Pozdrav svima,
evo, po slobodnoj proceni, posle puna 4 meseca depresije resio sam da nesto konkretno uradim po tom pitanju i prvu pomoc potrazim bas na ovom forum. Koliko sam uspeo da procitam tema ( ne mnogo, svega 2-3) uvideo sam da se obicno desavaju iste stvari, ali opet sve zavisi od slucaja do slucaja pa sam resio da napisem svoju pricu. Naime, jeseni prosle godine preselio sam se u novi grad, iz generalno manje sredine u kojoj sam poznavao sve ljude, imao dosta prijatelja, poznanika, bio pun samopostovanja i samopouzdanja.. prelazim u veci grad, i u to doba pun samopouzdanja i dobrih iskustava iz prethodnog zivotnog perioda zapocinjem zivot. Odmah na startu upoznajem jednu devojku, koja je rodjena u tom gradu i sa kojom sam poceo da se cujem redovno, pricamo o svemu i svacu, a sa tim da je pametna i zrela disktovali samo o raznim temama..  moji problemi krenuli su kada sam se zaljubio, a ona je primetila da smo se vec mnogo zblizili i ne zeleci to pocela je da me odbija, odbacuje, nista mnogo grubo ali primetno da se udaljava nakon par meseci kontakta.. tada sam krenuo da uvidjam moju veliku potrebu za njom,moja opsesivnost se probudila, imao sam zelju za nekim vidom njene pazenj, i zelji za njenom licnoscu.. ali sam i sam uvideo da sam postao mnogo naporan.. posle par nedelja takvog odnosa ona me opet prihvata i ipak odlucuje da udje u opustenu vezu sa mnom ne zeleci da me izgubi (  barem starog mene, kakav sam bio na pocetku) i tada kreci svi moji problemi, od pocetka te "veze" ja postajem mnogo cudan, mnogo razmisljam sta smem da joj kazem, posaljem... postajem opsednut nasim odnosom, postajem mnogo naporan, odjednom krecem da smisljam o cemu cu da razgovaram kada se budemo culi, dobijam jaku tremu kada treba da joj posaljem poruku, da je zovem, zelim da se cujem i vidjam sa njon non-stop... i naravno kada toliko neko razmislja o tome sta govori i kako se ponasa ta osoba postaje mnogo cudna i sama sebi a kamli nekome drugom... i uz te moje opsesivne napade ljubomore koje sam drzao za sebe, u mojoj glavi, uz svo to smisljanje vestackih poruka i razogovora kako da izgledam opusteno samo je proizaslo to da sam ja izgubio samog sebe i da smo mi prekinuli svaki kontakt.... i tu moje razmisljanje o njoj i odnosu prelazi u to kakva sam ja osoba, koji su moji stavovi, kako se cinim drugim, da li sam dosadan, naporan, zaboravljam sve sta sam bio, kao da vidim novog zaglupljenog coveka,  gubim sve sto sam imao u glavi, nemam neke nove ideje, postajem gadan sam sebi, izgubio sam sebe....to pomesano sa razmisljanjim o njoj traje pretano dugo, to rasmisljanje svodi se o tome da zamisljam kako je nasla drugog, kako joj se ja njim lepo, sve do detalja moj mozak ih zamislja i to stvarno cudno, od tih mislie se ne mogu odupreti, non-stop sam neraspolozen, mnogo me boli u glavi sve, osecam neralan bol za njim i neki vid patnje, postajem naporan i drugim ljudima.. tu i uvidjam sve teskoce zivora u toj novoj sredini, kao da nigde nemam mene, stari ja koji zna sta radi, budi se osecaj izgubljenosti, raznih drugih paranoja... poceo sam o svemu sto mi se dogadja mnogo da razmisljam, postao sam cudan, za sve prispitujem sebe.. 4 meseca svaki dan meni krece i zavrava se istim mislima... ne znam da li bih mogao reci da sam depresivan, jeste da me ove misli ubijaju u pojam, mnogo sam dobio nisko misljenje o sebi, mislim da nisam dovoljno dobar, bukvalno da sam "debil" i u nekada u razogovoru sa drugim hvatam sebe kakko razmisljam o tome sta pricam i kako to mora ne sme da bude glupo... ali moja reakcija na to jei bila bila da non-stop budem negde, pricam sa ljudima, provodim vreme zanimljivo.. ali uvek kada bih ostao sam, makar na 5-10 minuta meni su te misli kretale i nisam ih mogao svesno prekinuti dok ne pocnem neki razgovori skrenem misli.. posle o tim ragovorim opet krenem da razmisljam i da ispitujem sebe i to stvarno vise tesko izdrazam, sada i ne znam kako izgleda sve ovo sto sam napisao, da li sam sve spomenuo, ali da ne bih gusio vise, hvala unapred na vasim odgovorima, ocekujem ih kao vid pomoci, hvala jos jedno.

To nije depresija. Depresija je ozbiljna bolest kojoj se ozbiljno pristupa i njen okidac gotovo nikad nije odbijanje devojke.

Ovo sto se tebi desava je emocionalna nezrelost.

Da, da slazem se sa tobom, ali mislim da okidac za peresiju nije bitan, ovde jeste bilo odbijanje devojke ali to u kasnijem razvoju nije presudno, kasnije je stvarno usledelo lose psihicko zdravlje, nisam mogao da racionialno razsmiljam, donosim normalne odluke, ceo sam se poremetio... ali opet se ne osecam toliko lose a koliko sam procitao poklapa se vecina sa time sto si navela, emocionalna nezrelost... samo me sada zanima da li neko zna kako da izadjem na kraj sa tim, naravno preko strucne pomoci, u kom obliku da je potrazim... unapred hvala na odgovorima

Ne znam zasto tako grubo otkaciti coveka koji se obratio za pomoc. . .

Ono sto je ocito kod Cristophera je da se radi o (snaznoj) zaljubljenosti, pracenoj ozbiljnim gubitkom samopouzdanja, i to moze da bude okidac za depresiju.  Na kraju krajeva  nije srecan i nije bitno da li cemo to da zovemo depresija ili drugacije.  Po toj logici mozemo svakog depresivnog coveka da nazovemo emotivno nezrelim i da mu kazemo da se "sabere" i "odraste".

Cristophere prvo zelim da ti kazem da ni od psihijatra neces dobiti jednostavno resenje za svoje probleme a kamoli na forumu, ali dobro je da se boris, trazis pomoc i pokusavas da razumes sta se desava.

Moj skromni savet bi ti bio da prvo odustanes od zaljubljenosti kao cilja, odnosno da ti ta vrsta osecanja vezanosti prema devojci (toj iz price ili nekoj buducoj) bude ideal.  Zaljubljenost je egoisticna i odraz nesigurnosti, a sto je najgore najcesce se zavrsava razocaranjem, i ljudi provode zivot pokusavajaci da osete ono sto su osecali prema svojoj prvoj ljubavi ali im, kao i sa svakom drogom, ne uspeva.

Tvoj drugi deo posta govori o ozbiljnom gubitku samopouzdanja i to je nesto sto moze ili vec jeste dovelo do depresije.  O tome su napisane hiljade knjiga, ja cu samo reci da treba da znas sta zelis i da imas svoje misljenje o tome sta je u redu a sta nije, i da budes spreman da pred drugima  svoja uverenja branis.  Drugim recima da se ne usmeravas po tome sta ce drugi (a narocito ta bivsa devojka) ceniti, vec prema onome sto TI MILIS da je ispravno.  I tako od tvojih globalnih zivotnih ciljeva do sitnica kao sto je sta ces reci u necijem drustvu.

Ako postoje neke konkretne misli koje te muce i ne daju mira, najbolji nacin da ih savladas jeste da se suocis sa njima.  Na primer ako ti je u glavi slika te devojke sa nekim drugim, ne bezi od te slike nego nastavi da je posmatras, bar 5-6 sekundi, i uvideces da to nije nista strasno, jednostavno prihvati stvari koje zelis da prihvatis, ako ne zelis onda uradi nesto da ih promenis, i tako sa svakom mislju koja te muci.

Ako mislis da ti treba strucna pomoc mozes da se obratis psihijatru, mislim da treba prvo izabrani lekar da ti da uput ali nisam siguran znace vec neko sa foruma bolje.  Koliko znam postoji odeljenje za adolescente do neke 23-24 godine mozda ce te tamo uputiti.  Inace odlazak kod psihijatra moze a ne mora da koristi ali gotovo sigurno ne skodi tako da ne treba bezati od toga.

Nadam se da sam bar malo pomogao.

FMcarina hvala na odgovoru, drago mi je kad vidim da se jos neko interesuje.
Nisam pomenuo to da imam 20 godina... a zaljubljenost da, i dalje je osecam i znam da je prevelika, i posle odbijanja uz toliko zaljubljenost stavrno sam se osecao lose.. i razumem kada mi pises o samopouzdanju, imao sam ja sve to i znao sam sta mislim i sta zelim sve do tog odbijanja, i posle toga kao da je sve palo, krenuo sam da trazim gde sam pogresio i postao mnogo nersiguran, sve od pre toga mi je palo u vodu.. naravno da sam ja pogresio sto sam to dozvolio, sada mi je jos teze zato sto znam sve gde sam pogresio ali ne mogu da ispravim to, ne mogu da se izborim protiv toga... i zato stvarno osecam sada potrebu da sa nekim ovo podelim, da popricam.. mnogo vremena je proslo i mislim da vise nije za salu.. jos jednom hvala na odgovoru...

razvila se tema...

Samo je potrebno da krenes dalje.

Bar ste vi muskarci navikli da za vece budete odbijeni pet puta.
Zamisli npr.da te je odbila devojka koja ti se uopste ne svidja,
a startovao si je cisto da ubijes vreme, isto ti ne bi bilo svejedno
sto nisi uspeo.

Zato sto ti se jako svidja i stalo ti je.
A tad se prave najvece greske
Poenta je da budes ono sto jesi, u svakom trenutku,
jer samo na taj nacin tebe moze neko stvarno da prihvati i zavoli. 
Mozes da stvaras sliku u glavi kako ces da je iznenadis, o cemu ces da joj pricas,
ali bez opterecivanja.

Brate nemoj da se sekiras, samo napadaj ... evo i mene je odbila pljevljani pa sta sad da se radi 

 
 

Ali ja nisam odustao  i dalje napadam