Ponovo "Kockica"

Nakon čitave dekade oni najmlađi, pa i oni stariji, biće ponovo u prilici da uživaju u ostvarenjima popularnog Branka Milićevića - Kockice. Naime u toku su snimanja novih 16 epizoda ovog možda i najpolularnijeg dečijeg serijala, a prve epizode će na male ekrane stići u Septembru ove godine.

Konačno jedna dobra vesti iz RTS-a pod Tijanićevim vođstvom. "Kocka, kocka, kockica" je proteklih desetak godina bila totalno zaboravljenja od strane čelnika RTS-a, dok je za sve to vreme Branko Kockica vodio dečije pozorištance "Puž". Ponekad pomislim da je sve to bilo deo neke šire propagandne strategije zaglupljivanja odgovornih koji su nas vodili kroz "godine koje su pojeli skakavci", gde je jedna od taktičkih (niža operativna radnja) aktivnosti (u okviru operacije "Huan vs. Branko") bila i smena "Kockice" latino-američkim serijama.

Uz Branka Kockicu odrasle su brojene generacije stanovnika bivše Jugoslavije, gde u jednu od njih i sam spadam. Kockica je najviše uspevao u pokušaju da se "spusti na nivo" najmlađih i postane i ostane njihov ravnopravni drugar (moramo priznati, bilo je tu i vrlo neuspešnih TV pokušaja drugih stvaralaca), uz emisije koje su uvek bile vedre, šaljive, edukativne i pozitivne.
"TATA – TA – TIRA!"

Izvor: Svakodnevnica blog

Drago mi je,nadam se da ce Branko da se vrati u formu

a i ja sam ucestvovala u jednoj od emisija,samo da znate

videla sam nesto da on i rasa pronalazac rade zajedno,blaga jeza do emisije...

meni je drago da su fore i fazone poceli da ponovo snimaju, to mi je nekako bila svetla tacka u skolskom programu

A, Muzicki tobogan?
To mi je bila omiljena emisija

Jedna od lepsih vesti danas!!! Dobo je, danasnja deca vise ne znaju da se igraju..  

I meni!

Kocka do kocke
posle 10 godina
Emitovanje novih epizoda serije "Kocka, kocka, kockica" na RTS počeće u septembru

Pozorištance "Puž" proslavilo je juče 28. rođendan pesmom i gašenjem svećica na torti, a Branko Milićević Kockica je sa decom podelio "bombon" tortu.

- Posle 28 godina Pozorištance "Puž" nije više pozorištance nego pozorištancetina - Branko je odmah počeo da se šali s malim gostima i pozvao ih da zajedno iseku rođendansku tortu.
Deca su posle predstave "Pepeljuga", nasmejana i džepova punih bombona otišla kućama, a glumci i osoblje "Puža" nastavili su sa rođendanskim slavljem iza scene.

Pozorištance "Puž" su 1977. godine osnovali Branko Milićević i njegova žena Slobodanka Caca Aleksić, koji se i danas trude da poduče i nasmeju decu.

- Negde 1975. godine, odmah posle početka "Kockice", osnovali smo putujuću pozorišnu trupu i posle dve godine eksperimentalnih gostovanja javili smo se na konkurs u listu Zdravo. Tada smo i smislili ime. U prostorijama Narodnog univerziteta "Božidar Adžija" nalazimo se već 18 godina, a pre toga smo radili svuda, od mesnih zajednica do Centra "Sava" . A najspecifičnije za Pozorištance "Puž", ono što nema ni jedno drugo pozorište, to je što ga 28 godina vode isti ljudi, Caca i ja - priča Branko Kockica. - Caca je upravnik i reditelj, a ja sam sve ostalo - bravar i prodavac karata i nameštam scenografiju i sve drugo što treba.

Pozorištance "Puž" radi po sistemu slobodne prodaje, a predstave se održavaju petkom, subotom i nedeljom. Petkom ima jedna predstava od 18 sati, a subotom i nedeljom su po tri predstave. Pozorištance nema stalne glumce već funkcioniše kao "Zvezdara teatar", zovu glumce iz svih pozorišta.

- Ovaj 28. rođendan doživljavam kao predigru za trideseti. Sada sam jako srećan, sledeće godine ću biti jako, jako srećan, a za trideseti rođendan ću biti presrećan - kaže Branko.

Rođendan "Puža" poklopio se i sa vraćanjem "Kockice" na televiziju posle desetogodišnjeg odsustvovanja. Današnja deca će ponovo moći da nešto nauče, a da se pri tome i zabavljaju.

- Zvala me Biserka Pejović, urednik "Kockice", pitala da li želim ponovo da radim i tako smo ponovo počeli. Okupila se stara ekipa, isti saradnici, samo su deca nova. Već smo snimili prvu epizodu pod imenom "Drugarstvo". Emitovanje na RTS počeće u septembru, a već 7. marta snimamo drugu epizodu "Decobus". Sa decom ćemo ići kroz Beograd u autobusu bez krova, kao u Londonu, samo što će on biti napravljen od kartona. Sve drugo je isto kao i ranije - najavljuje Branko povratak u svoju omiljenu ulogu uz koju su generacije dece odrasle.
M. O

Od sledece nedelje 10 epizoda novog Branka Kockice na 2. kanalu RTS.
Zaboravio sam termin, ali bice jos najava

Samo da ne bude ko nova sezona "Metla bez drske"

"Коцкица" је била моја омиљена емисија.Стварно не могу да поверујем да се није снимала више од 10 година.Сећам се да је задње 2-3 сезоне више била комерцијална него образовна.Типа, Коцкица у сервису за уградњу ауто-аларма, или, Коцкица на некој планини где се више рекламира неки хотел, него што се посвећује пажња њеној основној намени, образовању деце.

Једва чекам да крене поново.Волео бих да одгледам поново и неку старију епизоду.

yep

Kako na RTS-u najavljuju, u nedelju 18.12. u 11:30 emitovače se prva epizoda iz novog TV serijala. Reprize su ponedeljkom pre podne

ajd pa da vidimo

Branko Kockica ugostio Glas pred premijeru najpoznatijeg domaćeg serijala za klince

- Ostao sam isti kakav sam i bio - vođa dečjeg čopora
- Kada dođem u vrtić, po nepisanom pravilu, vaspitačice su već odabrale, po svojim kriterijumima vladanja i lepog ponašanja - svoje favorite. E, onda nastupim ja koji sve to pobrkam, pa za pojavljivanje u "Kockici" izaberem mangupe i harambaše

Uz Branka Milićevića i emisiju "Kocka, kocka, kockica", čije je emitovanje počelo 29. novembra daleke 1974, odrasle su generacije. Družila su se i učila odrastanju mnoga pokoljenja, roditelji, njihova deca i deca njihove dece. On je tim "tatatatircima" bio i ostajao najbolji drugar, neko kom se veruje i od koga se uči život i umetnost druženja.

Deceniju ga nije bilo na televiziji, ali ništa zato. Gledaćemo ga opet u "Kockici" već od danas svake nedelje na Drugom programu RTS-a u 11.30. Snimao je on i nešto filmova, ostale su uloge u "Užičkoj republici", "Sarajevskom atentatu", "Masmediologiji na Balkanu"... a onda je počeo da snima za klince i postao Branko Kockica.

- Od kako postoji Internet, najviše volim da sa novinarima tako komuniciram. Mogu da osmislim šta je to što želim da kažem. Sada su mi već "šest banke" i ne radi mi mozak više super brzo. A pošto sam godinama bio portparol pozorištanca "Puž", naučio sam kako novinari razmišljaju. Zovu me za razne rubrike, za kuvare, svašta nešto i uvek pristanem. Jedini uslov koji postavljam jeste da trećina teksta bude o "Pužu", jer zašto bih inače ja to radio - počinje Branko Kockica priču.

Još kao mali, u Zrenjaninu, odakle je rodom, naučio se američkoj praktičnosti: "Whats in it for me" (Šta ja imam od toga, prim. prev).
- Kada bi mi neki dasa rekao: "Idi onoj devojci i kaži da mi se sviđa", pristajao bih pošto bih prvo pitao: "Šta mi daš?, Šta ja imam od toga?, Daj kliker, pa idem". E, tako je moj interes i da "Puž" dobije svoj prostor u medijima. Međutim, i pored imejla i pored svog pisanja novinari me prevare: izbace iz teksta jedno "NE" i ispadne da ja volim kritičare - kaže Branko.

Iz njega još uvek zrači ona energija na kojoj su generacije drugara "tatatatiraca" smišljale pametne nestašluke i nove načine da se igraju, a da pritom nešto i nauče.
Na opasku da je ostao isti, pored toga što odgovara da ima ogledalo, prepričava i anegdotu o Bertoldu Brehtu, koga, kaže, ne obožava, ali anegdota je ipak anegdota.

- Sretne Brehta na ulici prijatelj koji ga dugo nije video i, posle kraćeg razgovora, primeti kako se ovaj ne menja. Na to Breht prebledi, pa mu odgovori da se čovek i fizički brzo menja, a pogotovo iznutra i duhovno ukoliko radi na sebi - smatra Branko, čije je službeno ime Branislav, ali ga, sem supruge Cace, niko tako nije zvao.

Na pitanje da li su se deca promenila, odgovara da nisu i da je njegovo tridesetogodišnje iskustvo s njima prekratko vreme za evoluciju njihovog malog mozga, a kamoli velikog...
- Čovek se jeste promenio, jer se u svetu velikih "poprimilo" dosta toga. Moralne vrednosti su drugačije nego nekada. Ali kod malih ljudi od pet godina do tih promena još nije došlo. Odrasli su naučili raznorazne stvari, jesu drugačiji nego pre. Ali deca, deca - nisu. Ja sam ostao isti kakav sam i bio - vođa dečjeg čopora. Čovek je društveno biće i sa pet godina već kreće u odvajanje od roditelja i prvo što traži - to je zajednica. Želi da sebe potvrdi među vršnjacima i da nađe vođu. Ja se tu nađem kao najveći, najjači, najpametniji i prihvate me kao takvog iz istog razloga iz koga je svako od nas imao ponekog učitelja kog je voleo. Ja imam to nešto, taj neki lepak za klince i to mi još pomaže kao vođi čopora. Deca me slušaju i hoće da urade i nezgodne stvari smo ako im ja kažem. Igram se s njima - kaže Branko kao da je igrati se sa decom "laća".

Emisija koju prepoznajemo po čuvenim stihovima "U svetu postoji jedno carstvo" prestala je da se snima 1994, a pored ove 10-godišnje, imala je prekid još samo 1983, kada je Branko bio u Londonu.
- Nisam imao dilemu da li da se vratim u "Kockicu" i bez obzira što sam stariji 10 godina. Kada smo prekinuli snimanje, imao sam dobrih pedeset godina. Ipak, nisam se dvoumio zato što se u pozorištu redovno srećem sa decom. Samo je prve tri sekunde bilo neizvesno, a posle toga je kao kad ponovo sedneš na bicikl, sve je došlo na svoje mesto. Samo sam seo u "Kockicu" i sve je bilo kao nekada - objašnjava prvi među tatatatircima.

Birati decu je najteže, kaže Branko, kod njega nema protekcije, žao mu je da razdvaja klince, ali popuštanja - nema.
- Ima i onih koji, kad ispadnu, plaču. Ako baš mnogo, mnogo, liju suze, progledam kroz prste. Za sve ove godine bilo je tako malo protekcije da je to "strašno". Razni ljudi su me pitali "Je l' može moje dete u emisiju". Ako je vispreno, ako malo više priča - možda i može. Ako nije brbljivo, ima da sedi i ćuti. Kada dođem u vrtić, po nepisanom pravilu, vaspitačice su već odabrale, po svojim kriterijumima vladanja i lepog ponašanja, svoje favorite. E, onda nastupam ja, koji sve to pobrka. Prvo što objasnim deci jeste da nisu svi za sve i to negde i oni sami shvate iz mojih pitanja.

Kažem da su neki rođeni za kritičare, neki za umetnike, a neki za sportiste... Onda oni krenu da nabrajaju da su neki ljudi profesori, neki dimnjičari i tako dalje. I onda kad nekog ne primim zapadne mu da bude filozof. "Sediš i razmišljaš" tako ih utešim. I onda uzmem mangupe. One koji su harambaše, koji trče, koji se gurkaju, koji reaguju na sve, one koji opako odgovaraju kad postavim pitanje, koji krenu da postavljaju potpitanja kad ispričam pričicu, one koji se najviše javljaju... Dvanaestoro dece i dve rezerve i to je to. Treba mi sat vremena da izaberem ekipu, opisuje kriterijume odabira dece.

A kako Branko postiže tu magiju koje se desi kada se nađe među klincima i klincezama - ispitivali su i stručnjaci.
- Svi znamo onu Edisonovu rečenicu da je genijalnost jedan odsto inspiracije i 99 odsto znoja. E, kod mene je obrnuto. Ja, bukvalno, ništa ne radim. Sva čarolija je samo "to nešto" što se dešava između mene i dece. Dugo nisam znao šta, bio sam mlad. Ali su "to" i stručnjaci "ispitivali". Jednom smo pravili priredbu za klince u specijalnim školama za ometene u razvoju, koja su na televiziji jedino u stanju da prate reklame, jer brzo gube interesovanje za sve.

Njihovi psiholozi su se pitali kako su ta deca sedela i sat vremena gledala taj program. Tada ni oni ni ja nismo znali šta je to. E, posle se pojavilo to da se uz neke ljude vezuje reč harizma. Prvi put sam je javno čuo kada su je spojili sa Slobodanom Miloševićem. Harizmatični vođa?! - kroz smeh kaže Branko, koji je, posle krađe na izborima na trgu kod knjižare "Plato", pevao sa studentima i lansirao pesmu "Pokradeni ljudi su tužni, a lopovi ružni" i dodaje:
- E, ja sam tako harizmatični dečji lik. Jednostavno, nema nikakvog znoja, samo dođem i to je to.

------------------

"Šaškasti" kao i obično

Deca su ista kao pre, isto su radoznala, isto pametno i glupo odgovaraju. Nisu, naravno, glupa, to se samo tako kaže. "Šaškavi" su. Te šašave odgovore i zadržavamo. Jedina promena u "Kockici" je što sada imamo neograničeno mnogo trake. Ranije smo morali da probamo, sada snimamo sve i to je super. Tako da ima mnogo materijala i u tom smislu nova "Kockica' bi trebalo da bude bolja, iako bolja ne može da bude. Ista je kao pre - fenomenalna.


------------------

Dobro parče života

Volim "Kockicu", jer je 21 godina dobro parče svakog života. Ali u pozorištu radim duplo toliko. Prvi profesionalni anganžman potpisao sam u Zrenjaninu, sa 18. godina. Zato pozorište više volim. A možda i zato što sam u "Pužu" uspeo da postanem "najglavniji". Pošto sam rođen u znaku Ovna, moja predvodnička narav se tu bolje oseća. U "Kockici" je bilo mnogo ovaca iznad mene. Reditelji, scenaristi, urednik emisije, urednik redakcije, glavni i odgovorni urednik, direktor - čitavo stado. To je za jednog tipičnog Ovna i suviše.
- "Puž" je posebno pozorište. Za 29 godina postojanja napravili smo specifičan stil. U svakoj predstavi ima svačega za svakog: za sitnu i krupnu decu, za roditelje i praroditelje. Beogradske mame, roditeljke dece do 10 godina, imaju privilegiju što žive u gradu u kome postoji nešto kao što je ovo pozorištance jer "vesela su mala bića kada gledaju Pužića".



Izvor: Glas Javnosti - Olivera Stojimirović