1993. godinu pamtim kao jednu od najgorih u životu. Rat u Bosni, sankcije, inflacija(ironično, tada smo svi bili milijarderi), nestašice prvo prehrambene pa onda i sve ostale robe, najezda kriminala, turbo-folka i Siniše Pavića. Malo tome smo mogli da se radujemo tada pa ipak, u pauzama restrikcija struje, svakog vikenda u 10h na RTB1 mi klinci smo dobijali zdravu dozu eskapizma. Bežali smo na planetu Mer gde su heroji Ren, Tula i Ioz krstarili nepreglednim okeanima, borili se protiv pokvarenog piratskog gospodara Blotha i trudili da pre njega sakupe relikvije čije moći kontrolišu mistični, destruktivni entitet poznat kao Mračna Voda. Preporod ili potpuno uništenje sveta zavise od toga ko će prvi doći do cilja. Čuveni studio Hanna-Barbera nam je pod imenom „The Pirates Of Dark Water“ pružio utehu kroz uzbudljivu avanturu tokom koje dobro ipak ima šanse da izađe kao pobednik. Ova kultna crtana serija iz 1991. je nažalost ličnim primerom pokazala da su zlo i glupost neuništivi. Iako je na svojoj strani imala vrhunsku animaciju, odličan, inventivan, mahom ozbiljan scenario i fantastičnu glumačku postavu(George Newbern, Jodi Benson, Hector Elizondo, Tim Curry, Peter Cullen, Frank Welker, Earl Boen, Brock Peters) televizijska kuća ABC ju je seljakala iz termina u termin da bi je ukinula nakon 21 epizode. Treba li napomenuti da priča nikad nije ispričana do kraja? Iz nekog razloga neko se setio 1994. da sa Renovog slomljenog mača obriše prašinu pa smo oduševljeno prihvatili video igru kreiranu po jednoj od najomiljenijih crtanih serija našeg detinjstva.
TPODW su tipičan Final Fight tip beat 'em up-a gde na raspolaganju imamo tri junaka različitih karakteristika. Protagonista Ren je najizbalansiraniji kada su snaga/brzina u pitanju, lepojka Tula je poput 99% ženskih likova iz žanra, slabašna i brza kao vetar, a nabildovani Ioz je klasičan teškaš. Mada među njima postoje razlike one nisu toliko bitne prilikom samog igranja zahvaljujući odlično izbalansiranom gameplayu i još boljim kontrolama. Responzibilitet je izuzetan, skrol odličan, a manevrisanje lako što je od presudnog značaja. Potezi kojima naši heroji raspolažu su izvanredno osmišljeni i mnogobrojni. Uz standardni udarac, napad iz vazduha, bacanje i „magiju“ tu su sad i teški udarac oružjem, udarac iz zaleta, dva tipa vazdušnog udarca iz zaleta kao i blok. Malo li je? Kombinovanje različitih napada je preporučljivo radi veće efikasnosti, mada nije obavezno. Bazični neprijatelji živopisnog izgleda i kolorita dolaze u dobro poznatom paketu mršavi, debeli, sivonja, riba. Nisu neke mudrice, ali manjak IQ-a nadomešćuju brojnošću i popriličnom agilnošću. Bosevi su očekivano nezgodni, izrazito jaki sa unikatnim stilovima borbe. Direktna konfrontacija je jednosmerni put za groblje te im treba prići na određeni način. Ne pretstavljaju veću pretnju čim se provali koja im je slabost, ali igrači treba da održe visok nivo koncentracije jer je sve u dobrom manevrisanju i tajmingu. Ukoliko vas badže dohvate biće „ciao ragazzi“. Tu i tamo se nailazi na stage hazzards u vidu provalija i zamki koje se relativno lako daju izbeći i mogu efektno iskoristiti protiv neprijatelja. I pored svih kvaliteta koje poseduje TPODW nije velika već samo dobra igra jer oscilira u najbitnijoj komponenti pored balansa-zabavi. Daleko od toga da ovo nije zabavan naslov, ali ga predugo trajanje nivoa umrtvljuje.
Beat 'em up žanr je tradicionalno vezan za arkade gde je prosečno trajanje igre između pola sata i sat vremena i to sa dobrim razlogom. Budući da je SNES konzola pravila su nešto drugačija. Igranje u kućnim uslovima maltene automatski zahteva duže trajanje igre, a upravo to produživanje je u ovom slučaju usiljeno. Nivoi su ogromni, a skoro svaki screen sadrži bar dvadeset tipova koje treba pobiti kako bi nastavili dalje. To iziskuje poprilično vremena(dosta dobro podnose udarce) i drastično usporava tempo. Igra lepo vozi na početku, ali već posle drugog nivoa kreću dugotrajne navale protivnika koje umesto katarze nude dosadu. Vizuelni dizajn je odličan u svakom pogledu. Estetika crtane serije je uspešno prenešena uz posvećivanje posebne pažnje karakterističnim detaljima. Mnogobrojnost, raznovrsnost i unikatnost ambijenata je zapanjujuća, a njihova učestala smena osvežava igru. Jedina zamerka se odnosi na par objekata, uglavnom stubova, koji se sporadično pojavljuju ispred sprajtova na nekim lokacijama i akciju čine nepreglednom. Glavni likovi i viđeniji negativci izgledaju identično kao u seriji. Animirani su pristojno, mada je, obzirom na period izlaska i mogućnosti SNES-a, moglo to i bolje.
Koliko su Pirates melem za oči toliko su atak na uši. Zvučni efekti su prosek proseka, adekvatni, ali ništa više od toga, a soundtrack će vas naterati da poželite lobotomiju. Teme, iako solidne, prosečno traju 15 sekundi i tokom nivoa igrač je prinuđen da sluša jedan te isti loop. Muzika je potpuno u duhu igre, ali konstantno ponavljanje jako brzo počinje da smeta i da se negativno odražava na atmosferu.
The Pirates Of Dark Water za SNES(postoji i verzija za Genesis, ali je u pitanju akciona platforma sa par RPG elemenata) je dobra igra i prilično verna adaptacija crtane serije. Da je kojim slučajem trimovana od bespotrebnog sadržaja i objavljena za arkade ubeđen sam da bi bez problema našla svoje mesto u Hall Of Fame-u. Ovako je samo simpatija nas nostalgičara.
Tema: 
