Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Prijavi me trajno:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:

ConQUIZtador
Trenutno vreme je: 29. Mar 2024, 14:03:01
nazadnapred
Korisnici koji su trenutno na forumu 0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Idi dole
Stranice:
2  Sve
Počni novu temu Nova anketa Odgovor Štampaj Dodaj temu u favorite Pogledajte svoje poruke u temi
Tema: Срби пре Немањића  (Pročitano 16262 puta)
07. Jun 2018, 17:30:17
Legenda foruma


Zodijak Sagittarius
Pol Muškarac
Poruke 42576
Zastava BG, Savski Venac
Досељавање Срба на Балканско полуострво


Одлучујућа фаза у словенском освајању и насељавању Балкана одиграла се између 610. и 626. године када је дошло до уништења великих градова у његовој унутрашњости

Као словенски народ и Срби своје корене имају на подручју прапостојбине свих Словена, северно од Карпата, у данашњој јужној Пољској и северозападној Украјини. На том простору су Словене под именом Венета забележили још антички писци I и II века хришћанске ере, Плиније Старији, Тацит и Клаудије Птолемеј, али их под именом Словена помињу тек на самом крају V и у првој половини VI века византијски писац Прокопије и готски историчар Јорданес. У то су се време, међутим, Словени већ били населили како на простору данашње Словачке, Моравске и Чешке у средњем Подунављу, тако и источно од Карпата у данашњој Румунији и у сарадњи са својим сродницима Антима почели да упадају на подручја Римског царства којим је тада владао велики Јустинијан I (527–565).

Најјачи замајац словенски упади на простор Балканског полуострва добијају тек са доласком Авара у Панонску низију 567. године. Од тада Словени наступају пратећи Аваре у њиховим рушилачким подухватима, који су довели до пада Сирмијума 582, Сингидунума (Београда) 584. и првих аварско-словенских опсада Солуна 584. и 586. године, упада у Далмацију 597, пропасти целокупног дунавског лимеса после 602. године и незаустављивог напредовања освајача по Балканском полуострву. Одлучујућа фаза у словенском освајању и насељавању Балкана одиграла се између 610. и 626. године када је дошло до уништења великих градова у његовој унутрашњости, пустошења простора од Дунава до југа Грчке и нових опсада Солуна 616. и 618. и Цариграда 626. године. Тек је пораз под зидинама Константиновог града довео до престанка варварских пустошења и смиривања ситуације на полуострву, али је оно тада већ у великој мери било насељено словенским племенима.

У таквим околностима се појављују и Срби на Балканском полуострву. Предање о свом пореклу и сеоби стари Срби су памтили и три века касније, када га је у својој интерпретацији забележио византијски цар Константин VII Порфирогенит (913–959) у 32. поглављу свог списа De administrando imperio, састављеног између 948. и 952. године. Према њему, Срби потичу од некрштених Срба, званих и Бели, који станују с оне стране Турске (Угарске), у земљи коју они зову Бојка, којима се приближава Франачка, исто и велика Хрватска, некрштена, звана и Бела. Тамо су, дакле, и ови Срби од почетка живели. Из тог свог завичаја кренуо је део Срба пут Балканског полуострва, а њихова сеоба се одиграла на следећи начин:

Пошто су пак два брата од оца наследила власт над Србима, један од њих узимајући половину народа пребеже Ираклију, цару Ромеја, њега и примивши исти цар Ираклије, даде му место за насељавање у Солунској теми, Сервију, која од тада има такав назив. Међутим, наставља Порфирогенит, после неког времена одлуче исти Срби да се врате у своју земљу и цар их отпосла. Када пак пређоше реку Дунав, предомисливши се поручише цару Ираклију, преко стратега који је тада држао Београд, да им да другу земљу за насељавање. И пошто је садашња Србија и Паганија и такозвана земља Захумљана и Травунија и земља Конављана била под влашћу цара Ромеја, а остадоше пак те земље пусте због Авара (јер одатле протераше Романе који сада настањују Далмацију и Драч), насели цар ове Србе у тим земљама, и беху цару Ромеја потчињени, цар њих доводећи свештенике из Рима покрсти, и научивши их да исправно врше дела побожности, изложи им хришћанску веру, пише Константин VII Порфирогенит.

Земља коју они зову Бојка, коју су Срби памтили као место одакле су дошли на Балкан, по свој прилици је Boihaemum античких писаца, историјска Bohemia, тј. Чешка, одакле су доиста потицали они Срби који су се почетком VII века населили у Полабљу, а које је српско предање забележено код Порфирогенита називало Белим. Сеоба Срба на Балкан описана код Порфирогенита је по свој прилици била део велике најезде словенских племена између 610. и 626. године, пропраћене великим пустошењима и нападима на Солун и Цариград. Део Срба је у VII веку заиста насељавао подручје у околини Солуна и тамошњи град по њима назван Сервија, а трагова српског присуства има и у многим другим деловима Грчке, све до Пелопонеза. Управо из околине Солуна је цар Јустинијан II преселио 688/689. године неке Србе у Витинију у Малој Азији, где су они основали град по имену Гордосерба. Помен епископа тог града међу учесницима Трулског сабора у Цариграду 691/692. године представља и прво помињање српског имена на европском југу.

(Politika)
« Poslednja izmena: 07. Jun 2018, 17:30:33 od bojan.c »
IP sačuvana
social share
Bolje da me mrze zbog onog što jesam, nego da me vole zbog onog što nisam

Pogledaj profil WWW Twitter
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Legenda foruma


Zodijak Sagittarius
Pol Muškarac
Poruke 42576
Zastava BG, Savski Venac
Срби од VII до X века


Прва два века српске историје представљају једно „мрачно доба“, из ког готово да нема ниједног историјског податка о њима

То што су се Срби нашли на Балканском полуострву почетком VII века није, међутим, значило и да су се нашли у светлости историјских извора. Прва два века српске историје представљају једно „мрачно доба“, из ког готово да нема ниједног историјског податка о њима, што није ни чудно, имајући у виду да је то период из кога чак ни у Византији није сачувана ниједна савремена хроника или историја. Ипак, то је био период који је имао несумњиво велики значај за српску историју.

У то време завршен је процес расељавања Срба на простору централног Балкана, током кога су населили уске долине у сливовима река Западне Мораве, Ибра, Белог Дрима, Лима, Дрине и Босне, гравитирајући ка истоку Моравској долини, а ка северу Сави, док су поједине групе Срба прешле високи динарски масив и спустиле се на обалу Јадранског мора, где су се организовале у посебна српска племена – Неретљане између Цетине и Неретве, Захумљане између Неретве и Дубровника, Травуњане између Дубровника и Боке Которске и Дукљане од Боке до Скадарског језера.

У време када коначно излазе из сенке историјских збивања, у IX веку Срби важе као „народ за који се каже да држи велики део Далмације“ у њеном римском смислу, између Јадрана, Саве и Дрине, који су суседи Хрватима Цетине и Ливна, а на истоку се успешно супротстављају експанзији Бугара, док српска приморска племена заузимају читаву обалу Јадрана и суседна острва од ушћа Цетине до Румије, изузев још увек византијских романских градова Дубровника, Котора, Бара и Улциња. Међутим, није цео простор унутар описаних граница био тада насељен Србима. То је био велики простор, али планински и неприступачан, испресецан високим венцима Динарских планина. Унутар њега су Срби заузели само изоловане и међусобно удаљене речне долине, крашка поља и плодне котлине, погодне за земљорадњу, док су тешко приступачна планинска пространства остала махом ненасељена.

У таквим мањим и изолованим подручјима Срби су организовали своје основне територијално-политичке јединице – жупе (словенска реч која означава мању географску целину, обично речну долину или котлину оивичену брдима и селима која се налазе у њој), којима су, као челници у њима настањених мањих група становништва, управљали жупани. О њима прво сведочанство потиче из приче Анала Франачког краљевства о бекству панонског кнеза Људевита из Сиска 822. године код Срба, при чему је злоупотребио гостопримство и убио свог домаћина, једног од њихових вођа, највероватније неког српског жупана, и заузео његов град. Жупани су били потчињени кнезу (грч. ἄρχων, лат. dux) – који је био старешина и владар читавог народа – и представљали су непосредну везу између њега и народа по жупама.

О том односу речито сведочи податак забележен код Константина Порфирогенита, како су Бугари, кренувши у поход против српског кнеза Захарије почетком X века, позвали српске жупане да изађу пред њих и приме Часлава, кога су водили са собом, за новог кнеза. Као и другде у раносредњовековној Европи, српска „држава“ тог времена није подразумевала владавину над територијом, него над народом, тако да је српска политичка организација обухватала само она подручја која су била насељена српским становништвом, док су ненасељена подручја била изван ње, те „држава“ није имала јасно утврђене границе.

Српски кнежеви су потицали из лозе оног кнеза који је довео Србе на Балканско полуострво у време цара Ираклија. Као и његово, и имена његових првих наследника већ су била избледела из сећања до времена цара Константина Порфирогенита, који је средином Х века забележио податке из историје српске кнежевске породице. Први по имену познати кнез из њихове лозе био је Вишеслав, чија владавина припада другој половини VIII века. Њега је наследио син Радослав, њега потом син Просигој, а њега син Властимир, са којим подаци о догађајима из српске историје коначно постају богатији. Није познато где је било седиште власти ових најранијих српских кнежева, али се у време Властимирових синова и унука као главни међу српским градовима помиње Достиника, Дестиникон (грч. Δοστινίκα, Δεστινίκον), који се идентификује са Дрсником у Метохији (поред Клине).

Том најранијем периоду по свој прилици припада и покрштавање Срба. Иако није извесно да је мисију ширења хришћанства међу њима организовао већ цар Ираклије (610–641), тај процес јесте почео веома рано, јер података о деловању хришћанске цркве међу Јужним Словенима има већ с краја VII и из средине VIII века. Окончан је свакако до средине IX века, када се у породици тадашњег српског кнеза Мутимира јављају први чланови који носе хришћанска имена – његов син Стефан и синовац Петар. Из тог времена потиче и златни печатњак Мутимировог брата Стројимира, који садржи представу крста и око ње натпис Κύριε βοήθει Στρωίμιρ (Господе, помози Стројимиру).

Истом Мутимиру се 873. године једним писмом обратио и тадашњи папа Јован VIII, позивајући га да своју земљу „следећи обичају предака“ подложи јурисдикцији новог панонског епископа, Св. Методија. Многобројни аргументи указују на то да главна заслуга за евангелизацију Срба припада Римској цркви и њеним мисионарима који су долазили у српске земље из приморских градова. О томе сведоче најстарији хришћански појмови у српском језику, који потичу из латинског језика (нпр. олтар < altare), најранији слој хришћанских топонима, као и присуство неких празника у верском календару српског народа који по својим датумима одговарају календару Римске цркве, као што су Видовдан, Михољдан, Мратињдан. Најзначајније материјално сведочанство периода христијанизације српског народа јесте најстарији хришћански храм у српској земљи, црква Св. Петра у древном Расу код Новог Пазара.

Први познати догађај из политичке историје Срба био је већ поменути долазак панонског кнеза Људевита, избеглог из своје престонице Сиска пред франачком војском, међу Србе 822. године. Људевит је злоупотребио гостопримство које су му Срби пружили, па је убио једног од српских жупана и завладао његовим градом, да би затим побегао код Хрвата, где је већ наредне године убијен. Ти догађаји су се одиграли на западним српским подручјима, негде у Босни, у суседству Људевитове Паноније и Хрвата. Ипак, најзначајнији догађаји српске историје IX и X века одвијаће се на источној страни српског простора и биће у вези искључиво са њиховим односима са Бугарима.

Бугари су били народ хунског порекла, који се 680. године сместио на крајњем североисточном ободу Балканског полуострва, између доњег Дунава и Црног мора, где су успоставили независну и добро организовану политичку заједницу. У првој половини IX века дошло је до њихове велике експанзије, током које су нападали Цариград и загосподарили многим словенским племенима на Балкану и остацима Авара у Панонској низији. Тада су под своју контролу ставили и Моравску долину и Београд, што их је довело и у непосредан додир са Србима.

Према подацима које је забележио Константин Порфирогенит, бугарски кан Пресијам (836–852) заратио је против Срба, којима је у то време владао кнез Властимир, желећи да их потчини. Међутим, његово трогодишње ратовање против Срба није му донело ништа осим великих губитака у људству. Када је 852. године умро, наследио га је син Борис (852–889), који је после неког времена решио да освети очев пораз и поново напао Србе, али је и његов напад био безуспешан. Срби, којима су тада већ владали Властимирови синови Мутимир, Стројимир и Гојник, поразили су га и чак заробили његовог сина Владимира са дванаест великих бољара, што је присилило Бориса да склопи мир.

Тај други српско-бугарски рат се највероватније водио око 863/864. године и био је део ширих војно-политичких збивања на простору средњег Подунавља, у вези са бугарско-хрватским ратом и настојањима Византије да уздрма бугарско-франачки савез против Велике Моравске и културно окретање Бугара Риму.

Браћа Мутимир, Стројимир и Гојник су после смрти свога оца кнеза Властимира владала заједно, међусобно поделивши земљу. Међутим, недуго после победе над Бугарима настали су међу тројицом браће кнежева унутрашњи раздори и најстарији од њих, Мутимир, сам је преузео власт, а осталу двојицу, Стројимира и Гојника, са Стројимировим сином Клонимиром, протерао је у Бугарску. Код себе је задржао само Гојниковог сина Петра, али је и он  ускоро побегао од њега и склонио се код Хрвата. То се догодило негде између 863/864. и 873. године, када се папа Јован VIII својим писмом обраћа самом Мутимиру. Његову самосталну владавину обележио је низ значајних догађаја.

Када је 867. царску власт у Цариграду преузео Василије I Македонац (867–886), Арабљани из јужне Италије су напали далматинске градове и опсели Дубровник, чији су се становници обратили новом цару за помоћ. Цар је послао флоту под заповедништвом великог друнгарија (заповедника морнарице) Никите Орифе, која је натерала Арабљане да подигну опсаду и да се повуку. Тиме је обновљена византијска поморска контрола на Јадранском мору, која је претходних деценија била делимично запостављена. Успеси царске флоте на источној обали Јадрана омогућили су да се тамошњи становници искористе као помоћни одреди у заједничкој византијско-франачкој опсади арабљанског Барија, која је уследила 870–871. године. У њој су, према Порфирогениту, уз Хрвате учествовали и становници далматинских градова и припадници српских племена.

Византијска држава је у то време била веома ангажована и на пољу културне и верске експанзије. Године 864. успела је да присили Бугаре да коначно приме хришћанство њеним посредством и трајно их укључи у свој културни круг. За српску историју и културу од посебног значаја било је деловање византијске просветитељске мисије солунске браће Константина (Ћирила) и Методија у Великој Моравској од 863. године, који су тамошњим Словенима донели властито писмо и преводе византијских црквених и политичких списа, чиме су ударили темељ словенској писмености и књижевности, која је убрзо нашла своје место и код Срба и дала печат њиховој традицији и култури. Након смрти Константина – Ћирила у Риму 869. године, Методије је наставио њихову делатност, као епископ Паноније између 870. и 885. године, а папа Јован VIII (872–882) покушао је да његову епископску јурисдикцију 873. године прошири и на српска подручја, ради чега је писао кнезу Мутимиру да се „следећи обичаје предака“ стави под надлежност Методијеве Панонске епископије.

С друге стране, и Цариградска патријаршија је у то време ширила подручје своје надлежности, нарочито када је 870. године потчинила целокупну новоуспостављену цркву у Бугарској, укључујући и подручје Београда и Моравске долине, где је основала Моравску митрополију. Мутимир је остао на власти све до 891. године. Имао је три сина – Прибислава, Брана и Стефана, од којих га је наследио најстарији.

Међутим, Мутимирова смрт дала је прилику потомцима његове браће, Стројимира и Гојника, које је он био протерао из земље, да покушају да освоје власт у Србији. Тако је већ наредне, 892. године, Петар, син Гојника, дошао из Хрватске, протерао Прибислава, Брана и Стефана, који су побегли такође у Хрватску, и преузео власт. Он је успео да је задржи све до 917. године, пошто је успешно сузбио покушај Мутимировог сина Брана да преузме власт и ослепео га 895, и Клонимира, сина Стројимировог, кога је поразио и убио 897. године. Негoвао је добре односе са византијским царем Лавом VI (886–912), али и са новим бугарским владарем Симеоном (893–927), са којим је склопио мир, али и кумство. Током његове владавине дошло је до избијања великог византијско-бугарског рата који ће потрајати од 913. до 927. године и пресудно утицати и на судбину Срба и њихове кнежевске породице.

У време битке код Анхијала 917. године, једне од најзначајнијих у том рату, српски кнез Петар се повезао са византијском страном и састао се са тадашњим византијским стратегом Драча Лавом Равдухом. Захумски кнез Михаило Вишевчић, који је био у добрим односима са бугарским владарем, дојавио је Симеону како Византинци подмићују српског кнеза да у савезу са Мађарима нападне Бугаре. Због тога је Симеон послао своје војсковође да нападну српског кнеза, заробе га и одведу у Бугарску, где је у заробљеништву и умро. Српски престо преузео је Павле, син Брана, који је у почетку владао као бугарски штићеник. Због тога је нови византијски цар Роман I Лакапин (920–944) против њега послао његовог брата од стрица, кнежевића Захарију, сина кнеза Прибислава, који је тада живео у Цариграду, да преузме власт.

Међутим, Захаријина акција није била успешна и он је као Павлов заробљеник послат у Бугарску. Три године после тога, око 923, Павле се окренуо против Бугара, па је тада Симеон послао Захарију против њега. Он је тада имао више успеха – протерао је Павла и преузео власт. Међутим, убрзо се и он окренуо против Бугара, успоставивши поново везе са царем Романом. Двојица Симеонових војсковођа послатих против њега претрпели су пораз и изгубили живот, а њихове главе и заплењено оружје из битке Захарија је послао као трофеје цару у Цариград. Но, Симеон је убрзо послао нову, већу војску, уз коју се налазио и српски кнежевић Часлав, син Клонимира.

Пред том војском Захарија је напустио земљу и побегао у Хрватску. Бугари су позвали српске жупане да изађу пред њих, тобож да приме Часлава за новог кнеза, али су их на превару заробили и одвели у Бугарску. Затим су опустошили читаву земљу и поробили многи народ, који су са собом одвели у Бугарску, док је један део успео да избегне у Хрватску. Своје излагање о тим догађајима Порфирогенит завршава констатацијом како је тада земља остала пуста. То се по свој прилици догодило 925. или 926. године, непосредно пре него што су се Бугари сукобили са Хрватима и претрпели пораз, мало пре Симеонове смрти, маја 927. године.

Смрт цара Симеона 927. године довела је до наглог слабљења Бугарске и присилила његовог наследника Петра (927–969) да склопи мир са Византијом. У тим промењеним околностима стекли су се и услови за обнову Србије. Око 934. године, неких седам година после њеног уништења од стране Симеонове војске, у Србију је из бугарске престонице Преслава дошао српски кнежевић Часлав, син Клонимира, сина Стројимировог, и једне бугарске племкиње, који се родио и све време живео у Бугарској. Према Порфирогениту, он и његова четворица пратилаца у земљи нису нашли никог до педесетак самаца без жена и деце. Уз помоћ богатих дарова, сарадње и доброчинстава византијског цара Романа Лакапина, коме се обавезао на оданост, Часлав је успео да организује живот у земљи, да је обнови и поново насели избеглим становништвом и да се учврсти као кнез.

Часлав је последњи српски кнез о коме пише Порфирогенит, тако да се по свему судећи и даље налазио на власти у Србији у време када је учени цар састављао 32. поглавље свог списа De administrando imperio, око 949/950. године. Порфирогенит истиче изузетно добре односе и благонаклон став византијских царева према Чаславу, па се може рећи да је његова владавина у другој четвртини Х века, у условима трајног мира на Балкану, заиста била период обнове и успона.

Симеоново уништење Србије 925. или 926. године довело је и до промене политичке оријентације његовог дотадашњег савезника, захумског кнеза Михаила. Већ 925. он учествује, као представник Срба, на црквеном сабору у Сплиту, на коме су решавана питања црквене организације у далматинским градовима и на хрватском и српском простору, а 926. као византијски вазал изводи смео поморски напад на град Сипонт у јужној Италији, да би се повезао још чвршће са цариградским двором и од цара добио високо достојанство антипата и патрикија (дворска почасна титула). Травунија је још од средине IX века била под влашћу кнежева који су потицали од Крајине, сина травунског жупана Белоја, ожењеног кћерком српског кнеза Властимира, и који су, према Порфирогениту, увек били под врховном влашћу српског кнеза. Паганија, за коју је забележено да је била подређена српском кнезу Петру, кренула је путем веће самосталности, док о кнежевини Дукљана још увек нема значајнијих података.

Из истог времена датирају и први подаци о црквеној организацији српских земаља. У време бугарског цара Петра (927–969) аутокефална Бугарска црква, основана 880. године, обухватала је не само епископије градова у Моравској долини већ и епископију града Раса у унутрашњости Србије. На црквеним саборима у Сплиту 925. и 928. године помињу се епископије далматинских градова у суседству српских кнежевина, Дубровника и Котора, као и епископија у Стону, на подручју Захумља, као део Сплитске архиепископије.

Међутим, већ средином Х века од ње се издвојила посебна архиепископија са седиштем у Дубровнику, која је осим Дубровника обухватала и Котор и подручје српских кнежевина Травуније и Захумља, са епископијама у Стону и Требињу. Епископија Дукље наводи се у другој половини X века, уз епископије приморских градова Бара, Скадра, Дриваста, Пилота и Градца (Будве), као део Драчке митрополије Цариградске патријаршије, али њена црквена припадност пре тога није позната.

(Politika)
IP sačuvana
social share
Bolje da me mrze zbog onog što jesam, nego da me vole zbog onog što nisam

Pogledaj profil WWW Twitter
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Svedok stvaranja istorije

Zodijak Pisces
Pol Muškarac
Poruke 23083
Malo zastareo tekst. Ali samo malo.
IP sačuvana
social share
Prebrodićemo mi sve jade,
više se nećemo jadati,
ostvarićemo mi sve nade,
više se nećemo nadati.
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Superstar foruma


Americki patriota

Zodijak Pisces
Pol Muškarac
Poruke 75692
Zastava
mob
I-mate 30 Pro
dobra tema ...

podrska...
IP sačuvana
social share
ni bog ne prasta sve...

celavi oces cokoladicu...
Pogledaj profil WWW
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Legenda foruma


Zodijak Sagittarius
Pol Muškarac
Poruke 42576
Zastava BG, Savski Venac
dobra tema ...

podrska...

Hvala  Smile

Pa da nastavimo ...

Доба византијске доминације у другој половини X и првој половини XI века


Велики рат између новог цара Василија II (976–1025) и Самуила имао је велики утицај и на српске земље, растрзане између обеју страна



Са нестанком цара Константина VII Порфирогенита и информацијама које пружа његов спис De administrando imperio средином Х века, догађаји српске историје још једном су потонули у таму. Није познато када је кнез Часлав, чија се смрт везује за борбе са Мађарима на обали Саве, окончао живот ни ко су били његови наследници. Када је византијски цар Јован I Цимискије (969–976) уништио 971. године Бугарско царство, римска власт се поново, први пут после више од три века, проширила до обале Дунава. У таквим околностима и српске земље су се нашле под непосредном византијском влашћу. Уместо српских кнежева, њима је сада управљао византијски чиновник у високом рангу катепана (дука), са седиштем у Расу. Међутим, такво стање није потрајало, јер је одмах после смрти цара Јована 976. године избио велики устанак против византијске власти у бугарским земљама и словенској Македонији, под вођством браће Комитопула – Мојсија, Арона, Давида и Самуила, који је довео до обнове бугарске државе под Самуиловим вођством и слома византијске власти на северном делу Балкана.

Велики рат између новог цара Василија II (976–1025) и Самуила имао је велики утицај и на српске земље, растрзане између обеју страна. У то време се помиње једно српско посланство које се 991/992. године морем упутило византијском цару и које је по свој прилици кренуло из неке од приморских земаља.

Познато је да се почетком XI века власт дукљанског кнеза Јована Владимира протезала и над „пределима Србије“ у унутрашњости. Након Самуиловог покушаја да освоји Дукљу 998/999. године, Јован Владимир је заробљен, али се ослободио када се оженио Самуиловом кћерком Теодором Косаром. Та родбинска веза, која му није сметала да одржава добре односе и са Византијом, стајала је Владимира и живота, јер га је убрзо после Самуилове смрти, као и Самуиловог сина Гаврила Радомира, убио његов синовац Јован Владислав испред цркве у Преспи 22. маја 1016. Због свог побожног живота и мученичке смрти, Јован Владимир је, први међу Србима, био проглашен за свеца.

Услед коначног пораза Самуиловог покрета и погибије Јована Владислава 1018. године, византијске снаге су искористиле расуло које је наступило у српским земљама и обновиле непосредно присуство царске власти у њима. У средишњој Србији је успостављена нова војно-административна провинција, тема Србија са стратегом (војни и цивилни управитељ једне провинције) на челу. Дукља је по свој прилици потчињена дуки Драча, стање у Травунији није познато, док је Захумље задржало домаће кнежеве, који су се интегрисали у византијски поредак, што је видљиво на примеру кнеза Љутовида, који је имао византијско достојанство протоспатара епи ту хрисотриклину (буквално: први мачоносац), а у једном тренутку је чак постављен и за стратега Србије и Захумља.

(Politika)
« Poslednja izmena: 08. Jun 2018, 18:18:45 od bojan.c »
IP sačuvana
social share
Bolje da me mrze zbog onog što jesam, nego da me vole zbog onog što nisam

Pogledaj profil WWW Twitter
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Svedok stvaranja istorije

Zodijak Pisces
Pol Muškarac
Poruke 23083
E sad.. Kada je jovan vladimir proglasen za sveca? Tada ili nnooooogo kasnije?
IP sačuvana
social share
Prebrodićemo mi sve jade,
više se nećemo jadati,
ostvarićemo mi sve nade,
više se nećemo nadati.
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Legenda foruma


Zodijak Sagittarius
Pol Muškarac
Poruke 42576
Zastava BG, Savski Venac
E sad.. Kada je jovan vladimir proglasen za sveca? Tada ili nnooooogo kasnije?

Nadjoh na Vikipediji ...

Citat
Jovan Vladimir je sahranjen u Prespi, u onoj istoj crkvi ispred koje je ubijen. Ubrzo se pročulo da molitva kod njegovog groba leči od raznih slabosti, i mnogi počeše dolaziti tamo da se pomole. Nedugo nakon smrti, Jovan Vladimir je priznat od Crkve za sveca i mučenika, a za njegov praznik je određen 22. maj.
« Poslednja izmena: 08. Jun 2018, 18:31:16 od bojan.c »
IP sačuvana
social share
Bolje da me mrze zbog onog što jesam, nego da me vole zbog onog što nisam

Pogledaj profil WWW Twitter
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Superstar foruma


Americki patriota

Zodijak Pisces
Pol Muškarac
Poruke 75692
Zastava
mob
I-mate 30 Pro
interesantno da svi ovi ljudi imaju srpska imena...
IP sačuvana
social share
ni bog ne prasta sve...

celavi oces cokoladicu...
Pogledaj profil WWW
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Legenda foruma


Zodijak Sagittarius
Pol Muškarac
Poruke 42576
Zastava BG, Savski Venac
interesantno da svi ovi ljudi imaju srpska imena...

.. ili smo mi mozda "nasledili" ta imena pa su postala srpska  Smile
IP sačuvana
social share
Bolje da me mrze zbog onog što jesam, nego da me vole zbog onog što nisam

Pogledaj profil WWW Twitter
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Svedok stvaranja istorije

Zodijak Pisces
Pol Muškarac
Poruke 23083
A evo vidim kanonizirala ga carigradska patrijarsija. Mosti mu u Tirani.
IP sačuvana
social share
Prebrodićemo mi sve jade,
više se nećemo jadati,
ostvarićemo mi sve nade,
više se nećemo nadati.
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Idi gore
Stranice:
2  Sve
Počni novu temu Nova anketa Odgovor Štampaj Dodaj temu u favorite Pogledajte svoje poruke u temi
Trenutno vreme je: 29. Mar 2024, 14:03:01
nazadnapred
Prebaci se na:  

Poslednji odgovor u temi napisan je pre više od 6 meseci.  

Temu ne bi trebalo "iskopavati" osim u slučaju da imate nešto važno da dodate. Ako ipak želite napisati komentar, kliknite na dugme "Odgovori" u meniju iznad ove poruke. Postoje teme kod kojih su odgovori dobrodošli bez obzira na to koliko je vremena od prošlog prošlo. Npr. teme o određenom piscu, knjizi, muzičaru, glumcu i sl. Nemojte da vas ovaj spisak ograničava, ali nemojte ni pisati na teme koje su završena priča.

web design

Forum Info: Banneri Foruma :: Burek Toolbar :: Burek Prodavnica :: Burek Quiz :: Najcesca pitanja :: Tim Foruma :: Prijava zloupotrebe

Izvori vesti: Blic :: Wikipedia :: Mondo :: Press :: Naša mreža :: Sportska Centrala :: Glas Javnosti :: Kurir :: Mikro :: B92 Sport :: RTS :: Danas

Prijatelji foruma: Triviador :: Domaci :: Morazzia :: TotalCar :: FTW.rs :: MojaPijaca :: Pojacalo :: 011info :: Burgos :: Alfaprevod

Pravne Informacije: Pravilnik Foruma :: Politika privatnosti :: Uslovi koriscenja :: O nama :: Marketing :: Kontakt :: Sitemap

All content on this website is property of "Burek.com" and, as such, they may not be used on other websites without written permission.

Copyright © 2002- "Burek.com", all rights reserved. Performance: 0.112 sec za 17 q. Powered by: SMF. © 2005, Simple Machines LLC.