Захар Прилепин





Yevgeny Prilepin was born 7 July 1975 in the village of Ilyinka, Skopinsky District, Ryazan Oblast in the family of a teacher and a nurse. He began his career at age 16. He graduated from the Faculty of Philology of the Nizhny Novgorod State University and the School of Public Policy. He worked as a laborer, a security guard, served as a squad leader in the riot police, took part in the fighting in Chechnya in 1996 and 1999.

Prilepin 2011.JPG
In 1999, due to financial difficulties, leaves the service in the OMON and gets a job as a journalist in the Nizhny Novgorod newspaper "Delo". Published under many pseudonyms, the most famous of which is "Eugene Lavlinskiy". In 2000 he became editor of the newspaper. At the same time begins to work on his first novel, "Pathology".

"The newspaper, however, was horrible yellow and sometimes even reactionary, although it was part of the holding of Sergei Kiriyenko. And I realized that I spend a life for nothing – and began to write a novel. At first, it was a novel about love, but eventually (I worked three or four years), it has turned into a novel about Chechnya as about the most powerful experience of my life – as the saying goes, what we are doing always turns out to a Kalashnikov rifle."

The first works were published in 2003 in the newspaper "Day of literature." Works Prilepina published in various newspapers, including in the "Limonka", "Literary Gazette", "The Edge", "General Line" as well as in the magazines "North", "Friendship of Peoples", "Roman-gazeta", " New World "," snob "," Russian pioneer "," Russian life. " He was the chief editor of the NBP Nizhny Novgorod "People's Observer". He participated in a seminar of young writers Moscow – Peredelkino (February 2004) and in IV, V, VI Forum of Young Writers in Moscow, Russia.

National-Bolshevik,[3] a supporter of the coalition "The Other Russia", took part in the organization of the Nizhny Novgorod March Dissenters 24 March 2007.

In 2007, he co-founded Prilepin national democratic movement "people" . 23–24 June 2007, Moscow hosted the founding conference of the movement and the first meeting of its political council. Co-Chairs of the movement were Sergei Gulyaev, Alexei Navalny and Zakhar Prilepin. Subsequently, the expected accession of the movement "people" to the coalition "The Other Russia", but it did not happen.

10 March 2010 signed a petition Russian opposition "Putin must retire". In an interview published 16 March 2010, said in response to a question about the purpose of the campaign:

" Putin – a system, and it is necessary to change the whole system. Need to open political space. First of all it is necessary to bring the country out of the state's political freezing. This requires a free parliament, discussion, independent press."

Since July 2009, he was host of "Old Men" on TV "PostTV". Member of the Russian Civil Literary Forum.

In 2011, Zakhar Prilepin as a rap artist has recorded a joint track with the musicians from the band "25/17" for album of their side project "Ice 9" – "Cold War". The track is called "Kittens". It had a video, in which Zakhar Prilepin played a major role. Later, in March 2013, Zahar starred in the movie "Axes" of the same group.

In 2011, Zakhar Prilepin assembled his own band "Elefank." The label "Midday Music" band released their debut album "Seasons" .

In 2012, Zakhar Prilepin appeared as an actor, having played in the TV series "Inspector Cooper" and in the film by Alexei Uchitel, "Eight."

Alexei Uchitel himself as part of the writer says in the film:

" Zakhar Prilepin already on my initiative appeared as an actor in a very small role of a taxi driver and took an amazing comedic talent. I was amazed. "

Currently works as Director General of "Novaya Gazeta in Nizhny Novgorod."

1 July 2012, together with Sergei Shargunov headed editors website "Free Press." Shargunov became editor in chief, and Zakhar Prilepin – the editor-in-chief.

Besides leading speakers in magazines "Story" and "Spark" in "Novaya Gazeta".

The head of the Initiative Group for the establishment in the city of Nizhny Novgorod monument to the poet, playwright and novelist Anatoly Mariengof.

In July 2012 Prilepin published a short essay titled "A Letter to comrade Stalin",[7] which provoked outrage and accusations of antisemitism.[8] In the essay written in the 1st person of collective Jewish consciousness[9] contains "autoaccusations" of antisemitic nature, and "admissions of crimes" against Russian people, culture and economy.

The media repeatedly mentioned Prilepin's friendship with the now Deputy Prime Minister Vladislav Surkov. It was reported that Surkov and Prilepin grew up in the same city.







Обитель - Захар Прилепин

Zahar Prilepin: Savladavanje samoće





Pisac Zahar Prilepin, autor najčitanijih romana u Rusiji u protekloj deceniji. Ekspanzija književnosti je stvar države, a ruska vlast ne čita knjige





UČEŠĆE u ratu ostavilo je trag na život i pisanje, ali nimalo veći nego što je ostavilo rađanje moje dece ili smrt moga oca. Mislim da je muškarac programiran da ratuje, a žena da rađa decu. To je deo onoga što razlikuje ruskog čoveka od zapadnog. Kad govorim ovako u Francuskoj, Italiji ili Španiji, oni se hvataju za glavu i užasavaju - kaže u razgovoru za “Novosti” ruski pisac Zahar Prilepin (1975). Njegov roman “Greh” nedavno je proglašen za najčitaniji u Rusiji u prošlih deset godina, dobivši nagradu “Super nacionalni bestseler”.


Gostu srpskog izdavača “Draslar partner” koji mu je objavio roman “Sanjka” (nagrade “Ruski buker” i “Jasna poljana”) i zbirku priča “Cipele pune vruće votke”, u utorak veče je upriličeno književno veče u Biblioteci grada, u 19 sati.

I u svetu je velika zvezda, zbog svojih knjiga, ali i biografije i političkog angažovanja. Radio je kao fizički radnik, izbacivač, grobar, naposletku bio i komandant specijalnih jedinica milicije u ratnim dejstvima u Čečeniji. Član je Nacionalno boljševičke partije, koja je zakonom zabranjena kao ekstremistička.

PROMENA FIZIOLOGIJE
PISAO sam i poeziju, kao sve ruske pubertetlije. I dan danas mi se čini da te pesme nisu glupe, ali kad se pogledam u ogledalo, vidim čoveka koji ima troje dece, koji je ćelav, i čudno mi je da počnem da tražim rimu za reč. U pitanju je promena fiziologije, ali zavidim onima koji umeju da je pišu.
* Kako je biti pisac najčitanijih knjiga u Rusiji?

- Mogu da odgovorim ozbiljno, ali mogu i da se našalim. Pisac Eduard Limonov je rekao kad mu je izašla prva knjiga na Zapadu: “To je bilo ludo leto, imao sam osećaj da sam sve nadj...”. Imam to osećanje, zato što sam se rodio na selu, u maloj porodici, svi moji preci bili su seljaci i meni se činilo da je kulturni život za neke druge ljude.

* Želite da ispričate osnovne stvari i podelite sa ljudima ljudsku sreću. Koliko je to jednostavno u književnosti?

- Nastala je situacija u kojoj najednostavnije konstante bića ili postojanja izgledaju zastarele, neobične ili čak glupe. Sve stvari koje su vezane za domovinu, majku, ženu, dete, dugo su podvrgavane podsmehu. U određenom momentu ljudi su se obreli na nekoj pustari, zato što se sve te stvari ne mogu zameniti za neke druge ili sumnjive ideale.

* Pišete: “Kako je na svetu mnogo tuđe topline, kojom se ne možeš ogrejati”. Zašto se čini da je danas čovek usamljeniji nego ikad?


KLASICI
* ČITAJU li Rusi danas svoje klasike?
- Među najpoštovanijim ličnostima čitavog naroda su Puškin, Jesenjin, Tolstoj. Kod ljudi koji misle i dalje je autoritet pisca vrlo visok. Klasika je i dalje u stanju da odgovara na najteža i najzlobnija pitanja.

- Problem savladavanja samoće jedan je od najoštrijih, najprisutnijih i najtežih. Shvatio sam da sreća i ljubav nisu dar nego rad. Drugi zadatak čovek nema.

* Kakva je situacija u savremenoj ruskoj književnosti?

- Devedesetih godina nastupilo je prilično agresivno pokolenje pisaca. Suština njihovog stvaralašta svodila se na obračunavanje sa sovjetskom vlašću. Oni su se 20 godina bavili samo tim poslom i za to vreme su potpuno zaboravili da je nastalo novo vreme i novi život. Danas gradacija sovjetski - antisovjetski ništa ne objašnjava.

* Onda je, kažete, neočekivano stigla nova generacija?

- Njima je svejedno da li je neko sovjetski ili nije. Osećaj odbačenosti i socijalne usamljenosti karakterističan je za tu prozu, a za pisce živ bes i želja da se živi.

* Zašto mislite da u dogledno vreme ruski pisac neće dobiti Nobelovu nagradu?

- Ekspanzija neke književnosti nije privatna nego stvar države. Bio sam upravo na Sajmu knjiga u Londonu gde je bilo 50 ruskih pisaca i mada smo bili glavni gosti sajma, najviše tri ugovora je zaključeno. Sledeće godine tamo će biti gosti Kinezi i biće 500 pisaca, uložiće ogroman novac, i potpisaće 500 ugovora. Daće pare i reći će: “Evo, kupujte naše pisce”. Ruska vlast ne čita knjige.

Захар Прилепин: Словене сматрају противницима, зато се треба плодити и множити




За мене је Србија најрођенија земља, поред Русије. Сваки пут идем да схватим шта нас зближава, шта нас чуди код оних других и шта нас чини сличним.

Пореде га час са Максимом Горким, час са Ернестом Хемингвејом, али он је Захар Прилепин, ветеран рата у Чеченији, филолог, националиста по убеђењима, један од најчитанијих и најсамосвојнијих савремених руских писаца.
О себи је једном рекао: Одавно је престало да ми се допада да путујем, зато што су ми људи занимљивији од географије, и у главном су то руски људи. Али Србија је у том смислу изузетак. Овде писац често борави, и ових дана заједно са колегама из бранше учествује у Мајским данима књиге у Панчеву.
Са Захаром Прилепином Глас Русије је разговарао о Новом Завету, Depeche Mode, као и о томе како да политичари наших земаља избегну заборав.
Вашег омиљеног совјетског писца Леонида Леонова својевремено с одушевљењем су примали у Југославији и чак правили сценске поставке оних радова који су у СССР прећутно заобилажени. А како примају вас?
За мене је Србија најрођенија земља, поред Русије. Сале у центру града ја окупљам само у Русији, Србији и можда у Француској. Највише књига у иностранству изашло ми је управо у Србији. У том погледу ја сам наследник омиљеног писца Леонида Леонова и лично сам се уверио какви дивни људи тамо живе и да у њиховом речнику реч Русија не заузима последње место. Ја сам 4 пута наступао на разним крајевима Београда и мислим да сам на крају окупио исто толико Срба као група Depeche Mode. Што је карактеристично, у сали је 97% управо Срба, Руса емиграната нема, за разлику од других земаља. Очигледно има неких ствари које су својствене руском и српском карактеру, које се дотичу и правилно римују. Сваки пут идем да схватим шта нас зближава, шта нас чуди код оних других и шта нас чини сличним.
И до каквог закључка сте дошли?
Можда равнодушност према себи и сопственој судбини, уверење да има нешто што је важније од било ког конкретног Србина и Руса. И то нам омогућава да говоримо о нашој заједничкој судбини и о заједничком вектору историје који, између осталог, можемо да променимо. Ево та истина која је озвучена у чувеној изреци ”нас и Руса 200 милиона”, она се снажно осећа. Срби осећају да нису сами. А када су се у јеку украјинске кризе у Србији почели да појављују плакати са речима подршке Русији, схватио сам да ни ми нисмо сами и то бескрајно греје душу. Срби исправно сматрају не Украјину већ Русију аналогом Југославије коју су поделили на неколико делова и по жељи западних држава покушавају да поделе на још већи број, како би затим и њих поделили. Срби у геополитичком смислу испоствили су се најмудријим нашим суседима.
Када сте се спремали на Балкан 2010. обећали сте: Доћи ћу и пићу вино са предивним Србима. А овог пута?
Колико год да сипају, све ћу се потрудити да попијем. А књижевни део ће бити као и раније — потрудићу се да одговорим на сва питања. Зато вино- да, ракија — да, посета манастира — да, и све што може да се смести у оквире Новог завета — да. Имам нови огроман роман Обитељ и желим да га у Србији прочитају, зато што ми се чини да ће га овде разумети као нигде другде.
То је књига о логорима на Соловјетским острвима, на северу Русије, где су протеривали свештенство, контрареволуционаре и ”бивше” бољшевике. Зашто мислите да ће га у Србији разумети?
Зато што им ништа не треба објашњавати. Када комуницираш са Французима, Енглезима, Американцима, треба им све прежвакати и као кашу представити — гледајте, ево то су Руси, видите како се они понашају, каква им је била историја. А Срби имају исправни однос према свим нашим проблемима, можда делимично зато што они, како ми се чини, нису имали периода у историји када је владајући положај заузимала либерална интелигенција. Зато је тачка гледишта код Срба правилна — класична, хуманистичка и конзервативна.
Имате четворо деце, у данашње време то је скоро подвиг. И у Србији када је један познати посленик културе рекао да и он има толико, у сали се зачуо аплауз, зато што постоји катастрофални пад наталитета у земљи... Шта да се ради?
Просто власти у Русији Србији треба да схвате да ако нестанемо, словенски род ништа неће спасити. Ову тему треба представити као основну. Зато што ако одумремо, наш језик и књижевност нико неће памтити и неће се преносити из века у век. Ми нисмо као Грци. Словени су болесна мрља у оку актуалног европоцентричног света. Сматрају нас за противнике, свима смо досадили. Зато се треба плодити и размножавати. Ако државе то не схвате, никакве милијарде их неће спасити. Може да имаш и 200 милијарди у западним банкама, затим се дешавају непредвиђене ствари — и више ниси на власти, ти си нико и ништа. Само нови људи, рецимо 40 милиона младих Срба и Руса, образованих, прошлих кроз војну обуку, то је једини начин за твој спас, политичару.

опширније: http://rs.sputniknews.com/serbian.ruvr.ru/2014_05_28/Zahar-Prilepin-Slovene-smatraju-protivnicima-zato-se-treba-ploditi-i-mnozhiti-3470/

PORUKA JEDNOG PISCA DRUGOM: Rusi će se kod vas obavezno iskrcati, polomiće vaša skrovišta i pregaziti vaše travnjake





Ruski pisac Zahar Prilepin, uvređen tekstom poznatog britanskog pisca Džonatana Džonsa, koji je osvanuo u Gardijanu, a podigao je mnogo prašine u javnosti jer poziva na potpuni bojkot Rusije, objavio je svoj odgovor Britancu, sa podjednakim žarom i nesumnjivim gađanjem u sam centar problema: u lik Rusa u engleskom ogledalu. Prenosimo vam njegovo pismo u celosti.

 
"Britanski mislilac i pisac Džonatan Džons u novinama Gardijan poziva na totalni kulturni bojkot Rusije: niko ovamo da ne dolazi, da ne peva, da ne pleše, ni u pištaljku da dune – sve dok se Rusi ne dozovu pameti. Tekst je izazvao mnogo galame, razmatraju ga sa neobičnim žarom, mada se tu ustvari nema šta razmatrati – situacija nije od juče, nego traje mnogo godina.

U nedavnom romanu Džulijana Barnsa, "Pre nego što me je srela", postoji ovakva scena. Junakinja je skvasila čarape i opsovala: "Majku ti!"

Njen muž, začuđen takvom leksikom, pita: "A šta bi radila ako bi se ovde iskrcali Rusi?“ (Naravno, pa šta bi se drugo moglo i pitati u takvoj situaciji? U takvim okolnostima uvek se setiš Rusa.)

Čudno, ali junakinja uopšte nije iznenađena, i ona sa svoje strane pita: „Da li je to pretnja ili obećanje?“

Muž odgovara: "Ne, drugo nešto hoću da kažem. Opsovala se kada si skvasila svoje čarape, pa sam pomislio: šta bi tek rekla ako bi slomila nogu ili ako bi se iskrcali Rusi, ili nešto slično“.

Rusija, pasoš, Ukrajina Foto: Profimedia
Englezi plaše decu Rusima, umesto vešticama

Možete zamisliti: Englez i Engleskinja govore o ruskom iskrcavanju kao o nekakvoj strašnoj, ali u suštini mogućoj i predvidivoj stvari. Pa neće valjda pričati o sađenju ruskih breza?

Između ostalog, Rusi se još nikada nisu „iskrcavali“ na teritoriji Velike Britanije. Dotle su Englezi, naprotiv, bombardovali Solovjecki manastir (na nesrećne monahe bačeno je nekoliko tona bombi), u Krimskom ratu vojevali su na strani Osmanske imperije, tokom Građanskog rata sproveli su direktnu agresiju i baš se "iskrcali“, zajedno sa Francuzima, u Murmansku i Arhangelsku, otvorivši protiv Moskve Severni front.

Bez obzira na sve to, znameniti pisac Džulijan Barns opisuje razgovor o "ruskom iskrcavanju“ (da li je on uopšte ikada video Rusa izbliza?) – kao nešto prosto i uobičajeno, na granici banalnosti.

Da li vam je sad jasno kakav je njihov odnos prema nama?

Sećam se, veliki engleski pevač Sting imao je pesmu na sličnu temu: o tome da Rusi neće ratovati – zato što oni takođe vole svoju decu. Prelepa pesma, ali zvuči tako kao da je posvećena vuku ili medvedu: kako bi bilo vukovima i medvedima kad bi došli zečevi, antilope i košute i smazali im decu. Ma isti slučaj, zaključuje Sting.

U stvari, njegovom pesmom mogla su se samo deca zbunjivati, u celoj Velikoj Britaniji ona baš nikoga nije uspokojila.


Kao da se od tog vremena u principu ništa nije promenilo. Međutim, posle svih ratnih sukoba sa pomenutom Velikom Britanijom, koji su se odvijali, još jednom napominjem, na ruskoj zemlji, kada su engleski vojnici direktno intervenisali ovde, u našim krajevima – da li je nekome poznat slučaj da neki ruski pisac opisuje scenu bar izdaleka sličnu ovoj koju sam gore naveo? Kao: "Uskoro će se iskrcati Englezi – o čemu ćeš tada pevuckati, draga?“

A ona odgovara: "Englezi? Kakav užas! Nema ničega strašnijeg od Engleza!“

Ili možda kod nas postoji pesma na tu temu – a ne sećate se? Sa rečima, otprilike: „Engleski momci neće nas ubijati zato što oni vole svoj jutarnji puding, spremljen toplim majčinskim rukama“. Nema takve pesme? A zašto? Zar ti Englezi umalo nisu ubili glavnog ruskog pisca Lava Tolstoja? A bez tog oficira istorija Rusije sigurno bi bila drukčija.

Rastojanje od toga kako Ruse predstavljaju u američkom filmu (šubara, votka pod sedištem kosmičkog broda, "dođavola, zaboravih da isključim nuklearni reaktor“, "sva moja rodbina nestala je u Gulagu, ali sam ja na udici KGB-a, i mogu samo da maštam o slobodi: šta ti misliš, hoću li uspeti da doplivam do Engleske iz Arhangelska, u zimskom periodu?“ – do toga kako nas uzgred predstavljaju ponajbolji savremeni engleski spisatelji – to rastojanje ustvari je minimalno. Žalosno – ali je tako.


Rusi ne mogu da budu Evropljani, jer im to Evropa ne da

Možda je nepotrebno što Rusi hoće da izgledaju kao Evropljani, a niko im svejedno ne veruje. Englezi mogu znati dvojicu, trojicu ili petoricu Rusa sličnih Evropejcima, ili čak čitavu pozorišnu grupu, potpuno evropsku, možda i bolju od evropske, ali će potajno svejedno biti uvereni da se iza leđa tih evropskih Rusa, u njihovom hladu, iza ograde sa bodljikavom žicom kroz koju je puštena užasna ruska struja, krije ogromna gomila pravih, a ne lažnih Rusa, s noževima u zubima.

Mada, zašto u zubima? Rusi će zubima pregristi bodljikavu žicu, a noževe mogu prenositi u sopstvenom telu.

Evropa nas tera da joj adekvatno odgovorimo

Po svoj prilici, mi nemamo nikakvih šansi da postanemo bolji u očima Evrope. Nema drugog izlaza osim da odgovorimo adekvatno njihovim predstavama.

Rusi treba da budu onoliko loši kakvim ih smatraju.

Dragi Džulijane! Kao pisac piscu, želim da vam poručim: ako vaša zemlja ne prekine sa svojim sankcijama, Rusi će se kod vas obavezno iskrcati, polomiće vaša skrovišta i pregaziti vaše travnjake.

I popiće svo pivo u vašim pabovima.

Rusi ne vole ni svoju decu, tome se ne nadajte. A kako se odnose prema tuđoj, ne možete ni da zamislite.

Upamtite to. I Stingu prenesite."

Zahar Prilepin: Povratak čitanju



Kultni ruski pisac Zahar Prilepin koji je srpskoj publici nedavno predstavio svoju novu knjigu, zbirku priča "Osmica" u izdanju "Draslar partnera", u razgovoru za Tanjug osvrnuo se na književnu klimu u Rusiji, odgajanje dece, svoj bend, spisateljske početke...


   

Pisac "Sanjke", "Patologije", "Greha" i "Cipele pune vode", uveren je da "nijedan čovek nije postao intelektualac slušajuci televiziju i gledajuci internet, jer se najvažnije stvari dešavaju u tekstovima".

Dobro raspoložen, nasmejan i ležeran, on je u razgovoru citirao prijatelja koji tvrdi da su "ljudi koji ne čitaju, niža kasta" a to je potvrdio podatak da "svetom vladaju ljudi koji čitaju i mogu da interpretiraju i primene znanja iz datoga teksta".

"U poslednje dve godine u Rusiji je počeo povratak književnosti, kao u sovjetska vremena, ali to se ne odnosi na sve. Postoji pet do deset procenata ljudi koji najvažnija pitanja i odgovore nalaze u literaturi. Pisci nastupaju na političkim mitinzima za i protiv Putina i opet se dešava da su ljudi koji pišu u centru javne i društvene pažnje", kaže on.

Mišljenja pisaca poput Eduarda Limonova, Dmitrija Bikova i Aleksandra Prohanova, Ljudmile Ulicke, Borisa Akunjina, pa i moja izrečena bilo kojim povodom imaju veći odjek i više se sreću u medijima nego što su to mišljenja rok zvezda ili nekih drugih ličnosti, tvrdi Prilepin.

Internacionalni hit pisac, koji ima veliku bazu obožavalaca u Srbiji koji u njegovim knjigama o posttranzicionoj Rusiji nalaze ođeke života u Srbiji, preferira Tolstoja Dostojevskom i one pisce od Turgenjeva do Čargajeva koji su konzervativni i patriotski orijentisani.

Sebe smatra nastavljačem tog konzervativnog kursa, dok je danas u Rusiji sva književnost liberalna. "Da danas žive Puškin i Dostojevski, oni bi njih kamenovali", uveren je Prilepin.

Prilepin koji je diplomirao na Filološkom fakultetu i radio kao fizikalac, grobar, izbacivač, prvi roman "Patologije" objavio je inspirisan iskustvom stečenim u ratu u Čečeniji gde je bio komandant policijske jedinice za specijalne namene.

Na pitanje šta ga je podstaklo da piše Prilepin je odgovorio da je dugo verovao da će biti pre svega vojnik ali se tih godina (2002/3) našao u teškoj ekonomskoj situaciji. "I, sasvim slučajno, počeo sam da pišem prvi roman kao mogući izvor prihoda i nema nikakvog drugog objašnjenja, osim što sam veoma voleo književnost".

Za Prilepina, književnost je pokušaj da se "snađe". "Tragam za odgovorima na pitanja: šta je čovek, da li postoji Bog, kakvi su odnosi između muškarca i žene, oca i sina, muža i supruge....i te teme mogu do beskraja da variram", ispričao je pisac.

Pre nego što sam se pojavio ruska literatura se deset-petnaest godina bavila samo bičevanjem, opsednuta boljševičkom, staljinističkom prošlošću, greškama i grehovima pravim ili tobožnjim koje je počinila. Kada su se pojavili moji tekstovi i tekstovi mojih drugova, ođednom se ispostavilo da su to tekstovi koji su potrebni i traženi jer su ljudi želeli da čitaju ono što se dešava upravo sada. I kakve se čudovišne stvari dešavaju danas u ovom režimu, objasnio je auor.

"Svima se čini da je prošlost bila strašna, a sadašnjost nije ništa manje strašna", tvrdi Prilepin koji ne krije da mu nisu potrebni nikakvi posebni uslovi da bi pisao jer mu nije važno gde već o čemu piše, a osim toga ima četvoro dece, "koji sve vreme hoće da jedu, što mu samo pomaže da radi mnogo i stravstveno".

"Leti ne idem nigde na odmor već pišem. Živim u selu, bez interneta, bez televizora, bez ikakvih veza sa spoljnim svetom, i pišem", rekao je on.

Pisac, koji je uoči prvomajskih i uskršnjih praznika u Srbiji predstavio svoju zbirku priča, kaže i naglašava da to ne čini iz kurtoazije, da su mu Beograd i Kijev najomiljeniji gradovi u kojima je boravio.

U Srbiji ga je, kaže, najviše impresioniralo kada je obilazeći hramove i crkve video na ikonama i fresaka portete svetaca pod punim oružjem i sa isukanim mačevima, što je nešto što se ne viđa u Rusiji.

"Bliskost sa Srbijom teško mogu da objasnim ali dok sam čitao ''Sarajevsku trilogiju'' Mome Kapora i knjige Gorana Petrovića, osećam, razumem i prepoznajem te tokove i pulsacije intelektualnog života koji mi je blizak i mogu lako da se smestim u ovu sredinu, da je potpuno osetim. Ta sredina koja je opisana, atmosfera koju oni opisuju, je i moja i osećam se tu kao da pripadam", rekao je on.

Na pitanje gde bi želeo da živi, Prilepin je pokazao duboki patriotizam rekavši da "samo želi da živi u Rusiji koju je obišao više puta i koja je najbolja zemlja na svetu".

Vest da je formirao svoj bend on je prokomentarisao pričom o tradiciji ruske kinjiževnosti, u kojoj je muzika bila veoma prisutna i nabrojao klasike kao Gogolja ili Jesenjina koji su i komponovali, dok za njega "muzika podrazumeva društvo, komunikaciju, veselje i to je kao jedna velika pijanka zajedno sa drugovima kada se svira rok, pank, salata, mešavina svega".

Na pitanje kako podstiče svoju decu da čitaju, Prilepin je rekao da "ima lični pronalazak, a to je da svi idu u 19 sati u krevet a svako ima pravo da čita i čitaju barem dva sata pred spavanje".

"Imamo ogromnu biblioteku, a šest godina nam je televizor u kvaru i deca misle da služi kao dekoracija", ispričao je Prilepin svoj metod odgajanja potomastva.

До сада сам сматрао Захара Прилепина за једног обичног режимског писца. Као Крлежу код Тита или Горког код Лењина али сада морам да пронађем бар једну књигу од Прилепина.
Свака част за тему и постове.