Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Prijavi me trajno:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:

ConQUIZtador
Trenutno vreme je: 28. Mar 2024, 12:07:06
nazadnapred
Korisnici koji su trenutno na forumu 0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Idi dole
Stranice:
1 2 [Sve]
Počni novu temu Nova anketa Odgovor Štampaj Dodaj temu u favorite Pogledajte svoje poruke u temi
Tema: Срби пре Немањића  (Pročitano 16261 puta)
07. Jun 2018, 17:30:17
Legenda foruma


Zodijak Sagittarius
Pol Muškarac
Poruke 42576
Zastava BG, Savski Venac
Досељавање Срба на Балканско полуострво


Одлучујућа фаза у словенском освајању и насељавању Балкана одиграла се између 610. и 626. године када је дошло до уништења великих градова у његовој унутрашњости

Као словенски народ и Срби своје корене имају на подручју прапостојбине свих Словена, северно од Карпата, у данашњој јужној Пољској и северозападној Украјини. На том простору су Словене под именом Венета забележили још антички писци I и II века хришћанске ере, Плиније Старији, Тацит и Клаудије Птолемеј, али их под именом Словена помињу тек на самом крају V и у првој половини VI века византијски писац Прокопије и готски историчар Јорданес. У то су се време, међутим, Словени већ били населили како на простору данашње Словачке, Моравске и Чешке у средњем Подунављу, тако и источно од Карпата у данашњој Румунији и у сарадњи са својим сродницима Антима почели да упадају на подручја Римског царства којим је тада владао велики Јустинијан I (527–565).

Најјачи замајац словенски упади на простор Балканског полуострва добијају тек са доласком Авара у Панонску низију 567. године. Од тада Словени наступају пратећи Аваре у њиховим рушилачким подухватима, који су довели до пада Сирмијума 582, Сингидунума (Београда) 584. и првих аварско-словенских опсада Солуна 584. и 586. године, упада у Далмацију 597, пропасти целокупног дунавског лимеса после 602. године и незаустављивог напредовања освајача по Балканском полуострву. Одлучујућа фаза у словенском освајању и насељавању Балкана одиграла се између 610. и 626. године када је дошло до уништења великих градова у његовој унутрашњости, пустошења простора од Дунава до југа Грчке и нових опсада Солуна 616. и 618. и Цариграда 626. године. Тек је пораз под зидинама Константиновог града довео до престанка варварских пустошења и смиривања ситуације на полуострву, али је оно тада већ у великој мери било насељено словенским племенима.

У таквим околностима се појављују и Срби на Балканском полуострву. Предање о свом пореклу и сеоби стари Срби су памтили и три века касније, када га је у својој интерпретацији забележио византијски цар Константин VII Порфирогенит (913–959) у 32. поглављу свог списа De administrando imperio, састављеног између 948. и 952. године. Према њему, Срби потичу од некрштених Срба, званих и Бели, који станују с оне стране Турске (Угарске), у земљи коју они зову Бојка, којима се приближава Франачка, исто и велика Хрватска, некрштена, звана и Бела. Тамо су, дакле, и ови Срби од почетка живели. Из тог свог завичаја кренуо је део Срба пут Балканског полуострва, а њихова сеоба се одиграла на следећи начин:

Пошто су пак два брата од оца наследила власт над Србима, један од њих узимајући половину народа пребеже Ираклију, цару Ромеја, њега и примивши исти цар Ираклије, даде му место за насељавање у Солунској теми, Сервију, која од тада има такав назив. Међутим, наставља Порфирогенит, после неког времена одлуче исти Срби да се врате у своју земљу и цар их отпосла. Када пак пређоше реку Дунав, предомисливши се поручише цару Ираклију, преко стратега који је тада држао Београд, да им да другу земљу за насељавање. И пошто је садашња Србија и Паганија и такозвана земља Захумљана и Травунија и земља Конављана била под влашћу цара Ромеја, а остадоше пак те земље пусте због Авара (јер одатле протераше Романе који сада настањују Далмацију и Драч), насели цар ове Србе у тим земљама, и беху цару Ромеја потчињени, цар њих доводећи свештенике из Рима покрсти, и научивши их да исправно врше дела побожности, изложи им хришћанску веру, пише Константин VII Порфирогенит.

Земља коју они зову Бојка, коју су Срби памтили као место одакле су дошли на Балкан, по свој прилици је Boihaemum античких писаца, историјска Bohemia, тј. Чешка, одакле су доиста потицали они Срби који су се почетком VII века населили у Полабљу, а које је српско предање забележено код Порфирогенита називало Белим. Сеоба Срба на Балкан описана код Порфирогенита је по свој прилици била део велике најезде словенских племена између 610. и 626. године, пропраћене великим пустошењима и нападима на Солун и Цариград. Део Срба је у VII веку заиста насељавао подручје у околини Солуна и тамошњи град по њима назван Сервија, а трагова српског присуства има и у многим другим деловима Грчке, све до Пелопонеза. Управо из околине Солуна је цар Јустинијан II преселио 688/689. године неке Србе у Витинију у Малој Азији, где су они основали град по имену Гордосерба. Помен епископа тог града међу учесницима Трулског сабора у Цариграду 691/692. године представља и прво помињање српског имена на европском југу.

(Politika)
« Poslednja izmena: 07. Jun 2018, 17:30:33 od bojan.c »
IP sačuvana
social share
Bolje da me mrze zbog onog što jesam, nego da me vole zbog onog što nisam

Pogledaj profil WWW Twitter
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Legenda foruma


Zodijak Sagittarius
Pol Muškarac
Poruke 42576
Zastava BG, Savski Venac
Срби од VII до X века


Прва два века српске историје представљају једно „мрачно доба“, из ког готово да нема ниједног историјског податка о њима

То што су се Срби нашли на Балканском полуострву почетком VII века није, међутим, значило и да су се нашли у светлости историјских извора. Прва два века српске историје представљају једно „мрачно доба“, из ког готово да нема ниједног историјског податка о њима, што није ни чудно, имајући у виду да је то период из кога чак ни у Византији није сачувана ниједна савремена хроника или историја. Ипак, то је био период који је имао несумњиво велики значај за српску историју.

У то време завршен је процес расељавања Срба на простору централног Балкана, током кога су населили уске долине у сливовима река Западне Мораве, Ибра, Белог Дрима, Лима, Дрине и Босне, гравитирајући ка истоку Моравској долини, а ка северу Сави, док су поједине групе Срба прешле високи динарски масив и спустиле се на обалу Јадранског мора, где су се организовале у посебна српска племена – Неретљане између Цетине и Неретве, Захумљане између Неретве и Дубровника, Травуњане између Дубровника и Боке Которске и Дукљане од Боке до Скадарског језера.

У време када коначно излазе из сенке историјских збивања, у IX веку Срби важе као „народ за који се каже да држи велики део Далмације“ у њеном римском смислу, између Јадрана, Саве и Дрине, који су суседи Хрватима Цетине и Ливна, а на истоку се успешно супротстављају експанзији Бугара, док српска приморска племена заузимају читаву обалу Јадрана и суседна острва од ушћа Цетине до Румије, изузев још увек византијских романских градова Дубровника, Котора, Бара и Улциња. Међутим, није цео простор унутар описаних граница био тада насељен Србима. То је био велики простор, али планински и неприступачан, испресецан високим венцима Динарских планина. Унутар њега су Срби заузели само изоловане и међусобно удаљене речне долине, крашка поља и плодне котлине, погодне за земљорадњу, док су тешко приступачна планинска пространства остала махом ненасељена.

У таквим мањим и изолованим подручјима Срби су организовали своје основне територијално-политичке јединице – жупе (словенска реч која означава мању географску целину, обично речну долину или котлину оивичену брдима и селима која се налазе у њој), којима су, као челници у њима настањених мањих група становништва, управљали жупани. О њима прво сведочанство потиче из приче Анала Франачког краљевства о бекству панонског кнеза Људевита из Сиска 822. године код Срба, при чему је злоупотребио гостопримство и убио свог домаћина, једног од њихових вођа, највероватније неког српског жупана, и заузео његов град. Жупани су били потчињени кнезу (грч. ἄρχων, лат. dux) – који је био старешина и владар читавог народа – и представљали су непосредну везу између њега и народа по жупама.

О том односу речито сведочи податак забележен код Константина Порфирогенита, како су Бугари, кренувши у поход против српског кнеза Захарије почетком X века, позвали српске жупане да изађу пред њих и приме Часлава, кога су водили са собом, за новог кнеза. Као и другде у раносредњовековној Европи, српска „држава“ тог времена није подразумевала владавину над територијом, него над народом, тако да је српска политичка организација обухватала само она подручја која су била насељена српским становништвом, док су ненасељена подручја била изван ње, те „држава“ није имала јасно утврђене границе.

Српски кнежеви су потицали из лозе оног кнеза који је довео Србе на Балканско полуострво у време цара Ираклија. Као и његово, и имена његових првих наследника већ су била избледела из сећања до времена цара Константина Порфирогенита, који је средином Х века забележио податке из историје српске кнежевске породице. Први по имену познати кнез из њихове лозе био је Вишеслав, чија владавина припада другој половини VIII века. Њега је наследио син Радослав, њега потом син Просигој, а њега син Властимир, са којим подаци о догађајима из српске историје коначно постају богатији. Није познато где је било седиште власти ових најранијих српских кнежева, али се у време Властимирових синова и унука као главни међу српским градовима помиње Достиника, Дестиникон (грч. Δοστινίκα, Δεστινίκον), који се идентификује са Дрсником у Метохији (поред Клине).

Том најранијем периоду по свој прилици припада и покрштавање Срба. Иако није извесно да је мисију ширења хришћанства међу њима организовао већ цар Ираклије (610–641), тај процес јесте почео веома рано, јер података о деловању хришћанске цркве међу Јужним Словенима има већ с краја VII и из средине VIII века. Окончан је свакако до средине IX века, када се у породици тадашњег српског кнеза Мутимира јављају први чланови који носе хришћанска имена – његов син Стефан и синовац Петар. Из тог времена потиче и златни печатњак Мутимировог брата Стројимира, који садржи представу крста и око ње натпис Κύριε βοήθει Στρωίμιρ (Господе, помози Стројимиру).

Истом Мутимиру се 873. године једним писмом обратио и тадашњи папа Јован VIII, позивајући га да своју земљу „следећи обичају предака“ подложи јурисдикцији новог панонског епископа, Св. Методија. Многобројни аргументи указују на то да главна заслуга за евангелизацију Срба припада Римској цркви и њеним мисионарима који су долазили у српске земље из приморских градова. О томе сведоче најстарији хришћански појмови у српском језику, који потичу из латинског језика (нпр. олтар < altare), најранији слој хришћанских топонима, као и присуство неких празника у верском календару српског народа који по својим датумима одговарају календару Римске цркве, као што су Видовдан, Михољдан, Мратињдан. Најзначајније материјално сведочанство периода христијанизације српског народа јесте најстарији хришћански храм у српској земљи, црква Св. Петра у древном Расу код Новог Пазара.

Први познати догађај из политичке историје Срба био је већ поменути долазак панонског кнеза Људевита, избеглог из своје престонице Сиска пред франачком војском, међу Србе 822. године. Људевит је злоупотребио гостопримство које су му Срби пружили, па је убио једног од српских жупана и завладао његовим градом, да би затим побегао код Хрвата, где је већ наредне године убијен. Ти догађаји су се одиграли на западним српским подручјима, негде у Босни, у суседству Људевитове Паноније и Хрвата. Ипак, најзначајнији догађаји српске историје IX и X века одвијаће се на источној страни српског простора и биће у вези искључиво са њиховим односима са Бугарима.

Бугари су били народ хунског порекла, који се 680. године сместио на крајњем североисточном ободу Балканског полуострва, између доњег Дунава и Црног мора, где су успоставили независну и добро организовану политичку заједницу. У првој половини IX века дошло је до њихове велике експанзије, током које су нападали Цариград и загосподарили многим словенским племенима на Балкану и остацима Авара у Панонској низији. Тада су под своју контролу ставили и Моравску долину и Београд, што их је довело и у непосредан додир са Србима.

Према подацима које је забележио Константин Порфирогенит, бугарски кан Пресијам (836–852) заратио је против Срба, којима је у то време владао кнез Властимир, желећи да их потчини. Међутим, његово трогодишње ратовање против Срба није му донело ништа осим великих губитака у људству. Када је 852. године умро, наследио га је син Борис (852–889), који је после неког времена решио да освети очев пораз и поново напао Србе, али је и његов напад био безуспешан. Срби, којима су тада већ владали Властимирови синови Мутимир, Стројимир и Гојник, поразили су га и чак заробили његовог сина Владимира са дванаест великих бољара, што је присилило Бориса да склопи мир.

Тај други српско-бугарски рат се највероватније водио око 863/864. године и био је део ширих војно-политичких збивања на простору средњег Подунавља, у вези са бугарско-хрватским ратом и настојањима Византије да уздрма бугарско-франачки савез против Велике Моравске и културно окретање Бугара Риму.

Браћа Мутимир, Стројимир и Гојник су после смрти свога оца кнеза Властимира владала заједно, међусобно поделивши земљу. Међутим, недуго после победе над Бугарима настали су међу тројицом браће кнежева унутрашњи раздори и најстарији од њих, Мутимир, сам је преузео власт, а осталу двојицу, Стројимира и Гојника, са Стројимировим сином Клонимиром, протерао је у Бугарску. Код себе је задржао само Гојниковог сина Петра, али је и он  ускоро побегао од њега и склонио се код Хрвата. То се догодило негде између 863/864. и 873. године, када се папа Јован VIII својим писмом обраћа самом Мутимиру. Његову самосталну владавину обележио је низ значајних догађаја.

Када је 867. царску власт у Цариграду преузео Василије I Македонац (867–886), Арабљани из јужне Италије су напали далматинске градове и опсели Дубровник, чији су се становници обратили новом цару за помоћ. Цар је послао флоту под заповедништвом великог друнгарија (заповедника морнарице) Никите Орифе, која је натерала Арабљане да подигну опсаду и да се повуку. Тиме је обновљена византијска поморска контрола на Јадранском мору, која је претходних деценија била делимично запостављена. Успеси царске флоте на источној обали Јадрана омогућили су да се тамошњи становници искористе као помоћни одреди у заједничкој византијско-франачкој опсади арабљанског Барија, која је уследила 870–871. године. У њој су, према Порфирогениту, уз Хрвате учествовали и становници далматинских градова и припадници српских племена.

Византијска држава је у то време била веома ангажована и на пољу културне и верске експанзије. Године 864. успела је да присили Бугаре да коначно приме хришћанство њеним посредством и трајно их укључи у свој културни круг. За српску историју и културу од посебног значаја било је деловање византијске просветитељске мисије солунске браће Константина (Ћирила) и Методија у Великој Моравској од 863. године, који су тамошњим Словенима донели властито писмо и преводе византијских црквених и политичких списа, чиме су ударили темељ словенској писмености и књижевности, која је убрзо нашла своје место и код Срба и дала печат њиховој традицији и култури. Након смрти Константина – Ћирила у Риму 869. године, Методије је наставио њихову делатност, као епископ Паноније између 870. и 885. године, а папа Јован VIII (872–882) покушао је да његову епископску јурисдикцију 873. године прошири и на српска подручја, ради чега је писао кнезу Мутимиру да се „следећи обичаје предака“ стави под надлежност Методијеве Панонске епископије.

С друге стране, и Цариградска патријаршија је у то време ширила подручје своје надлежности, нарочито када је 870. године потчинила целокупну новоуспостављену цркву у Бугарској, укључујући и подручје Београда и Моравске долине, где је основала Моравску митрополију. Мутимир је остао на власти све до 891. године. Имао је три сина – Прибислава, Брана и Стефана, од којих га је наследио најстарији.

Међутим, Мутимирова смрт дала је прилику потомцима његове браће, Стројимира и Гојника, које је он био протерао из земље, да покушају да освоје власт у Србији. Тако је већ наредне, 892. године, Петар, син Гојника, дошао из Хрватске, протерао Прибислава, Брана и Стефана, који су побегли такође у Хрватску, и преузео власт. Он је успео да је задржи све до 917. године, пошто је успешно сузбио покушај Мутимировог сина Брана да преузме власт и ослепео га 895, и Клонимира, сина Стројимировог, кога је поразио и убио 897. године. Негoвао је добре односе са византијским царем Лавом VI (886–912), али и са новим бугарским владарем Симеоном (893–927), са којим је склопио мир, али и кумство. Током његове владавине дошло је до избијања великог византијско-бугарског рата који ће потрајати од 913. до 927. године и пресудно утицати и на судбину Срба и њихове кнежевске породице.

У време битке код Анхијала 917. године, једне од најзначајнијих у том рату, српски кнез Петар се повезао са византијском страном и састао се са тадашњим византијским стратегом Драча Лавом Равдухом. Захумски кнез Михаило Вишевчић, који је био у добрим односима са бугарским владарем, дојавио је Симеону како Византинци подмићују српског кнеза да у савезу са Мађарима нападне Бугаре. Због тога је Симеон послао своје војсковође да нападну српског кнеза, заробе га и одведу у Бугарску, где је у заробљеништву и умро. Српски престо преузео је Павле, син Брана, који је у почетку владао као бугарски штићеник. Због тога је нови византијски цар Роман I Лакапин (920–944) против њега послао његовог брата од стрица, кнежевића Захарију, сина кнеза Прибислава, који је тада живео у Цариграду, да преузме власт.

Међутим, Захаријина акција није била успешна и он је као Павлов заробљеник послат у Бугарску. Три године после тога, око 923, Павле се окренуо против Бугара, па је тада Симеон послао Захарију против њега. Он је тада имао више успеха – протерао је Павла и преузео власт. Међутим, убрзо се и он окренуо против Бугара, успоставивши поново везе са царем Романом. Двојица Симеонових војсковођа послатих против њега претрпели су пораз и изгубили живот, а њихове главе и заплењено оружје из битке Захарија је послао као трофеје цару у Цариград. Но, Симеон је убрзо послао нову, већу војску, уз коју се налазио и српски кнежевић Часлав, син Клонимира.

Пред том војском Захарија је напустио земљу и побегао у Хрватску. Бугари су позвали српске жупане да изађу пред њих, тобож да приме Часлава за новог кнеза, али су их на превару заробили и одвели у Бугарску. Затим су опустошили читаву земљу и поробили многи народ, који су са собом одвели у Бугарску, док је један део успео да избегне у Хрватску. Своје излагање о тим догађајима Порфирогенит завршава констатацијом како је тада земља остала пуста. То се по свој прилици догодило 925. или 926. године, непосредно пре него што су се Бугари сукобили са Хрватима и претрпели пораз, мало пре Симеонове смрти, маја 927. године.

Смрт цара Симеона 927. године довела је до наглог слабљења Бугарске и присилила његовог наследника Петра (927–969) да склопи мир са Византијом. У тим промењеним околностима стекли су се и услови за обнову Србије. Око 934. године, неких седам година после њеног уништења од стране Симеонове војске, у Србију је из бугарске престонице Преслава дошао српски кнежевић Часлав, син Клонимира, сина Стројимировог, и једне бугарске племкиње, који се родио и све време живео у Бугарској. Према Порфирогениту, он и његова четворица пратилаца у земљи нису нашли никог до педесетак самаца без жена и деце. Уз помоћ богатих дарова, сарадње и доброчинстава византијског цара Романа Лакапина, коме се обавезао на оданост, Часлав је успео да организује живот у земљи, да је обнови и поново насели избеглим становништвом и да се учврсти као кнез.

Часлав је последњи српски кнез о коме пише Порфирогенит, тако да се по свему судећи и даље налазио на власти у Србији у време када је учени цар састављао 32. поглавље свог списа De administrando imperio, око 949/950. године. Порфирогенит истиче изузетно добре односе и благонаклон став византијских царева према Чаславу, па се може рећи да је његова владавина у другој четвртини Х века, у условима трајног мира на Балкану, заиста била период обнове и успона.

Симеоново уништење Србије 925. или 926. године довело је и до промене политичке оријентације његовог дотадашњег савезника, захумског кнеза Михаила. Већ 925. он учествује, као представник Срба, на црквеном сабору у Сплиту, на коме су решавана питања црквене организације у далматинским градовима и на хрватском и српском простору, а 926. као византијски вазал изводи смео поморски напад на град Сипонт у јужној Италији, да би се повезао још чвршће са цариградским двором и од цара добио високо достојанство антипата и патрикија (дворска почасна титула). Травунија је још од средине IX века била под влашћу кнежева који су потицали од Крајине, сина травунског жупана Белоја, ожењеног кћерком српског кнеза Властимира, и који су, према Порфирогениту, увек били под врховном влашћу српског кнеза. Паганија, за коју је забележено да је била подређена српском кнезу Петру, кренула је путем веће самосталности, док о кнежевини Дукљана још увек нема значајнијих података.

Из истог времена датирају и први подаци о црквеној организацији српских земаља. У време бугарског цара Петра (927–969) аутокефална Бугарска црква, основана 880. године, обухватала је не само епископије градова у Моравској долини већ и епископију града Раса у унутрашњости Србије. На црквеним саборима у Сплиту 925. и 928. године помињу се епископије далматинских градова у суседству српских кнежевина, Дубровника и Котора, као и епископија у Стону, на подручју Захумља, као део Сплитске архиепископије.

Међутим, већ средином Х века од ње се издвојила посебна архиепископија са седиштем у Дубровнику, која је осим Дубровника обухватала и Котор и подручје српских кнежевина Травуније и Захумља, са епископијама у Стону и Требињу. Епископија Дукље наводи се у другој половини X века, уз епископије приморских градова Бара, Скадра, Дриваста, Пилота и Градца (Будве), као део Драчке митрополије Цариградске патријаршије, али њена црквена припадност пре тога није позната.

(Politika)
IP sačuvana
social share
Bolje da me mrze zbog onog što jesam, nego da me vole zbog onog što nisam

Pogledaj profil WWW Twitter
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Svedok stvaranja istorije

Zodijak Pisces
Pol Muškarac
Poruke 23083
Malo zastareo tekst. Ali samo malo.
IP sačuvana
social share
Prebrodićemo mi sve jade,
više se nećemo jadati,
ostvarićemo mi sve nade,
više se nećemo nadati.
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Superstar foruma


Americki patriota

Zodijak Pisces
Pol Muškarac
Poruke 75692
Zastava
mob
I-mate 30 Pro
dobra tema ...

podrska...
IP sačuvana
social share
ni bog ne prasta sve...

celavi oces cokoladicu...
Pogledaj profil WWW
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Legenda foruma


Zodijak Sagittarius
Pol Muškarac
Poruke 42576
Zastava BG, Savski Venac
dobra tema ...

podrska...

Hvala  Smile

Pa da nastavimo ...

Доба византијске доминације у другој половини X и првој половини XI века


Велики рат између новог цара Василија II (976–1025) и Самуила имао је велики утицај и на српске земље, растрзане између обеју страна



Са нестанком цара Константина VII Порфирогенита и информацијама које пружа његов спис De administrando imperio средином Х века, догађаји српске историје још једном су потонули у таму. Није познато када је кнез Часлав, чија се смрт везује за борбе са Мађарима на обали Саве, окончао живот ни ко су били његови наследници. Када је византијски цар Јован I Цимискије (969–976) уништио 971. године Бугарско царство, римска власт се поново, први пут после више од три века, проширила до обале Дунава. У таквим околностима и српске земље су се нашле под непосредном византијском влашћу. Уместо српских кнежева, њима је сада управљао византијски чиновник у високом рангу катепана (дука), са седиштем у Расу. Међутим, такво стање није потрајало, јер је одмах после смрти цара Јована 976. године избио велики устанак против византијске власти у бугарским земљама и словенској Македонији, под вођством браће Комитопула – Мојсија, Арона, Давида и Самуила, који је довео до обнове бугарске државе под Самуиловим вођством и слома византијске власти на северном делу Балкана.

Велики рат између новог цара Василија II (976–1025) и Самуила имао је велики утицај и на српске земље, растрзане између обеју страна. У то време се помиње једно српско посланство које се 991/992. године морем упутило византијском цару и које је по свој прилици кренуло из неке од приморских земаља.

Познато је да се почетком XI века власт дукљанског кнеза Јована Владимира протезала и над „пределима Србије“ у унутрашњости. Након Самуиловог покушаја да освоји Дукљу 998/999. године, Јован Владимир је заробљен, али се ослободио када се оженио Самуиловом кћерком Теодором Косаром. Та родбинска веза, која му није сметала да одржава добре односе и са Византијом, стајала је Владимира и живота, јер га је убрзо после Самуилове смрти, као и Самуиловог сина Гаврила Радомира, убио његов синовац Јован Владислав испред цркве у Преспи 22. маја 1016. Због свог побожног живота и мученичке смрти, Јован Владимир је, први међу Србима, био проглашен за свеца.

Услед коначног пораза Самуиловог покрета и погибије Јована Владислава 1018. године, византијске снаге су искористиле расуло које је наступило у српским земљама и обновиле непосредно присуство царске власти у њима. У средишњој Србији је успостављена нова војно-административна провинција, тема Србија са стратегом (војни и цивилни управитељ једне провинције) на челу. Дукља је по свој прилици потчињена дуки Драча, стање у Травунији није познато, док је Захумље задржало домаће кнежеве, који су се интегрисали у византијски поредак, што је видљиво на примеру кнеза Љутовида, који је имао византијско достојанство протоспатара епи ту хрисотриклину (буквално: први мачоносац), а у једном тренутку је чак постављен и за стратега Србије и Захумља.

(Politika)
« Poslednja izmena: 08. Jun 2018, 18:18:45 od bojan.c »
IP sačuvana
social share
Bolje da me mrze zbog onog što jesam, nego da me vole zbog onog što nisam

Pogledaj profil WWW Twitter
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Svedok stvaranja istorije

Zodijak Pisces
Pol Muškarac
Poruke 23083
E sad.. Kada je jovan vladimir proglasen za sveca? Tada ili nnooooogo kasnije?
IP sačuvana
social share
Prebrodićemo mi sve jade,
više se nećemo jadati,
ostvarićemo mi sve nade,
više se nećemo nadati.
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Legenda foruma


Zodijak Sagittarius
Pol Muškarac
Poruke 42576
Zastava BG, Savski Venac
E sad.. Kada je jovan vladimir proglasen za sveca? Tada ili nnooooogo kasnije?

Nadjoh na Vikipediji ...

Citat
Jovan Vladimir je sahranjen u Prespi, u onoj istoj crkvi ispred koje je ubijen. Ubrzo se pročulo da molitva kod njegovog groba leči od raznih slabosti, i mnogi počeše dolaziti tamo da se pomole. Nedugo nakon smrti, Jovan Vladimir je priznat od Crkve za sveca i mučenika, a za njegov praznik je određen 22. maj.
« Poslednja izmena: 08. Jun 2018, 18:31:16 od bojan.c »
IP sačuvana
social share
Bolje da me mrze zbog onog što jesam, nego da me vole zbog onog što nisam

Pogledaj profil WWW Twitter
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Superstar foruma


Americki patriota

Zodijak Pisces
Pol Muškarac
Poruke 75692
Zastava
mob
I-mate 30 Pro
interesantno da svi ovi ljudi imaju srpska imena...
IP sačuvana
social share
ni bog ne prasta sve...

celavi oces cokoladicu...
Pogledaj profil WWW
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Legenda foruma


Zodijak Sagittarius
Pol Muškarac
Poruke 42576
Zastava BG, Savski Venac
interesantno da svi ovi ljudi imaju srpska imena...

.. ili smo mi mozda "nasledili" ta imena pa su postala srpska  Smile
IP sačuvana
social share
Bolje da me mrze zbog onog što jesam, nego da me vole zbog onog što nisam

Pogledaj profil WWW Twitter
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Svedok stvaranja istorije

Zodijak Pisces
Pol Muškarac
Poruke 23083
A evo vidim kanonizirala ga carigradska patrijarsija. Mosti mu u Tirani.
IP sačuvana
social share
Prebrodićemo mi sve jade,
više se nećemo jadati,
ostvarićemo mi sve nade,
više se nećemo nadati.
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Legenda foruma


Zodijak Sagittarius
Pol Muškarac
Poruke 42576
Zastava BG, Savski Venac
Izvinjavam se ; totalno sam zaboravio na ovu temu  Smile Smile Smile

Ide sledeci nastavak ...

Прво српско краљевство у XI веку


Између 1039. и 1042. године Стефан Војислав успео да сузбије византијску власт у српским земљама и да се учврсти као владар јединствене српске државе која је обухватала Србију у ужем смислу, Дукљу, Травунију и Захумље, први пут у историји

Међутим, византијски поредак успостављен 1018. године ускоро ће бити уздрман, и то најпре у Србији. Према Јовану Скилици, већ после смрти цара Романа III Аргира 1034. године, Србија се одметнула од царске власти, али је 1036. била присиљена да се поново потчини. На челу тог српског одметања налазио се Стефан Војислав, српски кнез који је највероватније потицао из травунске кнежевске породице. Након угушења устанка, он је допао заробљеништва у Цариграду, у Србији је обновљена непосредна царска власт, а за стратега Србије постављен је Теофил Еротик. Међутим, 1039. године Стефан Војислав је побегао из Цариграда, дошао у Србију, протерао Теофила Еротика и завладао земљом.

Одмах затим је проширио своју власт и на приморске крајеве, пре свега Дукљу и илирске обале, што се односи на подручје градова Бара, Улциња и Скадра, који су дотада припадали Драчкој теми, где је запленио злато са царских бродова. Царска администрација Михаила IV Пафлагонца (1034–1041) одговорила је слањем казнене експедиције против њега под вођством Георгија Провате 1040. године, али је била поражена. Након тог успеха Војислав је наставио да шири своју власт и да угрожава „суседне и Ромејима потчињене народе“, што је изазвало новог цара Константина IX Мономаха (1042–1055) да 1042. године пошаље против њега нову експедицију, овог пута предвођену драчким дуком (војни и цивилни управитељ једне провинције највишег ранга) Михаилом. Међутим, српски кнез је ову царску војску, која је бројала више десетина хиљада људи, до ногу потукао у кланцима Румије у близини Бара. Тако је између 1039. и 1042. године Стефан Војислав успео да сузбије византијску власт у српским земљама и да се учврсти као владар јединствене српске државе која је обухватала Србију у ужем смислу, Дукљу, Травунију и Захумље, први пут у историји.

Стефана Војислава је средином XI века наследио син Михаило. Један од првих његових корака било је склапање уговора о пријатељству са царем Константином Мономахом око 1054/1055. године, приликом чега је српски владар био почаствован и високим достојанством протоспатара. Добри односи између њега и ромејских царева потрајали су по свој прилици све до почетка седамдесетих година XI века. Међутим, након великог пораза код Манцикерта 1071. године царство је нагло ослабило и почеле су да га потресају унутрашње размирице и побуне. Тако је септембра–октобра 1072. године избио велики устанак словенског становништва на подручју византијске Бугарске, предвођен скопским бољаром Ђорђем Војтехом.

Citat
Од Великог раскола 1054. године српске земље су биле верски подељене. Унутрашњост је још у X веку припадала Бугарској цркви, а од 1019. године њеној наследници Охридској архиепископији и била је чврсто везана за њену византијску православну традицију

Вође устанка су се за помоћ обратиле српском владару Михаилу, који им је послао свог сина Константина Бодина са три стотине ратника. Савезници су се окупили у Призрену, где су Константина Бодина прогласили за цара Бугарске, доделивши му име Петар, по бугарском цару Петру, Симеоновом сину. Царска војска послата да сузбије њихов покрет била је тешко потучена. Након тог успеха, Бодин је са једним делом војске кренуо према Нишу, док је други део, под заповедништвом свог заменика Петрила, послао на југ, ка Охриду, Деволу и Костуру. Петрилов одред је био поражен, али је Бодин успео да заузме Ниш, а онда је на позив Ђорђа Војтеха кренуо ка Скопљу да се суочи са новом царском војском. Међутим, децембра 1072. године та војска је код места Таонион (Пауни на Косову?) пресрела и потукла Бодинову војску, а њега самог заробила. Ни нови одреди које му је послао отац нису успели да му помогну. Бодин је као заробљеник одведен у Цариград и заточен у манастиру Светог Сергија, а затим је одведен у далеку Антиохију у Сирији. Одатле га је избавио отац, подмитивши млетачке трговце, и вратио у земљу. Интересантан је податак да је том приликом Михаило Бодину поново поверио ранију власт, из чега се може закључити да му је можда већ и пре 1072. године био савладар.

У време кварења односа са Византијом Михаило је остварио везе са Римом, где је папа Гргур VII (1073–1085) већ ушао у дубоки сукоб око инвеституре са римско-немачким краљем Хенриком IV (1056–1106), у коме су обе стране настојале да обезбеде што више савезника. Тако је 1075. године папа преко свог легата Гебизона доделио краљевску круну Михаиловом суседу, хрватском владару Димитрију Звонимиру, а и Михаило се очигледно налазио на истом путу.

Од Великог раскола 1054. године српске земље су биле верски подељене. Унутрашњост је још у X веку припадала Бугарској цркви, а од 1019. године њеној наследници Охридској архиепископији и била је чврсто везана за њену византијску православну традицију. У Приморју, Травунија и Захумље су од средине X века припадали Дубровачкој архиепископији Римске цркве, док је Дукља у то време припадала Драчкој митрополији Цариградске патријаршије. Међутим, након раскола романски градови попут Бара, Улциња, Скадра, Дриваста по свој прилици су исказали тежњу да се у црквеном смислу одвоје од грчке Драчке митрополије и придруже римској Дубровачкој архиепископији. Тако у писму које је папа Гргур VII 9. јануара 1078. године упутио Михаилу налазимо барског епископа као једног од епископа потчињених дубровачком архиепископу, а српског владара као заштитника права Дубровачке архиепископије у њеном спору са Сплитском архиепископијом. Што је још значајније, у том писму се папа српском владару обраћа као Михаилу, краљу Словена (Michaeli Sclavorum regi).

То је било формално обраћање са пуном тежином, из чега се с правом закључује да је Михаило био први од српских владара који је понео краљевску круну и наслов, које је му је исти папа доделио највероватније у току 1076. или 1077. године. То је било уједно и међународно признање српске државе. Промену у рангу и титули српских владара убрзо је признала и сама Византија, која је за Михаиловог сина и наследника Константинa Бодинa у својој хијерархији страних владара уместо дотадашњег наслова архонт или архиг (поглавар, кнез) користила вишу титулу ексусијастис (прeдстaвљaлa је jeдну oд нajвиших титулa кoje je византијски цaрски двoр признaвao влaдaримa сусeдних нaрoдa, вишу и знaчajниjу oд титулe архонт, додељивана је владарима у рангу краља). Са краљевском круном Михаило је представљен и на ктиторском портрету у својој задужбини, цркви Св. Михаила у Стону.

Citat
Када је дошло до битке са Норманима под Драчем, српски краљ није испунио своје савезничке обавезе, него се у току битке држао по страни, а када је видео да Нормани надјачавају, једноставно се са својом војском повукао у своју земљу

Краљ Михаило је још увек био на власти, коју је по свој прилици делио са сином Бодином, и у првој половини 1081. године, када је византијски дука Драча, бежећи од воље новог цара Алексија I Комнина (1081–1118), код њих потражио спас. Међутим, већ октобра исте године налазимо Бодина као јединог српског владара. Тада су Нормани из јужне Италије напали Драч, а српски краљ је са својим одредима требало да пружи помоћ византијској одбрани. То сведочи о добрим односима које је нови цар првих месеци своје владавине успоставио са српским владарем, а највероватније му је том приликом доделио и високо достојанство протосеваста (једно од највиших после царског).

Ипак, када је дошло до битке са Норманима под Драчем, српски краљ није испунио своје савезничке обавезе, него се у току битке држао по страни, а када је видео да Нормани надјачавају, једноставно се са својом војском повукао у своју земљу. Дезертерство испољено под Драчем трајно је покварило Бодинове односе са царем Алексијем Комнином. Након повратка Драча под византијску власт 1085. године тамошњи византијски заповедник Јован Дука водио је многе борбе против Бодина и његовог сарадника Вукана, да би на крају 1091/1092. чак успео и да самог Бодина зароби, победивши га у једној великој бици.

У време Бодиновог заробљеништва, које је трајало од 1091/1092. до 1093/1094. године, главну улогу међу Србима преузима поменути Вукан, Бодинов блиски сарадник и вероватно сродник, за кога византијски извори наводе да је тада „имао сву власт код Срба“. Он је наставио борбе против Византије на простору Косовог поља, између Липљана и Звечана током 1093. и 1094. године, поразио византијске заповеднике и чак продро дубоко на византијске поседе, пустошећи околину Скопља, запоседајући Полог и Врање. Стање је по Византију било толико озбиљно да је и сам цар био принуђен да се лично супротстави Вукану. Након сусрета са царем у лето 1094. године Вукан се обавезао да више неће нападати византијске територије, а као јемство је предао цару као таоце своје синовце Уроша и Стефана Вукана и неколико жупана. Вуканова делатност је оставила велики траг, његови продори су указали на правац будуће српске експанзије и даља српска историја кројиће се управо на тим тековинама.

Исте године се на сцени поново јавља краљ Бодин, који се ослободио заробљеништва и заузео своје место у борби против Византије. Последњи значајни догађај из његове владавине одиграо се крајем 1096. године, када је у Скадру дочекао крсташку војску предвођену грофом Рајмундом Тулуским и епископом Адемаром од Пуја, након њиховог вишенедељног напорног проласка кроз беспућа источнојадранске обале, а на путу ка Светој земљи са циљем ослобођења Светог града Јерусалима од муслимана. Краљ је срдачно дочекао крсташе и чак се побратимио са њиховим вођом грофом Рајмундом и снабдео их намирницама како би наставили пут даље ка Драчу и Цариграду. То је уједно и последњи помен краља Бодина у изворима, не зна се тачно када је умро, али се претпоставља да је то било око 1100. године. Успон Вукана и његове породице оставио је у сенци Бодинове наследнике. Његов син Ђорђе је наследио власт у Дукљи, али по свој прилици не и краљевску круну и титулу, пошто се на свом печату помиње само као Ђорђе, син краља Бодина.

Izvor: Politika
IP sačuvana
social share
Bolje da me mrze zbog onog što jesam, nego da me vole zbog onog što nisam

Pogledaj profil WWW Twitter
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Legenda foruma


Zodijak Sagittarius
Pol Muškarac
Poruke 42576
Zastava BG, Savski Venac
Poslednji clanak

Династија великих жупана – Вукановићи


Окретање Србије ка Угарској и западу довело је до првог значајнијег родбинског повезивања српске са европским владајућим породицама




После смрти краља Константина Бодина највећим делом српских земаља, у унутрашњости Балканског полуострва са центром у подручју Раса, завладали су велики жупани из Вуканове породице. Српски владари тог времена, почев од Вукановог синовца Уроша I, једног од царевих талаца из 1094, били су сведоци новог великог успона Византијског царства, под столетном владавином тројице моћних царева из дома Комнина – Алексија I (1081–1118), Јована II (1118–1143) и Манојла I (1143–1180). Незнано када и на који начин, византијска војна посада се сместила у Расу и успоставила чврсту контролу над Србијом. У таквим околностима, српски владари су били принуђени да ослонац потраже на другој страни, најчешће у суседној Угарској, која је током XII века често ратовала против Византије. Кад год би се угарска војска нашла на Дунаву, Срби су покретали устанак, почев од рата 1127–1129, када су протерали византијску посаду из Раса, срушивши и сам град. Цар Јован II Комнин је био суров према византијском заповеднику који је дозволио да утврђење падне – наредио је да га обуку у женске хаљине и на магарцу проведу улицама Цариграда.

Окретање Србије ка Угарској и западу довело је до првог значајнијег родбинског повезивања српске са европским владајућим породицама. Велики жупан Урош I имао је три сина – Уроша II, Белоша и Десу и две кћерке – Јелену и Марију. Старију, Јелену, испросио је 1129. године угарски краљ Стефан II за свог брата од стрица и наследника Белу. Када је две године касније Бела II (1131–1141) постао угарски краљ, српска принцеза Јелена постала је угарска краљица. Како је Бела још у детињству био ослепљен, Јелена је била та која је истински владала Угарским краљевством. Управо је она и спровела освету над угарским великашима који су били одговорни за ослепљење њеног мужа, наредивши да се они погубе.

У тзв. Бечкој илустрованој хроници постоји минијатура која приказује Јелену како седећи на престолу покрај свог мужа надгледа погубљење великаша. Јелена је задржала одлучујућу улогу на угарском двору и за владавине свог најстаријег сина Гезе II, када је значајно место у владању Угарском заузео и њен брат Белош, као угарски палатин и бан Хрватске. Брачне везе са угарским двором повезале су српску владајућу породицу и са другим европским дворовима. Јеленина млађа сестра Марија удала се око 1134. за чешког кнеза Конрада II, који је из града Знојма владао својом апанажом у Моравској, док је бан Белош своју кћерку, познату у руским летописима као Бановна, удао за брата руског великог кнеза.

После Уроша I као велики жупан помиње се његов најстарији син Урош II, који је на престо дошао пре 1146. године. Он је такође имао да трпи тешке последице потчињености византијском цару, пошто је био обавезан да му пружа војну помоћ, како за ратовање у Европи, тако и против Турака у Азији. У време Другог крсташког рата 1147–1149. дошло је до великих потреса на европској политичкој сцени, када су византијски цар Манојло I Комнин и римско-немачки краљ Конрад III склопили моћан савез. Осетивши се угроженим, француски краљ Луј VII, Нормани из јужне Италије и немачки противници Конрада III удружили су се у противсавез, коме је приступио и угарски краљ, али и Урош II, не би ли искористио нове околности да се ослободи византијске власти.

Тако је дошло до српско-византијског рата који се водио током 1149. и 1150. године уз жестоке борбе, током кога је чак и сам цар Манојло I двапут лично предводио походе против Срба. Приликом првог је накратко пала српска престоница Рас, а цар је наредио да се у њему спали великожупански двор. Крајем лета 1150. године дошло је до одлучујуће битке између византијске и српске војске, потпомогнуте значајним угарским одредом, на речици Тари код Ваљева, у којој је цар јуначки се борећи предводио своју војску до велике победе. Велики жупан је поново морао да му се потчини и преузме на себе још теже вазалне обавезе. Урош II је после тога остао покоран цару Манојлу све до 1162. године, када је поново покушао да збаци византијску власт. Цар га је тада коначно збацио са положаја, а уместо њега је за великог жупана поставио његовог млађег брата Белоша, који се нешто раније вратио из Угарске. Међутим, Белош је владао само неколико месеци, те је поново отишао у Угарску, где је и умро после 1163. године.

Тада је пак византијски цар за великог жупана поставио њиховог најмлађег брата Десу, који је средином XII века владао српским поморским земљама, као кнез Дукље, Травуније и Захумља. Његова краткотрајна владавина поклопила се са новим великим византијско-угарским ратом који је почео 1163. године. Иако се трудио да одржи равнотежу између две силе, Деса је ипак више био наклоњен Угрима, тежећи као и његови претходници да се осамостали од царске власти. Покушавао је чак и да се повеже са Немцима и ожени неком немачком кнегињом. Премда га је због његовог држања цар више пута опомињао и чак накратко заробио, ипак га је оставио на престолу до 1165. године, када га је збацио, након чега се и Деса склонио у Угарску.

Збацивши Десу с престола 1165. године у јеку великог рата са Угарском, цар Манојло I Комнин поставио је за новог великог жупана Тихомира, члана друге гране великожупанске династије. Он и његова млађа браћа – Мирослав, Страцимир и Стефан Немања били су синови Завиде и за време владавине Уроша I и његових синова нису имали истакнутију улогу у политичким збивањима, владајући својим удеоним областима. Међутим, најмлађи брат се врло брзо показао најспособнијим и већ  наредне 1166. године збацио је Тихомира, присвајајући великожупански престо за себе.

Тиме је отпочела владавина Стефана Немање и његових потомака названих у историографији Немањићима, која ће потрајати пуна два века и остати упамћена као „златно доба“ српског средњег века.

Izvor: Politika
IP sačuvana
social share
Bolje da me mrze zbog onog što jesam, nego da me vole zbog onog što nisam

Pogledaj profil WWW Twitter
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Idi gore
Stranice:
1 2 [Sve]
Počni novu temu Nova anketa Odgovor Štampaj Dodaj temu u favorite Pogledajte svoje poruke u temi
Trenutno vreme je: 28. Mar 2024, 12:07:06
nazadnapred
Prebaci se na:  

Poslednji odgovor u temi napisan je pre više od 6 meseci.  

Temu ne bi trebalo "iskopavati" osim u slučaju da imate nešto važno da dodate. Ako ipak želite napisati komentar, kliknite na dugme "Odgovori" u meniju iznad ove poruke. Postoje teme kod kojih su odgovori dobrodošli bez obzira na to koliko je vremena od prošlog prošlo. Npr. teme o određenom piscu, knjizi, muzičaru, glumcu i sl. Nemojte da vas ovaj spisak ograničava, ali nemojte ni pisati na teme koje su završena priča.

web design

Forum Info: Banneri Foruma :: Burek Toolbar :: Burek Prodavnica :: Burek Quiz :: Najcesca pitanja :: Tim Foruma :: Prijava zloupotrebe

Izvori vesti: Blic :: Wikipedia :: Mondo :: Press :: Naša mreža :: Sportska Centrala :: Glas Javnosti :: Kurir :: Mikro :: B92 Sport :: RTS :: Danas

Prijatelji foruma: Triviador :: Domaci :: Morazzia :: TotalCar :: FTW.rs :: MojaPijaca :: Pojacalo :: 011info :: Burgos :: Alfaprevod

Pravne Informacije: Pravilnik Foruma :: Politika privatnosti :: Uslovi koriscenja :: O nama :: Marketing :: Kontakt :: Sitemap

All content on this website is property of "Burek.com" and, as such, they may not be used on other websites without written permission.

Copyright © 2002- "Burek.com", all rights reserved. Performance: 0.146 sec za 16 q. Powered by: SMF. © 2005, Simple Machines LLC.