Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Prijavi me trajno:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:

ConQUIZtador
nazadnapred
Korisnici koji su trenutno na forumu 0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Idi dole
Stranice:
1  Sve
Počni novu temu Nova anketa Odgovor Štampaj Dodaj temu u favorite Pogledajte svoje poruke u temi
Tema: Историја борбе против исламизације  (Pročitano 35981 puta)
Zvezda u usponu


Zodijak
Pol Muškarac
Poruke 1119
Zastava Jedan grad...
mob
LG G pro lite dual
Битка код Манцикерта (26.08.1071.)


   
     
      Турски продори у источне делове Мале Азије приморале су цара Романа Диогена да са војском крене и покуша да заустави Турке пре ноге што се окрену ка централном делу Мале Азије. У бици код Манцикерта 26. августа 1071. византијска војска је поражена, а сам Диоген је заробљен, што је отворило пут Турцима у Малу Азију која је представљала житницу Царства и чије је становништво чинило већи део византијских снага.

       Важно је истаћи да су се византијске снаге код Манцикерта након почетка битке и издаје једног дела трупа, повукле из борбе и из целе битке изашле практично неоштећене. Према проценама византијски губици су били око 10.000 људи од око 40.000 колико се процењује да је Диоген водио са собом. Главнина војске је сачекала Диогена који је након недељу дана пуштен из турског заробљеништва и повукла се ка унутрашњости Царства, што су већ учинили остали делови византијске војске. Ово јасно говори о томе да византијска војска није била уништена и самим тим да није била неспособна да заштити источне границе Царства, о чему сведочи и податак да Турци нису заузели Манцикерт који им је Роман у том походу одузео.

      Касније је битка код Манцикерта означена као почетак краја (Катастрофа код Манцикерта), а не ретко је Грци карактеришу као Почетак масакра, који је у наредним вековима спроведен (Геноцид над Јерменима) и још увек се спроводи на тим просторима (Септембарски погром).
IP sačuvana
social share
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Superstar foruma


Americki patriota

Zodijak Pisces
Pol Muškarac
Poruke 75692
Zastava
mob
I-mate 30 Pro
zabraniti ovu temu zbog sirenja antiislamske propagande...

srbija ima svoje muslimane...srpske...

a evropljani neka se jebu...
IP sačuvana
social share
ni bog ne prasta sve...

celavi oces cokoladicu...
Pogledaj profil WWW
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Svedok stvaranja istorije

Zodijak Pisces
Pol Muškarac
Poruke 23083
Битка код Манцикерта (26.08.1071.)


   
     
      Турски продори у источне делове Мале Азије приморале су цара Романа Диогена да са војском крене и покуша да заустави Турке пре ноге што се окрену ка централном делу Мале Азије. У бици код Манцикерта 26. августа 1071. византијска војска је поражена, а сам Диоген је заробљен, што је отворило пут Турцима у Малу Азију која је представљала житницу Царства и чије је становништво чинило већи део византијских снага.

       Важно је истаћи да су се византијске снаге код Манцикерта након почетка битке и издаје једног дела трупа, повукле из борбе и из целе битке изашле практично неоштећене. Према проценама византијски губици су били око 10.000 људи од око 40.000 колико се процењује да је Диоген водио са собом. Главнина војске је сачекала Диогена који је након недељу дана пуштен из турског заробљеништва и повукла се ка унутрашњости Царства, што су већ учинили остали делови византијске војске. Ово јасно говори о томе да византијска војска није била уништена и самим тим да није била неспособна да заштити источне границе Царства, о чему сведочи и податак да Турци нису заузели Манцикерт који им је Роман у том походу одузео.

      Касније је битка код Манцикерта означена као почетак краја (Катастрофа код Манцикерта), а не ретко је Грци карактеришу као Почетак масакра, који је у наредним вековима спроведен (Геноцид над Јерменима) и још увек се спроводи на тим просторима (Септембарски погром).
zbog ove bitke smo mi pali pod turke
IP sačuvana
social share
Prebrodićemo mi sve jade,
više se nećemo jadati,
ostvarićemo mi sve nade,
više se nećemo nadati.
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Svedok stvaranja istorije

Zodijak Pisces
Pol Muškarac
Poruke 21826
Zastava Борча
mob
Qtek 小米
Велики турски рат

Велики турски рат, Бечки рат или Рат Свете лиге био је рат између Османског царства и између више европских сила у то време (уједињених у тзв. „Свету лигу"). Овај рат, који је трајао од 1683. до 1699., ослободио је велике делове средње Европе од Турака, и битно је ослабио њихову војну моћ.


Принц Еуген Савојски

Прилике 1667—1683.[уреди]
Након устанка козачког вође Богдана Хмељницког против Пољске власти, Руско царство је заузелo делове источне Украјине од Пољско-литванске уније, добар део Козака остао је југоисточно од граница Уније, у Османском царству. Њихов вођа, Петро Дорошенко, желео је по сваку цену уједињење Украјине (чак и као вазалне државе под султановим суверенитетом), па се обратио и Турцима за помоћ. Истовремено отпочео је побуну против свог дојучерашњег хетмана (пољског војног заповедника) Јана Собјеског.

Султан Мехмед IV, знао је добро да је Пољско-литванска унија ослабљена унутрашњим раздорима, па је стога напао Камјањец-Подиљски, највећи погранични град. Мања пољска војска била је поражена од знатно веће османске у рату који се каткад зове Пољско-османски рат 1672–1676. Прва битка збила се код Сонограда у Мађарској, који је заузела османска војска. Пољаци су се повукли након три месеца. Они су након тога четири године покушавали безуспешно поразити Османлије. Међутим, Османлије су задржали предност у односу на Пољаке, све до почетка Руско-турских ратова.

На крају су Пољаци пристали предати Камјањец-Подиљски и крај око града, Подоље, и платити одштету османском султану.[1] Када је вест о поразу и условима мира дошла до Варшаве и пољског Сејма то је изазвало такав бес, да је одбачено плаћање одштете, већ је насупрот тому организована велика војска под водством Јана Собјеског.

Након тога Пољаци су побједили Османлије у бици код Хотима 1673., али Османлије су задржали власт и контролу над градом Камјањец-Подиљски. Након смрти пољског краља Михала Корибута Вишњевецког 1673, Јан Собјески је изабран за краља Пољске.


Oпсада Беча

Ток рата[уреди]
Битка код Беча 1683.[уреди]
За више информација погледајте: Опсада Беча (1683)
Кад је истекло двадесетогодишње примирје из Вашвара, хабзбуршки цар Леополд I је најрадије хтео да продужи то примирје, али је у Цариграду превладала ратоборна странка, па је султан Мехмед IV објавио рат Хабзбурговцима. Велики везир Кара Мустафа кренуо је с великом војском 1683. године право на Беч и почео га опседати. Но док је опседао град, у помоћ аустријанцима је стигао пољски краљ Јан III Собјески и војвода Карло Лотариншки. Они су до колена потукли турску војску чиме је заувек срушена моћ Османског царства. Турска војска се почела повлачити у хаосу. Један део војске ишао је уз Драву, а код Бјеловара се одвојио и кренуо према Сави. Та победа охрабрила је Аустрију, Венецију и Пољску на нове нападе на Турке, па је у ту сврху створена Света лига 1684.

Ослобађање Угарске, Хрватске, Славоније и Далмације[уреди]
За више информација погледајте: Морејски рат
Рат се водио на три фронта. У Угарској је ратовала царска војска, у Хрватској банска под баном Николом Ердедијем коју су помагали хајдуци и у Далмацији млетачка војска састављена од домаћих хрватских и српских чета. Као главни вође покрета у Далмацији истицали су се кнез Поседарски и Стојан Јанковић, око Пожеге се својим јунаштвом исказао фра Лука Ибришимовић (у пуку зван Сокол јер је Турке потукао код Соколовца), а у Лици Марко Месић (уз помоћ Херберштајна заузео је посљедњу турску утврду у Лици, Удбину). Године 1683. већ се диже народ под млетачком влашћу и ослобађа Дрниш, Обровац, Бенковац и Скрадин. Од 1684. започиње рат за ослобођење Славоније, ослобођењем Вировитице. Најважнији војсковође су бан Ердеди који ослобађа Костајницу и генерал Херберштајн. 1686. осваја се Печуј. До године 1687. највећи део Угарске и Славоније био је ослобођен, освојени су Осијек, Пожега, Удбина и Книн, а царска је војска 1688. године освојила и Београд и Будим.

У страху да покрет народа у Далмацији не искористи Венеција и под своју надлежност стави и Дубровник, дубровачко велико вијеће доноси одлуку да признаје Леополда I за свога врховног господара и заштитника, па је Дубровник све до 1806. године уживао заштиту Хабзбурговаца. 1699. године Турцима је препуштен Неум и Клек да би се Дубровачка република физички одвојила од Млечана.

Нове побједе Хабзбурговци су искористили и у политичке сврхе. На вијећању угарског сабора у Пожуну испословали су да им се призна право наследства у мушкој лози у Хрватској и Угарској, а то је значило да те земље неће више посебно бирати краља. Племство се уједно одрекло свог права на побуну, које им је јамчила Златна була Андрије II из 1244.

Велики турски рат у Србији и Македонији[уреди]
За више информација погледајте: Опсада Београда (1688), Битка код Баточине (1689) и Спаљивање Скопља 1689.

Паја Јовановић, Сеоба Срба
Након освајања Београда, царска војска под продире даље у Србију. Она продире све до Косова, а царски генерали позвали су тада Србе, Бугаре и друге хришћанске народе на Балкану на устанак против Турака. Одазвали су се само Срби под својим патријархом Арсенијем Црнојевићем. Но кад је царска војска већ дошла до Косова, Луј XIV је напао снаге хабзбуршке монархије на Рајни, а главнина аустријске војске била је присиљена да се повуче. С њом се повукао и велик број Срба који су се населили у јужној Угарској и Срему. Исто тако за време турских ратова догодиле су се и двије велике сеобе Хрвата. Из далматинског Залеђа сели се посљедња већа скупина католика Буњеваца у данашњу Бачку, док се у Подунавље насељавају Шокци из Босне.

Турска офанзива у јужну Угарску[уреди]
За више информација погледајте: битка код Сланкамена и битка код Сенте
Године 1691. покушао је султан Сулејман III повратити изгубљено. Војску води велики везир Ахмед Ћуприлић који накратко поновно осваја Осијек, али је поражен у бици код Сланкамена. Турци су поражени и 1697. у бици код Сенте, када је запечаћена њихова судбина. Еуген Савојски улази тада у Босну и осваја Сарајево, али није га могао задржати. При повлачењу аустријске војске с њиме се повукло више од 10.000 католика који су се населили у Славонији.

Мир у Сремским Карловцима[уреди]
За више информација погледајте: Мир у Сремским Карловцима
Мир је склопљен у Сремским Карловцима 1699. Хабзбуршка монархија је добила сву Угарску осим Баната, Хрватску до Уне и јужног Велебита (Кордун, Лику и Крбаву) те Славонију осим југоисточног Срема са Земуном и Митровицом. Територија Хрватске се тако повећала са 18.200 km² на 40.000 km², но и даље је више од половине територија био у оквиру Војне крајине којом није управљао бан и сабор. Граница с Босном од тада је ишла рекама Савом, Уном, Глином и Кораном. Ердељ престаје бити независна кнежевина и сједињен је с Угарском. Венеција је добила све оно што је у рату освојила: Книн, Сињ и Вргорац, Обровац и Дрниш све до ушћа Неретве и тада се успоставила гранична црта Линија Гримани. Делове Херцеговине коју су Млечани освојили у залеђу Дубровника, морали су под притиском Аустрије вратити Турској на интервенцију Дубровника. Тако се Дубровник спасио из млетачког окружења.

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%92%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B8_%D1%82%D1%83%D1%80%D1%81%D0%BA%D0%B8_%D1%80%D0%B0%D1%82
IP sačuvana
social share
Z
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Svedok stvaranja istorije

Zodijak Pisces
Pol Muškarac
Poruke 21826
Zastava Борча
mob
Qtek 小米
Војна крајина

Војна крајина је било гранично подручје Хабзбуршке монархије чија је функција била одбрана од Османског царства у средњем веку (Српска крајина) или у 17. и 18. веку. (Славонска крајина и Банатска крајина) до 19. века.



Сеобе Срба[уреди]
Кад год је Аустрија ратовала против Турака, имала је помоћ српског народа, који је бунама и учешћем у хришћанској аустријској војсци настојао збацити турску власт и васкрснути српско царство. А после сваког мира морао је бежати из постојбине испред турске освете. Те сеобе су се одвијале у неколико праваца.

Сеобе у Славонију и Крајину[уреди]
У периоду од XV до XVIII века трају непрекидне миграције Срба у Славонију и Крајину. Процес је имао устаљену шему: на опустошена имања и напуштену земљу уз турску границу досељавају се Срби из крајева под турском влашћу. Турци досељавају Србе из унутрашњости, да запоседну напуштено подручје с турске стране. Досељени Срби првом приликом напуштају турску крајину и селе се у Аустрију, тј. Славонију и Хрватску, куда их позивају аустријски цареви, обећавајући велике повластице. Тако је на подручју Карловачког генералата и Баније било 1768. године 125.762 српска становника, а у рату 1788–1791. прешло је из Босне у Хрватску 25.000 Срба.



На тај начин су формиране српске крајине. То је друго српско домицилно подручје у авнојској Хрватској.

Војна крајина[уреди]
15. век[уреди]
Формирање Војне крајине почело је у XV веку, најпре као погранично подручје ради одбране од Турака. Експанзијом Турске, подручје Војне крајине се проширило на Срем, Бачку, Банат и Ердељ (Трансилванију) и добило специјалан статус под директном управом цара, тј. Беча.

Зачетак Војне крајине датира од 1435. године, када је угарски краљ Жигмунд Луксембуршки ојачао границу према Венецији и Босни крајишким, славонским и усорским „таборима“. После пада Босне, 1463. године краљ Матија Корвин је образовао одбрамбени бедем против Турака, који је ишао линијом Врбас–Усора–Сребреник–Шабац–Београд, а 1469. оснива посебну војну област – сењску капетанију, у чијој позадини су Гацко–Оточац–Стариград и Новиград на ушћу Зрмање ради одбране од Венеције. Посаду овог низа утврђења чинили су Срби, Хрвати, Румуни, Мађари и нешто Немаца.



Након пораза Хрвата на Крбавском пољу (1493. године) Лика. Крбава, далматински крајеви и приморско залеђе остали су практично без одбране, отворени за пљачку турског башибозука. Ово је изазвало померање хрватског становништва у дубину Мађарске, Аустрије (Бургенланд) и Фурланију. Напуштена подручја насељавају Срби из турског дела Крајине.

16. век[уреди]
Да Срби у Војну крајину долазе као радо виђени и жељени поданици, посебно цењени, најбоље сведочи повеља Фердинанда Првог (1538):

„... овом исправом дајемо на знање и саопћавамо свима, којима се упућује... како су неки српски или рашки капетани и војводе одлучили да дођу заједно са људима и лицима, која се налазе под њиховом војводском части, да нам служе... Стога ми желимо да те српске или рашке капетане и војводе, њихове људе и лица или споменуте њихове припаднике издашно наградимо... ми им... дајемо, поклањамо, уступамо, подељујемо и обећајемо доље изнесену повластицу с ослобађањем од извјесних обавеза, извјесна права као и слободу, коју, по нашем мишљењу, треба обећати, дати, поклонити и уступити, с овим садржајем:

Кад сами српски или рашки капетани и војводе, људи и напријед споменута лица, која су њихови поданици и припадници, буду дали вјеру, да ће нам непоколебљиво служити, свака породица, која буде становала у једној кући, под једним кровом и на једном имању, мора, може и смије у року од 20 година без прекида слободно живјети на нашем подручју... без икаквог плаћања пореза и било какве закупнине, обрађивати земљу или је дати на обраду, примати сав плод и приход са те земље, без икакве запреке или противљења... Обавезујемо се и обећајемо, да ће мо се ове наше повластице чврсто држати, а захтијевамо и наређујемо да се ње сви држе..."[тражи се извор од 01. 2010.]

17. век[уреди]
Цар Фердинанд II је 1630. године донео декрет, којим целу Војну крајину изузима дефинитивно из банске управе и подводи под аустријску. Током 17. века територија Војне крајине се ширила према истоку и формиране су нове организационе јединице. До тада се она простирала од уже Хрватске на западу до источне Трансилваније. Област су насељавали углавном хрватски, српски и немачки колонисти (називани граничари), који су у замену за земљу служили у војним јединицама бранећи Аустријско царство од Османског царства. Већина досељеника су били Срби, док су неки били Хрвати, углавном из Босне.[1] Прва велика сеоба Срба у хабзбуршке земље је била изведена за време патријарха Арсенија III Црнојевића.[1] Велику заједници Срба сконцентрисаних у Банату и јужној Угарској чинилу су трговци и занатлије из градова, али су избеглице углавном били сељаци.[1]


Мапа делова војне крајине у Срему, Бачкој и Поморишју између 1699. и 1718. године

Сеоба Срба, слика Паје Јовановића.
18. век[уреди]

Мапа делова војне крајине у Срему, Бачкој и Поморишју између 1718. и 1744. године
Низом декрета и закона, од којих су најзначајнији "Војно-граничарска права" (1754) и "Крајишки темељни закон" (1807), регулисана су права, обавезе и поседи крајишника, која су увек била далеко већа од права хрватских сељака, кметова и пургера – али Срби су та права плаћали животима на свим ратиштима где је учествовала Аустрија.


Мапа делова војне крајине у Срему, Бачкој и Поморишју између 1744. и 1750. године
Мађарски Сабор је тражио поштовање његових права и јединство мађарске територије и интегрисање Војне крајине у околне комитате, образлажући то тиме да финансијски терет одржавања Војне крајине спада на њих.[2] Срби су сматрали да су као ратници слободни на територији Војне крајине, која је била изузета од локалних власти и подређена њиховим заповедницима и тиме директно аустријском цару.[3]


Мапа делова војне крајине у Срему, Бачкој и Банату између 1751. и 1873. године
Српски фрајкори су основани у Банату од избеглица који су побегли за време ранијих ратова против Османског царства и бројали су око 5.000 припадника. Фрајкори ће се борити за ослобођење Србије и уједињење под хабзбуршком влашћу. Аустријанци су користили фрајкоре у два неуспешна покушаја да заузму Београд, крајем 1787. и почетком 1788. Ернст Гидеон фон Лаудон је заузео Београд 1789. Аустријска војска је окупирала Србију, а многи Срби су се борили у хабзбуршким фрајкорима, стечући војно и организационо искуство. Међутим, до 1791. Аустријанци су принуђени на повлачење преко Дунава и Саве, а њих су пратили хиљаде српских породица који су се плашили османских прогона. Рат је окончан Свиштовским миром.

Цивилна управа Војне границе је 1787. раздвојена од војне, али је то поништено 1800.

19. век[уреди]

Делови војне крајине у Срему, Бачкој и Банату (крај 18. и почетак 19. века)
Бан Хрватске Јосип Јелачић је постао командант Војне крајине. Он се борио за уједињење Хрватске, Славоније, Далмације и Хрватско-славонске војне крајине. Иако он није имао овлашћење да је укине, он је осигурао одобрење реформи и Војна крајина је послала делегате у Хрватски Сабор.[4]. Међутим, ово право је одузето током 1850их,[5] и упркос царевог обећања из 1850. да ће Војна граница, Хрватска и Славонија чинити једну јединицу са засебном управом, није се десило административно уједињење Хрватско-славонске границе са Хрватском, већ је дошло до даљег раздвајања.[5] Према Основном граничном закону из 1850. управа Војне крајине је укинута. Главна команда је имала своје седиште у Загребу, али је остало директно потчињено министарству рата у Бечу.


Мапа Војне крајине половином 19. века (означено црвеном бојом)
Хрватски Сабор је више пута тражио демилитаризацију Војне крајине након што је опасност од ратова са Османским царством прошла. Демилитаризација је започела 1869, а 8. августа 1873. Банатска војна крајина је укинута и интегрисана у Угарску, док је део Хрватске војне крајине (Крижевачка и Ђурђевачка регимента) интегрисан у Хрватску-Славонију. Декрет којим је остатак Хрватске и Славонске војне крајине интегрисан у Хрватску-Славонију је објављен 15. јула 1881, док је инегрисање почело 1. августа 1881. када ја бан Хрватске Ладислав Пејачевић преузео управу од загребачке команде, чиме је Војна крајина престала да постоји као засебна целина.

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%92%D0%BE%D1%98%D0%BD%D0%B0_%D0%BA%D1%80%D0%B0%D1%98%D0%B8%D0%BD%D0%B0
IP sačuvana
social share
Z
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Svedok stvaranja istorije

Zodijak Pisces
Pol Muškarac
Poruke 21826
Zastava Борча
mob
Qtek 小米
Оно што нису успели ни четници ни партизани ни Руси, успели су херцеговачки неочетници. Кула Фазлагића је после толико векова коначно исламфрај.

Гатачка бригада – са њима нема шале
 
– Према ономе што сам ја имао прилике да лично видим и резултатима бригаде и осталих јединица, које су формиране на простору Гацка током овога рата, Гачани спадају у ред елитних јединица Војске Републике Српске, ријечи су команданта Главног штаба, генерала Ратка Младића.



– Са Гачанима нема шале, пред њима непријатељ узмиче, неријетко без опаљеног метка. Они знају само за побједе, порази су за кукавице.

Да је заиста тако показали су и догађаји још са самог почетка рата, тачније 18. јуна 1992. године, када су гатачки борци срушили мит који је трајао пуних пет вијекова, мит о непобједивости Куле Фазлагића.

У памћењу старијих људи љутога херцеговачког краја, још су свјежа сјећања на зулуме које су гатачки муслимани у прошлом рату чинили над недужним српским живљем. Нису заборављене ни јаме и геноцид над којим се својевремено згражавало и нацистичко руководство у Њемачкој.

Напад на Кулу Фазлагића испровоцирали су сами муслимани покушајем диверзије на гиганту гатачке привреде, Термоелектрани Гацко, након чега је услиједио позив овдашњих власти да предају оружје, за што они, заслијепљени идејама свога фундаменталистичког вође, нису хтјели ни да чују. И онда – десило се то што се десило, пао је један мит, пала Кула Фазлагића.

То што је Гацко у овоме рату географски привилеговано, јер су линије фронта на безбједној даљини од њега, није умањило исконски осјећај одговорности и обавезе гатачких бораца да бране границе свете српске земље, па су у свим акцијама свако српско огњиште бранили као своје рођено.

Душкова прича

Из времена када су гатачки борци заједно са Калиновчанима бранили сјеверне границе српске Херцеговине, прекаљеном ратнику Душку Тепавчевићу остаће заувијек у сјећању 25. децембар деведесет и друге, када је као командир чете кренуо у акцију са двадесетак бораца. Циљ: испитати и извидјети непријатељске положаје јер, како рече, то што се знало о њима није било довољно.

”Бјеше магловито зимско јутро”, сјећа се Душко, ”мраз, двадесет степени испод нуле. Кренусмо газећи снијег и много прије него смо очекивали наиђосмо на људске трагове. Акцију сам испланирао тако што ће једна група бораца поћи са мном и убацити се преко Рогоја у дубину њихове територије, док су остали имали задатак да подиђу испод муслиманских положаја и да нам, у случају опасности, притекну у помоћ. Трагови у снијегу нас одведоше до непријатељског бункера из кога бјеше високо изведен сулунар, а из њега куља дим.

Приђем близу, тако да сам видио све: и уредно сложена исцијепана дрва, и сјекиру прислоњену код улаза, и ”бровинг” арапске производње, и једног Алијиног војника, који, чим ме видје, побјеже у бункер. У том моменту покушао сам да активирам бомбу, али због великог мраза метал за метал бјеше примрзнуо, па ми то не пође за руком у првом покушају.

Један мој борац попе се на сами кров бункера и убаци двије бомбе кроз сулунар након чега се из бункера појави рука невидљивог и баци у нашем правцу исто двије бомбе које се срећом не активираше јер су вјероватно биле ручне израде. Хитро заузесмо положаје иза букава, јер смо сваког трена очекивали да ће се непријатељски војници појавити из бункера. И заиста, они почеше излазити. Двојица кренуше у мом правцу. Рафалом сам покосио једног па другог. У првом налету су обојица били само рањени, па покушаваху припуцати у мом правцу, али, иако ми је то био први сусрет са непријатељем на тако блиском одстојању, нисам се дао изненадити, хладно сам их послао ”Алаху на исповијест”. По нама је отворена ватра и из другог бункера који бјеше само стотинак метара удаљен од овога. Зоља коју је у њега испалио Саша Слијепчевић заувијек је ућуткала људе у њему, а бункер претворила у буктињу. Док смо се Саша и ја договарали шта даље, јер у магли бијасмо остали сами, чак и без мотороле коју сам у окршају изгубио, пријетила је опасност са сваке стране.

Магла и непознат терен омели су нас тако да се нисмо могли вратити путем којим смо дошли, него смо још дубље залутали у њихову територију. Пет пута смо, вртећи се у круг, долазили на мјесто окршаја већ исцрпљени и гладни, јер су се конзерве које смо понијели биле заледиле.

Лутајући шумом око поднева налетимо на већу групу муслиманских војника и пошто је било очигледно да им само нас двојица не можемо пружити отпор, раздвојисмо се на двије стране и почнемо бјежати. Бјежао сам ивицом шуме док су ми меци фијукали око главе и тим моментима сам помислио да ме кућа више видјети неће. На сву срећу успио сам заварати трагове и након цјелодневног лутања, касно увече, стигнем сам без Саше у базу.

А Саша? Саша је, бјежећи од патроле, стигао надомак турскога села, иако тога није био ни свјестан. Ту је и преноћио по цичи зими и мразу. Ујутру, када је схватио гдје је, задњим атомима снаге пошао је натраг и опет налетио у тијесном кланцу на двојицу муслиманских војника које је, захваљујући брзини и срећи, претекао. Иако уморан и исцрпљен био је бржи на обарачу, ликвидирао је обојицу и напокон, пред сами мрак, стигао у нашу команду. Тада сам био најсрећнији човјек на свијету”, завршава причу Душко.

”Гатачка бригада је формирана почетком 1993. године и од тада је учествовала у свим операцијама које је изводио Херцеговачки корпус, а дијелом и у операцијама које је изводила Војска Републике Српске”, са поносом истиче замјеник команданта бригаде, капетан прве класе Жарко Ербез и додаје да су се у извршавању борбених задатака истакли сви припадници бригаде, те могу служити за примјер другим јединицама са којима су садејствовали.

Посебно морам истаћи наше војнике који су учествовали у операцијама на Рогоју, Бјелашници и горажданском ратишту. Припадници Гатачке бригаде, посебно војници који су ангажовани у пјешадијским јединицама, јединицама везе, као и позадине, добили су посебна признања од команде Херцеговачког корпуса и Главног штаба наше војске. Мислим да припадници наше бригаде могу послужити као примјер осталим јединицама у извршавању посебних задатака гдје се не могу ангажовати друге јединице“, наводи капетан Ербез.



Гатачка бригада, група „Лисице“.Околина Горажда, прољеће 1995.

Горажде ће се памтити

Поподневни су сати 13. априла  љета господњег 1944. У малој варошици Автовцу владају мук и  тишина. Чују се само мртвачка звона са цркве. У цркви опијело. Стотине људи се окупило да се опрости од још једног српског борца Милимира Ћеранића, који је страдао од последица бомбардовања  пакта заједно са својим ратним колегом Радованом Маљевићем. Људи ћуте, страх и зебња уселили су се у њихове душе. Рат се са земље преселио на небо. Прве жртве безумног бомбардовања били су Гачани – медицински радници.

Тих дана, када је горажданско ратиште било центар свијета, стижемо међу припаднике Гатачке бригаде без којих ни једна акција Херцеговачког корпуса није прошла. Затичемо опуштене, расположене момке које ништа не може изненадити, свикли се на страх, зној, крв, бол…

Шале се, причају, о свему распитују. Причају о борбама. Биљежим. Гатачки борци су сишли на Дрину 5. априла око два часа поподне. Води их пуковник Драган Анђић, командант бригаде, озбиљан, савјестан официр, шкрт на ријечима, вјерује само у дјела. Војници га воле и цијене, слушају и поштују, диве му се на пожртвовању и храбрости. Нису се уплашили бомбардоања. Душко Тепавчевић поручује: ”Још је Срђа код воде Ситнице”.

Требало би пуно простора да се испишу јуначка дјела и подвизи у којима су падали најбољи синови Херцеговине, попут Мишка Тепавчевића, Сретена Николића и других. У историји Гацка остаће записан 9. јуни прошле године када су у зору помогнути густом маглом Алијини бојовници убили седам  гатачких бораца на калиновачком ратишту.

Била би велика грешка завршити ово казивање, а да не напишемо да бригада води несебичну родитељску бригу о свим породицама чији су синови, очеви, или мужеви пали за одбрану отаџбине.

Босиљка Глушац
IP sačuvana
social share
Z
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Idi gore
Stranice:
1  Sve
Počni novu temu Nova anketa Odgovor Štampaj Dodaj temu u favorite Pogledajte svoje poruke u temi
nazadnapred
Prebaci se na:  

Poslednji odgovor u temi napisan je pre više od 6 meseci.  

Temu ne bi trebalo "iskopavati" osim u slučaju da imate nešto važno da dodate. Ako ipak želite napisati komentar, kliknite na dugme "Odgovori" u meniju iznad ove poruke. Postoje teme kod kojih su odgovori dobrodošli bez obzira na to koliko je vremena od prošlog prošlo. Npr. teme o određenom piscu, knjizi, muzičaru, glumcu i sl. Nemojte da vas ovaj spisak ograničava, ali nemojte ni pisati na teme koje su završena priča.

web design

Forum Info: Banneri Foruma :: Burek Toolbar :: Burek Prodavnica :: Burek Quiz :: Najcesca pitanja :: Tim Foruma :: Prijava zloupotrebe

Izvori vesti: Blic :: Wikipedia :: Mondo :: Press :: Naša mreža :: Sportska Centrala :: Glas Javnosti :: Kurir :: Mikro :: B92 Sport :: RTS :: Danas

Prijatelji foruma: Triviador :: Domaci :: Morazzia :: TotalCar :: FTW.rs :: MojaPijaca :: Pojacalo :: 011info :: Burgos :: Alfaprevod

Pravne Informacije: Pravilnik Foruma :: Politika privatnosti :: Uslovi koriscenja :: O nama :: Marketing :: Kontakt :: Sitemap

All content on this website is property of "Burek.com" and, as such, they may not be used on other websites without written permission.

Copyright © 2002- "Burek.com", all rights reserved. Performance: 0.11 sec za 18 q. Powered by: SMF. © 2005, Simple Machines LLC.