MRZIM PRIDEVE!



Još u mladosti mnogi članak sam odlagao nedočitan, a i knjigu poneku. Bili su mi dosadni. Nisam, tada, znao zašto. To je tako bilo. Možda je u tim člancima i knjigama i bilo jezgro do kojega je valjalo stići, ali je trebalo skidati slojeve koje je plesan grizla, pa je čitačevo oko bežalo sa redova.

Jedan od tih slojeva jesu kvalifikativni pridevi.

Nisu daleka vremena kada su oko naših ušiju leteli leptiri zdravih snaga i poštene inteligencije, koje bivaju ometene od poraženih snaga, a svima nama su imale da pomognu subjektivne snage, koje imaju pravilne stavove. Takvi leptiri i u poslednje vreme iz svojih larvi izlaze. Ali leptiri ne žive dugo.

Nisam o takvim pridevima hteo. Jer se nadam da više neće leteti.

Zabrinjava što ima novinara i spisatelja, danas, koji kao da nisu čitali sjajnu knjigu Milovana Danojlića. Takvi spisatelji misle da će pridevom uništiti imenicu, i njeno značenje. A iza značenja, i čoveka. Kakvog smisla ima reći besramna izjava, ako se besramnost ne dokazuje, a ako se dokazuje i pokazuje, čemu tautologija s pridevom „besraman”; on postaje prazan, suvišan, dosadan. Jednako biva i sa gnusnom rabotom, ili drskim gestom i bezočnom izmišljotinom. A šta da kažemo za moralnog nitkova, nitkova koji je moralan! Prizemne gluposti me stalno uveseljavaju, jer po binarnom sistemu našeg mišljenja odmah se odzivaju spratne gluposti, što bi bilo svežije i, možda, duhovitije od visokih gluposti. Kao da gluposti treba ikakav kvalifikativ. Njeno značenje je tako konačno i nepopravljivo da je pridev ne može otežati, ni olakšati. Ljudska ništarija mi odmah priziva životinjsku ništariju. A šta će „ništariji” bilo kakav pridev, pogotovu ovako besmislen. Za onoga ko ne veruje u ono što kazuje brzo će ispod pera, ili na usta, izići neosporna istina. Naše novine su pune takvih neospornosti, tek da bismo imali neumitnu sudbinu.

Ima ljudi koji ne mogu da izgovore reč „rad”, a da ne dodaju — mukotrpan rad. Zašto bi rad morao da bude „mukotrpan”? Uz mučninu nikakvog rada neće biti. Takvim govornicima, kojima je od rada muka, ne pada na um da kažu radostan rad.

Imenica je težak atom, koji jake sile drže na okupu. Bolje joj je rečenicom dodati ili oduzeti neki elektron nego misliti da joj možemo pridevom atomsku težinu promeniti.

Nisu ovde u pitanju idées reçues Floberove, koji je hteo da ismeva francusko građanstvo. Kada je reč o kvalifikativnim pridevima, koji se poput trunja sipaju po našim rečenicama, u pitanju je izraz primitivizma duha i agresivnosti koja se ne skriva.

Zar nije lepše reći „Upoznao sam čoveka i njegovu čestitost” nego „Upoznao sam čestitog čoveka”?

Ali nisam protiv svakog prideva. Osvežila me je nedavno tanka tišina u jednom tekstu.

I Dante je upotrebio 850 pridevskih leksema u svojoj Komediji. Ali bili su sveži i stvarno odredbeni.

                                                           

SKRAĆENICE

 

Skraćivanje reči i višečlanih naziva, prvenstveno u pisanju, ali i u govoru, odavno se primenjuje u saopštavanju misli i osećanja. Činjeno je to još u staroslovenskom jeziku, za koji su stvorili pismo solunska braća Ćirilo i Metodije i iz kojeg se, kasnije, izdvojio i razvio srpski jezik. Skraćivanjem reči služio se i Vuk Stefanović Karadžić. U svojoj Pismenici serbskoga jezika (1814), na primer, Vuk u primerima za deklinaciju skraćuje nazive padeža na ovaj način: i. (imenitelni padež, kako se tada zvao nominativ), r. (roditelni), d. (datelni), v. (vinitelni) itd. Danas su skraćenice za padeže: n. (nominativ), gen. (genitiv), dat. (dativ), ak. (akuzativ), vok. (vokativ), instr. (instrumental) i lok. (lokativ). Udžbenička i ostala jezička literatura, međutim, poznaje i ovakvo skraćivanje za padeže: N (nominativ), G (genitiv), D (dativ) itd., i to ili bez tačke, kao što je ovde napisano, ili s tačkom: N. (nominativ) itd.
Opšte skraćenice

Danas su u upotrebi mnoge tzv. opšte skraćenice s tačkom: t. (tačka), g. (godina i gospodin), l. (lice), n. e. (nove ere), t. g. (tekuće godine), v. d. (vršilac dužnosti), br. (broj), i dr. (i drugi, i drugo), prof. (profesor), inž. (inženjer; nikako ing. jer kažemo inženjer, a ne ingenjer), itd. (i tako dalje). Bez tačke se pišu, između ostalih, l (litar), m (metar), mm (milimetar), dr (doktor), mr (magistar), gđa (gospođa), gđica (gospođica), Bgd (Beograd), Zgb (Zagreb). Za dve poslednje skraćenice ima predloga i da se pišu s tačkama (Bgd. i Zgb.). Mislimo da su tu tačke nepotrebne baš koliko su nepotrebne i u skraćenicama dr i mr, na primer, jer su d i b poslednja slova u rečima, kao što su poslednja slova r kod dr i mr.

Kako se i na ovim primerima vidi, moguće su različite kombinacije u skraćivanju pojedinačnih reči. Skraćuju se, naravno, one reči koje je moguće lako prepoznati i pročitati, pogotovo one koje se često ponavljaju. Ovakve skraćenice čitaju se obično kao potpune reči. Dakle, izgovorni lik zapisane rečenice, na primer: Skupu je prisustvovao i prof. dr Marko Marković biće: Skupu je prisustvovao i profesor doktor Marko Marković.

Ovakav tip skraćenica ne stvara posebne nevolje, pa o njima na ovom mestu nećemo detaljnije govoriti.
Verzalne skraćenice

Više pažnje posvetićemo drugoj vrsti — tzv. složenim skraćenicama ili verzalnim skraćenicama (akronimima), kako se još nazivaju. Njih čine početna slova višečlanih naziva.

Zapaža se, uglavnom, da u vezi sa složenim skraćenicama postoji problem načina pisanja, načina čitanja i pitanje promene po padežima. Jedna grupa ovih skraćenica piše se velikim slovima bez tačaka i razmaka među slovima: SRJ (Savezna Republika Jugoslavija), RS (Republika Srbija i Republika Srpska), APV (Autonomna Pokrajina Vojvodina), SANU (Srpska akademija nauka i umetnosti), CANU (Crnogorska akademija nauka i umjetnosti), SKZ (Srpska književna zadruga), LMS (Letopis Matice srpske), VMA (Vojnomedicinska akademija) i sl. One se čitaju najčešće tako što se izgovaraju kao da su napisane pune reči: u SRJ (u Saveznoj Republici Jugoslaviji), ali se mogu čitati i skraćeno, slovo po slovo: „s-r-j”, ili kao zasebne reči: SANU, CANU („sanu”, „canu”), na primer. U praksi su to uglavnom nepromenljive reči, odnosno skraćenice, ne dobijaju padežne nastavke: iz SRJ, iz SANU, iz SKZ, iz APV.…

Druga grupa ovih skraćenica takođe sadrži velika slova bez razmaka u pisanju, ali u promeni, najčešće, dobija padežne nastavke: od JAT-a, po JUS-u, u BIGZ-u, iz NATO-a, iz NOB-a, u PTT-u, iz MMF-a itd. Ove se skraćenice čitaju tako kako su napisane: od „jata”, po „jusu”, u „bigzu” itd., zatim prema imenima slova latinice: u „pe-te-teu”, iz „em-em-efa”, ili kao da je napisana puna reč, tj. naziv: iz Međunarodnog monetarnog fonda.

Kad je reč o skraćenicama ove vrste koje nam stižu iz stranih jezika, različito se postupa u pisanju i čitanju. Pojedine od tih skraćenica prilagođene su našem jeziku (naveden je primer: NATO — North Atlantic Treaty Organization, iz NATO-a, a tako se može pisati i IFOR, od IFOR-a i sl.), dok druge nisu, pa se mogu pisati ili latinicom (BBC, iz BBC-ja, u BBC-ju, ITN, iz ITN-a) ili — što je našem jeziku i pismu primerenije — ćirilicom: Bi-Bi-Si, iz Bi-Bi-Sija, Aj-Ti-En, iz Aj-Ti-Ena. Skraćenice prilagođene našem jeziku čitaju se kao naše reči: nato, iz natoa, ifor, iz ifora, ili prema stranom izgovoru: „bi-bi-si”, iz „bi-bi-sija”, „aj-ti-en”, iz „aj-ti-ena”… Rekosmo, tako se čitaju, izgovaraju, a pišu se kako je prethodno navedeno.

Postoji jedna naročita vrsta skraćenica koje po svojim osobinama, sa svojim rodom i padežima, funkcionišu kao prave reči. Takve su, na primer, Tanjug, Nolit, Simpo, Jugoturs. U sastav takvih reči ulaze početna slova, ali i delovi reči (Tanjug = Telegrafska agencija nove Jugoslavije, Nolit = Nova literatura). Njih neki lingvisti nazivaju verbalizovane skraćenice.

Neke od verzalnih skraćenica ili akronima prelaze u reči kroz prilagođavanje u načinu pisanja i izgovaranja, ali i zadržavaju mogućnost pisanja kao prave skraćenice. Primeri za to su: Avnoj, Avnoja i AVNOJ, AVNOJ-a, Nin, Nina i NIN, NIN-a, Bitef, Bitefa i BITEF, BITEF-a, zatim stranog porekla: FIAT, Fijat (ital. fabrika), fijat (kola, automobil), UNESKO i Unesko, UNPROFOR i Unprofor itd.

Već i navedeni primeri pokazuju koliko je u našem pravopisu to nerešeno pitanje ili su ta rešenja neujednačena, bez preciznijeg sistema po kojem bi se postupalo, s prilično rastegljivim pravilima, ponekad bez dovoljno logičnosti. Posebno je nedovoljno precizno rešeno pitanje promene po padežima. Razume se, reč je o skraćenicama sastavljenim od početnih slova, zatim od početnih slogova ili od početnih slova i slogova.

Najveći broj stručnjaka nije u dilemi kad su u pitanju skraćeni nazivi koji su, zahvaljujući povoljnim kombinacijama slova i slogova, dobili karakter „pravih” reči. To su takve kombinacije koje je, zbog postojanja pravilnog rasporeda samoglasnika, lako izgovarati. Takve reči, u stvari, postaju prave imenice koje imaju svoj akcenat i rod i na čijoj se osnovi može dobiti neka druga reč — pridev ili imenica, recimo. Tu spadaju, između ostalih, spomenute reči — skraćenice: Tanjug (Tanjuga, Tanjugov, tanjugovac), Nolit (Nolita, Nolitov, nolitovski), Nin (Nina, Ninov, ninovac, ninovski), Jat (Jata, Jatov, jatovac), Skoj (Skoja, Skojev, skojevac, skojevski). Tu spadaju i reči — skraćenice koje su poreklom od stranih skraćenica i kod kojih je došlo do izvesnog prilagođavanja: Fijat, Fijata, Fijatov; Cija, Cije, Cijin; Unra, Unre, Unrin; Fifa, Fife, Fifin; Unesko, Uneskov (ali: UNESKO-ov); Unicef, Unicefa, Unicefov itd. Kako se vidi, ovde se svuda padežni nastavci dodaju direktno na osnovu, kao i sufiksi kojima se grade nove reči. Kada se ovakve skraćenice pišu velikim (verzalnim) slovima, onda se između njih i padežnih nastavaka piše crtica: NIN, NIN-a, JAT, JAT-a. Ovakav postupak je manje običan kada se radi o sufiksima za građenje reči: NIN-ov, NIN-ovac, JAT-ov, JAT-ovac.

U promeni po padežima drukčije se postupa sa skraćenicama koje se pišu samo velikim slovima i u svom sastavu imaju samo suglasnike: SRJ, LMS, RTV, SKZ, MMF, PTT itd. Jedni preporučuju da se ovakvim skraćenicama u pisanju ne dodaju padežni nastavci bez obzira na to da li se čitaju sricanjem, slovo po slovo ili prema imenima latiničkih slova („s-r-j”, „er-te-ve”). Drugi predlažu dodavanje padežnih nastavaka nekima od ovih skraćenica (MMF, MMF-a, PTT, PTT-a). Treći — kojih je, istina, najmanje — preporučuju da se sve skraćenice ove vrste menjaju po padežima, da se uz njih posle crtice pišu nastavci odgovarajućih padeža makar se te skraćenice sastojale od jednog jedinog slova (N, N-a, N-u itd., na primer).1 Znači, po tom mišljenju, svim verzalnim skraćenicama od jednog slova pa nadalje treba priznati status imenice i dodavati im padežne nastavke prema krajnjem slovu. Tamo gde je težak izgovor, zbog teškog suglasničkog sastava, slova bi se čitala po abecednom nazivu: RTS, RTS-a („er-te-es”, „er-te-esa”), RS, RS-a („er-es”, „er-esa”), N, N-a („en”, „ena”) itd.

Većina stručnjaka, za sada, ne podržava ovakvo rešenje, iako bi to moglo doneti jednostavnost i ujednačenost u pisanju i izgovaranju ove vrste skraćenica. Treba podsetiti da je sličan princip u pisanju i izgovaranju ovih skraćenica u primeni bio u tzv. zapadnoj varijanti (nekadašnjeg) srpskohrvatskog jezika, a danas u pravopisu hrvatskog književnog jezika.

U srpskom jeziku, međutim, i ranije i danas postoji veliko šarenilo u pisanju verzalnih skraćenica. Postoje veće neujednačenosti i kontradiktornosti u rešenjima, počev od Pravopisa srpskohrvatskoga književnog jezika (1960) pa do novih priručnika — Pravopisa srpskoga jezika M. Pešikana, J. Jerkovića, M. Pižurice (izdanje Matice srpske, Novi Sad 1993), Pravopisa srpskoga jezika sa rečnikom R. Simića, Ž. Stanojčića, B. Ostojića, B. Ćorića, M. Kovačevića (izdanje ITP-a „Unireks” i ČIP-a „Štampa”, Beograd—Nikšić 1993), zatim Pravopisa srpskog jezika dr Milorada Dešića (izdanje „Nijanse” i „Unireksa”, Zemun—Nikšić 1994).
Nered u pisanju skraćenica

Kad je reč o našoj štampi, ali i publikacijama bilo koje vrste, verujemo da nećemo pogrešiti ako kažemo da u pisanju i promeni složenih skraćenica po padežima vlada takav nered da je to neprihvatljivo. Na takav zaključak obavezuje nas struka, iako znamo da će se to još dugo i dopuštati i prihvatati. Bilo koje novine da otvorimo i prelistamo, časopis, knjigu — takođe, već na prvim stranicama srešćemo se s različitim načinom pisanja složenih skraćenica i njihove promene po padežima. Uz to, na jednoj istoj stranici novina, na primer, čak i u istom tekstu zapazićemo da se jedna ista skraćenica čas menja, čas ne menja po padežima.

Dva su osnovna razloga zašto je to tako. Jedan jeste taj što danas kod nas u televizijskim, novinskim, izdavačkim i drugim kućama ne postoje lektorske službe, ili — ako koji lektor i postoji — o tom važnom poslu gotovo niko ne brine na odgovarajući način niti tome pridaje potrebnu pažnju. Drugi razlog je taj što naši pravopisi i pravopisni priručnici nisu dovoljno jedinstveni u preporukama u vezi sa pisanjem i promenom ovih skraćenica po padežima. Stručna literatura o ovom pitanju takođe je nedovoljno jedinstvena.
Različita mišljenja

Karakteristična su tri mišljenja lingvista. Jedno od njih je da „sama skraćenica — nije reč”, ne funkcioniše kao reč u jeziku i ne sleduje joj određivanje „po gramatičkom rodu, broju, promenljivosti po padežima i sl.”, pa se mora „smatrati u najmanju ruku neprirodnim da se skraćenice govore onako kako su napisane”2. Po drugom mišljenju — „Sve skraćenice, makar se sastojale od jedne reči, treba tretirati kao odgovarajuće imenice, tj. priznati im akcenat, rod, broj i promenu po padežima”, i tu „kompromisa ne može biti”3. Treće mišljenje verovatno zastupa najviše lingvista. Ono bi se sastojalo u sledećem: složene skraćenice koje su po svom glasovnom sastavu usklađene s prirodom našeg jezika u vezi s glasovnim sastavom reči čini pravim rečima „njihova deklinabilnost”4 i „u običnom govoru vrlo [je] jaka težnja da se skraćenice menjaju po padežima ako su svojim oblikom slične običnim imeničkim rečima, a iz govora to prelazi i u pisanu reč”5.

Šta o ovako različitim gledištima reći?

Moglo bi se kazati da skraćenice ove vrste nisu — po svom postanku — obične reči. Nisu to u klasičnom smislu, ali i one često postaju reči i služe nam u komunikaciji kao i sve druge reči. Stoga, dakle, nismo dovoljno precizni ako kažemo da skraćenice nisu reči i da ne funkcionišu kao reči. Da pojedine skraćenice ulaze u rečnički potencijal ili nam služe kao leksičke jedinice, uveriće nas primeri kao Bitef, Bemus, Mesam, Tanjug, Nin, Nolit, Fijat (fabrika) i fijat (kola) itd. Očigledno, ove reči — koje su poreklom skraćenice i koje se mogu prema odredbama u našim pravopisima pisati i verzalom (BITEF, BEMUS, MESAM, TANJUG, NIN itd.) — imaju svoj rod, broj i mogu se menjati po padežima (Bitefa, Bemusa, odnosno BITEF-a, BEMUS-a). Imaju, prema tome, sve karakteristike reči, u ovom slučaju imenica, u našem jeziku. Njihova je funkcionalnost sasvim očigledna a i s lingvističkog stanovišta u ovakvim slučajevima ne radi se o veštačkim glasovnim konstrukcijama i govornici ili pisci ne moraju ni biti svesni (uvek) da je tu reč o skraćenom nazivu.

Nije nam prihvatljivo gledište po kome „na govornom planu nema skoro nikakve potrebe da se reči skraćuju” . Moguće je veći broj skraćenica prihvatiti „kao fenomen pisanog, a ne govornog jezika”, ali bi bilo pogrešno prihvatiti kao konačnu istinu da je ekonomičnost u govoru nebitan fenomen. Počesto jeste bitnija ušteda u prostoru prilikom pisanja, ali je veoma važna — i ušteda u vremenu prilikom govora. U tom smislu se ne može reći da su skraćenice pogodne i funkcionalne za pisano, a ne i za govorno saopštavanje informacija, kako kaže citirani autor teksta iz Politike.

Istina je da nisu sve složene skraćenice kao sve druge reči. Neke od njih nemaju takav sastav da bi se mogle jednostavno izgovarati i menjati po padežima (RS, SRJ, BJRM i sl.). Ipak, naše je mišljenje da sve one skraćenice koje po svom sastavu liče na ostale naše promenljive reči treba menjati po padežima i u pisanju i, naravno, u njihovom izgovaranju, jer naš jezik pripada tzv. deklinabilnim jezicima, bolje rečeno jezicima u kojima se padežnim nastavcima iskazuju različita značenja. U tom smislu, ako skraćenicu u rečenici ostavimo bez odgovarajućeg padežnog nastavka, rizikujemo mogućnost otežanog sporazumevanja, što je nedopustivo samim tim što je osnovna funkcija jezika — što lakše i brže sporazumevanje.

U našoj štampi, međutim, kao i u publikacijama svih vrsta, postoji veliko, nepotrebno i nefunkcionalno šarenilo kad je o ovom pitanju reč. Negde se jedne iste skraćenice menjaju, drugde se ostavljaju bez promene, bez padežnog nastavka, onda se čas menjaju, čas ne menjaju. I to, čak, i u okviru istog teksta, pa i iste rečenice! Evo karakterističnog primera koji to potvrđuje. U Večernjim novostima, u nadnaslovu piše PO NAREDBI GENERALNOG DIREKTORA NIS OD DANAS, u naslovu DUŽNICI BEZ BENZINA i u podnaslovu Od danas bi direktori NIS-a trebalo da obustave isporuku nafte…8 Kako se vidi, u podnaslovu je ispravno napisan genitivni nastavak (NIS-a), ali taj isti nastavak nije napisan i u nadnaslovu. Za odstupanje od pravila u pisanju nastavka ovde nema opravdanja.
Osnovne preporuke

Naravno, kompletne preporuke o promeni ove vrste skraćenica po padežima nije ovde moguće dati, uglavnom zbog toga što to pitanje nije ni pravopisno ni stručno jedinstveno i sasvim dosledno razrešeno. Ipak, dopuštamo sebi da nešto, na kraju, zaključimo.

Prvo, mislimo da sve složene skraćenice koje svojim sastavom podsećaju na naše obične reči (SIV — slično: div, liv; SOŠ — slično: koš; JAT — slično: brat itd.) treba da u pisanju (razume se, i u govoru) iza crtice dobiju odgovarajući padežni nastavak (SIV, SIV-a, SIV-u itd.), jer je to u duhu našeg jezika, a padežni nastavak ne samo da olakšava nego nekada i u potpunosti omogućuje sporazumevanje.

Drugo, padežni nastavak bolje je pisati i uz skraćenice koje se lako čitaju po abecedi (PTT — „pe-te-te”, iz PTT-a — iz „pe-te-tea”, MMF — „em-em-ef”, iz MMF-a — iz „em-em-efa” i sl.). A, svakako, mali je broj skraćenica koje se na ovaj način ne mogu lako pročitati, izgovoriti.

Treće, u pisanju skraćenica i njihovih padežnih nastavaka valja biti dosledan: nije, razume se, dobro da se jedna ista skraćenica čas piše s nastavkom, čas da se ostavlja bez njega.

Jedini ozbiljniji problem u pisanju padežnih nastavaka predstavljaju složene skraćenice na vokal a. To su u našem jeziku često skraćenice stranog porekla (ETA, IRA, CIA, FIFA…). Stručnjaci nisu jedinstveni u preporukama u vezi s tim. Mi smo za njihovo prilagođavanje našem jeziku (iz Ete, iz Ire, iz Cije, iz Fife…).

Potrebno je, na samom kraju, napomenuti da je važno voditi računa o umerenoj upotrebi skraćenica uopšte, a naročito ovih o kojima smo ovde najviše govorili, da nas taj „smog”, kako je svojevremeno dobro zaključio Ivan Klajn, ne bi ugušio.

U prevodima agencijskih vesti sa engleskog svakodnevno nailazim na primere koji pokazuju da su prevodioci olako radili svoj posao. Engleske reči se bukvalno prenose, umesto da im se potraži pravi srpski ekvivalent. Tako čitamo da je „autorizovan prolazak konvoja” (umesto „odobren”), da je nešto urađeno „efektivno” (umesto „efikasno” ili „delotvorno”), govori se o „izbegličkom kampu”, kao da se ti nesrećnici bave turizmom, a ne da su smešteni u „logor”. Englesko „tonight” prevodi se „noćas” i kad je iz konteksta jasno da znači „večeras”; „late last night” prevodi se „kasno prošle noći” umesto „kasno sinoć”. Prevodioci se nikad ne sete glagola „poginuti”: za njih je „die” uvek „umreti”, a „kill” uvek „ubiti”, pa tako saznajemo da je troje ljudi „ubijeno u zemljotresu” (?!).

„Osloboditi” nije dobar prevod za „free” onda kad engleski glagol znači „pustiti na slobodu”, npr. „Oslobodite Mandelu”. Kad je Vuk Drašković bio u zatvoru, vikalo se „Pustite Vuka”: to je srpski. Posebna priča su konstrukcije i obrti: „neki od naših predloga” („some of our proposals”) umesto „neki naši predlozi”; „Bosanci su ti koji će platiti cenu…” umesto jednostavnijeg „Cenu će platiti Bosanci”; „Naloženo im je da povuku tenkove ili će biti bombardovani”, gde je prevodilac izgubio iz vida da englesko „or” može da znači i „inače”, dakle „…inače će biti bombardovani”.

I naziv „Češka Republika”, koji redovno srećemo umesto običnog „Češka”, nastao je prevođenjem. Engleski nema imenicu za ovu državu, već samo pridev (Czech), pa mora uvek da kaže „Czech Republic”, i kad nije potreban puni zvanični naziv (iz nekih razloga, staro „Bohemia” ne dolazi u obzir). Ružno je kad se u prevodu odražavaju nedostaci stranog jezika, kad prevodilac nema svest o tome da su u njegovom maternjem jeziku — bar jednom — mogućnosti izražavanja veće nego u engleskom.

OSLOVLJAVANJE ŽENSKIH LICA PREZIMENOM



Poznato je da postoje stanovite razlike u deklinacionom, gramatičkom tretmanu u upotrebi nekih tipova prezimena, zavisno od toga da li su u vezi sa muškim ili ženskim licem. Stvar je u tome što se prezimena, ona koja se završavaju na suglasnik, recimo tipa na -ić (Jovanović, Pavlović i dr.), uvek u odgovarajućoj sintaksičkoj poziciji menjaju po padežima — kada se tiču muških osoba (Jovan Jovanović, Jovana Jovanovića, Jovanoviću itd.), dok je sasvim drugi slučaj kada se takva prezimena tiču ženskih lica. U ovom drugom slučaju, naime, prezime ostaje nepromenjeno (indeklinabilno) bilo da je u sprezi s ličnim imenom (Vera Jovanović, od Vere Jovanović, Veri Jovanović, a ne — od Vere *Jovanovića i sl.).

Paradigmatičnost prezimena, kao i mogućnost gramatičkog obeležavanja ženskog roda imaju jedino prezimena (mahom su nedomaćeg porekla) koja se u nominalnom obliku završavaju na -a (tipa Morina, Ivanovna, Kudrna). Drugačije rečeno, ukoliko se prezime tipa imenica s osnovom na suglasnik i nastavkom -01 menja po padežima, ono obavezno referiše o tome da je nosilac prezimena — muška osoba, dok odsustvo deklinacije istog tipa prezimena obavezno referiše o tome da je nosilac prezimena — ženska osoba.2

Problem obeležavanja ženske osobe kad je u pitanju prezime razrešava se u tom slučaju dodatno, obično — pominjanjem ličnog (ženskog) imena uz prezime, odnosno drugim kakvim leksičko-sintagmatskim elementom koje svojim gramatičkim oblikom označava žensko lice (navođenjem titule, zvanja ili sl., kao npr. — gospođa Jovanović, nastavnica Jovanović ili sl.), dakle takvim leksičkim sredstvom koje ima normalnu promenu po padežima ili svojim gramatičkim svojstvom informiše o ženskom licu.

U provincijskim govorima, ali i u gradskim u ne baš davno minulim vremenima, obeležavanje ženske osobe moglo se postići — sufiksalnim preobličavanjem „muškog” prezimena u „žensko”, po sistemu tipa: Jovanović — Jovanović-eva, Petrović — Petrović-eva, izvedenim kao odredba pripadnosti — „po ocu”, odn. kao iskaz o — devojačkom prezimenu (Jovanovićeva = kći Jovanovića) ili, u drugom slučaju, po sistemu tipa Jovanović = Jovanović-ka, Petrović — Petrović-ka, što je izvedeno kao odredba pripadnosti — „po mužu”, odnosno kao oznaka muževljevog porodičnog imena (Jovanovićka = udata Jovanović).

Uz ovo se može primetiti da takve forme „ženskih” oblika prezimena danas, bar u standardnom jezičkom kontekstu, ređe ili uopšte ne figuriraju.3 U stvari, to se tako može reći samo za „ženska” prezimenska obrazovanja tipa Petrovićka, Jovanovićka, koja se danas više nikako ne sreću u jeziku obrazovnog sveta kulturnih centara.

Što se „ženskih” formi prezimena tipa — Jovanovićeva, Petrovićeva4 tiče, može se uočiti troje: (1) ona se u standardnojezičkoj komunikaciji upotrebljavaju, mada retko, gotovo sporadično, međutim (2) ova forma ne kazuje više obavezno elemenat pripadnosti „po ocu” (devojačko prezime), već je u tom pogledu neutralna5 i (3) upotrebiće se isključivo onda kada se ženska osoba imenuje samo prezimenom, bez sprege sa ličnim imenom ili titulom. Takav slučaj obično nalazimo u naslovnim ili sličnim pozicijama dnevnih listova, ali i inače, kao u primerima: „Ove godine Ćirićeva je na Krosu Balkana bila sedma” (Politika, 16. 10. 1996, 29), „Selešova6 je, međutim, smogla snage da predvodi američku reprezentaciju” (Politika, 17. 10. 1996, 28).

Opšti zaključak koji iz do sada rečenog sledi jeste: (1) da prezimena koja se završavaju na suglasnik ne mogu biti gramatičko obeležje ženske osobe; (2) da je gramatičko obeležavanje ženske osobe s „muškim” prezimenom moguće samo uz pomoć i u sprezi s kakvom „ženskom” gramatikalnom odredbom (imeničkom pridevskom, sintaksičkom ili dr.) koja ima sposobnosti da signalizira ženski rod (da je žensko lice „u kadru”).

Dnevna jezička praksa, međutim, poglavito u sredstvima javnog informisanja, odnosno u televizijskim informativnim emisijama, pribegava u poslednje vreme sve više jednom neočekivanom maniru — imenovanju ženskih osoba na način koji se direktno kosi sa navedenim načelima i praksom. Tako sve više nailazimo na primere kao:

„Froman je bila i članica trupe S. Djagiljeva”; „Došao je rat, Froman se vratila u Rusiju” (Politika, 19. 10. 1996, 24) (reč je o balerini Margariti Froman); „Što se tiče uzroka za nastanak gojaznosti dr Pudar na prvo mesto stavlja nasleđe” (Politika, 22. 10. 1996) (reč je o dr Georgini Pudar); „Sabatini ima 26 godina, a u poslednje vreme je pauzirala zbog povrede” (Politika, 23. 10. 1996) (tiče se teniserke Gabrijele Sabatini); „Prava u ovakvim slučajevima građani retko ostvare — ističe dr Vilnus” (Politika, 17. 10. 1996) (reč je o dr Jeleni Vilnus); „Još jedan susret Plavšić—Frovik” (naslov, Politika, 17. 10. 1996) (odnosi se na Biljanu Plavšić).

Za vreme posete Elizabet Ren bezbroj puta je navedeno „Ren je rekla”, „Ren je posetila…” i sl., da bi i „domaća” ličnost Vesna Pešić bila u sličnim iskazima svedena na — „Pešić”: „Pešić je na konferenciji za štampu rekla…”, „O tome se Pešić izrazila…” i sl.

Da li je potrebno postaviti pitanje da li je i koliko ovakvo „ekonomisanje” (čemu rado pristaju novinski tekstovi) na mestu? Rekli bismo da su u pitanju dva sasvim jasna ogrešenja: prvo, gramatičko-informativno, a drugo — civilizacijsko-estetsko. U prvom slučaju sasvim je jasno da je postupak lingvistički neopravdan (objasnili smo zašto), a u drugom slučaju smatramo da je imenovanje ženske osobe „muškim” prezimenom (do skora u nas sasvim neuobičajeno) nekorektno, jer se nije teško oteti utisku koliko je takav manir imenovanja ženske osobe (da li da kažemo — i dame) u najmanju ruku neukusno, rekli bismo — čak začinjeno dozom nipodaštavanja.

Uobičajeno je, naime, da se u nefamilijarnom odnosu ženskoj osobi iskazuje poštovanje i time što će se uz ime ili prezime upotrebiti i titula (gospođa, gospođica, nastavnica ili dr.), ili bar da se uz „muška” prezimena obavezno pomene i lično ime, kao što je to, s razlogom i sasvim opravdano, činjeno u primerima kao: „O tome smo razgovarali sa Margit Savović, saveznim ministrom”; „Gospođa Savović je odgovorila da su precizno definisani ciljevi NPA” (Politika, 19. 10. 1996), „Profesor dr Mira Marković na promociji JUL-a” i sl.

Dakako, u samom titulisanju ne treba preterivati, ali bi se mera ukusa morala negovati, a o standardima gramatičke norme voditi računa, što će za ovaj slučaj reći — i izbegavati jezička sakaćenja koja, eto, ulaze „u modu” pogotovo u novinarskim tekstovima, što se može, eventualno, razumeti i objasniti, ali ne i prihvatiti.

Gospođa ministar

 Tri zemlje, jedna kraj druge, sa sličnim imenima, kao stvorene da ih pobrkamo
     
 
   Mnogi jezički problemi se na prvi pogled čine teški. Kad ih izbliže razmotrite, kad razmislite o njima, uvidite da su - nerešivi.
       "Profesije i društvene funkcije" - piše mi Nela Marković-Bebler - "kod nas se označavaju bez polnih odrednica. U poređenju sa situacijom u Sloveniji ili Hrvatskoj, veoma zaostajemo u tome. Dokle ćemo u medijima (neretko u člancima koje pišu novinarke) tolerisati kvalifikacije u muškom rodu primenjene na žene? Ministar spoljnih poslova Ana Lind, član koordinacionog tela Biserka Matić, glavni tužilac Karla del Ponte, šef delegacije Evropske unije Doris Pak, Tinda Kovač-Cerović, profesor i savetnik u Ministarstvu prosvete, glavni koordinator je istakla, istražitelj je navela... Ovo su svakodnevni primeri iz medija. Kako ćemo uopšte artikulisati ženske interese, ako nismo u stanju da se izborimo ni za vidljivost ženskog pola u profesionalnom i javnom životu? Jedina osoba koja se, koliko znam, bavila ovim pitanjem, bila je profesorka Svenka Savić..."
       U odbranu muškog roda moram reći da se time bavio i Egon Fekete, pre svega u knjizi "Slovo o jeziku" koju je 1996. objavio zajedno s D. Ćupićem i B. Terzićem (na str. 57-64). Njegovi zaključci možda se neće dopasti feministkinjama, jer on ističe "da je imenica u obliku muškog gramatičkog roda samo nosilac - osnovnog, leksičkog značenja reči (zanimanja, titule, profesije)". Iz toga sledi da nije pogrešno "ministar Ana", jer je ministar naziv funkcije, koja je ista bilo da je obavlja žena ili muškarac.
       S druge strane, ženski oblici su ipak neophodni, zbog čestih i sve češćih rečenica tipa "glavni koordinator je istakla", koje su pravi zločin protiv gramatike. Ovde bismo nekako i mogli reći "glavna koordinatorka", ali postoji niz imenica od kojih se ženski oblik uopšte ne da napraviti, od agronoma do foto-modela, od diplomate i borca do vodiča i poslanika.
       Hrvatima, kao što napominje naša čitateljka, to izvođenje mnogo lakše ide. Oni kažu biologinja, psihologinja, arheologinja, što je kod nas nezamislivo. U vladi imaju nekoliko ministrica. Naravno, kažemo i mi ministarka, ali nas odmah podseti na Nušića, i kao da se pitamo je li ona stvarno ministar ili je to možda - njen muž.
       Tu pravog rešenja nema. Nećemo sigurno reći biologinja, ali treba nastojati da se upotrebe ženski oblici tamo gde postoje. Trebalo bi polako da se navikavamo na premijerku, fotoreporterku, izveštačicu, biografkinju i tome slično. Zvuče malo neobično, ali u svakom slučaju bolje nego "Premijer je izjavila".
       Čitalac Ratko Nikolić ima zamerki na članak o baltičkim zemljama u NIN-u br. 2656, gde se upotrebljavaju nazivi Litvanija, Latvija i Estonija. Posebno mu smeta rečenica po kojoj "jugoslovenskih diplomatskih predstavništava... još uvek nema u Vilnu (Litvanija), Rigi (Latvija) i Talinu (Estonija)".
       "Latvija je hrvatski", piše on, "kod nas se ta zemlja zove Letonija. Dobro je što je rečeno Litvanija a ne Litva (kako mnogi kažu povodeći se za hrvatskim), ali glavni grad te zemlje mislim da se ne zove Vilno, nego ili Vilna ili Viljnus. Na ovaj poslednji oblik smo navikli govoreći o Sabonisu i drugim košarkašima, po kojima je Litvanija poznata."
       Ah, te baltičke republike! Tri na broju, jedna kraj druge, sa sličnim imenima, kao stvorene da nam se izmešaju u glavi. Nije čudo što Bogdan Terzić, u maločas pomenutoj knjizi (na str. 203), koristi izraz "geografsko-politička zbrka". On citira jednu vest iz "Politike" gde se tvrdi da će Klinton razgovarati s predsednicima "Estonije, Litve i Litvanije" (!) i gde je Riga nazvana "litvanska prestonica".
       Riga, naravno, nije u Litvaniji nego u Letoniji, kako tu zemlju obično nazivamo prema tradicionalnom latinizovanom obliku imena. Doduše, ni oblik Latvija ne možemo proglasiti pogrešnim, jer se tako zemlja zove u originalu, a i na ruskom. Što se tiče litvanske prestonice, kod nas su je zvali i Vilna (kako glasi u lokalnom dijalektu - a taj oblik su preuzeli i Nemci i Englezi), i Vilno, kao u poljskom (a grad je, podseća nas Terzić, od 1920. do 1939. bio u sastavu Poljske), i Viljnjus kao u ruskom, što je prema litvanskom Vilnius, a što su naši novinari obično menjali u Vilnjus, Viljnus ili Vilnus... Izvol'te - pa birajte.

                                                                                          Ivan KLAJN

“Bezveze” prevodioci

Rečnici i pravopisi njima ništa ne znače: oni sami sebi prave “normu”

      Reci mi mama”, piše u titlu strane serije na Trećem kanalu. Vi sad sigurno mislite da te reči izgovara neka žena, nežno gledajući u usvojeno dete koje se još nije naviklo na nju. Varate se: izgovara ih jedan mladić. Zašto bi, pobogu, mladić tražio da ga zovu mamom?!
       Stvar je u tome što se on obraća svojoj majci, kaže joj “Reci mi, mama”, posle čega sledi pitanje o nekoj sudbonosnoj porodičnoj tajni. Imenica mama je, dakle, u vokativu. A naši TV prevodioci kao da ne priznaju ono pravilo (Pravopis, tačka 189s) po kome se vokativ od ostalih delova rečenice odvaja zapetom.
       U nekom filmu čitamo: “Rubi vidi, dečak se povredio”. Ako vidi, zašto nešto ne preduzme? U stvari, Rubi se zapričala s komšinicom, nema pojma šta se s njenim mališanom zbiva. Upravo zato neka treća ličnost joj prilazi i upozorava je: “Rubi, vidi...” Iz ovih primera vidimo da je zapeta neophodna za razumevanje teksta. Naši prevodioci su o tome sigurno učili u školi, ali su, eto, zaboravili. Iz dana u dan pišu: “Nisam kao ti Gven.” “Ne krivim te Džuli ako hoćeš da me ostaviš.” “Telminja donesi mi osveživač.” “Sedi kraj mene tata”... Sve bez zapete.
       Nije to, naravno, jedina njihova pravopisna greška. Mnogi ratuju s jednačenjem po zvučnosti, pa pišu “golubčići”, “od poljubca”, “podceniti” (umesto golupčići, poljupca, potceniti). Prefikse odvajaju sasvim nepotrebnom crticom, pišući “protiv-požarni”, “polu-svestan”, “anti-alkoholičar”. Jedan od njih redovno piše “tek-tako”, iako su to dve zasebne reči, koje nigde nije mogao da vidi spojene crticom. Jedan, opet, misli da od glagola bosti, ubosti, izbosti i sličnih radni pridev muškog roda ima dva o: “boo”, “uboo”, “izboo ga je nožem”. Nekada je zaista bilo boo, uboo (od prvobitnog bol, ubol), ali su se dva O sažela u jedno, dugo, pa pišemo bo, ubo, izbo, isto kao što pišemo i so, vo, sto i tako dalje.
       Jedna navika koja je zajednička svim titl-pravopiscima jeste da izraz bez veze pišu kao jednu reč, “bezveze”. Gledao sam razne filmove i serije na RTS-u, Pinku, BK, B 92, a u njima, naročito ako su američki i ako su omladinski, svaki čas se za nešto kaže da je “bez veze”. Nijednom još nisam video da piše pravilno, uvek je “bezveze”. A to je zaista bez veze, sasvim kao kad bismo sastavljeno pisali bez smisla, bez volje, bez potrebe, bez žurbe, ili desetine drugih spojeva predloga sa imenicom.
       Za fenomenalno neznanje engleskog i drugih stranih jezika već su mnogo puta kritikovani TV prevodioci, u ovoj rubrici i drugde. Vidimo, međutim, da se oni ni prema maternjem jeziku ne odnose bolje. Pravopisi i rečnici njima ništa ne znače: oni stvaraju svoju normu, “pseudonormu”, kako bi to rekao moj kolega dr Tvrtko Prćić. A šta rade lektori, ako na televizijama još uopšte postoji neki lektor? I šta kažu prosvetni organi? Titlovi serija i filmova - to su stotine i hiljade reči, ponuđenih milionskom gledalištu svakog dana. Ako gospoda zadužena za školstvo misle da mladi naraštaji više gledaju u školsku lektiru nego u mali ekran - ljuto se varaju.
       Kad je reč o pravopisu, odavno dugujem odgovor Ognjenu Radiću, apsolventu Filozofskog fakulteta u Banjaluci. “U svom poslu često moram da se služim inicijalima”, piše on. “Problem nastupa kad ih treba mijenjati po padežima. Da li pisati, npr., A. B.-a, ili A. B-a (bez tačke poslije drugog slova), da li s razmakom ili bez razmaka između dva inicijala? Uopšte, pitanje tačke iza skraćenice i nekog znaka interpunkcije poslije nje razjašnjeno je u Pravopisu dosta nemušto i neizričito.”
       Primedba je na mestu, i nadajmo se da će te dileme biti znatno bolje razjašnjene u novom Pravopisu, koji se najavljuje za iduću godinu. U međuvremenu, rasuđujući na osnovu oskudnih dosadašnjih pravila, ja smatram da tačku treba zadržati i ispred padežnog nastavka (npr. sa A. B.-om), jer ona u svakom slučaju označava skraćenje. Nije više uobičajeno da se crticom skraćuje reč po sredini, kako se radilo u XIX veku, kada je gospodin Milanović iz Smedereva mogao da postane “g-n M-ć iz S-a”. I mada inicijale mnogi razdvajaju samo tačkom, mislim da treba zadržati razmak između njih, jer ime i prezime su dve reči, bilo da se pišu cele ili skraćene.     
     
       IVAN KLAJN

Sablasne zapete

O jednoj sveprisutnoj interpunkcijskoj grešci u našoj štampi

      Pojavivši se u crkvi u Langernivu, sablast je potmulim glasom rekla: “Oni, koje ću sada imenovati, biće uskoro mrtvi.” Slično se izrazila i koju noć kasnije: “Oni, koje ću sada prozvati, uskoro će umreti.” Verovali ili ne, dve nedelje kasnije, mladić čije je ime prvo izrekla “poginuo je u teškoj saobraćajnoj nesreći u Vreksamu”. Zapravo u Reksamu (Njrexham), jer englesko Nj nikada se ne izgovara na početku reči ispred R.
       Tako piše “Politikin zabavnik”, pod naslovom “Sablast iz Langerniva”, u broju od 25. jula. Ne znam gde je tačno Langerniv (negde u Velsu), ali jedno je sigurno: tamošnje aveti ne znaju naš pravopis. Da su ga pročitale, bar njegove tačke 193 i 194, znale bi da se odnosna rečenica NE odvaja zapetom (zapetama) ako je u atributivnoj službi, to jest ako je “neophodna da se identifikuje neki pojam iz glavne rečenice”. Navode se primeri kao “Uzeo bi sobu (onaj) student kog sam ti juče predstavio”, “Stanari koji stanuju iznad nas takođe se žale na vlagu”. Bez odnosne rečenice ne bi se znalo o kom je studentu i kojim stanarima reč, zato se ona ne odvaja zapetom. Na isti način trebalo je pisati: Oni koje ću sada imenovati biće mrtvi; oni koje ću sada prozvati uskoro će umreti.
       Zapete se stavljaju ako je odnosna rečenica apozitivna, to jest “ako se odnosi na već određeni pojam i dodaje mu se kao dopunsko objašnjenje”. Primeri: “Uzeo bi sobu Milovan, koji je vrlo miran podstanar”, “Moj kum, koji stanuje iznad nas, takođe se žali na vlagu”. Takve rečenice mogu se odstraniti a da se ne naruši smisao glavne, npr. “Uzeo bi sobu Milovan”, “Moj kum takođe se žali na vlagu”.
       Izgleda da mnogi naši novinari, pa možda i lektori (ako ta vrsta ljudi uopšte još postoji), veruju da je naša interpunkcija slična nemačkoj ili ruskoj, gde se ispred SVAKE odnosne rečenice stavlja zapeta. Kao da su se na stranice novina preselile sve one ispuštene zapete ispred vokativa u TV prevodima (“Ne krivim te Džuli”), o čemu sam pisao u broju 2737.
       “Nalazimo se u objektu, koji je stradao u NATO bombardovanju.” Tako je “Glas javnosti” 30. maja preneo izjavu ministra zdravlja na otvaranju obnovljene Interne klinike u bolnici “Mišović”. Ministar sigurno ne bi svoj govor započeo jednom tako banalnom tvrdnjom kao što je “Nalazimo se u objektu”. Ne, on je rekao da se nalazimo u objektu koji je stradao u bombardovanju, a još bolje bi bilo da je rekao da se nalazimo u zgradi koja je stradala u bombardovanju. Jedinstven pojam, bez zapeta.
       “Američki vojni zvaničnik je zaključio” - prema Tanjugovom izveštaju koji prenose “Večernje novosti” - “da će Kfor privesti sve osobe, koje na bilo koji način ugrožavaju mir i stabilnost u regionu.” Na stranu što takvim izjavama više niko ne veruje, ali čak ni Amerikanac nije tvrdio da će Kfor privesti sve osobe ovoga sveta, nego sve osobe koje na bilo koji način ugrožavaju... i tako dalje.
       “Organizator je u obavezi da stvori takve uslove održavanja koncerta, koji će u potpunosti sačuvati integritet flore i faune.” Rečenica je iz “Kurira”, a odnosi se na mnogo osporavani rok-festival na Ratnom ostrvu. “Takvi uslovi održavanja koncerta” nije određen pojam, ne može se posle njega stavljati zapeta dok se ne doda ostatak koji mu jedini daje smisao: uslovi koji će sačuvati floru i faunu.
       Ni NIN, nažalost, nije imun na ovu sveprisutnu interpunkcijsku grešku. “Glavna junakinja afere, koja je potresala Crnu Goru, otputovala je u nepoznatom pravcu” glasio je jedan podnaslov u broju 2718. Obe zapete su pogrešno stavljene, jer je rečenica atributivna - ne govori se o bilo kakvoj aferi, nego o aferi koja je potresala Crnu Goru.
       Nekoliko nedelja pre toga, članak o nevoljama koje Toni Bler ima sa svojom suprugom Šeri počinjao je rečenicom: “Žene, kao što je Šeri But, nisu retkost na britanskom ostrvu.” Takav početak teško može da zainteresuje čitaoca, jer on zna da žene nisu retkost na britanskom ostrvu, pa ni na bilo kom drugom naseljenom ostrvu osim možda Alkatraza i nekadašnjeg francuskog “Ostrva đavola”. Ali članak i ne govori o ženama, nego o ženama kao što je Šeri But. Jedinstven pojam, kao što najbolje zna Toni Bler. (Od nas nek se ne nada sažaljenju.)
     
       IVAN KLAJN

 Klajn iz NIN-a 2005.