Косовска битка



Косовска битка (битка на Косову, бој на Косову, косовски бој или Видовданска битка) је вођена 15. јуна[12] 1389. године на хришћански празник Видовдан[13], недалеко од Приштине, између српских и османских снага. Српске снаге је предводио кнез Лазар Хребељановић и међу њима су биле и снаге његових сродника и савезника, док се на челу турске војске налазио султан Мурат I са синовима Јакубом и Бајазитом.

У првој фази битке, српске снаге су потиснуле противника,[14] а један од српских витезова (Милош Обилић) је успео да убије султана Мурата. Његов син Бајазит је успео после тога да консолидује своје редове и крене у противнапад у коме је заробљен кнез Лазар. Он је по његовом наређењу погубљен, после чега се османска војска повукла са бојишта и напустила Србију.[14]

Први извори о самој бици говоре о српској победи, а тек касније се јављају наводи о нерешеном исходу и српском поразу (средином XV века). Због тога се сматра да је сама битка завршена највероватније српском победом или евентуално нерешено, али она по својим далекосежним последицама представља отоманску победу.[14]

Лазареви наследници су под притиском мађарских напада (јесен 1389)[15] и њихових контаката са Вуком Бранковићем, склопили у првој половини 1390. године мир са Бајазитом и признали његову врховну власт.[15] Уз помоћ његових трупа, они су успели да потисну Мађаре и поврате изгубљене пределе у западној Србији.[15]

Косовска битка је имала велики одјек у тадашњој Европи и успела је да привремено заустави османско ширење у Европи.[14] Она је током наредних векова постала централни мотив српске народне епске поезије и централни мотив српског националног идентитета.

Садржај  [сакриј]
1   Позадина
2   Припреме за битку
3   Последице
4   Белешке аустријског посланика на Порти Бенедикта Курипечича
5   Види још
6   Референце
7   Литература
8   Спољашње везе
Позадина

Територије српских великаша у периоду од 1375. до 1395.
После победе у бици на Марици, Турци нису одмах почели са правим освајањима на Балкану, него су, учврстивши своје положаје, стали да шире свој утицај и да стварају упоришта за даље напредовање. Турци нису хтели да упорном борбом изазову против себе један хришћански савез пре него постану сасвим сигурни, него су се, за почетак, задовољавали тим да балкански владари признају њихову врховну власт и да их натерају на плаћање данка, како би повећали своја финансијска средства. Зато они нису заузели Вукашинову област, него су пристали да у њој влада као краљ, Вукашинов син и наследник Марко. Марко је владао јужном српском Македонијом са седиштем у утврђеном граду Прилепу, који је имао и природни положај врло погодан за одбрану и од старина изграђиван као најтврђе место Пелагоније. У северном делу Вукашинове краљевине власт је имао млађи Марков брат Андријаш.[16]

Вукашинови наследници имали су борбе и са западним и са северним српским суседима, који су се пожурили да им, после очеве погибије, окрње поседе. Призрен су преотели Балшићи, а Скопље Вук Бранковић. Отимање око Костура постало је чак и предмет епске песме. Као Марко, турску власт су признали и браћа Дејановићи, Константин и Јован, сестрићи цара Душана, који су господарили на левој обали Вардара, од Куманова до Струмице. Трећи српски династ на југу, Тома Прељубовић, држао се у Епиру дуже времена само као турски штићеник.[16]

Од осамдесетих година 14. века Турци су постали активнији и агресивнији. Они упадају чак и у области изнад Шар-планине, а њихове се чете залећу и у западне области све до близу приморја, и то не само у Албанији него и у Захумље. Ти упади вршени су исправа са малим одељењима и нису могли имати освајачки карактер. Извођени су ради пљачке и с намером да изазивају неспокојство и страх. Али временом та залетања имају извиднички карактер и служе као уводне акције за веће покрете. Српски летописи, који настају у овом време, бележе све чешће датуме тих упада и сукоба, осећајући им из дана у дан све већи значај. Први од сукоба на границама северне Србије био је 1380, када је Цреп Вукославић сузбио Турке на Дубравници. У то време, због опасности од Турака, подигнут је недалеко од ушћа Топлице у Јужну Мораву град Копријан (после назван Курвинград), да брани нишавску долину од њихова насртања.[16]


Иван Мештровић, Косовским осветницима 1912—1913, рељеф
У исто доба Турци су продирали и према Албанији, пошто су у јужној Македонији и у Епиру утврдили своју превласт. Хришћански господари тих области ишли су им посредно на руку својим борбама око појединих крајева или за власт. У тим борбама нарочито су били активни чланови Анжујске династије из јужне Италије и други великаши пореклом из Италије, који су, помагани делом од својих земљака, одржавали своје раније владарске поседе на источној обали Јадранског мора и у Грчкој, или тежили да их прошире, или да добију нове. Од српских династа у Албанији је био активан једино Балша II Балшић који је успео да женидбом постане господар Валоне и Берата, и који је водио дуге борбе да би добио и Драч. Тај врло борбени и недовољно разборити човек, са великим амбицијама, створио је себи непријатеље на више страна. Анжујци су хтели да свакако добију Драч као своје старо упориште, а за Драч се отимао и Карло Топија, најмоћнији албански великаш. Балша је имао извесних тренутних успеха, али се исцрпео у честим подвизима, који нису одговарали његовој стварној снази. Турци су, видећи та трвења, окренули своје чете и на ту страну. У борби с њима, у Мусакији, Балша је погинуо 18. септембра. Његова удовица затражила је потом млетачку заштиту и с том помоћи одржала се у области Валоне, коју је после оставила свом зету Мркши Жарковићу, сестрићу Константина Драгаша.[16]


Сабор у Призрену пред Косовску битку. Дело Стеве Тодоровића из 1899.
После тога Турци су поновили своје упаде у северне и северозападне области. Године 1386. Турци су освојили Ниш, главно чвориште на путевима од југа према северу и од истока према западу. Намера им је била да поседајући то место и крај ближе прате везе између Србије и Бугарске. Српска војска разбила је Турке код Плочника, али Ниш није успела да поврати. Исте ове године јављају се први пут и турске чете у Захумље. Њихов ненадни и необични упад изазвао је запрепашћење и велику пометњу; људи су, у страху, бежали са стоком на дубровачко земљиште, према мору. Две године потом кренула је нова турска војска према Хуму, али је претрпела пораз код Билеће.[16]

Порази код Плочника и Билеће натерали су султана Мурата на озбиљне припреме за борбу са Србима. Мада растројени и тешко погођени поразом на Марици, Срби су још увек представљали главну војничку силу Балкана. Турске припреме за напад вршене су дуго и већ у фебруару 1389. године знало се за њих у Млецима, а и у самој Србији.[16]

Кнез Лазар Хребељановић је створио средиште у Крушевцу, држећи најбогатији и најплоднији део српске државе, цео слив Јужне и Западне Мораве. Испред њега, према Турцима, налазило се у Косово под влашћу Лазаревог зета Вука Бранковића, које је штитило Србију с југа. Лазар се надао, да ће у савезу са Босном и Бугарском моћи обезбедити своје подручје од судбине јужне српске државе.


Црква Самодрежа, посвећена св. Јовану, у којој се Лазарева војска последњи пут причестила пред битку
Пред опасношћу од Турака, која се јавила у свој озбиљности, кнез Лазар је потражио помоћи код својих савезника. Велику бригу задавало му је држање угарског краља Жигмунда. Раније, Лазар је једно време, притешњен од Николе Алтомановића, пристајао да буде угарски вазал, али се после Лајошеве смрти, с Твртком заједно, ставио на страну Жигмундових противника. С тога је Лазар имао разлога да се боји од његове освете. Да би га ублажио, Лазар је, преко свог зета Николе Гаре, поново понудио Жигмунду да му постане вазал. Жигмунд је то примио, али до склапања уговора није дошло, јер је већ пре тога пала одлука на Косову.[16]

Припреме за битку
Дуга припремања и на српској и на турској страни говорила су јасно да се ради о великој и одлучној борби. То се видело већ и по том, што су на бојно поље кренула и оба владара лично, кнез Лазар и султан Мурат са два сина, Бајазитом и Јакубом. У Лазаревој војсци једно крило водио је Вук Бранковић, а друго су сачињавали босански одреди под заповедништвом победника код Билеће, војводе Влатка Вуковића. Са одредима из Босне, дошли су у помоћ Лазару, као старом савезнику, и хрватски „крсташи“, под вођством Ивана Палижне, који је као врански приор имао под собом крсташе витезове Јовановце. Српски властелини с југа нису смели да се у овом одлучном часу определе за Лазара, делом из страха од огромне турске снаге, делом због недостатка свести о потреби националне солидарности, а делом и из себичних интереса, не увиђајући да ће Лазарев слом само отежати и њихов положај. Константин Драгаш је и угостио турску војску која је преко његове области полазила на Косово и дао јој је и своје помоћне чете. У Турској војсци било је и Срба и Грка који су дошли из покорених области, што је показао пример Константина Драгаша.




Бој на Косову, руска минијатура из 16. века.
Одлучна борба на Косову збила се на Видовдан, у уторак, 15. јуна 1389. по старом, а 28. јуна 1389. по новом календару. Непознато је кад је погинуо султан Мурат. Ни сами српски извори не слажу се међусобно. Најважнији извор, Константин Филозоф, казује да су једног српског племића неки завидници тужили кнезу Лазару да ће му учинити неверу. Да покаже ко је вера тај племић, коме је, по доцније уписаном тексту, било име Милош, у згодном часу потрчао је Турцима претварајући се, да хоће да се преда. Кад је дошао до султана, Милош је зарио мач у Мурата. Турци су га, разјарени, сасекли на месту. Други извор, Јефимијина Похвала кнезу Лазару, писана на самом почетку 15. века, саопштава да је Мурат погинуо после борбе. Трећи извор, „Герасимов летопис“ (Герасим је брат Вука Бранковића), каже да је Милош пробо копљем Мурата. Народно предање је развило верзију да је Милош извршио своје дело пре почетка борбе. Из других извора добија се да Милош свој подвиг није извршио сам, него да је имао и друштва. Једно писмо босанског краља Твртка помиње дванаест племића завереника, а народна песма два Милошева побратима Милана Топлицу и Ивана Косанчића, два иначе историјски сасвим непозната лица. Ни о самом Милошу историја не зна никаквих појединости. Његово презиме Кобиловић или Кобилић, које се од 18. века мења у Обилић, унели су, по народном предању, тек писци од друге половине 15. века. Међутим, турски извори тврде да је Мурат погинуо или после битке или мало пре њеног свршетка на превару од једног српског скривеног завереника или рањеног борца, док је посматрао исход борбе, која је већ била одлучена у турску корист.[16]

О самом току борбе зна се сигурно, да су Срби из почетка напредовали и да су потисли одељење султанова сина Јакуба.[16] Влатко Вуковић са Босанцима имао је толико успеха, да је свом краљу, у два маха, слао вести о хришћанској победи.[16] Добро се држало и крило Вука Бранковића.[16] Има сазнања да је Влатко Вуковић уз помоћ једног Хрватског одреда однео победу на левом крилу где је потукао Капичи - Пашу, а Вук Бранковић је на десном крилу поразио Јакуба, млађег сина Султана Мурата.[16] Главна борба водила се око Мазгита и Газиместан.[16] Ту је Кнез Лазар у почетку борбе потукао Сариџа - Пашу, међутим након Муратове смрти Бајазит преузима команду и појачан резервом Турске војске и јањичарима улази у срце Лазаревих снага слама њихов отпор а рањеног Лазара је заробио и посекао као одмазду за Муратову главу.[16] За то време Влатко Вуковић се након своје победе повлечи са Косова и враћа у Босну, а Вук Бранковић након победе на десном крилу пристиже у помоћ обезглављеном центру Српске војске и одолева Бајазитовим нападима.[16] Бајазиту је било прече да погуби брата Јакуба наводно за казну због пораза, а у ствари да га уклони као такмаца за престо, али и да сачува војску, јер је на Косову до тада већ изгубио и више војске него што се надао, за походе на Цариград и Солун и борбе за превласт у муслиманском свету против Тимурлена, па је услед недовршене битке и још отпорне Српске војске одлучио да оде кући да би осигурао свој престо.[16] Није сигурно да ли Муратово турбе на Косову показује баш место његове погибије, али је врло вероватно да је на простору око њега развијана главна снага коњице.[16] Исход ове битке се може окарактерисати или без победника или као Српска Пирова победа.[16] Такође није јасно зашто је народни певач оптужио Вука Бранковића као издајицу.[16] Он је, зна се, и пре и после Косова био противник Турака и препоручивао везе са Мађарима, а од Турака нити је што тражио ни добио.[16] Њему је народно предање ставило на терет каснији сукоб његових синова са Лазаревим наследником Стефаном и једну каснију заједничку битку Турака, Султана Сулејмана I сина Бајазита, и Ђурађа Бранковића, сина Вука Бранковића, на Косову код Грачанице, против Лазаревих синова Стефана и Вука Лазаревића 1402, у којој су Лазаревићи потукли Ђурађа и Сулејмана I, а вероватно му се није хтело опростити што и он на Косову није нашао смрт уз Лазара и остале српске витезове.[16]

Последице

Косовка девојка. Дело Уроша Предића из 1919.

Петар Палавичини: Мајка Југовића, рељеф, 1910.
Погибија оба владара, дотле нечувена у историји Балкана, и чињеница што Бајазит чак није остао у Србији, изазвала је утисак да је српска победа потпуна.[16] Босански краљ чак је и неколико недеља касније, јављао пријатељима о победи хришћана и примао честитке.[16] Ни у добро обавештеним Млецима до краја јула још се није знао прави обрачун борбе.[16] Међутим, по Србију последицу су одмах биле видљиве.[16] Без Лазара и без војске, земља је остала обезглављена са женом на престолу и са још непунолетном Лазаревом мушком децом.[16] На српски престо, након пунолетства, је дошао Лазарев син Стефан Лазаревић који је свестан своје немоћи водио мудру политику у почетку као Турски вазал што је доласком на престо 1392. наследио, што је последица не Косовске битке већ надирања Угара са севера.[16] Милица која је тада управљала Србијом 1390. понудила Бајазиту вазалство и ћерку Оливеру, а Бајазит је заузврат бранио Србију од Угара јер је Стефан 1390. имао тек 14. година.[16]

Бајазит I, као нови султан, је узео за жену Лазареву кћерку Оливеру. Срби су били приморани да плаћају данак Турцима и обавезали су се да ратују у корист Турске. Лазарев син Стефан ће се борити на страни Турака 1402. бици код Ангоре између Бајазита и Тамерланових Монгола. Монголи ће нанети тежак пораз Турцима и заробити Бајазита. Након Бајазитове смрти Србија више није турски вазал, а деспот Стефан се чврсто везује за угарског краља Жигмунда. Много касније, након две мање битке, Турци ће 1459. коначно заузети остатке Србије.

Лазарева погибија се већ крајем 14. века, схватила као свесна жртва да се очува народна и државна слобода и да послужи као пример за доцнија поколења. Ниједан српски владар није добио толико похвалних слова, и тако топлих, као Лазар. Прва жена списатељ у српској књижевности, монахиња Јефимија, жена деспота Угљеше, је извезла Лазару на свиленом покрову за његово тело молитву и признање за учињену жртву.

Таква схватања ушла су и у широке народне кругове. Косовска битка се често славила у српској историји и предмет је српске народне епске поезије.

Белешке аустријског посланика на Порти Бенедикта Курипечича
Записи Бенедикта Курипечича настали су 250 година након Косовске битке. Бенедикт Курипечич је био члан аустријског посланства у Цариграду.[17] На путу за Цариград су се зауставили и у Приштини.[17] У свом путопису написао је неке интересантне ствари о тој легендарни бици.[тражи се извор од 04. 2010.] Како каже Курипечич у својој књижици, током путовања зауставили су се код "чудног гроба", лепо украшеног и покривеног куполом[17]. На том месту султана је ножем распорио неки стари српски витез по имену Милош Обилић.[18] То је био један од првих описа места погибије султана Мурата.[тражи се извор од 04. 2010.] Даље пише о бици и кнежевој свечаној вечери пред битку, при чему му је Милош обећао, да ће направити нешто што млађи не могу и да ће сам завршити његов рат упркос томе да ће изгубити главу[17]. Сутрадан, уочи битке Милош одлази у султанов шатор, где му је султан пружио ногу да је Милош пољуби[18]. На шта му Милош рече: "Није достојно, да ти као хришћанин пољубим ногу, зато ћеш сада примити своју награду." Милош је при томе извукао нож и распорио Мурату трбух[18]. Бенедикт Курипечич завршава књижицу речима да су Турци притом изгубили главу и побегли и тако су се кнез и његова војска лишили непријатеља[17].

Курипечич у својој белешци заузима гледиште, да су Турци изгубили бој на Косову.[тражи се извор од 04. 2010.] Такви су били и први утисци у свету.[19] Познато је, да је краљ Твртко слао у свет вест о великој хришћанској победи над Турцима[15] 1. августа 1389. шаље у Трогир писмо о великој победи[15]. Почетком октобра 1389. шаље слично писмо у Фиренцу и 20. октобра добија из Фиренце одговор у коме му честитају на победи и мало га грде јер није пре слао вести и да о тој победи већ знају[15]. И код Млечана је владао утисак, да су Турци на Косову лоше прошли.[тражи се извор од 04. 2010.] Крајем јула Млетачки сенат шаље на Порту посланицу новом турском султану[15]. Пошто нису тачно знали ко је заузео престо, млетачки је изасланик носио са собом два писма[15]. Једно је било насловљено на Бајазита, а друго на Јакуба, при чему би посланик прво морао утврдити ко је нови владар[15]. При предаји је посланик имао налог да изјави : "Пре поласка наших галија из Млетачке републике смо чули, али не баш јасно, о рату, који је избио међу свемогућим господаром Муратом, вашим оцем и кнезом Лазаром, о коме се причају разне ствари, којима наравно не можемо веровати. Упркос томе смо обавештени о смрти поменутог господара Мурата, што веома жалимо.[15] " Млетачка влада се при томе држала само на речима изражавања саучешћа, што доказује, да су у Млетачкој републици шест седмица након битке кружиле приче о неповољном исходу за Турке.[тражи се извор од 04. 2010.] Сачувана је и једна белешка, која говори, да су вест о турском поразу добили и у Паризу[15].

Битка код Поатјеа

Ова битка се помиње код Његоша у Горском вијенцу:
Францускога да не би бријега,
Арабијско море све потопи



Део Маварског освајања Иберијског полуострва
Steuben - Bataille de Poitiers.png
Битка код Поатјеа, где се Карло Мартел сукобљава са Абдул Рахманом
Време:   10. октобар 732.
Место:   између Тура и Поатјеа у Француској
Резултат:   Убедљива франачка победа
Сукобљене стране
Франци   Омејидски калифат
Команданти и вође
Карло Мартел   Абдул Рахман
Јачина
20.000-30.000[тражи се извор од 10. 2015.]   око 80.000[тражи се извор од 10. 2015.]
Жртве и губици
око 1.500 према западним изворима, али вероватно више   непознати, али врло велики
Битка код Поатјеа (понекад: Битка код Тура) одиграла се 10. октобра 732. То је била битка у којој су снаге франачког мајордома Карла Мартела нанеле тежак пораз муслиманској војсци Омејадског калифата под вођством емира Абдула Рахмана. У бици је емир Абдул Рахман убијен.

Муслиманска војска је већ продирала чак до Бургундије и Бордоа. Та победа је зауставила даљи продор муслиманске војске у Европу и сачувала је хришћански карактер западне Европе.

Постоје различите процене величине франачке војске од 20.000 до 30.000. Та франачка војска је била прва западна стајаћа војска од пада Западног римског царства. Били су истренирани да се боре у фалангама против муслиманске тешке коњице. Абдул Рахман је имао на располагању око 80.000, већином маварске лаке коњице којој је додана арапска тешка коњица. И западни и арапски извори наводе да је муслиманска војска била вишеструко бројнија од франачке. Губици током битке се не знају. Постоји један извор који каже да је 1.500 Франака изгубило живот, а муслиманске снаге су претрпјеле јако велике губитке, укључујући губитак команданта.

Садржај  [сакриј]
1   Увод
1.1   Муслиманско освајање из Шпаније
1.2   Одо Аквитански моли Франке
1.3   Напредак према Лоари
2   Битка
2.1   Припреме за маневар
2.2   Почетак битке, Франци одолевају оклопљеној коњици
2.3   Преокрет у бици
2.4   Следећи дан
2.5   Последице
3   Занимљивост
4   Спољашње везе
Увод[уреди]
Муслиманско освајање из Шпаније[уреди]
[сакриј] п р у
Маварско освајање Пиринејског полуострва
Гвадалета Тулуз Ковадонга Поатје
Мавари под вођством Ал Сам ибн Малика прелазе у данашњу Француску и ту су прегазили Септимију 719. и успоставили су своје седиште у Нарбони 720. Помоћу луке у Нарбони, Мавари се лако снабдевају и довлаче појачања, тако да освајају околно подручје са градовима, које су контролисали визиготски племићи: Але, Безије, Агд, Лодев, Магелон и Ним. Ал Сам ибн Малика је опседао Тулуз три месеца. У бици код Тулуза 721. побеђује Одо Аквитански, а Ал Сам ибн Малика је ту убијен. Тај пораз је зауставио Маваре и дао потребно време Францима да припреме војску за велику инвазију.

Нарбон у јужној Француској је остао седиште из кога су Арапи продирали дубоко у Франачку. Нарбон је био одлична седиште због лаког снабдевања преко мора. Настављале су се пљачке и продори, тако да су 725. дошли до Отуна у Бургундији.

Одо Аквитански је био само формално под франачком влашћу, а заправо се опирао франачком суверенитету. Био је угрожен и са севера Францима, а са југа Арапима. Због тога склапа споразум са маварским емиром Утманом Каталоније дајући му своју ћерку за жену и арапски напади су престали. Али Утман се побунио против Абдул Рахмана, који је био гувернер целе ел Андалузије. Абдул Рахман је скршио ту побуну и поново је Осо Аквитански без заштите. Велика арапска војска је кренула свом силином против Оде Аквитанског. У бици код Бордоа Одо Аквитански је тешко поражен, а град Бордо је заузет. Покољ хришћана је био тако стравичан, да је Изидор Пасенсије коментарисао: "Само бог зна колико је покланих." Арапи су после тога похарали цели један део Франачке.

Одо Аквитански моли Франке[уреди]
Одоа Аквитански се обраћа Францима за помоћ. Пред Карлом Мартелом поново признаје суверенитет Франачке над Аквитанијом. Карло Мартел се за једну такву битку против муслимана припрема читаву деценију. Веровао је да ако падне цела Аквитанија, да ће тада бити изгубљен цели Запад.

Муслимани тада нису били свесни праве снаге франачке армије. Нису знали да је Карло Мартел преко 10 година припремао стајаћу војску од ветерана, да је та војска била добро тренирана. То је била прва права војска после варварских хорди, које су беснеле Европом после пада Рима.

Напредак према Лоари[уреди]
Током 732. претходница арапских снага је дошла до Лоаре и тиме је остала одсечена од линије снабдевања и већине своје војске. Након пораза свих снага, које би се опирале, арапске снаге би се поделиле у мање пљачкашке јединице, које су уништавале и пљачкале, док је главна војска споро напредовала.

Одо Аквитански је тако лако поражен код Бордоа, јер се сукобио са арапском коњицом у отвореној бици, док је у бици код Тулуза 721. он напао изненада. Код Бордоа готово цела аквитанска војска је побијена, са минималним муслиманским губицима. Готово сва војска Ода Аквитанског се састојала од пешака, односно била је без оклопљене коњице, као и друге европске војске тога времена. Муслиманска тешка коњица је једноставно разбила аквитанску пешадију у првом нападу и онда су их једноставно побили док су били у бегу.

Арапско-маварска војска је онда после победе код Бордоа кренула да уништава све до Лоаре, припремајући освајање целог југа Франачке.

Једна велика муслиманска војска кренула је у пљачку према Туру, где се налазила једна од најбогатијих цркви тог времена. Када је то чуо мајордом Карло Мартел је скупио својих 15.000-75.000 ветерана. Кретао се према југу избегавајући римске друмове, јер је желео да изненади муслиманску војску. Пошто је намеравао користити фалангу, било је нужно да он одабере бојиште, да формира борбену линију и онда присили муслимане да дођу у битку.

Битка[уреди]
Припреме за маневар[уреди]
Арапско-маварска војска је била изненађена, јер је близу Тура наишла на врло велику војску, која је била припремљена за битку и још се налазила на повишеном терену. Карло Мартел је одлучио да започне битку у формацији фаланге. Франци су формирали велики квадрат, а ту су наваљали дрвећа и клинова да разбију коњички напад.

Шест дана су се две војске посматрале само са мањим окршајима. Муслимани су чекали да им стигне и преостали део војске. Кад им је стигао и преостали део, још се нису осећали добро. Абдул Рахман није волео што је противник одабрао и простор и услове битке. Карло Мартел је ипак знао да Абдул Рахман неће одустати ту близу Тура, кога Муслимани желе освојити. Нико није хтео да нападне. Франци су били добро обучени за хладно време, а имали су и теренску предност. Арапи нису хтели да нападају, него су желели да Франци изађу у отворену битку, а франци су жељели да Арапи крену узбрдо према њима.

Ту игру чекања добија Карло Мартел, јер Абдул Рахман коначно седмог дана одлучује да нападне.

Почетак битке, Франци одолевају оклопљеној коњици[уреди]
Абдул Рахман је веровао у тактичку супериорност своје коњице и са њом је увек изнова нападао. Муслимани су већ много пута победили са својом коњицом наоружаном дугим копљима и сабљама. Франци су зависили од неоклопљених пешака. Карло Мартел је добро обучио своје ветеране. Неколико пута арапска коњица је нападала пешачку линију, али није успевала да разбије борбени поредак. Било је много мртвих на обе стране, али франачка борбена линија је одолевала. То је било први пут да је неоклопљена пешадија издржала жестоке коњичке нападе.

Преокрет у бици[уреди]
Муслиманска коњица је успела да уђе у заштићени квадрат и угрози самог Карла Мартела. Ипак Франачка линија се добро држала и одолевала је.

Карло Мартел је послао извиђаче да праве хаос у арапској позадини. Мартелови извиђачи су напали арапски логор у коме је био ратни плен. Када су Арапи током битке чули да је угрожено све оно благо које су освојили као ратни плен у Бордоу, појурили су у свој логор да осигурају благо. Тиме је разбијен један део муслиманских линија.

Остатак муслиманске војске, који није знао о чему се ради помислио је да се ради о повлачењу муслиманске војске. То се претворило у непредвиђено опште повлачење. Абдул Рахман је покушао да заустави повлачење. При томе је био опкољен и погинуо је. Погибија вође доводи до општег повлачења муслимана у свој логор.

Франци су се поново поставили у фалангу, верујући да ће се битка поново ујутро наставити.

Следећи дан[уреди]
Следећи дан Муслимани нису наставили битку, него су се повукли. Карло Мартел није одмах веровао. Сматрао је да се ради о покушају да га наведу у заседу или да напусти повољну позицију у којој се налази.

У муслиманском логору ту ноћ је била велика свађа ко ће бити вођа после смрти Абдул Рахмана. Било је ту много нација у муслиманској војсци, Арапа, Мавара, Персијанаца и мноштво других. Никако се нису могли сложити. Једини је Абдул Рахман имао калифову фатву и ауторитет. Пошто се никако нису могли сложити ко ће бити вођа повлаче се иако су били много јачи од Франака и могли су победити.

Карло Мартел је успео немогуће, да са пешацима без стрела победи оклопљену коњицу. Победом над далеко супериорнијим непријатељем ушао је у легенду као велики генерал.

Последице[уреди]
Арапи су се повукли преко Пиринеја, а Карло Мартел је тада наставио је да истерује муслиманске снаге из Француске. После Оде Аквитанског његов син Хунолд је тражио независност Аквитаније. Иако је желео Аквитанију под својим суверенитетом, Карло Мартел признаје Аквитанију, пошто су му Арапи угрожавали Провансу. Када су се муслимани вратили Хунолд признаје суверенитет Карла Мартела.

Арапске поморске инвазије је предводио син Абдул Рахмана. Искрцао се код Нарбона 736. Карло Мартел је повратио Авињон и Арл уз помоћ краља Ломбарда. Ним, Безије и Агд поново заузима, а тврђаве разара. Код Арла Карло Мартел наноси тежак пораз муслиманским снагама, а град спаљује до темеља да не би више био муслиманска база за даље продирање. Код Нарбона побеђује муслиманску војску на реци Бер, али не успева заузети град. Оставио је Нарбон сам и изолован, а Карлов син ће га касније ослободити.

У бици код реке Бер Карло Мартел је први пут користио тешку коњицу у координацији са фалангама пешадије. Ту је победио много бројније муслиманске снаге. Та способност координације тешке коњице и одличне пешадије дала је Карлу Мартелу моћ да побеђује далеко бројније муслиманске снаге.
https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%91%D0%B8%D1%82%D0%BA%D0%B0_%D0%BA%D0%BE%D0%B4_%D0%9F%D0%BE%D0%B0%D1%82%D1%98%D0%B5%D0%B0

Прије ове битке, десиле су се двије битке које су утицале на то да Арабљани крену у Европу преко Пиринеја...То су двије опсаде Цариграда, 674-648 и 717-718.....



ДВЕ АРАБЉАНСКЕ ОПСАДЕ ЦАРИГРАДА (674-678; 717/718)


1. Увод
Премда су Турци срушили Византију, највећи такмац и непријатељ Царства током његовог хиљадугодишњег постојања били су заправо Арабљани. Нећемо погрешити уколико кажемо да за све време постојања Византије ниједан народ није играо тако велику улогу у њеној историји као становници Арабије. Они су ударили на темеље Византије, снажно их уздрмали и у најмање два маха непосредно угрозили сам опстанак универзалне империје.
Пророк Мухамед, једна од највећих личности у свеукупној светској историји, верски и политички ујединио је арабљански свет, створио је Арабљанима религију и државу, а његова доктрина, премда једноставна и донекле духовно неразвијена, била је пуна елементарне снаге кадре да покрене огромну потенцијалну енергију једног многољудног народа. Мухамед је преминуо 632. године, а убрзо после његове смрти уследила је велика арабљанска сеоба. Синови пустиње су напуштали своју неплодну земљу и почели да се неодољивом силином шире на суседне области.
На удару Арабљана најпре су се нашле две велике суседне силе – Персија и Византија. Прва је подлегла већ у првом судару, док је друга уз огромне напоре успела да одоли новим освајачима. Већ 634. године дошло је до арапског упада у подручје Трансјорданије. У току следећих пола века у сукобима са Арабљанима Византинци су знали само за поразе. Једна за другом падале су провинције Царства: Сирија, Палестина, Месопотамија, Египат, острва Кипар, Родос, Кос, Хиос. Уз то непрестано су пустошене византијске области у Малој Азији.
Ако се на географској карти погледају ове земље и поготово острва, намах постаје јасно да је крајњи циљ Арабљана био Цариград. Калиф Муавија (661-680) поверио је сину Језиду остварење својих главних планова који су се тицали Византијског царства. Године 670. арабљански одреди су запосели полуострво Кизик на малоазијској обали Мраморног мора. Сада су били потпуно сазрели услови да исламски освајачи крену на византијску престоницу.

2. Прва опсада (674-678. године)
У пролеће 674. године у водама на домак Цариграда појавила се огромна и застрашујућа арабљанска флота под заповедништвом Абд ел Рахмана. Море је врвело од мноштва бродова који су се слегли пред теснац Босфора. Када је византијски цар Константин IV (668-685) сазнао за покрет неверника према Цариграду, он је предузео кораке да престоница спремно дочека нападаче. Није на одмет нагласити да се претходне 673. године десило нешто што је уплашило савременике. Како је Теофан записао, у марту се не небу појавила Ирида и читаво човечанство је дрхтало од страха.1
На другој страни, војсковођа Суфијан ибн Ауф, заповедник арабљанских копнених снага, дошао је до Халкедона. У међувремену, са арапског бродовља на европску обалу, недалеко од цариградских бедема, искрцан је један велики одред који је требало да град опколи с копна, на простору од Мраморног мора до залива Златног рога. Управо је истовремено опкољавање Константинопоља и с копна и с мора, без обзира на његове снажне зидине и добар систем одбране, представљало највећу опасност за мегалополис на Босфору. При том, залив Златног рога је представљао је најслабију тачку и “меки трбух” византијске престонице.
Што се тиче збивања око Цариграда, огорчене борбе Византинаца и Арабљана водиле су се преко целог лета 674. године да би се у јесен, када су наступили неповољни услови за пловидбу и војевање, арабљанска флота повукла у своје зимовалиште на Кизику. То повлачење пружило је Византицима драгоцену могућност да допуне залихе и поправе цариградске бедеме које је непријатељ донекле оштетио. Арабљанска опсада је трајала чак пет ратних сезона: 674, 675, 676, 677. и 678. године. Међутим, као и раније, и овога пута најјача тврђава средњовековног света је успела да издржи опсаду.
Свој огроман успех Византинци пре свега дугују новом изуму, такозваној “грчкој ватри”, правом чуду средњовековне ратне технике. Реч је о течном пламену који се из специјалних сифона, такозваних стрепти, под притиском избацивао и изазивао пожаре на бродовима.2 Према традиционалном веровању, које почива на податку Теофанове хронике и које је данас у приличној мери поколебано, грчку ватру је изумео архитекта Калиник из града Хелиопоља у Сирији (или можда у Египту). Он је 673/674. године донео ово опасно али за Византинцде спасоносно оружје у Цариград и оно је однело превагу у сукобу против Арабљана. Никада није утврђен тачан хемијски састав ове запаљиве смесе, уз чију су помоћ Ромеји однели низ блиставих војничких победа, али се верује да је један од основних састојака била шалитра.
Побожни Теофан је записао да су Византинци однели победу над Арабљанима под зидинама Цариграда уз помоћ Бога и Богородице. Он додаје, да су се верујући у Алаха повукли у големој невољи и са нанесеним великим ранама. Међутим, ни то није би крај њиховим недаћама: силна бура захватила је арабљанско бродовље крај обала малоазијске области Памфилије, на домак града Силеја, и потпуно га десетковала. И, напослетку, и арабљанску копнену војску су у повлачењу поразили византијски одреди које су предводиле војсковође Флор, Петрона и Кипријан. Постоји податак да је побијено чак тридесет хиљада арапских војника.
После ове двоструке хаварије, стари калиф Муавија није имао другог избора него да са византијским василевсом Константином IV склопи уговор о миру на тридесет година. Он се обавезао да ће цару годишње плаћати три хиљаде златника и да ће му слати педесет робова и педесет коња.
Наравно, ова сјајна византијска победа оставила је снажан утисак на савременике и надалеко је одјекнула широм средњовековног света. Зна се да су многи оновремени владари упућивали посланства у Цариград и василевсу Константину IV слали богате дарове и молили га за мир и пријатељство. Хроничар Теофан завршава своју приповест о првој арабљанској опсади Цариграда следећим речима: “И настала је велика безбрижност на Истоку и на Западу.”3
Модерни истраживачи истрајавају на чињеници да је византијска победа из 678. године имала неизмеран значај. Дошла је у правом, у толико критичном тренутку, јер после тачно педесет година готово непрестаних ратова, у којима Византија није знала ни за једну већу победу, арабљанска инвазија је коначно заустављена. Реч је о прекретници од светскоисторијске важности, а Цариград као последња препрека исламској најезди успео је да одоли, што је био спас не само за Византијско царство него и свеукупну европску цивилизацију.

2. Друга опсада (717-718. године)
Упркос правој катастрофи који су Арабљани доживели под зидинама Цариграда 678. године, у калифату нису престали да снују о освајању византијске престонице. Тако је, после четири деценије, у измењеним спољнополитичким условима дошло до друге опсаде Цариграда. За Византију је период који је претходио овој опсади био нарочито замршен и тежак. Реч је о својеврсном “смутном” времену када је царство изгубило ранотежу и утонуло у погибељ грађанских ратова. Тако се догодило да је у периоду од 695. до 717, дакле раздобљу од двадесет две године, дошло чак до седам промена на цариградском трону. Тек је ваљани војсковођа Лав, стратег теме Анатолик, почетком пролећа 717. године учинио крај опасном расулу у којем се Византија нашла и основао властиту Сиријску династију. Међутим, само неколико месеци касније нови василевс се морао суочити са веома тешким задатком. Пред Цариград је допловила огромна арабљанска флота која је, ако је веровати Теофану, бројала чак хиљаду осам стотина пловила. Уследила је једна од најстрашнијих година у историји византијске престонице.
Да би се разумели догађаји до којих је дошло треба нагласити важну чињеницу да је у том тренутку арабљански калифат по снази и војним средствима далеко превазилазио моћ Византије. Муслимански свет се простирао од Инда до Атлантског океана и поготово после успешног продора на тле Европе, на Иберијско полуострво, осећао је неизмерно самопоуздање и убеђеност да више не постоји непријатељ који би могао да им одоли. Калиф Сулејман (715-717) послао је свог брата Муслему ставивши под његову команду најбољу армију коју су Арабљани икада организовали.
Упоредо са доласком огромне арабљанске флоте, Муслема је копнену војску преко Хелеспонта пребацио у европске провинције Византије, на простор Тракије. Ова војска се кретала обалом Мраморног мора и, лако заузевши неке градове који су јој стајали на путу, 15. августа 717. године, појавила се пред “царицом градова”. На тај начин је почела опсада Цариграда и с копна и с мора.
Командант арабљанских трупа Муслема је наредио да се око копнених зидина града ископа ров и да се направи висок бедем изнад којег је подигао камену препреку. Уочи 1. септембра 717. године пристигли су велики арабљански бродови чији је задатак био да пресеку везе престонице не само са њеним европским, него и са њеним малоазијским областима, али и са Црним морем. Речју, Муслема је извршио потпуну блокаду византијске престонице јер је веровао да ће изнуривањем и глађу успети да поколеба борбени морал бранитеља и потом освоји град Константина Великог.
Опсада Цариграда трајала је пуних годину дана, јер за разлику од опсаде из 674-678. није прекидана ни са наиласком зиме. У покушају да се објасни арабљански неуспех и несаломива воља бранилаца хроничар Теофан саопштава да је тек устоличени василевс Лав III (717-741) претходно однео сјајну дипломатску победу над арабљанским вођом. Неколико месеци пре опсаде нови цар, који је одлично знао арапски и био у преговорима са калифом Сулејманом и његовим братом Муслемом, одуговлачио је преговоре у Малој Азији. Тако се догодило да је од његовог крунисања у марту до почетка опсаде у августу 717. године прошло пет месеци које је Лав III на најбољи начин искористио да припреми Цариград за одбрану. Сам податак да су исламски ратници отпочели опсаду тек средином августа, што је прилично касно када су у питању средњовековни услови ратовања, говори сама за себе.
Уз то, и копнени и морски бедеми били су у веома добром стању, док је византијска морнарица имала заштићено пристаниште у Златном рогу. Никако не би требало ни заборавити чувени ланац, тежак неколико тона, који је када би се затегао запречавао улазак непријатељских бродова у залив, најосетљивију тачку одбране Цариграда. Неопходне живежне намирницеа на време су биле сакупљене и ускладиштене, а цариградска влада је имала и споразум са Бугарима који су обећали да ће нападима узнемиравати муслиманске одреде. Византинци су по бројности снага знатно заостајали у односу на Арабљане, али су имали драгоцену предност у вештини и техници.
Судбина Цариграда требало је да буде решена у сучељавању двеју флота. Лав III је најпре стрпљиво сачекао повољне ветрове и морске струје у теснацу Босфора, па је своје велике ратне бродове, снабдевене залихама грчке ватре, усмерио на непријатељско бродовље. На немилосрдно делотворно и застрашујуће византијско оружје Арабљани просто нису имали одговор. Један део њихове флоте је потонуо у море, други је захваћен пламеном потиснут према градским зидинама, док је трећи одбачен према Оксији и Платији, острвима која су од Цариграда удаљена тридесетак километара. Међутим, ни то није поколебало фанатизам арабљанских вођа и њихових војника. Они су одмах узвратили тако што су на бродове укрцали елитне јединице под пуном ратном спремом и усмерили их на цариградске бедеме окренуте мору. Цариградски гарнизон је употребом грчке ватре, коју је са бедема бацао на нападаче, осујетио овај јуначни покушај муслиманских ратника. Штавише, Лав III је наредио да се у критичном тренутку спусти ланац који је затварао улаз у Златни рог, али се Арабљани, у страху да је реч о замци, нису усудили да покушају да бродовима уплове у залив. Уместо тога, повукли су своје бродовље и на тај начин признали пораз у овој фази сукоба.
Приличну пометњу у редове Арабљана унела је и вест да је 8. октобра 717. године преминуо њихов калифа Сулејман који је у овом походу наступао крајње енергично и самопозудано. Ипак, ни наступање зимског времена није довело до прекида опсаде, али су нападачи после пораза флоте могли да се уздају једино у копнене трупе. У изворима није забележена ниједна већа битка све до дубоко у јесен. Треба додати да су у инжењерској вештини и у одбрамбеним грађевинама Византинци столећима надмашивали све средњовековне народе што им је доносило значајну предност у сукобима на сувом.
Међутим, главна невоља за Арабљане били су климатски услови на које они једноставно нису били навикнути. Зима 717/718. године остала је упамћена као једна од најхладнијих у византијској историји. Цариград је око сто дана био окован снегом и ледом, тако да је у логору нападача велики број камила и коња угинуо од глади. Муслимански војници, свикнути на топлу и суву климу у својој отаџбини, веома су тешко подносили на далеко чувене студене зиме у Тракији. Управо ту је лежао један од најважнијих разлога њиховог неуспеха под Цариградом. Већ крајем 717. године се могло наслутити да ће освајање “царице градова” остати недостижан сан Арабљана. Наилазак пролећа 718. године уместо извесног олакшања донео је само нове невоље и подухват који је почео са толико великим надањима претворио је у потпуну катастрофу.
У првим месецима 718. године нападачима је стигло велико појачање: једна флота, коју је чинило четири стотине бродова, допловила је из Александрије и усидрила се у Босфору, а друга, састављена од три стотине шездесет пловила и снабдевена војним материјалом и намирницама, из Африке. Међутим, обе флоте су се због страха од грчке ватре зауставиле мало подаље од Цариграда, а то је и умањило њихову делотворност у помагању исрпеним и увелико обесхрабреним сународницима.
Догодило се и то да су арабљански морнари, који су били регрутовани међу египатским хришћанима, увидевши да ће се успех тешко постићи, не само пребегли на страну Византинаца него су и василевсу Лаву III доставили до танчина прецизне податке о распореду непријатељског бродовља. Без било каквог оклевања, цар је заповедио да византијски бродови наоружани грчком ватром одмах исплове из цариградске луке и крену на нападаче. Успех овог подухвата био је потпун: део арабљанских бродова је страдао од ватре, део се насукао, а део је био заробљен. Византинци су узели плен и намирнице, завршава опис овог догађаја хроничар Теофан, и са радошћу су се вратили.
Сувоземне трупе Арабљана су се својски трудиле да се некако одрже у Тракији, али су трпели страшну оскудицу животних намирница и сточне хране. Њихови покушаји да слањем појединих чета добаве основне потрепштине пресецани су на повратку. Управо на том плану значајну улогу су одиграли одреди бугарског владара Тервела (701-718) који су стрпљиво и систематски угрожавали Арабљане и посекли чак двадесет две хиљаде њихових војника.
У логору исламских ратника завладала је глад, чији су пратиоци биле разне болести, што је довело до правог помора Арабљана. Како саопштава хроничар Теофан, они су појели све њихове угинуле животиње - коње, магарце и камиле – а неки причају да су узимали преминуле људе и њихов измет најпре стављали у судове, потом гњечили и, напослетку, тако добијену смесу јели. Овакве појаве речито говор о очајном стању у којем се нашла арабљанска флота. У Теофановој хроници стоји записано да су нападачи схватили како Бог и пречиста Богородица чувају Цариград и хришћнско царство.
Колико су ове невоље десетковале Арабљане и видно слабиле њихов морал, толико су ободриле браниоце престонице на Босфору и учиниле их храбријим и агресивнијим, па су предузимали нападе на пометене непријатеље. Истовремено, да би пораз калифиних трупа био потпун, византијски одреди су из заседе пресрели и поразили чете које су хитале у помоћ нападачима. Пошто је схватио да је подухват неславно пропао, командант арабљанске војске је прекинуо опсаду и започео повлачење. На другој страни, у Цариграду, 15. августа 718. године, завладала је велика радост јер је смртна опасност која је тачно годину дана лебдела над Босфором била отклоњена.
Као и приликом повратка са опсаде 678. године, и овога пута великој већини арабљанских бродова није било суђено да се докопа спасоносних лука на обалама источног Средоземља. После низа узастопних невоља и губитака на обале Сирије је приспело само пет од хиљаду осам стотина бродова који су укупно били ангажовани у опсади. Ништа боље нису прошле ни копнене трупе које су се после искрцавања на малоазијској обали Мраморног мора сувоземним путем вратиле у домовину. Ако је веровати сачуваним изворима, који додуше доносе врло оскудне и фрагментарне податке, Арабљани су под Цариградом изгубили преко сто хиљада војника. Изнесени подаци, као и последице овог чувеног догађаја, опсаду византијске престонице сврставају међу најважнија збивања средњовековне историје.
Један од пионира модерне грчке византологије Спиридон Ламброс (1851-1919) упоредио је опсаду Цариграда из 717/718. године са грчко-персијским ратом и василевса Лава III назвао је Милтијадом средњовековног хеленизма.

3. Епилог
Три су догађаја од светскоисторијског значаја којима је била заустављена инвазија Арабљана на европски континент. Први, и најважнији, била је опсада Цариграда из 674-678. године, други, такође веома значајан, била је опсада византијске прерстонице из 717/718. године, а трећи се збио на тлу западне Европе. Арабљанима је, истина, пошло да руком да се учврсте на тлу Шпаније, али је њихов покушај да се преко Пиринеја спусте у данашњу јужну Француску, завршен тешким поразом: зауставио их је франачки војсковођа Карло Мартел у чувеној бици код Поатјеа 732. године.

Напомене
1. У грчкој митологији Ирида је златокрила гласница богова и персонификација дуге. Веровало се да дуга настаје када Ирида лети преко неба или да је саткана од њене разнобојне одеће, а постојало је и веровање да је дуга заправо појас богиње Ириде.
2. О “грчкој ватри” в. Κόρης, Θ. Κ., Υγρόν πυρ. ΄Ενα όπλο της βυζαντινής ναυτικής τακτικής (Θεσσαλονίκη 1985)
3. Theophanis Chronographia, rec. C. de Boor, I (Lipsiae 1883), σ. 356.

Извор: Encyclopaedia of the Hellenic World, Constantinople

Kosovska bitka nije bitka protiv islama, vec otpor od najezde... jbt... ni sopstvenu istoriju ne znate...
Tu pricu o odbrani hriscanstva je stucala Srbima Evropa... da bi narednih 500 godina cuvali njihova ledja i gace...

Realno, sve su bitke bile otpor od najezde, kako od Arabljana tako i od Turaka....

pa ko je jači on napada.
kad su mogli hrišćani su prešli u najezdu pa su na kraju držali sve islamske zemlje sem turske saudijske arabije i .... pa iran je bio izdeljen na interesne sfere

borba sa emigracijom je sve sto evropa jeste...to je ceo njihov svet...sve sto znaju...

u svetlu ovih najnovijih dogadjaja...narocito...

Eto, ta Bugarska se odmah predala...

Битка на Јармуку је била оружани сукоб између византијске и арапске војске који се одиграо 20. августа 636. године и у коме је византијска војска претрпела тежак пораз, који је за Византију значио дуготрајан губитак Сирије. Битка на Јармуку је била највећа отворена битка између Византинаца и нове силе, муслиманских Арапа, и означила је почетак муслиманске доминације на Блиском истоку и Северној Африци.

Око броја учесника постоје различите процене. Извори дају прилично високе бројке — од између 80.000 и 100.000 византијских војника које наводи хроничар Теофан (почетак 9. века), до између 200.000 и 400.000 које наводе муслимански извори — Јахја ал Баладури (200.000) или Ибн Калдун и Ал Вакиди (400.000). Модерни историчари такође дају различите процене — Никол даје цифру од неких 100.000, Акрам број учесника битке процењује на 150.000, Кенеди на 80.000, док Каеги предлаже број од само 15-20.000 византијских војника.

Што се тиче броја арапских војника, модерни историчари углавном прихватају податке савремених извора. Савремени историчари процењују да је арапска војска имала 25.000 ратника, које наводи Никол, до 40.000 које наводе Халдон и Акрам. Извори дају сличан број — Баладури (24.000), Ибн Калдун (30.000) или Ал Вакиди (40.000).

Византијска војска је била састављена од плаћеника, па је самим тим била и етнички веома шаренолика — у њен састав, поред Византинаца, улазили су и Јермени, разна арапска племена, затим Персијанци, туркменско-хунски номади из Украјине и германска племена Лангобарда из Италије. Војници који су били регрутовани са територија унутар Царства, потицали су из Илирика и Тракије са Балкана као и из Исаврије, Понта и Кападокије. Такође је и верски састав био изузетно шаренолик: поред православаца и монофизита, било је Јевреја, пагана и манихејаца. Тензије између припадника различитих народа, као и различитих вера биле су прилично велике и само су уносиле раздор и слабиле византијску војску.

С друге стране, муслиманска војска је у првим годинама освајања била састављена од пажљиво одабраних ратника, и није укључивала велике масе војника којима ратовање није било занат. Теоретски, сваки мушки члан муслиманске заједнице имао је војне обавезе према држави, а осећај оданости сопственом племену био је изузетно јак и значајно је допринео високом моралу арапске војске у првим освајачким походима. Своју бројчану инфериорност у односу на непријатеља надокнађивали су високим степеном мотивисаности као и великом ратничком вештином и покретљивошћу. Главнину арапске пешадије чинили су мушкарци из градова и оаза који су код арапских војсковођа уживали више поверења од коњице коју су чинили пустињски бедуини, чија је оданост била доста слабија. Мало се зна о арапској коњици која је учествовала у првим муслиманским освајачким походима. У арапским редовима налазили су се и потомци припадника сасанидске коњице која је средином 6. века била послата да уништи Арапе у Јемену, Оману и Јамами (данас североисточна Саудијска Арабија). Јеменски војни одреди одиграли су важну улогу у освајању византијске Сирије. Такође је било и хришћанских и јеврејских Арапа, као и црних војника пореклом из Африке и припадника разних семитских неарапских племена

Војсковођe

Византијска страна

О војсковођама у овој бици, како ромејским тако и муслиманским, зна се врло мало. Са ромејске стране врховну команду над војском имали су војсковође Теодор Триторије и Вахан. Такође треба поменути и Никиту као и као и последњег гасанидског краља, Џабалу[15].

Теодор Триторије је био сакеларије то јест, царски ризничар. Mогуће да је био и врховни војсковођа Оријента (magister militum per Orientem), као и то да је био евнух[15].

Вахан је био пореклом Јерменин, и вероватно је познавао терен много боље него Теодор Триторије. Командовао је новопристиглим снагама послатим из Јерменије и из Константинопоља, као и локалним арапским одредима који су били под византијском командом[15].

Никита је био син персијског војсковође Шахрбараза и готово је сигурно да је био хришћанин. Не зна се готово ништа о снагама које је предводио, али се верује да није био претерано одан Византији, с обзиром да је покушао да пребегне Арапима након битке на Јармуку[16].

Џабала је био Арапин хришћанске вере и последњи гасанидски краљ. Након битке на Јармуку, склопио је мир са муслиманима у Сирији, међутим, врло брзо је дошао у сукоб са Омаром, након чега је напустио Сирију и настанио се на византијској територији у околини Херсона у Кападокији, где су он и његови потомци водили борбу против муслимана[17].

Арапска страна

На арапској страни, командовали су други калиф, Омар, као и војсковође Халид ибн Алвалид, Абу Убаид, Амр ибн Алас, као и Абу Сафајан. О арапским лидерима опширно извештавају арапски извори, али је готово немогуће одвојити истину од легенде[18].

Омар је био врло енергичан и поштован владар под чијим се вођством одиграо период најинтензивних арапских освајања. Арапски извори га описују као човека високих моралних квалитета који је остао скроман у облачењу и понашању. Омар је такође био заслужан за оснивање арапске плаћене војске као и настанак Дивана, листе свих војно способних мушкараца у Калифату[19].

Халид ибн Алвалид је био потпуна супротност. Арапски извори га описују као не претерано религиозног, немирног духа, неустрашивог и бескрупулозног војсковођу који је захваљујући својим подвизима био познат као Мач Божји[19].

Абу Убаид је био трећи арапски вођа који је учествовао у овој бици. Иако невеликог војног искуства, Омар га је поставио на чело муслиманских инвазионих снага у Сирији више из политичких разлога јер је показао више такта са бившим побуњеницима који су сад служили у редовима војске Калифата, као и са хришћанима у Сирији[19].

Амр ибн Алас је био изврстан политичар и мудар војсковођа, који је предводио муслиманске походе на Палестину. Познат је по томе што је освојио византијски Египат[20].

Абу Сафајан је био седамдесеттрогодишњи искусни војсковођа који је у почетку био ватрени противник пророка Мухамеда. Сад се борио на муслиманској страни[21].

Позадина

Цар Ираклије је након дуге и напорне борбе са Сасанидским царством коначно сломио персијску државу 627/28. године. Међутим, нестанак Сасанидског царства уједно је значио и уклањање тампон зоне између Византије и арапских племена која све до тада нису представљала опасност по Византију, али су тих година доживљавала корените промене у друштвеном и верском животу, и те промене касније ће имати директне последице по саму Византију. Мухамед, пророк ислама, отпочео је 622. процес уједињења различитих арапских племена на верској основи. Нова религија се до Мухамедове смрти 632. године већ била проширила по целом Арабијском полуострву. Након Мухамедове смрти, настала је борба око тога ко ће заузети његово место. Из те борбе као победник изашао је Абу Бакр, који је довршио уједињење арапских племена које је започео Мухамед. Године 634. Абу Бакр је упутио позив у Џихад (Свети рат), чиме је отпочео процес арапског ширења и освајачких похода[22].

Прве на удару биле су области под влашћу суседа младе арапске државе — византијска Сирија и персијска Месопотамија. Персијска Месопотамија је пала без већег отпора, док је Византија с тешком муком одолевала арапском продирању. Већ 633. године Арапи су упали у Палестину и уништили византијске гарнизоне стациониране код Газе[23], да би потом Абу Бакр наредио премештање главнине арапских војних снага из Ирака у Сирију. Арапи су се изузетно брзо нашли пред Дамаском. Ираклије, који се тада налазио у северној Сирији, није пошао лично у сусрет Арапима јер му је здравље већ било нарушено, него је послао свог брата, куропалата Теодора против војске Абу Бакровог војсковође, Халида ибн Алвалида (592—642). Недалеко од Јерусалима, код Аџнадаина, у јулу или августу 634. године дошло је до битке између Халидових и Теодорових снага у којој су Византинци претрпели велики пораз након чега су били приморани да се повуку у заштиту градских бедема Јерусалима. Газа је морала убрзо да се преда, а Арапи су потом без већег отпора ушли у Палестину[24].

Пошто је 634. Абу Бакр умро, наследио га је Омар, Мухамедов таст, који је одлучио да крене на византијску Сирију. Избегавајући добро утврђене градове као што су Јерусалим и Цезареја, Арапи су се упутили ка северу, натерали Ираклија да се повуче из Емесе у Антиохију, да би на крају опсели Дамаск. Опсада Дамаска је трајала шест месеци — од марта до септембра 635. године — кад је опсађенима нестало хране, били су приморани да предају град у арапске руке[25].

Византијски одговор

Након пада Дамаска, Ираклије је схватио опасност са којом се морао суочити, те је у Антиохији почео да окупља велику војску са намером да крене у противнапад. Због здравствених проблема Ираклије није могао лично да предводи војску у овом походу[26]. Није најјасније коме је поверена врховна команда над византијским снагама које су се бориле на Јармуку — могуће је да је Ираклије именовао сакеларија (министра финансија), Теодора Тритурија за врховног команданта ове војске, међутим, то је такође могао бити и Вахан, јерменски војсковођа, а могуће је да су њих двојица делили врховну команду. Шахрбаразов син, Никита као и гасанидски вођа Јабала, највероватније су били потчињени првој двојици[27].

По први пут од кад су почели византијско-арапски сукоби, Византија је имала бројчано далеко надмоћнију војску[27]. У том светлу, Арапи су одлучили да се повуку на сигурно. Халид се повукао на југ иза реке Јармук, источне притоке реке Јордан, одакле је могао да неометано контактира са Медином и да се снабдева храном[26], и одакле је могао да се безбедно повуче у пустињу ако би за то било преке потребе. Послушавши Халидов савет, Абу Убаид се такође повукао напустивши скоро освојене градове, Емесу и Дамаск. Арапи су такође вратили харач који су покупили на овим територијама јер нису били у стању да их бране како је то било договорено при предаји градова[28].

Византијска војска се прво улогорила код Кисве (Kiswah) недалеко од Дамаска, међутим Византинци су врло брзо подигли добро утврђени логор код Јакусе (Yaqusah). Са рекама Јармуком и Рукадом (Ruqqad) на југоистоку, као и долином Самак и Голанском висоравни на северозападу, византијски логор се налазио на изузетно добром стратешком положају. Неки извори тврде да је Вахан изабрао то место како би дао времена својим људима да се аклиматизују, међутим, вероватније је да је разлог био тај што му је тај положај дозвољавао да надгледа изузетно стратешки важан пут између Сирије и византијског Египта, као и да својим присуством угрожава муслимански Јордан[28].

Вахан је имао под својом директном командом неких 15—20.000 људи, што је било недовољно да покрије византијски фронт дуг 13 км, тако да је сигурно било рупа у византијским редовима, а борбе које су уследиле биле су истовремене борбе више мањих група, а не једне велике[29]. Сам Вахан командовао је центром византијске војске која се састојала углавном од јерменских војника. Десно крило је било под командом Гаргија чија је војска укључивала тешку пешадију са дугим штитовима уз помоћ којих су правили одбрамбени зид, док је лево крило било под командом Кантира, тзв. Буцинадора[29]. Џабалови арапски одреди састојали су се од лаке коњице и нешто пешадије на камилама и били су распоређени свуда по бојном пољу, али такође су покривали и истурено лево крило. Византијске војске је такође било на мосту на реци Рукад на три, четири километра у позадини. Теодор Триторије се не помиње у изворима као командант било каквог одреда на бојном пољу[30].

Традиција говори да су се муслимани окупили на брду Тал ал Џумуа[30], међутим, вероватно се ту налазило њихово десно тј. северно крило. Абу Убаида је поверио команду Халиду ибн Алвалиду, који је целу војску поделио на 36 пешадијских јединица од којих је формирао четири дивизије. Три коњичке јединице Халид је распоредио иза центра и крила а главнину резервне коњице оставио је у позадини[31]. Тешко је утврдити положај муслиманског логора[31]. Највероватније је да је постојало више племенских логора који су се налазили иза сваке дивизије на изворима воде и који су снабдевали стрељачке одреде стрелама и другим потрепштинама. У овим логорима такође су се налазиле жене које су се бринуле о рањенима[29][32].

Тензије у византијском логору

Византијску војску су уочи битке потресали опасни нереди и недисциплина. Дошло је до крвавих обрачуна између одређених група и одреда. Неки извори наводе и избијање побуне јерменске војске која је Вахана прогласила царем, али та прича је вероватно неверодостојна. Истина, 636. године дошло је до јерменске побуне против Ираклија, али у питању је био наводно независни принц Шахоруни, владар источне Анадолије. Такође између главних војсковођа — Теодора и Вахана, као и између Гаргија и Канатира, тј. Буцинадора, владао је ривалитет. У једном моменту, Буцинадор (који је вероватно имао и титулу друнгарија), одбио је послушност свом надређеном, тј. Гаргију. Џабала и његове Арапе углавном су сви игнорисали, што је била фатална грешка с обзиром на њихово добро познавање терена. Неповерење између Грка, Јермена и Арапа је све више расло, поред већ постојећег верског сукоба монофизита и правоверника. Ови раздори су у великој мери допринели катастрофалном исходу битке.

Битка

Скоро три месеца две војске су провеле не мрдајући се са својих добро утврђених положаја. Византинци су по Ираклијевом наређењу покушали да реше спор дипломатским методима — Вахан отпочео преговоре с неким арапским вођама преко свог старијег официра, Јерменина Гаргија као и гасанидског вође, Џабала, међутим, по свој прилици, Арапи нису били много заинтересовани и 23. јула извршили су напад на војску Теодора Тритурија и Џабала у коме су однели убедљиву победу и повратили гасанидску престоницу, Џабију (Jabiya).

С друге стране, муслиманска страна била је појачана јеменским одредима међу којима је изгледа било и пешака стрелаца. Византинци, имајући у виду арапско јачање и свој неуспех у напорима да посеју раздор међу арапским вођама, одлучили су да нападну. Дан пре битке, Вахан је последњи пут покушао да реши сукоб без борбе — сусрео се с Халидом и понудио му велику количину новца у замену за муслиманско повлачење, међутим, његова понуда је одбијена и следећег дана дошло је до првих оружаних сукоба.

Први дан

Битка је трајала пуних шест дана. Почела је 15. августа 636. године двобојима најбољих војника једне и друге стране. Постоји прича о томе како је Гаргије првог дана прешао на муслиманску страну примио ислам и умро мученичком смрћу, међутим, највероватније је да је апокрифне природе. С друге стране, могуће је да је било хришћанских Арапа који су у последњем тренутку променили страну. У подне, Вахан је послао пешадију и стрелце у напад и борба прса у прса трајала је све до заласка сунца.

Други дан

Другог дана битке, 16. августа, Вахан је наредио напад у зору и тако ухватио своје непријатеље неприпремљене и у молитви. Након три напада, муслиманско десно крило је попустило и Вахан је стигао до неколико арапских логора. Међутим, муслиманску војску у повлачењу дочекале су њихове жене виком и поругама, бацајући камење на њих и оптужујући их да су кукавице и издајице како би их посрамиле и натерале назад у битку. Слично се десило кад је лево муслиманско крило попустило пред византијским напредовањем и отпочело повлачење. Жене су песмом и поругама терале муслиманске ратнике назад у борбу. Изгледа да је интервенција жена имала ефекта, јер су Византинци на крају ипак заустављени. Халид је послао резервну коњицу као појачање прво десном, а онда и левом крилу, док је центар извршио противнапад и успео да пробије непријатељске линије. Потом су се војске повукле на своје почетне позиције.

Трећи дан

Трећег дана Вахан је опет напао као и другог дана и Арапи су опет морали да се повуку. Међутим, њихове жене су их опет дочекале повицима и увредама и батинама их натерале назад у борбу. Забележено је да је један војник прокоментарисао: Лакше нам је суочити се с Ромејима (Византинцима) него са нашим женама.

Постоје неслагања у модерној историографији по питању ког је тачно дана Халид извршио свој чувени и одлучујући напад који је Арапима донео победу. Генерал мајор пакистанске војске Акрам мисли да се то десило шестог дана, док проф. Гаванми са јорданског Универзитета Јармук мисли да су у питању били трећи и четврти дан. Никол је мишљења да је вероватнија друга опција, али да и даље остаје питање како је то Халид урадио — да ли је Халид намамио непријатеља у заседу, или је искористио кратак моменат кризе у византијској координацији.

Четврти дан

Четврти дан је био одлучујући дан. Муслимани су већ били изгубили приличан број стрелаца, док је Вахан поновио напад. Јерменски одреди потпомогнути гасанидском коњицом натерали су на повлачење један муслимански одред. Византијска коњица је напала северне муслиманске таборе, али је остала одсечена од своје пешадије, па је зато почела да бежи на север. Абу Убаида је са друга два одреда напао византијски центар и десно крило. Халид је резервну коњицу поделио на два дела и послао их на друге две стране, тако да су Јермени и хришћански Арапи сад били нападнути с три стране. Дошло је до жестоке борбе која се завршила византијским повлачењем и знатним губицима у гасанидским редовима.

Кад је византијска коњица кренула на север, за њом је кренуо одред лаке коњице муслиманских Арапа. Византијска коњица, сачињена углавном од хришћанских Арапа, разбежала се по околним селима — неки су дезертирали, а неки су пребегли муслиманским Арапима. Дезертерство је захватило и друге хришћанске Арапе који су чували једини мост преко реке Рукад, тако да је ово битно стратешко место брзо пало у руке муслимана. Византијска војска је сад била одсечена од свог главног логора у Јакуси. У међувремену, муслимани су трпели велике губитке под кишом византијских стрела и тај дан је остао познат као Дан изгбљених очију. Међутим, нису далеко стигли у повлачењу, јер су их врло брзо дочекале жене и као и претходна два дана натерале назад у борбу. Византинци су коначно били натерани на повлачење.

Пети дан

Петог дана Вахан је поново прибегао преговорима, наводно како би постигао муслиманско повлачење, међутим, истина је да је византијска војска била у клопци, сатерана између два кањона двају река — Јармука и Рукада, одсечена од свог табора у Јакуси. Не зна се тачно кад су муслимани заузели логор у Јакуси, мада је то највероватније било током ноћи, након што су претходног дана заузели мост на Рукаду. Цео пети дан две војске нису кретале у акцију, вероватно обе уморне од борби од претходног дана. Једини покрети који су предузети било је стварање јединствене коњичке јединице како на муслиманској, тако и на византијској страни.

Шести дан

Шестог и последњег дана дошло је до коначног обрачуна. Почео је са сукобом Абу Убаидових и Гаргијевих јединица у којем је Гаргије на крају погинуо. Након тога, муслимани су прешли у офанзиву. Највеће борбе водиле су се у северозападном делу фронта, око моста на реци одакле су муслимани свим снагама покушавали да одбију нападе Византинаца који су по свој прилици већ били у паници јер им је одступница била одсечена и налазили су се сатерани у клопку. Неки су положили оружје и покушали да се предају, међутим муслимани, који су такође претрпели велике губитке, нису ухватили много заробљеника. Други су покушали да спас нађу у бегу низ стрме литице кањона, међутим, многи су ту нашли само смрт. Они који су успели да побегну, углавном су то учинили низ долину или су успели да побегну на јужну страну на територију данашњег Јордана. Хиљаде византијских војника успело је да побегне у Емесу и Египат.

Што се тиче војсковођа, није најјасније шта се десило с некима — Вахан је или погинуо на бојном пољу, или је успео да побегне да би се потом замонашио и остатак живота провео у манастиру Свете Катарине на Синају. Теодор Тритурије је погинуо на бојном пољу, али је Никита успео да побегне у Египат где је покушао да пребегне муслиманима, али је био одбијен. Џабала се такође спасао и неко време је постизао повољне договоре са освајачима.

Постоји такође прича о великој пешчаној олуји која је заслепила византијске војнике у одсутном тренутку, међутим, то је највероватије само оправдање за катастрофалан византијски пораз, с обзиром да се појављује само код Теофана, хроничара са почетка 9. века, и то као облак прашине и јаког ветра, а такође је њена појава мало вероватна с обзиром на врсту терена на ком се битка одиграла.

Губици и последице

Ни код погинулих на византијској страни савремени историчари и извори се не слажу. Енциклопедија Британика наводи број од 50.000 погинулх, док Баладури наводи 70.000[40], а Ал Вакиди више од 120.000 погинулих. Напротив, с арапске стране број погинулих је извеснији — 4.000 (Акрам).

Победом код Јармука Сирија је била практично освојена. Дамаск, Емеса, Антиохија и већина других сиријских градова су се предали без борбе, док је Ираклије напустио Исток и понео Часни крст са собом у Цариград на чување.

Након тога, у релативно кратком року, готово све византијске азијске територије су пале у арапске руке. Почетком 638. године након дуге опсаде и Јерусалим се предао Омару, а нешто касније исте године, пала је и Цезареја. Византијска Месопотамија је била освојена имеђу 639. и 640. године. Из Месопотамије, Арабљани су кренули на Јерменију где су у току 640. године освојили веома важну тврђаву Двин, да би потом предузели прве кораке у освајању Египта које је било окончано током 642. године.

samo nastavite...

   
     
      Турски продори у источне делове Мале Азије приморале су цара Романа Диогена да са војском крене и покуша да заустави Турке пре ноге што се окрену ка централном делу Мале Азије. У бици код Манцикерта 26. августа 1071. византијска војска је поражена, а сам Диоген је заробљен, што је отворило пут Турцима у Малу Азију која је представљала житницу Царства и чије је становништво чинило већи део византијских снага.

       Важно је истаћи да су се византијске снаге код Манцикерта након почетка битке и издаје једног дела трупа, повукле из борбе и из целе битке изашле практично неоштећене. Према проценама византијски губици су били око 10.000 људи од око 40.000 колико се процењује да је Диоген водио са собом. Главнина војске је сачекала Диогена који је након недељу дана пуштен из турског заробљеништва и повукла се ка унутрашњости Царства, што су већ учинили остали делови византијске војске. Ово јасно говори о томе да византијска војска није била уништена и самим тим да није била неспособна да заштити источне границе Царства, о чему сведочи и податак да Турци нису заузели Манцикерт који им је Роман у том походу одузео.

      Касније је битка код Манцикерта означена као почетак краја (Катастрофа код Манцикерта), а не ретко је Грци карактеришу као Почетак масакра, који је у наредним вековима спроведен (Геноцид над Јерменима) и још увек се спроводи на тим просторима (Септембарски погром).

zabraniti ovu temu zbog sirenja antiislamske propagande...

srbija ima svoje muslimane...srpske...

a evropljani neka se jebu...

zbog ove bitke smo mi pali pod turke

Велики турски рат

Велики турски рат, Бечки рат или Рат Свете лиге био је рат између Османског царства и између више европских сила у то време (уједињених у тзв. „Свету лигу"). Овај рат, који је трајао од 1683. до 1699., ослободио је велике делове средње Европе од Турака, и битно је ослабио њихову војну моћ.


Принц Еуген Савојски

Прилике 1667—1683.[уреди]
Након устанка козачког вође Богдана Хмељницког против Пољске власти, Руско царство је заузелo делове источне Украјине од Пољско-литванске уније, добар део Козака остао је југоисточно од граница Уније, у Османском царству. Њихов вођа, Петро Дорошенко, желео је по сваку цену уједињење Украјине (чак и као вазалне државе под султановим суверенитетом), па се обратио и Турцима за помоћ. Истовремено отпочео је побуну против свог дојучерашњег хетмана (пољског војног заповедника) Јана Собјеског.

Султан Мехмед IV, знао је добро да је Пољско-литванска унија ослабљена унутрашњим раздорима, па је стога напао Камјањец-Подиљски, највећи погранични град. Мања пољска војска била је поражена од знатно веће османске у рату који се каткад зове Пољско-османски рат 1672–1676. Прва битка збила се код Сонограда у Мађарској, који је заузела османска војска. Пољаци су се повукли након три месеца. Они су након тога четири године покушавали безуспешно поразити Османлије. Међутим, Османлије су задржали предност у односу на Пољаке, све до почетка Руско-турских ратова.

На крају су Пољаци пристали предати Камјањец-Подиљски и крај око града, Подоље, и платити одштету османском султану.[1] Када је вест о поразу и условима мира дошла до Варшаве и пољског Сејма то је изазвало такав бес, да је одбачено плаћање одштете, већ је насупрот тому организована велика војска под водством Јана Собјеског.

Након тога Пољаци су побједили Османлије у бици код Хотима 1673., али Османлије су задржали власт и контролу над градом Камјањец-Подиљски. Након смрти пољског краља Михала Корибута Вишњевецког 1673, Јан Собјески је изабран за краља Пољске.


Oпсада Беча

Ток рата[уреди]
Битка код Беча 1683.[уреди]
За више информација погледајте: Опсада Беча (1683)
Кад је истекло двадесетогодишње примирје из Вашвара, хабзбуршки цар Леополд I је најрадије хтео да продужи то примирје, али је у Цариграду превладала ратоборна странка, па је султан Мехмед IV објавио рат Хабзбурговцима. Велики везир Кара Мустафа кренуо је с великом војском 1683. године право на Беч и почео га опседати. Но док је опседао град, у помоћ аустријанцима је стигао пољски краљ Јан III Собјески и војвода Карло Лотариншки. Они су до колена потукли турску војску чиме је заувек срушена моћ Османског царства. Турска војска се почела повлачити у хаосу. Један део војске ишао је уз Драву, а код Бјеловара се одвојио и кренуо према Сави. Та победа охрабрила је Аустрију, Венецију и Пољску на нове нападе на Турке, па је у ту сврху створена Света лига 1684.

Ослобађање Угарске, Хрватске, Славоније и Далмације[уреди]
За више информација погледајте: Морејски рат
Рат се водио на три фронта. У Угарској је ратовала царска војска, у Хрватској банска под баном Николом Ердедијем коју су помагали хајдуци и у Далмацији млетачка војска састављена од домаћих хрватских и српских чета. Као главни вође покрета у Далмацији истицали су се кнез Поседарски и Стојан Јанковић, око Пожеге се својим јунаштвом исказао фра Лука Ибришимовић (у пуку зван Сокол јер је Турке потукао код Соколовца), а у Лици Марко Месић (уз помоћ Херберштајна заузео је посљедњу турску утврду у Лици, Удбину). Године 1683. већ се диже народ под млетачком влашћу и ослобађа Дрниш, Обровац, Бенковац и Скрадин. Од 1684. започиње рат за ослобођење Славоније, ослобођењем Вировитице. Најважнији војсковође су бан Ердеди који ослобађа Костајницу и генерал Херберштајн. 1686. осваја се Печуј. До године 1687. највећи део Угарске и Славоније био је ослобођен, освојени су Осијек, Пожега, Удбина и Книн, а царска је војска 1688. године освојила и Београд и Будим.

У страху да покрет народа у Далмацији не искористи Венеција и под своју надлежност стави и Дубровник, дубровачко велико вијеће доноси одлуку да признаје Леополда I за свога врховног господара и заштитника, па је Дубровник све до 1806. године уживао заштиту Хабзбурговаца. 1699. године Турцима је препуштен Неум и Клек да би се Дубровачка република физички одвојила од Млечана.

Нове побједе Хабзбурговци су искористили и у политичке сврхе. На вијећању угарског сабора у Пожуну испословали су да им се призна право наследства у мушкој лози у Хрватској и Угарској, а то је значило да те земље неће више посебно бирати краља. Племство се уједно одрекло свог права на побуну, које им је јамчила Златна була Андрије II из 1244.

Велики турски рат у Србији и Македонији[уреди]
За више информација погледајте: Опсада Београда (1688), Битка код Баточине (1689) и Спаљивање Скопља 1689.

Паја Јовановић, Сеоба Срба
Након освајања Београда, царска војска под продире даље у Србију. Она продире све до Косова, а царски генерали позвали су тада Србе, Бугаре и друге хришћанске народе на Балкану на устанак против Турака. Одазвали су се само Срби под својим патријархом Арсенијем Црнојевићем. Но кад је царска војска већ дошла до Косова, Луј XIV је напао снаге хабзбуршке монархије на Рајни, а главнина аустријске војске била је присиљена да се повуче. С њом се повукао и велик број Срба који су се населили у јужној Угарској и Срему. Исто тако за време турских ратова догодиле су се и двије велике сеобе Хрвата. Из далматинског Залеђа сели се посљедња већа скупина католика Буњеваца у данашњу Бачку, док се у Подунавље насељавају Шокци из Босне.

Турска офанзива у јужну Угарску[уреди]
За више информација погледајте: битка код Сланкамена и битка код Сенте
Године 1691. покушао је султан Сулејман III повратити изгубљено. Војску води велики везир Ахмед Ћуприлић који накратко поновно осваја Осијек, али је поражен у бици код Сланкамена. Турци су поражени и 1697. у бици код Сенте, када је запечаћена њихова судбина. Еуген Савојски улази тада у Босну и осваја Сарајево, али није га могао задржати. При повлачењу аустријске војске с њиме се повукло више од 10.000 католика који су се населили у Славонији.

Мир у Сремским Карловцима[уреди]
За више информација погледајте: Мир у Сремским Карловцима
Мир је склопљен у Сремским Карловцима 1699. Хабзбуршка монархија је добила сву Угарску осим Баната, Хрватску до Уне и јужног Велебита (Кордун, Лику и Крбаву) те Славонију осим југоисточног Срема са Земуном и Митровицом. Територија Хрватске се тако повећала са 18.200 km² на 40.000 km², но и даље је више од половине територија био у оквиру Војне крајине којом није управљао бан и сабор. Граница с Босном од тада је ишла рекама Савом, Уном, Глином и Кораном. Ердељ престаје бити независна кнежевина и сједињен је с Угарском. Венеција је добила све оно што је у рату освојила: Книн, Сињ и Вргорац, Обровац и Дрниш све до ушћа Неретве и тада се успоставила гранична црта Линија Гримани. Делове Херцеговине коју су Млечани освојили у залеђу Дубровника, морали су под притиском Аустрије вратити Турској на интервенцију Дубровника. Тако се Дубровник спасио из млетачког окружења.

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%92%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B8_%D1%82%D1%83%D1%80%D1%81%D0%BA%D0%B8_%D1%80%D0%B0%D1%82

Војна крајина

Војна крајина је било гранично подручје Хабзбуршке монархије чија је функција била одбрана од Османског царства у средњем веку (Српска крајина) или у 17. и 18. веку. (Славонска крајина и Банатска крајина) до 19. века.



Сеобе Срба[уреди]
Кад год је Аустрија ратовала против Турака, имала је помоћ српског народа, који је бунама и учешћем у хришћанској аустријској војсци настојао збацити турску власт и васкрснути српско царство. А после сваког мира морао је бежати из постојбине испред турске освете. Те сеобе су се одвијале у неколико праваца.

Сеобе у Славонију и Крајину[уреди]
У периоду од XV до XVIII века трају непрекидне миграције Срба у Славонију и Крајину. Процес је имао устаљену шему: на опустошена имања и напуштену земљу уз турску границу досељавају се Срби из крајева под турском влашћу. Турци досељавају Србе из унутрашњости, да запоседну напуштено подручје с турске стране. Досељени Срби првом приликом напуштају турску крајину и селе се у Аустрију, тј. Славонију и Хрватску, куда их позивају аустријски цареви, обећавајући велике повластице. Тако је на подручју Карловачког генералата и Баније било 1768. године 125.762 српска становника, а у рату 1788–1791. прешло је из Босне у Хрватску 25.000 Срба.



На тај начин су формиране српске крајине. То је друго српско домицилно подручје у авнојској Хрватској.

Војна крајина[уреди]
15. век[уреди]
Формирање Војне крајине почело је у XV веку, најпре као погранично подручје ради одбране од Турака. Експанзијом Турске, подручје Војне крајине се проширило на Срем, Бачку, Банат и Ердељ (Трансилванију) и добило специјалан статус под директном управом цара, тј. Беча.

Зачетак Војне крајине датира од 1435. године, када је угарски краљ Жигмунд Луксембуршки ојачао границу према Венецији и Босни крајишким, славонским и усорским „таборима“. После пада Босне, 1463. године краљ Матија Корвин је образовао одбрамбени бедем против Турака, који је ишао линијом Врбас–Усора–Сребреник–Шабац–Београд, а 1469. оснива посебну војну област – сењску капетанију, у чијој позадини су Гацко–Оточац–Стариград и Новиград на ушћу Зрмање ради одбране од Венеције. Посаду овог низа утврђења чинили су Срби, Хрвати, Румуни, Мађари и нешто Немаца.



Након пораза Хрвата на Крбавском пољу (1493. године) Лика. Крбава, далматински крајеви и приморско залеђе остали су практично без одбране, отворени за пљачку турског башибозука. Ово је изазвало померање хрватског становништва у дубину Мађарске, Аустрије (Бургенланд) и Фурланију. Напуштена подручја насељавају Срби из турског дела Крајине.

16. век[уреди]
Да Срби у Војну крајину долазе као радо виђени и жељени поданици, посебно цењени, најбоље сведочи повеља Фердинанда Првог (1538):

„... овом исправом дајемо на знање и саопћавамо свима, којима се упућује... како су неки српски или рашки капетани и војводе одлучили да дођу заједно са људима и лицима, која се налазе под њиховом војводском части, да нам служе... Стога ми желимо да те српске или рашке капетане и војводе, њихове људе и лица или споменуте њихове припаднике издашно наградимо... ми им... дајемо, поклањамо, уступамо, подељујемо и обећајемо доље изнесену повластицу с ослобађањем од извјесних обавеза, извјесна права као и слободу, коју, по нашем мишљењу, треба обећати, дати, поклонити и уступити, с овим садржајем:

Кад сами српски или рашки капетани и војводе, људи и напријед споменута лица, која су њихови поданици и припадници, буду дали вјеру, да ће нам непоколебљиво служити, свака породица, која буде становала у једној кући, под једним кровом и на једном имању, мора, може и смије у року од 20 година без прекида слободно живјети на нашем подручју... без икаквог плаћања пореза и било какве закупнине, обрађивати земљу или је дати на обраду, примати сав плод и приход са те земље, без икакве запреке или противљења... Обавезујемо се и обећајемо, да ће мо се ове наше повластице чврсто држати, а захтијевамо и наређујемо да се ње сви држе..."[тражи се извор од 01. 2010.]

17. век[уреди]
Цар Фердинанд II је 1630. године донео декрет, којим целу Војну крајину изузима дефинитивно из банске управе и подводи под аустријску. Током 17. века територија Војне крајине се ширила према истоку и формиране су нове организационе јединице. До тада се она простирала од уже Хрватске на западу до источне Трансилваније. Област су насељавали углавном хрватски, српски и немачки колонисти (називани граничари), који су у замену за земљу служили у војним јединицама бранећи Аустријско царство од Османског царства. Већина досељеника су били Срби, док су неки били Хрвати, углавном из Босне.[1] Прва велика сеоба Срба у хабзбуршке земље је била изведена за време патријарха Арсенија III Црнојевића.[1] Велику заједници Срба сконцентрисаних у Банату и јужној Угарској чинилу су трговци и занатлије из градова, али су избеглице углавном били сељаци.[1]


Мапа делова војне крајине у Срему, Бачкој и Поморишју између 1699. и 1718. године

Сеоба Срба, слика Паје Јовановића.
18. век[уреди]

Мапа делова војне крајине у Срему, Бачкој и Поморишју између 1718. и 1744. године
Низом декрета и закона, од којих су најзначајнији "Војно-граничарска права" (1754) и "Крајишки темељни закон" (1807), регулисана су права, обавезе и поседи крајишника, која су увек била далеко већа од права хрватских сељака, кметова и пургера – али Срби су та права плаћали животима на свим ратиштима где је учествовала Аустрија.


Мапа делова војне крајине у Срему, Бачкој и Поморишју између 1744. и 1750. године
Мађарски Сабор је тражио поштовање његових права и јединство мађарске територије и интегрисање Војне крајине у околне комитате, образлажући то тиме да финансијски терет одржавања Војне крајине спада на њих.[2] Срби су сматрали да су као ратници слободни на територији Војне крајине, која је била изузета од локалних власти и подређена њиховим заповедницима и тиме директно аустријском цару.[3]


Мапа делова војне крајине у Срему, Бачкој и Банату између 1751. и 1873. године
Српски фрајкори су основани у Банату од избеглица који су побегли за време ранијих ратова против Османског царства и бројали су око 5.000 припадника. Фрајкори ће се борити за ослобођење Србије и уједињење под хабзбуршком влашћу. Аустријанци су користили фрајкоре у два неуспешна покушаја да заузму Београд, крајем 1787. и почетком 1788. Ернст Гидеон фон Лаудон је заузео Београд 1789. Аустријска војска је окупирала Србију, а многи Срби су се борили у хабзбуршким фрајкорима, стечући војно и организационо искуство. Међутим, до 1791. Аустријанци су принуђени на повлачење преко Дунава и Саве, а њих су пратили хиљаде српских породица који су се плашили османских прогона. Рат је окончан Свиштовским миром.

Цивилна управа Војне границе је 1787. раздвојена од војне, али је то поништено 1800.

19. век[уреди]

Делови војне крајине у Срему, Бачкој и Банату (крај 18. и почетак 19. века)
Бан Хрватске Јосип Јелачић је постао командант Војне крајине. Он се борио за уједињење Хрватске, Славоније, Далмације и Хрватско-славонске војне крајине. Иако он није имао овлашћење да је укине, он је осигурао одобрење реформи и Војна крајина је послала делегате у Хрватски Сабор.[4]. Међутим, ово право је одузето током 1850их,[5] и упркос царевог обећања из 1850. да ће Војна граница, Хрватска и Славонија чинити једну јединицу са засебном управом, није се десило административно уједињење Хрватско-славонске границе са Хрватском, већ је дошло до даљег раздвајања.[5] Према Основном граничном закону из 1850. управа Војне крајине је укинута. Главна команда је имала своје седиште у Загребу, али је остало директно потчињено министарству рата у Бечу.


Мапа Војне крајине половином 19. века (означено црвеном бојом)
Хрватски Сабор је више пута тражио демилитаризацију Војне крајине након што је опасност од ратова са Османским царством прошла. Демилитаризација је започела 1869, а 8. августа 1873. Банатска војна крајина је укинута и интегрисана у Угарску, док је део Хрватске војне крајине (Крижевачка и Ђурђевачка регимента) интегрисан у Хрватску-Славонију. Декрет којим је остатак Хрватске и Славонске војне крајине интегрисан у Хрватску-Славонију је објављен 15. јула 1881, док је инегрисање почело 1. августа 1881. када ја бан Хрватске Ладислав Пејачевић преузео управу од загребачке команде, чиме је Војна крајина престала да постоји као засебна целина.

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%92%D0%BE%D1%98%D0%BD%D0%B0_%D0%BA%D1%80%D0%B0%D1%98%D0%B8%D0%BD%D0%B0

Оно што нису успели ни четници ни партизани ни Руси, успели су херцеговачки неочетници. Кула Фазлагића је после толико векова коначно исламфрај.

Гатачка бригада – са њима нема шале
 
– Према ономе што сам ја имао прилике да лично видим и резултатима бригаде и осталих јединица, које су формиране на простору Гацка током овога рата, Гачани спадају у ред елитних јединица Војске Републике Српске, ријечи су команданта Главног штаба, генерала Ратка Младића.



– Са Гачанима нема шале, пред њима непријатељ узмиче, неријетко без опаљеног метка. Они знају само за побједе, порази су за кукавице.

Да је заиста тако показали су и догађаји још са самог почетка рата, тачније 18. јуна 1992. године, када су гатачки борци срушили мит који је трајао пуних пет вијекова, мит о непобједивости Куле Фазлагића.

У памћењу старијих људи љутога херцеговачког краја, још су свјежа сјећања на зулуме које су гатачки муслимани у прошлом рату чинили над недужним српским живљем. Нису заборављене ни јаме и геноцид над којим се својевремено згражавало и нацистичко руководство у Њемачкој.

Напад на Кулу Фазлагића испровоцирали су сами муслимани покушајем диверзије на гиганту гатачке привреде, Термоелектрани Гацко, након чега је услиједио позив овдашњих власти да предају оружје, за што они, заслијепљени идејама свога фундаменталистичког вође, нису хтјели ни да чују. И онда – десило се то што се десило, пао је један мит, пала Кула Фазлагића.

То што је Гацко у овоме рату географски привилеговано, јер су линије фронта на безбједној даљини од њега, није умањило исконски осјећај одговорности и обавезе гатачких бораца да бране границе свете српске земље, па су у свим акцијама свако српско огњиште бранили као своје рођено.

Душкова прича

Из времена када су гатачки борци заједно са Калиновчанима бранили сјеверне границе српске Херцеговине, прекаљеном ратнику Душку Тепавчевићу остаће заувијек у сјећању 25. децембар деведесет и друге, када је као командир чете кренуо у акцију са двадесетак бораца. Циљ: испитати и извидјети непријатељске положаје јер, како рече, то што се знало о њима није било довољно.

”Бјеше магловито зимско јутро”, сјећа се Душко, ”мраз, двадесет степени испод нуле. Кренусмо газећи снијег и много прије него смо очекивали наиђосмо на људске трагове. Акцију сам испланирао тако што ће једна група бораца поћи са мном и убацити се преко Рогоја у дубину њихове територије, док су остали имали задатак да подиђу испод муслиманских положаја и да нам, у случају опасности, притекну у помоћ. Трагови у снијегу нас одведоше до непријатељског бункера из кога бјеше високо изведен сулунар, а из њега куља дим.

Приђем близу, тако да сам видио све: и уредно сложена исцијепана дрва, и сјекиру прислоњену код улаза, и ”бровинг” арапске производње, и једног Алијиног војника, који, чим ме видје, побјеже у бункер. У том моменту покушао сам да активирам бомбу, али због великог мраза метал за метал бјеше примрзнуо, па ми то не пође за руком у првом покушају.

Један мој борац попе се на сами кров бункера и убаци двије бомбе кроз сулунар након чега се из бункера појави рука невидљивог и баци у нашем правцу исто двије бомбе које се срећом не активираше јер су вјероватно биле ручне израде. Хитро заузесмо положаје иза букава, јер смо сваког трена очекивали да ће се непријатељски војници појавити из бункера. И заиста, они почеше излазити. Двојица кренуше у мом правцу. Рафалом сам покосио једног па другог. У првом налету су обојица били само рањени, па покушаваху припуцати у мом правцу, али, иако ми је то био први сусрет са непријатељем на тако блиском одстојању, нисам се дао изненадити, хладно сам их послао ”Алаху на исповијест”. По нама је отворена ватра и из другог бункера који бјеше само стотинак метара удаљен од овога. Зоља коју је у њега испалио Саша Слијепчевић заувијек је ућуткала људе у њему, а бункер претворила у буктињу. Док смо се Саша и ја договарали шта даље, јер у магли бијасмо остали сами, чак и без мотороле коју сам у окршају изгубио, пријетила је опасност са сваке стране.

Магла и непознат терен омели су нас тако да се нисмо могли вратити путем којим смо дошли, него смо још дубље залутали у њихову територију. Пет пута смо, вртећи се у круг, долазили на мјесто окршаја већ исцрпљени и гладни, јер су се конзерве које смо понијели биле заледиле.

Лутајући шумом око поднева налетимо на већу групу муслиманских војника и пошто је било очигледно да им само нас двојица не можемо пружити отпор, раздвојисмо се на двије стране и почнемо бјежати. Бјежао сам ивицом шуме док су ми меци фијукали око главе и тим моментима сам помислио да ме кућа више видјети неће. На сву срећу успио сам заварати трагове и након цјелодневног лутања, касно увече, стигнем сам без Саше у базу.

А Саша? Саша је, бјежећи од патроле, стигао надомак турскога села, иако тога није био ни свјестан. Ту је и преноћио по цичи зими и мразу. Ујутру, када је схватио гдје је, задњим атомима снаге пошао је натраг и опет налетио у тијесном кланцу на двојицу муслиманских војника које је, захваљујући брзини и срећи, претекао. Иако уморан и исцрпљен био је бржи на обарачу, ликвидирао је обојицу и напокон, пред сами мрак, стигао у нашу команду. Тада сам био најсрећнији човјек на свијету”, завршава причу Душко.

”Гатачка бригада је формирана почетком 1993. године и од тада је учествовала у свим операцијама које је изводио Херцеговачки корпус, а дијелом и у операцијама које је изводила Војска Републике Српске”, са поносом истиче замјеник команданта бригаде, капетан прве класе Жарко Ербез и додаје да су се у извршавању борбених задатака истакли сви припадници бригаде, те могу служити за примјер другим јединицама са којима су садејствовали.

Посебно морам истаћи наше војнике који су учествовали у операцијама на Рогоју, Бјелашници и горажданском ратишту. Припадници Гатачке бригаде, посебно војници који су ангажовани у пјешадијским јединицама, јединицама везе, као и позадине, добили су посебна признања од команде Херцеговачког корпуса и Главног штаба наше војске. Мислим да припадници наше бригаде могу послужити као примјер осталим јединицама у извршавању посебних задатака гдје се не могу ангажовати друге јединице“, наводи капетан Ербез.



Гатачка бригада, група „Лисице“.Околина Горажда, прољеће 1995.

Горажде ће се памтити

Поподневни су сати 13. априла  љета господњег 1944. У малој варошици Автовцу владају мук и  тишина. Чују се само мртвачка звона са цркве. У цркви опијело. Стотине људи се окупило да се опрости од још једног српског борца Милимира Ћеранића, који је страдао од последица бомбардовања  пакта заједно са својим ратним колегом Радованом Маљевићем. Људи ћуте, страх и зебња уселили су се у њихове душе. Рат се са земље преселио на небо. Прве жртве безумног бомбардовања били су Гачани – медицински радници.

Тих дана, када је горажданско ратиште било центар свијета, стижемо међу припаднике Гатачке бригаде без којих ни једна акција Херцеговачког корпуса није прошла. Затичемо опуштене, расположене момке које ништа не може изненадити, свикли се на страх, зној, крв, бол…

Шале се, причају, о свему распитују. Причају о борбама. Биљежим. Гатачки борци су сишли на Дрину 5. априла око два часа поподне. Води их пуковник Драган Анђић, командант бригаде, озбиљан, савјестан официр, шкрт на ријечима, вјерује само у дјела. Војници га воле и цијене, слушају и поштују, диве му се на пожртвовању и храбрости. Нису се уплашили бомбардоања. Душко Тепавчевић поручује: ”Још је Срђа код воде Ситнице”.

Требало би пуно простора да се испишу јуначка дјела и подвизи у којима су падали најбољи синови Херцеговине, попут Мишка Тепавчевића, Сретена Николића и других. У историји Гацка остаће записан 9. јуни прошле године када су у зору помогнути густом маглом Алијини бојовници убили седам  гатачких бораца на калиновачком ратишту.

Била би велика грешка завршити ово казивање, а да не напишемо да бригада води несебичну родитељску бригу о свим породицама чији су синови, очеви, или мужеви пали за одбрану отаџбине.

Босиљка Глушац