Zasto toliko mrzimo sami sebe... :: Drustvena hronika ~ Obrazovanje ~ Zaposlenje ~ Finansije

Verovatno zato sto nisu imali kome da ih vrate a KPJ i Tica nisu bili nesto zainteresovani. Smile

Evo sta nadjoh...

Film o ženi koja je iz ustaških logora spasla 12.000 dece zaslužuje doživotne ovacije

Zlatnu arenu, glavnu nagradu na ovogodišnjem filmskom festivalu u Puli, dobio je "Dnevnik Diane Budisavljević" rediteljke Dane Budisavljević.
Kraj projekcije filma publika je dočekala ovacijama, a apaluz je trajao osam minuta. Dana Budisavljević je rekla da su film radili deset godina, a nešto manje od toga su istraživali donedavno nepoznatu priču o ženi koja je spasavala decu iz logora NDH.

Ovo je priča o njoj.

Jedna od zaboravljenih heroina Drugog svetskog rata- Diana Budisavljević je spasla 12.000 dece iz ustaških logora. Za života nije odlikovana, a dnevnik koji je ostavila predstavlja svedočanstvo patnje dece koja su se nalazila u ustaškim i nacističkim logorima.

"Oslobođenje" je jedina reč koju je Diana zapisala u svoj dnevnik 8. maja 1945. godine. Tada su u Zagreb umarširale partizanske trupe. Ona je posle tog dana nastavila svoj porodični život na Svačićevom trgu. Ulazak u politiku i organizacije je nije zanimao, a količina ljudske patnje i stradanja kojima je svedočila su izazvali probleme sa srcem i štitnom žlezdom.

Status dame iz visokog društva, austrijsko poreklo i to što joj je nemački bio maternji jezik u ratu joj je olakšavao pristup represivnim ustaškim i nemačkim vlastodršcima. Ona je pred njihovim očima plešući po ivici zakona odlazila u logore i spasavala nedužna bića koja su bila osuđena na patnju i smrt.

Komunisti su joj 1945. oduzeli automobil i kartoteku s podacima o deci koju je spasla, a u njenom domu je ostao sačuvan dnevnik pod naslovom “Akcija Diana Budisavljević“ u koji je tokom celoga rata zapisivala detalje svog humanitarnog delovanje. Pronašla ga je mnogo godina kasnije njena unuka Silvija Szabo, koja ga je s nemačkog prevela na hrvatski i on je objavljen 2003.

Međutim, život i delo Diane Budisavljević, čijim su imenom nazvane ulice u Zagrebu, Beču i Beogradu, do danas su ostali uglavnom neistraženi, što je istoričarku Natašu Mataušić podstaklo da napiše doktorski rad "Diana Budisavljević i akcija spasavanja dece žrtava ustaškog terora".

- Da nije bilo Diane Budisavljević i njene akcije, velika većina te dece, posebno ona najmanja, pomrla bi. Po broju spasene dece, ali i ljudi koji su bili uključeni u njihovo zbrinjavanje i tako pokazali svoj otpor ustaškom režimu, akcija Diane Budisavljević ne može se uporediti ni s jednim sličnim podvigom u ratnoj Evropi. Šindler je spasao 1.500 ljudi, Eva Sendlerova oko 2.500 iz Varšavskog geta, a Diana je sama iz logora izvukla 7.500 dece. Niti jedna akcija nije bila tako velika, ali ni tako brzo zaboravljena kao njena - kaže ističe Mataušić, muzejska savetnica u Istorijskom muzeju i predsednica Upravnog veća Spomen područja Jasenovac.

Diana Budisavljević je rođena 1891. u Insbruku u trgovačkoj porodici Obekser. Neposredno prj početka Prvog svetskog rata pohađa tečaj za njegovateljice u bolnici u Insbruku, gde upoznaje dr Julija Budisavljevića koji je tamo radio kao asistent na hirurgiji. Venčali su se 1917, a dve godine kasnije su se preselili u Zagreb, gde se on zaposlio kao profesor hirurgije na novoosnovanom Medicinskom fakultetu.

Diana je bila izrazito posvećena ćerkama Ilsei i Jelki, koje su joj tokom Drugog svetskog rata, kada su već obe bile udate, pružale veliku pomoć u akcijama spasavanje dece.

Na samom početku rata saznaje za postojanje ustaških logora u kojima ima žena i dece i samoinicijativno organizuje njihovo dovođenje u Zagreb. Tu ih deklariše kao izbeglice i smešta u Zavod za gluvonemu decu u Ilici, uz dozvole nemačkih vojnika.

Nije se, kaže Matušić, libila bilo kome da pokuca na vrata i moli za pomoć. Za razliku od srpskih, jevrejskim ženama i deci ustaše ni pod koju cenu nisu hteli da poštede život, nego su svi poslati u Aušvic.

Uz pomoć porodičnih poznanstava Diana polako plete mrežu saradnika, među kojima su i ljudi bliski NDH režimu koji se ne mogu pomiriti sa zločinima i rasnom politikom koja se sprovodi.

Na samom početku rata saznaje za postojanje ustaških logora u kojima ima žena i dece i samoinicijativno organizuje njihovo dovođenje u Zagreb. Tu ih deklariše kao izbeglice i smešta u Zavod za gluvonemu decu u Ilici, uz dozvole nemačkih vojnika.

Nije se, kaže Matušić, libila bilo kome da pokuca na vrata i moli za pomoć. Za razliku od srpskih, jevrejskim ženama i deci ustaše ni pod koju cenu nisu hteli da poštede život, nego su svi poslati u Aušvic.

Uz pomoć porodičnih poznanstava Diana polako plete mrežu saradnika, među kojima su i ljudi bliski NDH režimu koji se ne mogu pomiriti sa zločinima i rasnom politikom koja se sprovodi.

Dianin najbliži saradnik Kamilo Bresler piše da su deca koju su spasavali bila uglavnom mlađa od pet godina i "da je mnogo odojenčadi, koju je krvnička ruka otrgla s materinih grudi i pobacala u marvinske vagone". Toliki broj dece bilo je moguće spasiti samo udomljavanjem u porodice. U početku udomitelji, među kojima ima i bogatih i uglednih Zagrepčana pa i stranih diplomata, ali i običnih radnika, decu uzimaju ilegalno odmah na stanici i tajno odvode kućama jer se ustaše protive takvoj ideji.

Diana u svom dnevniku beleži da je od jednog majora tražila da se dozvoli udomljavanje dece iz prenatrpanih domova jer je postojala opasnost da ih ustaše opet odvedu u logore, a pretilo im je i masovno širenje zaraznih bolesti. Krenulo je i udomljavanje preko crkvenih organizacija, a Diana zapisuje da je tako dom pronašlo više od 5.000 pravoslavne dece od kojih su mnoga tako dobila nove roditelje s kojima su nastavili da žive i posle rata, dok su se neka vratila svojim biološkim porodicama.

Malo je ko od tih ljudi, od kojih su neki i danas živi, ikada saznao za Dianu Budisavljević i njenu akciju. Oni koji su znali, ćutali su.

Kako bi nakon rata deca lakše našla svoje roditelje, pisala je posebne kartice na kojima je beležila sve poznate podatke o svakom detetu, kao i o usvojiteljima. Popisala je tako više od 12.000 dece koju je većinom i sama spasila, ali i svu ostalu koja su tokom ratnih godina prošla kroz zagrebački prihvatni centar Crvenoga krsta, bolnice i neke druge ustanove.

Kada joj je u maju 1945. godine oduzeta kartoteka i drugi dokumenti, Diana, tvrdi Nataša Mataušić, nije mogla sakriti tugu, bol i ogorčenje, a u februaru 1947. predala je detaljni izveštaj o svom radu Uličnom odboru Antifašističkog foruma žena, uredno sredila sve preostale dokumente u veliki drveni sanduk i zaključala ga. O svojoj akciji nije nikad više progovorila, ali je nastavila s humanitarnim radom. Kada je 1953. godine u okolini Insbruka osnovano prvo S.O.S. dečje selo, Diana je, iako nije bila imućna, svake godine donirala novac, a 1972. se zajedno sa suprugom vratila u svoj rodni grad u Austriji, gde je i umrla 1978. godine.Dianin najbliži saradnik Kamilo Bresler piše da su deca koju su spasavali bila uglavnom mlađa od pet godina i "da je mnogo odojenčadi, koju je krvnička ruka otrgla s materinih grudi i pobacala u marvinske vagone". Toliki broj dece bilo je moguće spasiti samo udomljavanjem u porodice. U početku udomitelji, među kojima ima i bogatih i uglednih Zagrepčana pa i stranih diplomata, ali i običnih radnika, decu uzimaju ilegalno odmah na stanici i tajno odvode kućama jer se ustaše protive takvoj ideji.

Diana u svom dnevniku beleži da je od jednog majora tražila da se dozvoli udomljavanje dece iz prenatrpanih domova jer je postojala opasnost da ih ustaše opet odvedu u logore, a pretilo im je i masovno širenje zaraznih bolesti. Krenulo je i udomljavanje preko crkvenih organizacija, a Diana zapisuje da je tako dom pronašlo više od 5.000 pravoslavne dece od kojih su mnoga tako dobila nove roditelje s kojima su nastavili da žive i posle rata, dok su se neka vratila svojim biološkim porodicama.

Malo je ko od tih ljudi, od kojih su neki i danas živi, ikada saznao za Dianu Budisavljević i njenu akciju. Oni koji su znali, ćutali su.

Kako bi nakon rata deca lakše našla svoje roditelje, pisala je posebne kartice na kojima je beležila sve poznate podatke o svakom detetu, kao i o usvojiteljima. Popisala je tako više od 12.000 dece koju je većinom i sama spasila, ali i svu ostalu koja su tokom ratnih godina prošla kroz zagrebački prihvatni centar Crvenoga krsta, bolnice i neke druge ustanove.

Kada joj je u maju 1945. godine oduzeta kartoteka i drugi dokumenti, Diana, tvrdi Nataša Mataušić, nije mogla sakriti tugu, bol i ogorčenje, a u februaru 1947. predala je detaljni izveštaj o svom radu Uličnom odboru Antifašističkog foruma žena, uredno sredila sve preostale dokumente u veliki drveni sanduk i zaključala ga. O svojoj akciji nije nikad više progovorila, ali je nastavila s humanitarnim radom. Kada je 1953. godine u okolini Insbruka osnovano prvo S.O.S. dečje selo, Diana je, iako nije bila imućna, svake godine donirala novac, a 1972. se zajedno sa suprugom vratila u svoj rodni grad u Austriji, gde je i umrla 1978. godine.

U filmu "Dnevnik Diane Budisavljević" nema ideološke i navijačke vizure, on govori o korenu ljudskog zločina. Baš to je osvojilo publiku i kritičare. Film je nastao kao koprodukcija Hrvatske, Slovenije i Srbije, uz podršku, između ostalih, i Filmskog centra Srbije.

https://noizz.rs/big-stories/diana-budisavljevic-film-filmski-festival-u-puli/rjtsl4g

Ako je istina dosta dobar humanitarni rad, moram priznati...