КОНТРОВЕРЗНИ СРПСКИ ПОЛИТИЧАР, Пре 80 година остварио је НАЈВЕЋИ БДП наше земље ИКАДА

видео на
https://www.clip.rs/kontroverzni-srpski-politicar-pre-80-godina-ostvario-je-najveci-bdp-nase-zemlje-ikada/11243?ref=blic.rs

*************************************************
Споразум Павелић—Стојадиновић
Из Википедије, слободне енциклопедије

Стојадиновић и Павелић током склапања споразума
Споразум Павелић—Стојадиновић је био споразум између хрватског фашистичког политичара, вође усташког покрета, бившег поглавника Независне Државе Хрватске и ратног злочинца др Анте Павелића, и бившег српског и југословенског политичара, министра финансија и спољних дела, председника краљевске владе и универзитетског професора др Милана Стојадиновића. Потписан је крајем 1954. године у Буенос Ајресу, Аргентина.

Садржај  [сакриј]
1   Одредбе споразума
1.1   Границе
2   Реакције на споразум
3   Види још
4   Литература
5   Референце
6   Спољашње везе
Одредбе споразума[уреди]
Споразум је предвиђао разбијање Федеративне Народне Републике Југославије (ФНРЈ) на три независне државе: Словенију, Хрватску и Србију.

Павелић и Стојадиновић су у хрватској и српској емигрантској штампи бранили овај споразум као антикомунистички савез (обе емиграције нису признавале легалност Титовог режима у Југославији), и као нови српско-хрватски споразум који је требало да замени застарели Споразум Цветковић—Мачек из 1939. године.

Границе[уреди]

Договорена граница између Србије и Хрватске
Као граница између Словеније и Хрватске узета је већ постојећа национална граница у ФНРЈ (овај споразум се тицао искључиво српско-хрватских односа и није се бавио словеначким питањем).

Споразумна граница између Хрватске и Србије требало је да буде историјски компромисна линија, такозвана „Света српско-хрватска међа” (Дунав — Сава — Босна — Неретва — Јадран, од севера ка југу):

Граница је требало да прати већ постојећу границу (као компромисну) између СР Хрватске и СР Србије (САП Војводине) до реке Саве и границе са СР БиХ; затим је граница требало да прати реку Саву до ушћа реке Босне у Саву; потом је граница требало да иде реком Босном, затим у продужетку линије њеног доњег тока планинским врховима до почетка доњег тока реке Неретве, и потом доњим током реке Неретве до Јадранског мора. На овај начин Босанска Крајина је требало да припадне Хрватској, док би највећи део централне са источном Босном, источна Херцеговина и јужна Далмација припали Србији (укључујући Сарајево и комплетно дубровачко приморје осим самог града Дубровника).

Споразум је предвиђао мирно пресељење (уз размену имовине) свих Срба који би се затекли у оквирима граница Хрватске, и свих Хрвата и онај део Бошњака (у данашњем смислу) који се осећају Хрватима, а затекли би се у оквирима граница Србије. Споразум је подразумевао потпуно међусобно уважавање обе нације на равноправним основама, то јесте међусобно признање на свим нивоима (култура, историје и језика). Званичан језик на територији Србије био би искључиво српски језик екавског изговора и ћирилично писмо а на територији Хрватске био би искључиво хрватски језик ијекавског изговора и латинично писмо.

Македонија није помињана, мада је највероватније Стојадиновић замишљао Македонију у оквиру Србије.

Реакције на споразум[уреди]
Споразум Павелић—Стојадиновић је произвео жестоке негативне реакције од стране хрватске (усташке) емиграције, српске (четничке) политичке емиграције и Титовог комунистичког режима у Југославији. Усташка емиграција је жестоко критиковала свога бившег поглавника због преговора са Стојадиновићем, а поготово због одустајања од реке Дрине као (по њиховом уверењу) историјске границе Хрватске (једна од старих усташких крилатица је била Све до Дрине!). Павелићево препуштање делова Срема, Босне, Херцеговине и Далмације Србији је у усташкој емигрантској штампи упоређивано са Павелићевим препуштањем делова Далмације Италији 1941. године (потез који је од стране тврдог крила усташког покрета такође сматран националном издајом). Павелић и Стојадиновић су обоје проглашени за националне издајнике од стране усташких следбеника и четничких политичких кругова у исељењу, док је Титов југословенски режим одбацивао значај споразума као „рачун без крчмара”, истичући да Павелић и Стојадиновић нису више представљали никога. Вести о овоме споразуму су биле потиснуте од стране државних средстава информисања у самој Југославији.

https://sr.wikipedia.org/wiki/Споразум_Павелић—Стојадиновић

Хитлер рекао Стојадиновићу: Не знам зашто је Немачка 1914. ушла у рат
(16. део) Ексклузивни и освежени фељтон Вељка Лалића писан на основу архиве Удбе о Стојадиновићу, једини и најдетаљнији увид у лик и дело предратног премијера. У овом наставку: О Стојадиновићевом односу са Герингом и Хитлером


После устанка у Србији Немци су на све начине покушавали да пронађу личност која би умирила насталу ситуацију. Избор је пао на - Милана Стојадиновића, пре рата најмоћнију српску политичку фигуру, који се у то време налазио у енглеског заробљеништву, на острву Маурицијус.

Колико су били озбиљни да га врате у Србију најбоље се види у документу од 4. јануара 1942. у Гестаповој архиви:

"Немци воде преговоре с Енглезима за пуштање на слободу др Милана Стојадиновића. Као компезацију Немци би пустили пет енглеских генерала."

Нешто касније стиже и упутство из Немачке:

"У Италији је приликом бекства ухваћен бивши енглески посланик Кембел. Берлин је предложио Лондону да Кембела замене Стојадиновићем. Ствар се налази на добром путу. Повратак Стојадиновића у Београд би представљао политички догађај првог реда. Познати пријатељ Немаца би политички центар главног града дубоко преобразио и својим ауторитетом дао нов печат јавном животу Србије. Љотићев покрет нема много симпатија за Стојадиновића. Кроз српску државну пропаганду треба обавезати београдске листове да поклоне пажњу и признање периоду српске политике за време Стојадиновића."

То признање Стојадиновић је, како сам каже у својим мемоарима, заслужио "изузетним односом с Герингом", који је на свадбено путовање дошао у Далмацију. Када је Стојадиновић узвратио посету, у Геринговој канцеларији угледао је његов портрет са само једним одличјем на униформи - орденом Првог степена југословенског Белог орла.

"Иненађени сте", рекао му је Герниг. "Бели орао је најлепши орден који сам добио. Зато сам желео да ме с њим сликају. Немојте мислити да сам ту слику јуче обесио на зид поводом Вашег доласка..."

Централна тачка Стојадиновићеве посте Берлину, ипак, био је пријем код Адолфа Хитлера 17. јануара 1938. године.

"Срби и Немци нису били у прошлом светском рату огорчени непријатељи, него часни противници", рекао је Стојадиновић преносећи подраве кнеза Павла.

"Немачка је", одговори Хитлер, "ушла 1914. у рат, а ни сама није знала зашто. Уствари, између Немачке и балканских земаља нема никаквих спорних питања. Рат је дошао као нека луда фаталност, али је ипак донео Немачкој извесне користи, ослободио је од Хабсбуршке зависности."

Након што су се заједно договорили да "ако треба и заједно спрече повратак Хабсбурговаца", Стојадиновић је Хитлеру пренео поруку из Лондона од Чембрлена и Идна: "Енглеска је спремна да удовољи његове колонијалне захтеве, само уз гаранције да ће у Европи бити мира у наредних 20, па чак и само десет година".

Хитлер је бираним речима поручио Стојадиновићу: "Енглези су храбар народ", казао је мистично: "али не воле да ратују. Они више воле да се боре до последњег Француза..."

Од Југославије, ипак, није тражио политички пакт. Умешао се Герниг и обавестио српског председника владе "како ће Немачка ускоро вероватно постати непосредни сусед Југославије".

"За мене је велико задовољство ово што сам чуо о немачкој политици према Аустрији и Мађарској", није имао куд Стојадиновић. "Ни у ранијој прошлости, пре Светског рата, није било несугласица између Немачке и Србије. Немачка је била прва која је указала помоћ у 'царинском рату', немачки војници су 1915. узимали у заштиту локално становништво. Питање репарације увек се решавало споразумно. Ако је и било неке дисонанце, то је било само онда када је југословенска влада гледала на Немачку кроз туђе наочаре. Југославија је сада скинула те наочаре и све ствари посматра реално, својим сопственим очима."

Стојадиновићева алузија на "туђе наочаре" Хитлеру се очигледно јако допала и на самом крају он је рекао: "Као што је Југославија скинула туђе наочаре у својим односима с Немачком, тако исто је и Немачка сада скинула 'бечке наочаре'. За Немачку период пробе је био Светски рат. За Југославију смрт краља Александра. Обе пробе су срећно преброђене".

Вођа Трећег рајха свечано је обећао Стојадиновићу неповредивост граница и закључио: "Уосталом, за Југославију је, у односу на Немачку, најбоља заштита: добро третирање немачке мањине, која је лојална према југословенској држави".

Документ који ће Немци пронаћи у Великом Бечкереку 9. фебруара 1942. године, таман када су завршавали преговоре с Енглезима око пуштања Милана Стојадиновића, мора да је потпуно разбеснео Хитлера.

"Господине бане, примио сам ваш извештај пов. бр. 78 и тим поводом част ми је поновити моју усмену препоруку, а наиме да се према Немцима, југословенским поданицима, који би ширили национал-социјалистичку пропаганду у нашој држави поступи најенергичније и примене настрожије законске мере како би се и најмањи покрет још у почетку сузбио и уништио.

Иста оваква наређења дата су и Управи града Београда, уколико се тиче Панчева, а такође и прес бироу уколико се тиче писања листова који излазе на немачком језику. Примите господине бане уверења о мом одличном поштовању - председник министарског савета и министар иностраних послова др М.Стојадиновић."

Немци су били у шоку. Десетак агената сјурило се у мало место у Војводини, јер "нико није могао да поверује да је Стојадиновић тако пљунуо у лице немачком Рајху". И то после обећања Хитлеру...

Иначе, Геринг је Милана Стојадиновића приликом посете Берлину одвео на оперу. Између чинова Стоајдиновић је налетео на свог доброг пријатеља Невила Хендерсона, последњег британског амбасадора у Берлину, пред Други светски рат.

"Он је био одушевљен мојим присуством у Берлину, јер је видео да радим по његовом савету", сам пише Стојадиновић у својим мемоарима, преносећи и савет енглеског дипломате: "Увек имајте у вашој спољној политици једну ствар у виду: Енглеска је далеко, Немачка је близу..."

http://www.nedeljnik.rs/nedeljnik/portalnews/hitler-rekao-stojadinovicu-ne-znam-zasto-je-nemacka-1914-usla-u-rat/

Једна од највећих лопурди које смо имали.

 

a slusao sam i da je bio dosta dobar sa zenama

Мусолинијева понуда Југославији – Солун и измештање Албанаца





Дели31
У архивској збирци докумената кнеза Павла из Колумбија универзитета, до које смо дошли уз велику помоћ и подршку историчара и књижевника Миодрага Јанковића, могу да се пронађу писани трагови о напорима кнеза Павла усмерени ка једном циљу – сачувати земљу од ратних страхота. Једно од решења проблема – како избећи рат а да се избегне непосредни савез са Хитлером и не приступити Тројном пакту – била је иницијатива из Рима, да се мир на југоистоку одржи без уласка Југославије у тај савез, преко уговора о трајном пријатељству са Италијом. Вођа италијанских фашиста хтео је по сваку цену да успостави односе са Југославијом, бар на оном нивоу као када је Милан Стојадиновић био председник Владе.


Бенито Мусолини

Кнез именује специјалног тајног саветника др Владислава Стакића, који три пута путује у Италију – у новембру 1940. и два пута у фебруару 1941. године. Иначе, др Стакић није случајно изабран за тајну мисију у Италији. Он је био аутор једне запажене студије о Жоржу Сорелу, француском мислиоцу, за кога је владало уверење да је извршио највећи утицај на формирање Мусолинијеве политичке мисли.

Специјални изасланик први пут се сусрео само са грофом Ћаном, а други пут и са Мусолинијем. Сусрет се десио 4. фебруара 1941. у Барију, и дуче му је уручио крајње изненађујућу поруку за кнеза Павла:

– Ја нудим Југославији пријатељство. Ја желим да Југославија остане ван рата, и зато ћу вам учинити такве пропозиције које, мислим, неће бити сметња да се италијанско-југословенски односи учврсте. Морамо радити тако и поступати тако да се то не види. Морамо пронаћи разлоге да убедимо, не толико Хитлера, што није тако тешко, колико Рибентропа, који је покварено лукав… – рекао је Мусолини.

Др Стакић се 9. фебруара враћа у Београд и лично предаје Павлу ову понуду у писменој форми у којој Мусолини дословце пише кнезу намеснику:

– Италија жели да Солун припадне Југославији. Ја сам увек сматрао да је прави излазак Југославије на море – излазак на Егејско море, и да Солун треба да припадне Југославији, што је од велике важности за српске интересе. Према томе, било да приђе у оквиру Тројног пакта, било у оквиру савеза са Италијом, на основу Београдског пакта, Југославији је обезбеђен Солун – писао је Мусолини.

– Да бих дао доказа да овај корак сматрам као дефинитиван између Југославије и нас и да бих подвукао његов нарочит пријатељски карактер, то нудим Југославији измену југословенског становништва у Истри за албанско становништво у Југославији. То је нарочито важно за вас Србе, јер би на тај начин посрбили ваше Косово, чије је становништво претежно албанско, а које за вас Србе има толику историјску и националну важност. Крајем фебруара ја ћу одржати један велики говор у Риму и у томе говору објавио бих наш нови савез и моју нову политику према Југославији… – пише Мусолини.

Кнез Павле није прихватио Мусолинијеву понуду. Одбио је и сусрет са њим. А др Стакићу ће у приватном разговору рећи да у понудама Мусолинија нема ничег повољног за Југославију, наводећи да он није нудио Југославији Задар, већ грчки Солун. Неповерење према зачетнику марсељског атентата, који је у Италији држао Павелића, превагнуло је. Уместо савеза са Италијом, влада Цветковић-Мачек почела је преговоре с Немачком о приступању Тројном пакту.

Иван Миладиновић

Извор: Новости