И херој и терориста
И. МИЋЕВИЋ | 09. јануар 2009. 20:15 | Коментара: 6
Жикица Јовановић Шпанац започео је грађански, а не рат против окупатора. Тврди се да су у Белој Цркви 7. јула 1941. убијени недужни људи


ДА ли је Жикица Јовановић Шпанац био херој? Да ли је започео устанак против окупатора 7. јула 1941. године, или је само убио недужне сеоске жандарме у Белој Цркви?
Тачку на ове вишедеценијске дилеме недавно је ставила пресуда Окружног суда у Шапцу са потписом судије Гојка Лазарева. Он је рехабилитовао двојицу жандарма, које су комунистички херој Жикица Јовановић Шпанац и Цветин Солдатовић упуцали на сеоском вашару у малом месту западне Србије.
Шпанац је на ивањданском вашару из пиштоља испалио метак у жандарма Богдана Лончара, а Солдатовић из пушке убио Миленка Бранковића. Овај датум скоро 60 година слављен је као Дан устанка у Србији. Све до 9. јула 2001. године, када је Скупштина Србије укинула овај државни празник.
Претресањем догађаја, чешљањем докумената и пропитивањем сведока, стигло се, међутим, до доказа да на Дан устанка нису убијени окупатори, већ недужни представници тадашњег државног система. И, да Жикичин чин није био херојски, него братоубилачки. Да на вашару у Белој Цркви није почела борба против окупатора, него против политичког система...
- Треба се суочити са болном прошлошћу. То није био никакав дан устанка, већ убиство из идеолошких и политичких разлога - почиње причу за ”Новости” историчар др Коста Николић, сарадник Института за савремену историју, коаутор историјских уџбеника, који говоре и о Другом светском рату, али и вештак у овом судском предмету. - Мислим да то убиство није било детаљно планирано, већ обичан инцидент, који је накнадно добио толики значај. А, почињено је у складу са стратегијом Комунистичке партије Југославије - револуција на првом месту! Није пуцано у окупаторе, већ у представнике старе власти. То је порука, која се слала народу.
Партизанима се очигледно журило са подизањем устанка. Зато су изабрали овај датум, мада је касније било много погоднијих догађаја, који су заиста били окренути против окупатора - слажу се историчари.
Мр Срђан Цветковић из Института за савремену историју, који се такође бави овим периодом, сматра да је логичније било да је за обележавање почетка устанка изабрано ослобођење неких градова, попут Лознице, Краљева, Крушевца...
- То су стварно биле антиокупаторске борбе у којима су заједно учествовали четници и партизани. Али, то ваљда није одговарало комунистичким властима - сматра Цветковић. - А, убиство у Белој Цркви јесте симболичко, али не као отварање борбе против окупатора, већ као почетак грађанског рата, који ће се касније распламсати и бити готово већи него сукоб са Немцима... Паралелно су се разрачунавали партизани и четници, партизани и љотићевци, љотићевци и четници... Зато је Други светски рат у нашој земљи био другачији него у осталим државама.
А убиство двојице недужних жандарма, који су на бициклима обилазили сеоски вашар, догодило се још у време када је Србија била окупирана, док још није била успостављена Недићева власт, већ је владала комесарска управа, под директном управом Немаца.
Цветковић наглашава да је, паралелно са антифашистичком, вођена и класна борба. Осим представника власти страдали су и угледни грађани, газде, интелектуалци... Двојица убијених жандарма нису јединствен пример.
- Сви смо учили да је Жикица Јовановић Шпанац био народни херој. Узимали смо то здраво за готово - каже Цветковић.
Ово је, наглашава он, нови поглед на историјске догађаје који није идеолошки обојен. Расветљене су сложене околности, а убиство двојице жандарма демистификовано, да се више не представља као херојски чин.
И Коста Николић истиче како ово није никакво превредновање историје. Нема говора о ревизионизму. Догађаји се сада, напросто, објашњавају онако како су се стварно догодили:
- Користећи чињенице само покушавамо да сместимо догађаје у прави историјски контекст. Јер, свака револуција треба да добије заслужено место. Жртве не могу да се деле на праведне и неправедне, а убиства на херојска и она која то нису. Све жртве су жртве, а злочини злочини, без обзира на политички контекст - његов је закључак.

ШТА ПИШЕ У УЏБЕНИЦИМА
- ЧИЊЕНИЦЕ о Жикици Јовановићу Шпанцу у уџбеницима су већ промењене - каже Јасмина Миловановић из Завода за издавање уџбеника. - У историји за осми разред Шпанац се и не помиње. Каже се само: ”Када су тих дана у Рађевини на сеоском вашару партизани убили два српска жандарма назвавши их слугама окупатора, прогласили су тај догађај званичним почетком устанка”. Матуранти средњих школа о почетку устанка уче: ”Један такав напад извршен је 7. јула у цркви у Рађевини када је Жикица Јовановић Шпанац убио два српска жандарма, што је касније проглашено за Дан устанка у Србији”.

БИОГРАФИЈА
ЖИВОРАД Жикица Јовановић Шпанац (1914-1942) још као ђак је дошао у додир са радничким покретом у Ваљеву и ширио марксистичке идеје. Током студија књижевности у Београду постаје члан КПЈ. Са 22 године упутио се у Шпанију да помогне радницима у борби против фашизма. Септембра 1940. године вратио се у Југославију. Учествовао је у демонстрацијама у Београду 27. марта 1941. године. Формирао је Рађевску партизанску чету и постао њен политички комесар. За народног хероја проглашен је шестог јула 1945. године.

СУМЊЕ У ПОГИБИЈУ
- ЗВАНИЧНИ подаци кажу да је Жикица Јовановић Шпанац погинуо фебруара 1942. у обрачуну са недићевцима. Али, питање је да ли се то заиста тако догодило - сумња др Николић.
- У једном интервјуу крајем осамдесетих година прошлог века, партизански командант Радивоје Јовановић открио је како је лично Тито наредио да се Шпанац убије. Партији није одговарала његова популарност у народу, посебно што је био цењен и као шпански борац.
ВЕСТИ ИЗ РУБРИКЕ


https://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.293.html:229712-I-heroj-i-terorista


Жикица у корову


https://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:499827-Zikica-u-korovu

A zandari isli da beru cvece?

Sirocici... saradnici okupatora...

Српски жандарми против југословенске банде.

Српска Мајка је дошла на власт тек крајем те године.

Реко сад кад напишу Жикица се докопо иностранства да и тамо пати србске синове кад прежвакана прича о Титу, разочаран сам. Тито колико својих побио моро Совјетски Савез да му пошаље 10 дивизија да надокнади.

Postoji vise razloga zasto policija ima beneficirani radni staz. Jedan od razloga je taj sto radi za vlast, bez obzira na to ko je vlast, dal je vlast tiranska, okupaciona....

Какав А.Ц.А.Б. коментар. Притајени хулиган, кажем ја.

Поздрав за комшију Гамбина! Нема ни тебе, баталио си форум видим...

Kad Nemac kaze da su ih zveknuli sa simpatijama... ja stvarno ne znam sta Srbi ima da ih slave...

ti poslovi tzv...

su se nekad radili i ljudi se bavili njima bez bilo kakve reklame...

a sad se to reklamira cisto kroz privilegije...razne...

i to je jedan od razloga sto je rezultat takav...

recimo to je razlog za korupciju...

Ne znam da li vredi debatovati o ovom dogadjaju.
Što se tiče srpske istorije,vrlo je sporan - Srbin je pripucao i ubio Srbe.
Ako stvar obojimo,veteran i povratnik iz španskog,gradjanskog rata(izgubljenog) je,sanjajući SSSR i Staljina,po cenu ubistva svojih sunarodnika,želeo da te snove i ideje posadi u okupiranoj Srbiji.
Sporno je - koje je nacionalnosti bio Španac? Pa,nadimak sve kaže(kao Rasel Krou u "Gladijatoru").On nije Srbin,on je to odbacio i postao internacionalista,on je borac za svetsku revoluciju i pravdu,koju ne pravi u svetu,već u svom rodnom kraju,na seoskom vašaru(što bi mi urbanisti rekli - na mikro nivou).
Drugi paradoks je što Srbija(SR Srbija,doduše) slavi taj dan,kao nešto značajno. U stvari,slavili su opet neki internacionalci i svetski revolucionari dan kada je odlučeno da se Staljinu i SSSR-u olakša situacija,koja je bila,prilično,nezavidna tih dana.
Tito,kao prekaljeni,internacionalni egzekutor Kominterne je poslat da rukovodi tim ustankom,valjda da bi Srbiju oslobodio od okupatora? OK,morali smo da slavimo taj dan,jer je Tito tako odlučio,a nije imao ko da mu se usprotivi.
Od ovih,naših,boraca za svetsku revoluciju,ali u Srbiji i Kraljevini Jugoslaviji,ja bih izdvojio dva karakteristična tipa:
1.Verujući.To su ljudi idealisti,pretežno čiste biografije,recimo srpskog porekla,školovani,siti i buntovni.Iako revolucionari,oni se,ponekad ili konstantno ne odriču svoje nacije.Oni imaju za cilj šire dobro,ne svoje lično.
Navešću popa Vladu Zečevića,ali i Peku Dapčevića,Krcuna i Rankovića,kada su pali u Titovu nemilost.Ima puno takvih iz Bosanske krajine(Drvar,Grahovo...Kozara).Dakle - Srbi komunisti,kojima je izjednačina "majčica Rusija" sa SSSR i Staljinom(setite se Lečića u filmu "Gluvi barut" i njegovog opredeljenja).Delovali su,uglavnom,na svom lokalu.
2.Oportunisti. Nikogovići,ubice i belosvetski ološ.Revoluciju doživljavaju kao sredstvo lične osvete nad uspešnijima od sebe.Svesni svog CV-a,oni kriju svoje poreklo,pravo ime zamenjuju konspirativnim.U hijerarhiji Kominterne se uspinju ubistvima klasnih,ali češće unutrašnjih neprijatelja,dojučerašnjih drugova i saboraca.Ogrezli u zločinu,bez otadžbine,ovi šizofreni paranoici su bili podvrgnuti nekoj vrsti lobotomije i master reset-a,bilo u SSSR-u,bilo negde drugde.Veruju samo Staljinu,on je njihov Bog.Kada naredi da dignu ustanak i ubijaju Švabe iz zasede u Srbiji,oni to učine bezpogovorno i slepo; ne razmišljajući o posledicama i represiji koja sledi - baš njih briga,nemaju tu(na terenu,ali i šire) svoje porodice,svoj narod...njihov jedini Otac je na sigurnom,sa lulom iz zidina Kremlja...
Baš sam se rasplinuo.