Sjajan prvenac koji je svog autora pretvorio u jednog od najvažnijih savremenih pisaca fantastike

„Spasavao sam princeze od usnulih kraljeva mogila. Spalio sam grad Trebon. Proveo sam noć s Felurijankom sačuvavši i život i razum. U uzrastu kada su mene izbacili s Univerziteta većini nije dozvoljeno ni da se upišu. Hodim po mesečini stazama o kojima se drugi plaše da govore po danu. Razgovarah s bogovima, voleh žene i napisah pesme od kojih se putujući pevači rasplaču.   Zovem se Kvout. Možda ste čuli za mene.“

Kvout i ja susreli smo se prvi put, a gde drugo, nego na Amazonu gde tugujem gledajući naslovnice, na stranici za fantastiku. Gledam u naslovnicu, a s naslovnice me gleda crvenokosi tip zaodenut u plašt. Šta ću, padam na dobre naslovnice... A onda je nastupilo mukotrpno ćekanje na naše izdanje, koje stiže sa dve godine zakašnjenja, srećom imalo se šta ćekati...

 "Ime vetra" Patrika Rotfusa, u izdanju Lagune (2010.), zaista je pripovest epskih srazmera; priča o najvećem čarobnjaku svog doba koji je nestao s lica zemlje dok legende o njegovim poduhvatima kruže i postaju sve neverovatnije. No jedan čovek uveren je da može saznati istinu. Letopisac, putujući hroničar izgubljenog vremena i zaboravljenih događaja, uveren je da je nakon godina potrage utvrdio da je neupadljivi vlasnik zabite krčme. Stranac, zapravo čovek koji jednom rečju može zazvati vetar. Cena njegove ćutnje je priča, prava istinita priča o tome ko je ustvari Kvout, odakle je došao i kako je postao strah i trepet zemalja Saveza.

 Prva knjiga "Hronika Kraljeubice", trilogije Patrika Rotfusa od koje je dosad napisao dve knjige (druga se zove "Strah mudroga", a za treću, "The Doors of Stone", Rotfus kaže da je piše i da ga prestanu gnjaviti s rokovima i pitanjima kad će biti gotova... Mada je najavljena za 2014), obrađuje prvi dan razgovora Letopisca i Kvouta, u kojem sanajemo zašto su Kvoutove roditelje, putujuće zabavljače imena Edema Ruh, ubili čandriani i kako je završio na Univerzitetu gde je otkriven njegov izniman i među čarobnjacima redak talent - zazivanja stvarnog imena. Oni koji znaju pravo ime stvari i pojava, pa čak i ljudi, u stanju su njima gospodariti, a Kvout, pokazat će se, zna zazvati jednu od najvećih prirodnih sila - vetar.

 Od 2007., kad je objavljeno "Ime vetra", do 2011. godine, kad je objavljen nastavak "Strah mudrog", oba izdanja na engleskom jeziku, prošle su četiri teške i mučne godine za sve one koji su hteli doznati gde je nestala Kvoutova ljubav, tajanstvena Dena, te hoće li čarobnjak uspeti pronaći demone koji su mu ubili porodicu. U drugom nastavku, kojeg sam također čitao u izdanju Lagune, Kvout će otputovati u Severen, spasiti kralja Maera Alverona od izdaje i pomoći mu da osvoji ženu koju voli, ubiti bandu opasnih razbojnika te postati Felurianin ljubavnik, nakon čega će dobiti i neočekivani dar.

 "Hronike Kraljeubice" tipičan su predstavnik fantastičnog podžanra poznatog kao sword and sorcery (mačevi i magija, u slobodnom prevodu), odnosno herojske, epske fantastike u kojem radnju uvek nosi junak iznimnih veština i moći, smešten u izmišljeno istorijsko vreme koje, u ovom slučaju, nalikuje Srednjem veku. Kvout je ministrel, trubadur, minnesänger na način na koji ga zamišlja moderan pripovedač, "naoružan" lutnjom koja slama srca i muškaraca i žena. Rotfus je, kako otkriva u zahvalanicama na početku svoje knjige, uzore je imao u C. S. Luisu i njegovim pričama iz Narnije, En Mekafri i njezinom Pernu te J. R. T. Tolkinu i Srednjoj zemlji.

 Nekako logično, dečak koji se zaljubio u čitanje zahvaljujući svojoj majci, a razvio mukotrpnu upornost pisanja zahvaljujući ocu, odrastao je najpre u fantasy gamera, a onda i čupavog pisca koji fizički pomalo nalikuje Tolkinovim hobitima. Rotfus, koji danas ima 40 godina, sedam je godina pisao svoj prvi roman i unutra je, osim raskošnog pripovedačkog talenta, strpao i svoja brojna znanja iz hemijskog inžinjeringa, kliničke psihologije, engleske književnosti i, ne manje važno, ubijanja zmajeva i ostalih čudovišta. "Ime vetra" brzo je postalo hit i osvojilo niz pretižnih nagrada, primerice onu Publishers Weeklyja za najbolji roman 2007. godine, u kategoriji SF-a, fantastike i horora, a dospio je i na listu bestselera The New York Timesa.

 Iako je dugo čekao na srpski prevod, Kvoute je, kao i svaka dobra knjiga - toliko dobra da čitatelja uvuče već prvom rečenicom - našao svoj put do domaćih čitatelja. Krivudavo, usmenom predajom, preporukom na forumima među onima gladnima dobrog fantasyja. S izuzetkom Lagune (a i njima je trebalo dobrih par godina od kupovine prava do objave "Imena vetra"; "Strah mudrog" je kasnio kao i prvi deo tj dve godine), srpski obožavatelji ove vrste literature uglavnom su zakinuti, ako nisu u stanju čitati na engleskom jeziku.

 Rotfus je - usuđujem se reći, iako ga naravno ne poznajem - jedan sjajan tip. Koliko god rogoborili protiv savremenih medija, internet i društvene mreže imaju svojih sjajnih strana pa je tako moguće pratiti ovog pisca na njegovoj Facebook stranici gde strastveno i redovito razgovara s fanovima svoje pisane reći. Prateći njega i neke druge pisce, ponekad poželim da postoji neki univerzalni jezik pa da se svi odmah razumemo. A onda se setim... Pa postoji. To su velike i sjajne knjige. "Ime vetra" upravo je takva knjiga, ako ste raspoloženi za velike podvige, fatalne ljubavi, besmrtne pesme, pregršt magije i mnogo borbi mačevima.

te sam oba dela procitao za nekih 5 dana

U međuvremenu je napisao i još jednu prateću knjižicu, nekih 150-200 strana, o Auri, njena priča itd. to se još nisam skanio uzeti.