku i – ako je verovati ogovaranjima u nekim "našim krugovima" – planirao da se razvede. Ranković ga je tada pozvao i rekao mu da ne računa na političku karijeru ako napusti porodicu. Koliko ja znam, Miki je karijera bila važnija od ljubavi. Tada sam se prvi, ne i poslednji put, razočarao u njega.

Međutim, moj pokojni prijatelj Miša Radojević ispričao mi je da je u svojstvu jugoslovenskog konzula u Hamburgu, Rankovića, koji je i to čudo hteo da vidi svojim očima, vodio u čuvenu kuplerajsku četvrt Sankt Pauli. Tamo se prostitutke nude sedeći u izlozima, ali i špartajući ulicama. Prišla im je zgodna, mlada dama i započela pregovore, a Ranković se na kraju izvinio:

"Žao mi je, draga moja, ali stegao me je išijas, večeras ne mogu..."

Naravno da nije ni pomišljao da se upusti u taj vid razonode.

JERETIČKA PRIČA: Mogu da potvrdim da smo se mi, mladi pisci, početkom pedesetih godina mnogo više bojali strogog šefa agitpropa, boga ideologije Milovana Đilasa, nego "dobroćudnog" rukovodioca policije i svih tajnih službi Aleksandra Rankovića. Branko Ćopić je 22. avgusta 1950. u "Književnim novinama" objavio "Jeretičku priču" u kojoj je satirično uzeo na zub krug ljudi koji je Milovan Đilas kasnije nazvao "novom klasom". On opisuje "oveću vilu sa svih strana ograđenu zidovima, otvorenu samo prema moru" u kojoj letuju ministar, pomoćnik ministra, general, svastika i druge, kako pisac doslovno kaže, "zvjerke", a nedaleko na "velikoj plaži" narod. Autor kritikuje i ruga se onima koji su se "odvojili od naroda". Kogod je tada bio "insajder" prepoznavao je vilu "Šeherezadu" u Dubrovniku.

Ja sam tada bio sekretar generalnog sekretara Saveza književnika Jugoslavije Čedomira Minderovića, pa načuo ponešto. Protiv Ćopića diskutovalo se i na našoj osnovnoj organizaciji Saveza komunista pri Savezu književnika, ako se ne varam sekretar bejaše Skender Kulenović, a Vasko Popa me ispod stola šutirao u cevanicu da ne bih rekao "neku glupost", jer Đilas je Branka hteo da hapsi. Branko Ćopić se u pismu Veljku Vlahoviću uplašeno žali: "Kao da i Đido od mene diže ruke..." Ali, Ranković je bio protiv toga. Najzad je sam Tito presudio govorom održanim drugim povodom, na nekom kongresu A-Ef-Žea u Zagrebu (za one koji se ne sećaju mog vremena i njegovog jezika, tako se zvao "Antifašistički front žena"), u kome je onako uzgred rekao: "...mi naravno nećemo hapsiti jednog Branka Ćopića, ali neka on pazi šta piše!" Slično kao mnogo kasnije De Gol o Sartru. Slučajno sam istog dana kada je to objavljeno sreo Branka na ulici i pitao ga šta ima da kaže. Odgovorio je:

"Ja sam sad najbezbedniji čovek u celoj Jugoslaviji!"

"Kako to?", pitao sam začuđeno.

"Pa, kome drugom je maršal obećao da ga neće hapsiti?"

VOĐE REVOLUCIJE: U to vreme se u jednom dahu govorilo: Tito – Ranković – Kardelj – Đilas. Plakati sa njihovim velikim slikama nosili su se na čelu brojnih parada i sletova. Milovan Đilas je smenjen sa svih dužnosti 17. januara 1954, Ranković na Brionima dvanaest godina posle toga. Đilas je nastavio sa svojom političkom aktivnošću pišući knjige, članke, bio sagovornik mnogih zapadnih medija, pa je osuđen na dugogodišnju kaznu zatvora i najzad postao najpoznatiji "disident" na svetu. Ranković se disciplinovano primirio i više nikada nije nastupao javno. To je ta ogromna razlika između dvojice ranijih istomišljenika, bliskih drugova, rukovodilaca Komunističke partije i onog što smo nazivali, pa da opet navedem naziv iz "onijeh vremena": "Narodnooslobodilačkog pokreta i socijalističke revolucije."

Negde krajem pedesetih godina dobio sam poziv za vojnu vežbu. Kao rezervni potporučnik morao sam da zamenim nekog komandira voda garde koji je otišao na godišnji odmor. U okviru "političke nastave" pokazivao sam "svojim vojnicima" slike Tita, Rankovića, Kardelja i Đilasa koji su ukrašavali zidove. Tita su naravno prepoznavali, ali ostale... Ti momci su se bukvalno preznojavali razmišljajući ko je ko na tim uramljenim fotografijama, ali su minobacač od 82 milimetra uzbrdo u trku nosili kao da je jastuče punjeno paperjem.

KARDELJ NIJE DOŠAO: Po kome će Beograd krstiti neku svoju ulicu, po Milovanu Đilasu ili Aleksandru Rankoviću? Da mene pitaju, časna reč ne znam šta bih preporučio, u tom pogledu mi je ideal Njujork sa svojim ulicama i bulevarima prosto označenim brojevima, tako da čak i ja, koji sam samo jednom bio tamo, znam gde je otprilike, na primer, ugao trideset osme ulice sa petom avenijom ili dvadeset druge sa trećom. Šta će o Đidi i Marku – Đilasu i Rankoviću – i da li uopšte, u školi učiti moje danas osmogodišnje unuke? Nemam pojma.

Ja bih na ovom mestu ispričao samo još jedan vic koji je kružio Beogradom posle pada Rankovića. I ja sam ga prepričavao, a po mom saznanju niko zbog njega nije uhapšen.

Đilas, dakle, poziva Rankovića i kaže da bi sada valjda opet mogli da se sretnu i popričaju. Nađu se u kafani hotela "Moskva", pa Đilas naručuje tri vinjaka. Kelner začas stiže, stavlja jednu čašicu ispred Rankovića, drugu ispred Đilasa i pita:

"A šta ćemo sa trećom?"

"Samo vi ostavite, doći će drug Kardelj!"

Đilas je u tom pogledu pogrešio, Kardelj "nije došao".


preuzeto sa ....