Bojana Đukić ima recept za jeftino prevaljivanje velikih kilometraža

Ranac na leđa, put pod noge!

Ko se odluči da bude bekpeker, ne bi smeo da pođe na put bez vreće za spavanje i šatora. Cimera za avanturu najbolje je naći na Internetu, pod uslovom da ne naletite na ludaka
Prvo kampovanje na koje sam krenula sa drugaricom bilo je smak sveta. Podigle smo šator i pošle na kupanje. Onda je iz vedra neba počelo nevreme, a nas dve bile smo mokre do gole kože. Sve je krenulo naopako. Šator koji sam pre tog putovanja kupila je prokišnjavao, vreća za spavanje bila je mokra, kao i nas dve, a napolju hladno... Zatim je crkla i baterijska lampa. Jedina koju smo imale. Nikad se u životu nisam se više smejala, jer je bilo toliko tragično da se pretvorilo u komediju - opisuje Bojana Đukić (25), sada već iskusni bekpeker (to su oni koje viđate natovarene desetinama kilograma na leđima), prvo putovanje na koje se uputila po principu "ranac na leđa, put pod noge".

 
  Komfor na šinama

Priseća se kako se jednom, na nagovor prijatelja iz Jagodine, zaputila u neko mesto kome je i ime zaboravila, gde su navodno bila divna jezera i kamp.
- Kad mi tamo, a ono nigde struje i vode, kamp star, napušten, a šljunak tako mekan da ne možeš ni kočiće da pobodeš za šator. Već je bilo prekasno, pa smo krenuli na železničku stanicu da uhvatimo voz. Ali, njega iz nedođije nije bilo. Mi već preumorni. Podigli smo šator tu, pored stanice, i prenoćili na pet metara od šina - priseća se Bojana.
   
 
 
 
Bojana je od tada, sa mapom u ruci, prekrstarila Srbiju uzduž i popreko. Onda je odlučila da svojim iskustvom pomogne i drugima koji bi da putuju jeftino.
- Krajem 2002. godine postavila sam Internet sajt njnjnj. backpackers. org. yu. A da bih ga registrovala, morala sam da napravim organizaciju i tako je nastalo Udruženje bekpekera. Cilj nam je bio da ljudi saznaju za lokacije hostela, kampova, ali i šta u kom gradu može da se vidi, da nađu partnere za putovanja... U organizaciji su uglavnom radili studenti-volonteri, koji zbog obaveza nisu imali vremena. Falilo nam je i para, stalno smo zapadali u ćorsokake, pa smo na kraju digli ruke od toga - priča Bojana i objašnjava da je osnovno pravilo bekpekinga da se sa što manje para doživi što više različitih mesta, ali na uštrb komfora. To znači - jeftin prevoz i hrana i loš smeštaj.

- Spava se po planinarskim domovima i hostelima, ili se podigne šator bilo gde. U poslednje vreme je sve popularnije spavanje kod domaćina, koji se pronalaze preko Interneta ili na licu mesta. To je super fora, jer je besplatno - priča Đukić. Bojana ovako putuje još od srednjoškolskih dana, kad je krenula sama na more. Od tada, kaže, uvek putuje na bum, bez planiranja. Najduže putovanje na kom je dosad bila trajalo je mesec dana - od Subotice do Niša. Iako je bekpeking jeftino putovanje, finansije joj nisu dopustile da tako proputuje Evropu.

- Ko se odluči da ovako putuje, ne bi smeo da pođe na put bez podloge za vreću za spavanje, vreće i šatora. Gde god da se nađeš, s tim imaš bar gde da prespavaš. U početku sam vucarala i posuđe. Vremenom sve manje vodim računa o tome. Tek kad staviš ranac na leđa, shvatiš koliko ti malo stvari treba. U početku sam u rancu nosila gomilu bezveznih stvari, jer sam pri prvom putovanju, već posle 200 metara, shvatila da je ranac pretežak. Rekla sam: "O, ne, šta mi je ovo trebalo u životu" i pola prtljaga ostavila kod kuće. Na kraju se sve svelo na malo krpica, opremu za spavanje i osnovne lekove - objašnjava bekpekerka. Uz osmeh kaže da je, kada se osmelila sama na put, prvo obavestila majku i dalje sve uradila na svoju ruku.

- Nije se ni trudila da me odgovori. Nekad joj se ne javim po nekoliko dana. Palo mi je na pamet da i nju povedem na neko od svojih putovanja, ali sve se nešto izvlači, hoće-neće. Mnogo je veći konformista nego što priznaje - objašnjava Bojana.

Prvu trećinu puta do Subotice Bojana je hrabro prešla "solo", a onda joj se pridružio "cimer" Dane.
- Našla sam ga preko oglasa na sajtu. Kako sam ja već bila na putu, moja sestra ga je istestirala i rekla mi da je dečko OK. Važno je bilo da nije ludak. Imala sam više sreće nego pameti, jer je Dane bio idealan saputnik. Da sam birala od svih svojih prijatelja, nikad ne bih takvog pronašla - priča ona. Tokom putovanja nije joj se ništa neprijatno dešavalo. Pamti kada je podigla šator na Zobnatičkom jezeru - mrak i nigde žive duše. Isto veče se na brzinu spakovala i zbrisala u Novi Sad. Tamo nije bilo mesta u hostelu, pa bi, da nije bilo jednog dobrog portira, noć verovatno probdela na klupi.

- Kad ljudi čuju kako putujete, svi su prema vama dobro raspoloženi, ljubazni, neki čak nude noćenje. Posebno u selima. Tamo nema žurbe, frke i što je za jednog bekpekera najvažnije, uvek ima dovoljno mesta i besplatne hrane - dodaje Đukićeva i žali jedino što, otkad se zaposlila, ima sve manje vremena za duga putovanja. To je ipak studentski "sport".



Izvor: Glas Javnosti \ Aleksandra Klarić Žak