Herman Nojbaher (Hermann Neubacher, 24. juna 1893 u Velsu, Austrija; † 1. jula 1960 u Beču).
Privrednik po zanimanju, šef građevinske firme i stručnjak za privredne probleme Istočne i Jugoistočne Evrope, gradonačelnik Beča, političar i član Nacionalsocialističke stranke.

Nojbaher je kao „leteći diplomata" proveo od 1940. do 1945 na Balkanu - Bukurešt, Sofija, Tirana, Podgorica, Beograd, a potom u beogradskom komunističkom zatvoru do 1952. godine.
Kao visoki činovnik Ministarstva inostranih poslova Trećeg rajha bio je u neposrednim kontaktima sa ministrom Ribentropom, pa i samim Hitlerom. Nojbaher je u Rumuniji uspešno rešio snabdevanje Trećeg rajha naftom („oružje za naftu"), u Bugarskoj opskrbljivanje namirnicama nemačkih trupa u Grčkoj, u Grčkoj je sredio privredne nevolje i održao nemački ratni front, u Albaniji formirao nemački front posle kapitulacije Italije. U centru njegove pažnje bio je Balkan kao celina u svetskoj politici Trećeg rajha i Srbija, odnosno Srbi, kao prvi narod na Balkanu, samim tim i najvažniji partner Nemcima.

Nojbaher je spasao mnoge srpske živote u Nedićevoj Srbiji i pokušao da od Srbije i Crne Gore stvori Srpsku federaciju. Hitler je njegov predlog odbio.

Memoari Hermana Nojbahera

Čitaocima ostavlja samo ono što je čvrsto rešio da im kaže, za povest Srba u Drugom svetskom ratu to predstavlja izuzetno dragoceno sećanje. Preuzevši na sebe teret odgovornosti „za veliko zlo", naglasio je u predgovoru: „Nikoga ne mrzim. Život uvek počinje ujutro."

Nijedan narod na Balkanu nije favorizovao, nikoga nije štedeo i o svakome je rekao ono što misli, ili, ako nije hteo, uzdržavao se od komentara: „Nastojim da pružim čitaocima sliku, utisak o balkanskom svetu, koji ima mnogo lica, koji može da bude i srdačan i užasno okrutan." Tri su opšta balkanska problema kojima se pozabavio: krvna osveta, gostoprimstvo i korupcija. Središte Nojbaherovog kazivanja čini prvi problem. Nojbaher kaže za Zagreb da mu je majka Beč, tetka Budimpešta, a sestre Grac i Ljubljana. Habzburzi su stvorili „organizaciono majstorsko delo" Vojnu krajinu i tako zapadni deo Jugoslavije pretvorili u svoj latinski, dok je Srbija, odnosno istočni deo Jugoslavije ostao u vizantijskom krugu . Superiornu državotvornu snagu ispoljio je ponajviše srpski narod, koji je upoređivao sa osvetoljubivim Hrvatima, neuništivim Albancima, mekanim Rumunima i prevrtljivim Bugarima.

U njegovim memoarima postoji poglavlje „Represalije" samo u odeljku o Srbima, kod drugih balkanskih naroda nema ničeg sličnog. neka njegova zapažanja:

1) „Srbi su postali divljač za odstrel, svako je mogao da ih nekažnjeno progoni i ubija".

2) „Nakon što se Jugoslavija raspala, usledio je hrvatski osvetnički pohod uništavanja pravoslavnih Srba. Ovaj događaj spada u najužasnija masovna ubistva tokom cele svetske istorije"

3) „Recept za pravoslavne, koji je primio ustaški vođa i poglavnik, predsednik Nezavisne Države Hrvatske, Ante Pavelić, podseća na najkrvavije religiozne ratove: 'Jedna trećina mora da postane katolička, jedna trećina mora da napusti zemlju, a jedna trećina mora da umre. Poslednja tačka programa bila je i sprovedena u delo. Kada ustaške vođe pričaju o tome da su zaklali milion pravoslavnih Srba - uključujući bebe, decu, žene i starce to je onda, po meni, preterivanje i samohvalisanje. Na osnovu izveštaja koji su stigli do mene, procenjujem da broj nevinih, nenaoruzanih, zaklanih Srba iznosi oko 750 000.
Kada sam, po ko zna koji put, u Glavnom štabu stavio na dnevni red izveštaje o istinski užasnim stvarima koje se odvijaju u Hrvatskoj, Hitler mi je ovako odgovorio: 'I ja sam poglavniku kazao da nije moguće samo tako iskoreniti tu manjinu, jer je ona, jednostavno, prevelika. - Da, kada bi čovek tačno znao gde je granica uništavanja jednog naroda"!

4) „U pravcu Srbije kretala se nepregledna kolona srpskih izbeglica, koji su bežali iz NDH".

6) „Najjače tkivo, najsnažniji narod na okupiranom Balkanu je srpski, a on je najgore prošao".

7) „Hitler je pripadao onoj vrsti Austrijanaca koja polako izumire, a koja od godine 1914. ima anti-srpski kompleks i to zbog ubistva prestolonaslednika u Sarajevu i izbijanja Prvog svetskog rata".

Verovao je da titula „Prusi Balkana" ne pripada Bugarima već Srbima, dodavši: „Za ovu titulu, međutim, trenutno se niko ne takmiči" (1953). Srbi nisu spremni na kompromise bez kojih je život nemoguć, pa je iz toga Nojbaher izvukao zaključak da nisu u „dovoljnoj meri politički obdaren narod", budući da je pravda moralna a interes državna kategorija.

Izvor: Wikipedia