Балканска међа (2019) :: Film ~ Pozoriste ~ Televizija

Балканска међа је филм прављен мозгом, срцем и мудима.
Тежак, потресан, бруталан, трагичан, узбудљив, емотиван, али и филм који буди веру и даје наду. За време гледања ћете бити тужни, бесни, осетићете мржњу, најежићете се, застаће вам кнедла у грлу, а на крају филма ћете се осећати моћно и бићете поносни. Зато што сте Србин, и зато што су вам ови Руси браћа.
Филм после кога ће и највећи дефетисти међу нама, па чак и они који су најравнодушнији према Косову, схватити зашто нико, ма ко био, нема право да пљуне на гробове наших мученика који су погинули за свету српску земљу и не сме да потпише њену предају.

Да, руски специјалци су приказани као неуништиви суперхероји који преживљавају иако су избушени мецима или погођени минобацачким гранатама, а док скидају непријатеље као муве, стижу и да избацују фазоне;
сцене борбе нису реалистичне, наредбе за заузимање аеродрома Слатина се издају а планирање ове акције договара преко отворене везе и без коришћења шифри и да, Руси се у стварности нису борили против шиптарских терориста за аеродром Слатина;
сцена са Циганима била је непотребна (очигледно убачена само због хумора) јер ће страни гледаоци филма мислити да су то Срби;
љубавна прича је исфорсирана.

Али све то је неважно у односу на брутално истинит приказ монструозности НАТО пакта и шиптарских терориста и њихових злочина над нашим народом, као и његовог страдања под овом међународном терористичком коалицијом,
перфидности и лицемерја лажних емисара и хуманитараца тзв. међународне заједнице (швајцарски лекар овде очигледно представља Бернара Кушнера),
као и подједнако веран приказ:
- пожртвовања и храбрости припадника српских снага безбедности (у филму полицајаца) у одбрани нашег народа на Космету,
- непоколебљиве вере наших духовника у јужној српској покрајини,
- демонстрацију моћи руске војске.

А све то је упаковано у узбудљиву акциону драму коју ћете нетремице гледати од првог до последњег минута овог филма.
Гледаоцима које страдање и трагедија српског народа 99. не дотиче нити их занима аутентичан приказ НАТО и шиптарских злочина, те их то не би мотивисало да погледају овај филм, Балканска међа се може препоручити као узбудљив акцијаш, руска верзија 7 величанствених, 12 жигосаних или Напада на полицијску станицу број 13 (сцена у којој шиптарско дете прилази изолованом аеродрому на којем су руски и српски сцецијалци, лекарка и дете опкољени шиптарским бандама, и језивим гестом им показује да ће бити поклани, асоцира на сцену из Карпентеровог класика у којој Чоло банда испред улаза у полицијску станицу просипа цревену фарбу - смртну пресуду за опкољене полицајце, затворенике и цивиле). И у овом филму имамо групу аутсајдера у смртоносној акцији против вишеструко бројнијег и снажнијег непријатеља, са минималним шансама за преживљавање, ослоњених само на своју храброст, дрчност и наравно специјалне ратничке способности.
Иако у филму постоји десетак главних ликова који готово равноправно деле минутажу (тим руских специјалаца, двојица српских полицајаца, болничарка и тандем вођа терориста УЧК), они нису тек ликови од картона већ људи од крви и меса; сценаристи су успели да створе животне и упечатљиве карактере за које навијате, бринете се или их пак мрзите и прижељкујете им све најгоре. За то су наравно подједнако заслужни и глумци јер је глума одлична. То, наравно, није изненађење када су у питању Руси, али ни наши нису заостајали. Напротив. Иако је Биковић стандардно добар, а и Милена Радуловић се добро показала као болничарка Јасна, најјачи утисак од наших, али и у целом филму је оставио Кубура који је у улози Харадинаја (у филму Смука) застрашујући. Одмах за њим је узбекистанска глумица Равшана Куркова која игра снајперисткињу руског тима. Најбоља епизодна улога је веровали или не једна руска девојчица (на жалост, не знам јој име) у улози српског детета које у једној од најтежих сцена у филму дрхти под шиптарским ножем ишчекујући смрт, а пре и након тога немо, са ужасом, посматра шиптарске злочине над осталим српским цивилима. Да ли је мала ултраталентовано дете глумац или само натуршчик, немам појма, али је просто невероватно колико је била уверљива. Највише захваљујући њој су те сцене биле тако застрашујуће и потресне и остале у сећању многих гледалаца још дуго након одгледаног филма. Зато ме је и подсетила на њеног вршњака из чувеног руског анти/ратног класика Иди и смотри, Алексеја Кравченка, који је у том ремек делу совјетске кинематографије бриљирао у улози партизанског дечака Фљоре, сведока немачких злочина над на
родом Белорусије у Другом светском рату.
Емоције које су глумци Балканске међе пренели на публику нису деловале лажно и исфорсирано већ искрено и природно, а што је посебно важно, без трунке патетике, која се у оваквој врсти филмова готово подразумева. Замислите, могуће је направити патриотски филм који није љигав и пун изјанђалих парола и празних говора. Када главни јунаци изговарају патриотске реплике нећете им се смејати, већ пожелети да им се придружите.

Кастинг је савршено одрађен – не само због квалитетне гуме већ и због изгледа глумаца и статиста, почев од српских цивила, преко терориста УЧК, руских тенкиста (чији командант изгледа као са пропагандних плаката Црвене армије) па до свих чланова руске екипе специјалаца (њихов командант изгледа као неки од вођа Спезнаца из Чеченског рата). Колико све делује верно и веродостојно најбоље показују документарни снимци страдања српских цивила под НАТО бомбама и терористима, а који се неколико пута појављују између играних кадрова, јер не изгледају уметнуто већ као интегрални део филма.
Осим равноправног доприноса српских глумаца у настанку Балканске међе, треба истаћи и допринос наших људи иза камере јер је приличан број чланова филмске екипе био из Србије, а нарочито онај за који су залужни Биковић и Радоњић као копродуценти са својим Архангел студијом. Српски печат посебно је видљив у појединим сегментима сценарија и дијалога и карактеристичним детаљима сценографије па и у избору локација за снимање, што ће већина наших гледалаца лако препознати.

Темпо је одличан – иако траје готово два и по сата, филм ни једног тренутка не пада и за све то време ниједном нећете осетити досаду нити погледати на сат. Редитељ мења брзине и улази у оштре кривине, али вас од почетка до краја вози без кочења држећи вас залепљене за седишта и приковане за прозоре кроз које нетремице посматрате шта се пред вама и око вас догађа.
Акција је са правом мером помешана са драмом, драматуршки је све савршено постављено и сложено – нема лутања и скретања у споредне и небитне колосеке, и тако све до кулминације коју, наравно, представља долазак руске коњице (тенкова) у последњи час. Нема ни предвидивости као у холивудским акционим бљузгама - овде до самог краја не можете да погодите који ће од главних јунака и негативаца преживети. Твистови су тамо где их не очекујете, али нису сами себи сврха већ су смислени и сценаристички оправдани.

Са техничке стране (занатске и продукцијске) филм је на највишем нивоу, али то за гледаоце који прате руску кинематографију, а нарочито жанр ратног филма, није никакво изненађење. Поређење са америчким ратним спектаклима које се у том погледу неминовно намеће је апсолутно на месту с тим што је руска предност у томе што њихови филмови изгледају подједнако скупо као амерички парњаци у истом жанру а коштају вишеструко мање (Балканска међа изгледа као филм од 10+ милиона долара, а коштала је само 3 и по).
Режија, камера, фотографија, ефекти, пиротехника и употребљена војна техника у Балканској међи – све је за 5. Филм је визуелно импресиван и да би се све наведено доживело како треба, мора се гледати у биоскопу, на великом платну.
Једина замерка коју имам у овом сегменту односи се на монтажу у сценама пуцачине које су превише исецкане, то јест, кадрови се пребрзо смењују, па често не можете да видите ко у кога пуца и ко је погођен, нарочито у завршном обрачуну који се одвија ноћу.
Посебан плус за музику у филму. Разбијачка руска рокчина која даје посебан набој и мотор свакој акционој сцени – пред саму акцију пумпа адреналин и тензију, а кад пуцачина почне, музички скор удвостручује снагу крвопролића и ватромета које гледате на платну,

https://www.youtube.com/watch?v=HS5a4kX8vsk

док су са друге стране сцене страдања српских цивила и погибије главних јунака праћене елегичном музиком у којој ћемо препознати и наше етно мотиве, која појачава већ узбуркане емоције гледалаца.
Овај филм показује колико Руси могу када нешто раде чврсто, доследно и поштено од почетка до краја – са свим знањем и капацитетима којима располажу – када се не курвају (као на пример у Украјини), не калкулишу и не праве компромисе.
Ово је истовремено и филм који српски редитељи никад не би снимили. Зато што већина њих то не би ни желела. А и они ретки који би желели, то не би умели.

Они који ће покушати да дискредитују Балканску међу као националистички филм, опалиће у празно. Зашто? Зато што руску јединицу специјалаца чине припадници свих нација из Руске федерације, а тандем српске полиције је такође мултиетнички - полицајац Фадиљ (кога глуми Александар Радојичић) је Шиптар.
На исти начин се може одговорити и на жаоке острашћених србомрзаца и русофоба да је филм шовинистички јер приказује муслимане као чудовишне убице, силоватеље, шверцере дроге и верске фанатике који кољу цивиле, ваде им органе ради продаје, убијају свештенике и скрнаве хришћанске верске симболе.
У филму је јасно направљена разлика између поштених, часних и верски толерантних муслимана, патриота, лојалних својим државама – Татарина у руској јединици (који се заједно са својим друговима православне вере бори против терориста који припадају његовој вери) и Шиптара Фадиља (који се бори против истог противника, али се исто тако одлучно супротставља свом српском колеги да би заштитио недужног припадника сопственог народа и спреман је да због тога и погине), а обојица су приказани као ревносни муслимански верници (сцена у којој пре одлучујуће битке њих двојица клањају намаз),
и са друге стране, лоших муслимана – терориста, криминалаца и исламских фундаменталиста које у филму представљају вођа УЧК Смук и неименовани муџахедин са почетка филма.
Осим што се на овај начин западним критичарима отупљује оштрица а код њихових гледалаца елиминише резерва према филму, одличан је пример како се промишљено и пажљиво приступило раду на овом остварењу и како се о свему водило рачуна, односно како су вешто и елегантно заобиђене препреке и сакривене мине на његовом путу до широке публике.

На примедбе идиота који филм критикују јер је у њему приказано тепих бомбардовање Београда укључујући и породилиште, чега 99. није било, нормалан човек нема шта да одговори.
А што се тиче приказа терориста УЧК, па тачно је да у филму нису сиви већ црни, али такви су и били и такви јесу. Ипак, иако негативци у акционом спектаклу, они нису приказани као неспособни, килави, слаби и глупави противници, нити карикатуре, као Индијанци, Вијетнамци и Ирачани у америчким ратним филмовима, већ као зајебани, лукави и опасни борци. Е сад, то што их у овом филму гине на стотине је потпуно реално када се супротставе српским и руским полицајцима и војницима јер су исто тако прошли и на Косову 99.
Поуке и поруке филма за нас?
Више него јасне – не опрости и не заборави, а ако си заборавио, подсети се, а ако ниси знао, види и запамти – ко су нам непријатељи и крвници, шта су нам радили и шта нам и даље раде, а исто тако знај ко су нам пријатељи и браћа, који нас никад нису убијали, чак и ако нам нису увек помогли онолико колико су могли или колико смо ми мислили да је требало.
А поруке за Русе и остатак света?
Уводном епизодом филма којом Балканска међа почиње, у којој тим руских специјалаца у Босни 95. заробљава муџахедина у акцији коју руска војска врши у координацији са НАТО, и по чијем наређењу им он мора бити предат жив и здрав иако је у тој акцији Русима убио једног члана тима, на симболичан али недвосмислен начин показује понижења којима је тада, за време Јељцинове власти, била изложена руска војска, а тиме и држава. Контраст томе у Међи је наравно, акција заузимања аеродрома 99. од стране истог тима руских специјалаца по наређењу патриотске струје војног врха државе, чиме је на крају филма, на исто тако јасан и директан начин приказано буђење и повратак снаге и угледа руске војске и рађање нове руске државе. Тако је разлика између слабе, кукавичке и издајничке јељциновске Русије и снажне, одлучне и патриотске путиновске, очигледна сваком гледаоцу.

Најснажније сцене у филму:
-погађање породилишта НАТО бомбом само неколико секунди након што је у њему муж оставио своју трудну жену пред порођајем (убијена трудница коју ћемо потом видети у порушеном породилишту, представља наравно филмску посвету и сећање на Љиљану Спасић, која је у поодмаклој трудноћи убијена у НАТО нападу касетним бомбама на Ниш, 7. маја);
- српска девојчица која се од шиптарских терориста, који убијају њену породицу, сакрила испод кревета и заклонила иза свог плишаног меде;
- руски генерал одбија да поступи по Јељциновом наређењу да заустави десантну тенковску колону пред самим аеродромом, потписује оставку а потом испод униформе открива легендарну морнарску мајицу;
- нож вође УЧК под грлом српске девојчице;
- шиптарски дечак на бициклу послат у извидницу аеродрома заузетог од стране руских специјалаца, који покретом шаке испод грла показује опкољеним Русима и Србима шта их очекује;
- смртно рањени српски полицајац (кога глуми Биковић), бивши припадник ЈСО, остаје да сачека терористе са бомбом у руци, ставља на главу црвену беретку и Русу који не жели да га остави говори: - Схватате ли бре ви шта за нас значи Косово?
- руски командант тенковске јединице са српском девојчицом у наручју хода заузетим аеродромом.

Када будете одгледали овај филм, схватићете зашто се толики број порука које су наши гледаоци преко друштвених мрежа послали ауторима и глумцима Балканске међе, у којима су им преносили своје одушевљење филмом, завршавало са спасиба и хвала.