yep

Kako na RTS-u najavljuju, u nedelju 18.12. u 11:30 emitovače se prva epizoda iz novog TV serijala. Reprize su ponedeljkom pre podne

ajd pa da vidimo

Branko Kockica ugostio Glas pred premijeru najpoznatijeg domaćeg serijala za klince

- Ostao sam isti kakav sam i bio - vođa dečjeg čopora
- Kada dođem u vrtić, po nepisanom pravilu, vaspitačice su već odabrale, po svojim kriterijumima vladanja i lepog ponašanja - svoje favorite. E, onda nastupim ja koji sve to pobrkam, pa za pojavljivanje u "Kockici" izaberem mangupe i harambaše

Uz Branka Milićevića i emisiju "Kocka, kocka, kockica", čije je emitovanje počelo 29. novembra daleke 1974, odrasle su generacije. Družila su se i učila odrastanju mnoga pokoljenja, roditelji, njihova deca i deca njihove dece. On je tim "tatatatircima" bio i ostajao najbolji drugar, neko kom se veruje i od koga se uči život i umetnost druženja.

Deceniju ga nije bilo na televiziji, ali ništa zato. Gledaćemo ga opet u "Kockici" već od danas svake nedelje na Drugom programu RTS-a u 11.30. Snimao je on i nešto filmova, ostale su uloge u "Užičkoj republici", "Sarajevskom atentatu", "Masmediologiji na Balkanu"... a onda je počeo da snima za klince i postao Branko Kockica.

- Od kako postoji Internet, najviše volim da sa novinarima tako komuniciram. Mogu da osmislim šta je to što želim da kažem. Sada su mi već "šest banke" i ne radi mi mozak više super brzo. A pošto sam godinama bio portparol pozorištanca "Puž", naučio sam kako novinari razmišljaju. Zovu me za razne rubrike, za kuvare, svašta nešto i uvek pristanem. Jedini uslov koji postavljam jeste da trećina teksta bude o "Pužu", jer zašto bih inače ja to radio - počinje Branko Kockica priču.

Još kao mali, u Zrenjaninu, odakle je rodom, naučio se američkoj praktičnosti: "Whats in it for me" (Šta ja imam od toga, prim. prev).
- Kada bi mi neki dasa rekao: "Idi onoj devojci i kaži da mi se sviđa", pristajao bih pošto bih prvo pitao: "Šta mi daš?, Šta ja imam od toga?, Daj kliker, pa idem". E, tako je moj interes i da "Puž" dobije svoj prostor u medijima. Međutim, i pored imejla i pored svog pisanja novinari me prevare: izbace iz teksta jedno "NE" i ispadne da ja volim kritičare - kaže Branko.

Iz njega još uvek zrači ona energija na kojoj su generacije drugara "tatatatiraca" smišljale pametne nestašluke i nove načine da se igraju, a da pritom nešto i nauče.
Na opasku da je ostao isti, pored toga što odgovara da ima ogledalo, prepričava i anegdotu o Bertoldu Brehtu, koga, kaže, ne obožava, ali anegdota je ipak anegdota.

- Sretne Brehta na ulici prijatelj koji ga dugo nije video i, posle kraćeg razgovora, primeti kako se ovaj ne menja. Na to Breht prebledi, pa mu odgovori da se čovek i fizički brzo menja, a pogotovo iznutra i duhovno ukoliko radi na sebi - smatra Branko, čije je službeno ime Branislav, ali ga, sem supruge Cace, niko tako nije zvao.

Na pitanje da li su se deca promenila, odgovara da nisu i da je njegovo tridesetogodišnje iskustvo s njima prekratko vreme za evoluciju njihovog malog mozga, a kamoli velikog...
- Čovek se jeste promenio, jer se u svetu velikih "poprimilo" dosta toga. Moralne vrednosti su drugačije nego nekada. Ali kod malih ljudi od pet godina do tih promena još nije došlo. Odrasli su naučili raznorazne stvari, jesu drugačiji nego pre. Ali deca, deca - nisu. Ja sam ostao isti kakav sam i bio - vođa dečjeg čopora. Čovek je društveno biće i sa pet godina već kreće u odvajanje od roditelja i prvo što traži - to je zajednica. Želi da sebe potvrdi među vršnjacima i da nađe vođu. Ja se tu nađem kao najveći, najjači, najpametniji i prihvate me kao takvog iz istog razloga iz koga je svako od nas imao ponekog učitelja kog je voleo. Ja imam to nešto, taj neki lepak za klince i to mi još pomaže kao vođi čopora. Deca me slušaju i hoće da urade i nezgodne stvari smo ako im ja kažem. Igram se s njima - kaže Branko kao da je igrati se sa decom "laća".

Emisija koju prepoznajemo po čuvenim stihovima "U svetu postoji jedno carstvo" prestala je da se snima 1994, a pored ove 10-godišnje, imala je prekid još samo 1983, kada je Branko bio u Londonu.
- Nisam imao dilemu da li da se vratim u "Kockicu" i bez obzira što sam stariji 10 godina. Kada smo prekinuli snimanje, imao sam dobrih pedeset godina. Ipak, nisam se dvoumio zato što se u pozorištu redovno srećem sa decom. Samo je prve tri sekunde bilo neizvesno, a posle toga je kao kad ponovo sedneš na bicikl, sve je došlo na svoje mesto. Samo sam seo u "Kockicu" i sve je bilo kao nekada - objašnjava prvi među tatatatircima.

Birati decu je najteže, kaže Branko, kod njega nema protekcije, žao mu je da razdvaja klince, ali popuštanja - nema.
- Ima i onih koji, kad ispadnu, plaču. Ako baš mnogo, mnogo, liju suze, progledam kroz prste. Za sve ove godine bilo je tako malo protekcije da je to "strašno". Razni ljudi su me pitali "Je l' može moje dete u emisiju". Ako je vispreno, ako malo više priča - možda i može. Ako nije brbljivo, ima da sedi i ćuti. Kada dođem u vrtić, po nepisanom pravilu, vaspitačice su već odabrale, po svojim kriterijumima vladanja i lepog ponašanja, svoje favorite. E, onda nastupam ja, koji sve to pobrka. Prvo što objasnim deci jeste da nisu svi za sve i to negde i oni sami shvate iz mojih pitanja.

Kažem da su neki rođeni za kritičare, neki za umetnike, a neki za sportiste... Onda oni krenu da nabrajaju da su neki ljudi profesori, neki dimnjičari i tako dalje. I onda kad nekog ne primim zapadne mu da bude filozof. "Sediš i razmišljaš" tako ih utešim. I onda uzmem mangupe. One koji su harambaše, koji trče, koji se gurkaju, koji reaguju na sve, one koji opako odgovaraju kad postavim pitanje, koji krenu da postavljaju potpitanja kad ispričam pričicu, one koji se najviše javljaju... Dvanaestoro dece i dve rezerve i to je to. Treba mi sat vremena da izaberem ekipu, opisuje kriterijume odabira dece.

A kako Branko postiže tu magiju koje se desi kada se nađe među klincima i klincezama - ispitivali su i stručnjaci.
- Svi znamo onu Edisonovu rečenicu da je genijalnost jedan odsto inspiracije i 99 odsto znoja. E, kod mene je obrnuto. Ja, bukvalno, ništa ne radim. Sva čarolija je samo "to nešto" što se dešava između mene i dece. Dugo nisam znao šta, bio sam mlad. Ali su "to" i stručnjaci "ispitivali". Jednom smo pravili priredbu za klince u specijalnim školama za ometene u razvoju, koja su na televiziji jedino u stanju da prate reklame, jer brzo gube interesovanje za sve.

Njihovi psiholozi su se pitali kako su ta deca sedela i sat vremena gledala taj program. Tada ni oni ni ja nismo znali šta je to. E, posle se pojavilo to da se uz neke ljude vezuje reč harizma. Prvi put sam je javno čuo kada su je spojili sa Slobodanom Miloševićem. Harizmatični vođa?! - kroz smeh kaže Branko, koji je, posle krađe na izborima na trgu kod knjižare "Plato", pevao sa studentima i lansirao pesmu "Pokradeni ljudi su tužni, a lopovi ružni" i dodaje:
- E, ja sam tako harizmatični dečji lik. Jednostavno, nema nikakvog znoja, samo dođem i to je to.

------------------

"Šaškasti" kao i obično

Deca su ista kao pre, isto su radoznala, isto pametno i glupo odgovaraju. Nisu, naravno, glupa, to se samo tako kaže. "Šaškavi" su. Te šašave odgovore i zadržavamo. Jedina promena u "Kockici" je što sada imamo neograničeno mnogo trake. Ranije smo morali da probamo, sada snimamo sve i to je super. Tako da ima mnogo materijala i u tom smislu nova "Kockica' bi trebalo da bude bolja, iako bolja ne može da bude. Ista je kao pre - fenomenalna.


------------------

Dobro parče života

Volim "Kockicu", jer je 21 godina dobro parče svakog života. Ali u pozorištu radim duplo toliko. Prvi profesionalni anganžman potpisao sam u Zrenjaninu, sa 18. godina. Zato pozorište više volim. A možda i zato što sam u "Pužu" uspeo da postanem "najglavniji". Pošto sam rođen u znaku Ovna, moja predvodnička narav se tu bolje oseća. U "Kockici" je bilo mnogo ovaca iznad mene. Reditelji, scenaristi, urednik emisije, urednik redakcije, glavni i odgovorni urednik, direktor - čitavo stado. To je za jednog tipičnog Ovna i suviše.
- "Puž" je posebno pozorište. Za 29 godina postojanja napravili smo specifičan stil. U svakoj predstavi ima svačega za svakog: za sitnu i krupnu decu, za roditelje i praroditelje. Beogradske mame, roditeljke dece do 10 godina, imaju privilegiju što žive u gradu u kome postoji nešto kao što je ovo pozorištance jer "vesela su mala bića kada gledaju Pužića".



Izvor: Glas Javnosti - Olivera Stojimirović