Ислам није религија, него револуционарна идеологија

КОСОВСКИ СЦЕНАРИО У ЕНГЛЕСКОЈ: Мигранти протерали Европљане и етнички очистили цео град! (ВИДЕО)
9.новембар.2018 18:36

ПЛАНЕТА, СВЕТ
У Савиле Тоwну у Јоркширу је преостало 48 етничких Енглеза, а и они се пакују, јер им комшије јасно дају до знања да више не мисле да их толеришу. Ситуација у Енглеској под масовном миграцијом подсећа на Косово 90-их година, а насиље и мржња резултирали су једном врстом етничког чишћења.

Ако дођете у Савиле Тоwну, осећаћете се као у каквом провинцијском градићу у руралним деловима Авганистана. Осим архитектуре, ту више нема трагова енглеског присутва. Савиле је, попоследњем попису становништва из 2011, етнички најчишћи град Енглеске, можда и Европе. Биелих Енглеза је тада преостало тек нешто преко 1%: 99% становника су били муслимани азијског порекла. Тачније, било их је 48 од укупно 4.033. Данас, пет година касније, их је још и мање, а до идућег пописа 2021., готово сигурно, неће преостати нити један.

Нико на улици не говори енглески, нити га уоште знају. Нарочито жене: већином носе бурке, а оне које их не носе, носе мараме. Већина их, каже новинарка Дејли Мејла која је недавно посетила тај град, не жели да има контакт ни с аједном особом која није из њене културе, и није муслиманске вере. И готово све су допутовале у Енглеску да би се удале за “Британце” то јест не-етничке Британце већ мигранте који су имигрирали из јужне Азије. Њихове слободе су строго ограничене, и британски закони који штите права жена ту не важе. Оне подижу децу, кувају за породицу, а излазе из кућа тек ретко, углавном тек у локалну џамију која организира дружења само за жене – било какав контакт са мушкарцима који нису чланови породице им је забрањен, но то је живот какав оне прихваћају и никакав други, како стоје ствари, нити не желе да прихвате. Џамијом управља Деобандис, исламска секта која брани следбеницима било какво мешање хршћанима, Јеврејима, и Хиндусима – камоли атеистима.

Њихови преци су дошли у Савиле Тоwну као јефтина радна снага у локалним фабрикама текстила по којима је Јоркшир био познат. Они су купили властите куће, и потом почели отварати у њима дућане који су продавали бурке, ћилиме за молитву, и парфеме без алкохола, које им вера брани. Скоро су саградили и џамију за 4.000 људи. А нешто касније су у месту успоставили и шеријатски суд, који по кратком поступку проводи стриктне исламске законе. Тај суд је критикован недавно у Горњем дому британског парламента, због дискриминације против жена при разводима, али исламски судови имају велику потпору регресивних либерала у Енглеској који у тој цивилизацијској регресији, која би их иначе згрозила, виде мултикултуралност, па су такве судове често подржавали и британски надбискупи.

Сју Рид, која је посетила тај град како би написала репортажу о њему, каже (и потврђује фотографијом) како чак и жена која продаје сладолед из камионета носи бурку, чак и сред лета, а у граду поред покретне сладоледарнице имају и покретног месара који иде по кућама и коље, наравно стриктно халал, јагањце и јариће. Дечаци се углавном школују у џамији, где уче Куран напамет: девојчица, пише Рид, нема на повратку из медресе – оне се, очито, не школују. А свака девојчица коју је срела, каже Рид, чак и оне од шест година које су се играле у парку, је била умотана у хиџаб, од врата до ципела.

Осам од некадашњих девет пабова у месту је затворено, јер нико не пије алкохол. Фризерски салон је давно затворен, као и западњачки дућани са намирницама и одећом. Суочени са свим тим, Европљани су почели да одлазе. Прво полако, а затим масовно. Једноставно су иселили. Ускоро, некад идилични градић у Јоркширу је постао џихадистичко легло, и почео живети својим животом, потпуно изолован од Енглеске која га окружује. У међувремену је дао и неколико истакнутих бомбаша – самоубица, који су погинули борећи се за Исламску државу у Сирији. А Мухамед Садику Кан, вођа бомбашких напада у Лондону 7. јула 2005. је такође рођен и одрастао у близини. Он је, пре одласка у главни град, где је заједно са својим сарадницима побио 52 људи у експлозијама у аутобусима и подземној железници, поздравио своју трудну жену на тераси властите куће у суседном месту.

Поред Сју Рида, о Савиле Тоwну је раније ове године писао и Овен Бенет-Џонс, који је до недавно био ББЦ-јев дописникза Пакистан. Он је први писао о утицају Деобанди покрета на муслиманску популацију у овом месту. Он је за Радио 4 интервјуисао и муфтију Мухамеда Пандора, градског званичника и гласноговорника месне џамије, који је 1964. дошао у Енглеску као имигрант с децом и породицом. Он такође живи у околини места, и иако каже да је британски муслиман, није дозволио Бенет-Џонсону да се упозна с његовом супругом кад га је овај посетио у њиховој кући, али јој је дозволио да спреми чај за њега и Џонса. Пандор каже да је његова жена покривена бурком цело време, а дозвољава јој да подигне вео само и једино кад на аеродрому даје пасош. Они код куће не гледају телевизију и не слушају музику, јер Пандор каже да је свака музика неисламска.

А иако је “саветник за религију” на чак два британска универзитета — Бредфорд и Хадерсфилд — рекао је за ББЦ како муслимани – само мушкарци, јасно – смеју приступити високом образовању само како би молили и учили, а нипошто како би “гледали жене”. “Ако Мухамед то није радио, онда ни ми то нећемо радити”, рекао је за ББЦ, и додао како су Деобанди покрет који “враћа Ислам коренима” и како они желе да живи на једнак начин на који је пророк живио пре 14. векова. Дакле, без новотарија које су дошле касније.

Ако мислите да је то нека мала секта која живи у средњем веку – Деобанди воде чак 1.600 регистрираних џамија у Уједињеном краљевству, и обучава 80% свих исламских клерика у Британији. А клерици имају немерљив утицај на муслимане у тој земљи. А њих има 2,7 милиона, односно нешто преко 5% енглеске популације. У Лондону, по попису из 2011., било их је нешто преко 12,5%, с тим да им број незадрживо расте. Број од 5% у општој популацији 2011. не треба заваравати – међу млађима од 5 година има чак 10% муслимана, а слично је и с британском популацијом од 5-10 година. Уз имиграцију и више него двоструку стопу рађања, Британија ће до средине века, можда и прије, бити већински муслиманска.

Стога и није неко изненађење да су Европљани у Савиле Тоwну застрашени и да беже. Лоран Метју, једна од ретких преосталих, рекла је за Дејли мејл:

„Ноћу не излазим из куће, јер је опасно за оне који нису муслимани. Није разумно за жену овде да излази из куће након мрака. Младићи се скупљају на угловима, и жене их се боје, јер они не поштују европскежене”. О чему Лоран говори, ускоро је спознала и новинарка: кад је кренула према џамији, с прозора кућа су је гледале зачуђене жене у буркама којима је било неверојатно видети непокривену жену на улици, као да се не ради о средишту Енглеске. Кад је запитала високог младића с исламском капицом у белој одећи где се налази улаз у џамију, он је пљунуо на њу и издерао се:

„Губи се, немаш што тражити овде. И не враћај се.”

Што ју је довело да закључка да, ма како то било тешко за пробавити британским либералима, муслимани овде не желе никакву мултикултуралност. Они желе да живе само са својима. Зато је притисак велик на ретке преостале Европљане да иселе. Некима су и покуцали на врата потпуни странци у исламској одећи, с хрпом готовине у пластичним врећицама, и затражили да им продају куће. 76-годишња Џоан Вуд, религиозна старица рођена у месту, је једна од њих. Њена деца је моле да напусти град и оде негде где ће уживати пензију с људима попут ње. Она то не жели: овде је рођена, и не жели селити под притиском. Новинарки је испричала, у својој кући на периферији Савиле Тоwна, како се то десило само дан након што јој је умро супруг.

„Није прошло ни 24 сата откад је умро, кад је сусед муслиман гурно цедуљицу кроз отвор за пошту, на којој је писало да жели купити кућу. Живела сам овде цели живот. Била сам у жалости, а на цедуљици није било никакве саучешћа, ничег. Но скупила сам снагу, назвала сам број који је био на папирићу и рекла да кућа није на продају, нити ће икад за мог живота то бити”.

Но, муфтија Пандор је на ово изнео шокантне тврдње да се такве ствари не догађају и да су у ствари Европљани криви. Он је за Радио 4 рекао да “wхите флигхт”, бег белаца, није последица њиховог расизма већ белачког.

„Ко би купио кућу непосредно до моје?”, пита Пандор. „Сигурно то неће направити некакав белац. Па ју је купио мој ујак. И што се онда догодило? Тип на другој страни улице је рекао „Кврагу и ово, ја одлазим – и отишао је”, објашњава Пандор у својој изјави инсистирајући да се ради о завери особа беле боје коже.

Ипак његов став би значио да је 99% Европљана у Енглеској расистички настројено јер је цео град етнички очишћен, па демографски аналитичари ово видео као ширење стереотипа и предрасуда према људима беле боје коже,

А Савиле Тоwн је овог пролећа доживео највећи скуп у својој историји. У њега се слило чак 20.000 људи како би присуствовали погребу Хафиза Патела, једног од најеминентнијих британских клерика, који је држао џамију у округу Деwсбурy у који спада и Савиле Тоwн и који је умро у 92. години.

[VIDEO]https://www.youtube.com/watch?time_continue=148&v=PkoCiUezFIQ[/VIDEO]