Jel se ti to upalis kad neko kaze vucic?

Oces da se ugasis ako kazem dvaput?
Vucic Vucic

духовито 

Ruski naucnik/geneticar (u Americi) dokazao da je srpski gen star 12.000 godina a recimo, starozapadne Evrope samo 4.000 godina.

Jbt, oni su sve fore pokupili od nas 

Ново Брдо је био средњовековни град и рударско средиште. Лежи на Великој планини северно од Гњилана, између изворишта Прилепнице, Новобрдске и Криве реке, левих притока Биначке Мораве. Ново Брдо је постало једно од најважнијих насеобина немачких рудара Саса за време владавине краља Милутина. Већ 1326. године се помиње као познато рударско и трговачко средиште. Ново брдо је у то време снабдевало 20% европских потреба за племенитим металима, а после припајања Сребренице Србији тај удео се попео на 35%. Француски путник Бертрандон де ла Брокијер је пролазећи 1433. године кроз Србију, истакао да српски деспот добија годишње 200.000 дуката прихода из овог богатог рудника. Цела Србија 1439. пада у турске руке али се тврди новобрдски град бранио све до 1441. када се предао султану. Коначни пад наступио је 1455. године.



(novosti.istorija)

a srbi viljuskom boc

Одлуком Лондонске конференције из 1913. године, када су већину од
20 000 становника Скадра чинили Срби, Скадар припао новоствореној независној Албанији. За ослобођење Скадра од Турака 1912 – 1913 године погинуло 8.000 Срба. Измислили своју верзију песме “ Зидање Скадра“

***

Зоран Влашковић на средњовековном српском граду,
Скадру на Бојани, у Албанији:

Кроје српску историју и бришу српске трагове!

Црква Светог Стефана подигнута почетком 14 века налази се усредишњем делу тврђаве
Црква Светог Стефана подигнута почетком 14 века налази се усредишњем делу тврђаве
На југоисточној обали Скадарског језера, на 53 метара надморске висине, налази се Скадар, један од најстаријих градова на Балкану, који данас има око 90 000 становника. На реци Бојани која отиче из језера, Скадар је основан још у четвртом веку пре нове ере и био је увек важан трговачки, економски и културни центар, без обзира коме је припадао.

Топоними, историјска документа и записи сведоче да је Скадар у својој дугој историји био вековима српски, све до Лондонске конференције 1913. године када је припао новоствореној независној Албанији, иако је тада за ослобођење Скадра од Турака погинуло 8.000 српских војника. Тада је у Скадру и околини било 20.000 Срба! Скадар је одузет Србији како не би имала излаз на море.

Скадар је и стара српска престоница властелинске породице Мрњавчевића, који су овде владали више деценија пре Маричке битке 1371 и Косовског боја 1389. године.

Аутохтони Срби из Скадра и околине данас су најживљи сведоци о историјском српском Скадру. О српском Скадру најутемељенији и најузвишенији сведок је тара тврђава изнад града кога су зидала три Мрњавчевића Вукашин, Угљеша и Гојко, као и мноштво порушених српских цркава у граду и околини.

Шездесетих година 20. века уништавани су сви српски средњовековни споменици у околини Скадра, јер су били материјална сведочанства о дугом периоду током којег је ова област припадала средњовековној српској држави. У Скадар над Бојаном и данас долазе мајке без млека да се помоле у капелици у тунелу, на улазу у моћну тврђаву која стоји на врху 130 метара високе стене. Оно што је за научнике само светлуцави бели калцит који се слива кроз сиве камене блокове, за скадарске Србе и потоње становнике града вековима су капи млека из дојки невесте Гојка Мрњавчевића, живе зазидане у зидине града, жртвоване да га виле више не би рушиле – прича историју српске тврђаве, на чијем улазу је окачена албанска застава, Павло Јакоја Брајовић дугогодишњи председник Српско-црногорског удружења „Морача Розафа“ у Скадру.

Данас се друге песме певају, кажу преостали скадарски Срби којих је данас око 2 500. Њима је од 1934. до пада режима Енвера Хоџе било забрањено чак и да говоре својим језиком и носе српска имена, а камоли да кажу да је Скадар у средњем веку био српска престоница. А Енвер Хоџа је 1967. године забранио о сваки вид верских активности!

Из дуге историје Скадра се избацују Илири, Келти, Римљани, Византиници, сви се они преправљају у Албанце. Пошто је у традицији свих народа који су овде живели чврсто укорењена прича о невести Гојка Мрњавчевића, онда су Aлбанци чак направили други отвор у зиду. Препричали су српску песму измишљајући лажну легенду по којој је у зидине била узидана Албанка – говори Павло Брајовић о најновијој „историји“ Скадра коју пласирају и пишу Албанци.

 Гојковица са дететом На место где је узидана млада Гојковица види се траг' мајчиног ''млека'' - малтер који се слива из сводова
Име града Скадар у верзијама Scutari и Skutari, изведено је из латинског назива scutarii, у буквалном преводу „заштитници“, а то се односи на римску легију коју је основао Цар Константин Велики. Српски назив Скадар потиче из истог извора.

Освајањем Скадра Турци су порушили Мрњавчевића задужбину, Цркву Светог Стефана заштитника Немањића, и у средишту старе тврђаве дозидали минарет и претворили је у џамију.

Брајовић сведочи да су шездестих година 20. Века, у такозваној „културној револуцији“, уништавани сви српски средњовековни споменици у околини Скадра јер су били материјална сведочанства о дугом периоду у коме је ова област припадала Зети, покрајини средњовековне српске државе. Нарочито је на мети била Црква Светог Сергија и Вакха, задужбини Јелене Анжујске на којој је стајао натпис краља Милутина који је обновио храм. Од ове немањићке задужбине остао је данас само један зид. Цркву је видео и описао руски конзул Јастребов 1880. док је још била цела и украшена живописом који „није византијски, него први српски“ и на коме „сви свеци имају одело исто онако као што га имају на иконама у дечанској лаври, у Пећкој патријаршији и у грачаничкој цркви“.

У албанској кривотвореној историји, која је данас широко прихваћена у јавности, средњовековни утврђени град није Скадар, већ само војна тврђава Розафа, која се тако зове по оној Албанки из новокомпоноване легенде, која је узидана у њу. Да би се негирала српска капелица где је узидана млада Гојковица, и објаснила два места где тече „млеко“, сад се појавила и верзија да су у тврђаву биле узидане две Албанке, са именима Роза и Фа.

У летопису Попа Дукљанина забележено је на основу археолошких налаза, да су из Скадра владали пренемањићки краљеви Михаило, његов син Константин Бодин и Свети Јован Владимир, који су били сахрањени у Цркви Светог Сергија и Вакха.

У Венецијанском архиву чувају се писма млетачког сената деспоту Стефану Лазаревићу, коме се као врховном владару Скадра који припада Србији жале да им Балшићи ометају пловидбу Бојаном – каже Брајовић.

Данас је стари град Скадар претворен у туристичку дестинацију. Посетиоци улазе на тврђаву плаћајући два евра. Увек има посетилаца. Срби су међу најбројнијима.

На тврђави је добро очуван улаз којим из средишта тврђаве води до града у њеном подножју, ту је и затвор, зид срама где су се разапињали осуђеници…

Izvor

Uzleti i stradalaštva slavnih vojvoda Radomira Putnika i Petra Bojovića. Sudbine vojnika čiji su životi povezani sa istorijom Srbije. Putnik saznao od blagajnika da je smenjen. Bojović taljigama prebačen na Novo groblje.
KRF, decembar 1915. godine po starom kalendaru. Srpska vlada na čelu sa Nikolom Pašićem i prestolonaslednikom Aleksandrom Karađorđevićem je neumoljiva. U nastaloj atmosferi međusobnog optuživanja ko je kriv za tragični ishod ratovanja i Albansku golgotu, da bi se prikrilo nerazumno odbijanje Londonskog ugovora i posvećenost stvaranja zajedničke države troimenog naroda, sva odgovornost je prebačena na vojnu komandu. Naravno, na čelu sa načelnikom štaba Vrhovne komande, vojvodom Radomirom Putnikom.
Čovek koji je dvanaest i po godina bio ministar vojske i načelnik Glavnog generalštaba, potom štaba Vrhovne komande, tvorac novog ustrojstva vojske, strateg pobeda u balkanskim ratovima i ponižavajućeg poraza Austrougarske armije, bio je smenjen. A kako to među Srbima biva, vojvoda će za smenu saznati od vojnog blagajnika, kada je dobio platu bez dodatka koji sleduje načelniku štaba.
Jedan vojskovođa simboličnog prezimena Putnik, otputovao je u istoriju. Na njegovo mesto doći će Petar Bojović, koji će naredne dve godine oporavljati vojsku i voditi je u presudnom proboju Solunskog fronta. To će biti poslednji susret dvojice vojnika čiji su životi i ostvarenja duboko povezani sa istorijom Srbije na prelomu dvaju vekova, kao i svemu što je prethodilo u deceniji pred izbijanje Velikog rata. Obojica se nisu opredelili za vojnički poziv iz želje za avanturama, već iz dubokog osećanja da samo vojnici mogu da ostvare dostojanstven život svom narodu.
Iako nisu bili vršnjaci dugo su i predano sarađivali. Prvi, onaj stariji, Putnik, je rođen, a drugi će završiti svoj život u januaru. Ta činjenica ponovo će ih ovih dana spojiti u pojedinim medijima koji će podsetiti na njih.
PUTNIK je bio stariji desetak godina. Rođen je u Kragujevcu 12, odnosno 24. januara 1847. godine. Gotovo svi vojni istoričari i njegovi biografi se slažu u oceni da je bio najznačajnija i najtragičnija figura među srpskim vojvodama, koji će iz jednog poraza i jedne nedolične smene ući u legendu.
Baš onako kako je njegov pradeda Arsenije, predvođen imenjakom Čarnojevićem, sa Kosova krenuo u Veliku seobu put Panonske nizije. Pedantni Ugari popisujući doseljenike koji su pristigli u Belu Crkvu, uz ime njegovog pretka dopisali su prezime Putnik, jer je on sebe nazvao "putnikom u nepoznatom pravcu"
Vojnu akademiju je upisao 1861. Završio je kao osmi u klasi. Vojevanje je započeo 1876. godine u ratu s Turcima i nijedan ga rat više neće mimoići. Nije se povijao pred vlastodršcima. To će osetiti i kralj Milan Obrenović kada je od Putnika, koji je bio predsednik ispitne komisije, tražio da jedan njegov miljenik položi majorski ispit. Dobio je odgovor:
"Položiće ako bude znao!"
Oficir nije znao i nije položio. I kralj ga je penzionisao... Posle Majskog prevrata i dolaska na presto kralja Petra I Karađorđevića, postaje načelnik Generalštaba.
Kad je početkom novembra 1906. potpisan ugovor sa Francuzima za kupovinu 180 poljskih, 36 brdskih i osam konjičkih topova, fabrika je Putniku htela da pokloni revolver. On je odmahnuo rukom i rekao:
"Neću da me posle neko pita zašto je Šnajder meni dao revolver."
NAPAD Austrougarske na Srbiju zatiče vojvodu Putnika u austrijskoj banji Glajhenberg gde je bio na lečenju. Sve dileme zašto su ga bečke vlasti pustile da se vrati u Srbiju razvejao je Konrad fon Hecendorf, načelnik Generalštaba Austrougarske vojske: "Ja sam caru predložio puštanje Putnika. Mnogo je bolje da Srbima komanduje stari neobrazovani Putnik nego jedan od mlađih generala školovan u Francuskoj."
Umro je 17. maja 1917. godine u Nici. Kovčeg s njegovim posmrtnim ostacima ostavljen je u prozoru crkve na Ruskom groblju. I tu je stajao godinama. Tek kada su dvojica francuskih generala poručila: "Ili ga prenesite u svoju zemlju i sahranite, ili dajte da ga mi Francuzi sahranimo", posle više od devet godina od njegove smrti, sahranjen je 7. decembra 1926. na Novom groblju.
Tanana nit koja prati sudbine dvojice vojvoda i slična je sudbini njihovih porodica koje su terane sa svojih ognjišta ratovima i glađu. Putnikov naslednik na mestu načelnika Generalštaba Petar Bojović rođen je 4, odnosno 16. jula 1858. u selu Miševići kod Nove Varoši. Njegov otac se doselio iz Vasojevića, iz sela Bojovića kod Andrijevice. S proleća 1867. godine oni iz Stare Srbije prelaze u selo Radaljevo kod Ivanjice.
BOJOVIĆ je gimnaziju završio u Beogradu sa odličnim uspehom. Po završetku gimnazije, u oktobru 1875. upisuje Artiljerijsku školu, koju je završio kao prvi u klasi.
Petar Bojović je učestvovao u šest ratova i odlikovan je sa 26 srpskih i jugoslovenskih, kao i 16 ruskih, francuskih i britanskih odlikovanja. Pod njegovom komandom uspešno je izvedena Sremska operacija u kojoj je Prva armija prešla Savu i prodrla u Srem. U ovoj operaciji je ranjen. U jesen 1915. godine sprečio je prodor Bugara na Kosovo, čime je osigurano povlačenje preko Crne Gore i Albanije ka jugu.
Bojović je kao načelnik Štaba Vrhovne komande rukovodio povlačenjem kroz Albaniju i on je izabrao lokaciju na Krfu na koju se sklonila srpska vojska. Komandovao je srpskom ofanzivom na Kajmakčalanu, gde je srpska vojska porazila bugarske jedinice u ključnoj i predsudnoj bici za okončanje Velikog rata. Zbog sukoba sa francuskim generalom Gijomom, podnosi ostavku na mesto načelnika Štaba Vrhovne komande i ponovo preuzima komandu nad Prvom armijom sa kojom 1. novembra 1918. godine ulazi u Beograd. Po proboju Solunskog fronta unapređen je u vojvodu i bio je poslednji oficir kome je taj čin dodeljen.
Bio je vrstan poznavalac strateške upotrebe konjice i valjda prvi oficir koji je osetio značaj avijacije u ratnim vihorima. Zahvaljujući njemu je u opsadi Skadra prvi put poleteo jedan avion sa ratnim zadatkom.
U NOVOJ državi bio je kratko načelnik Glavnog generalštaba vojske Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Odbija da bude ministar, rekavši da je on samo vojnik, i odlazi u penziju krajem 1921. godine. Za razliku od Hrvata koji su se borili u redovima Austrougarske vojske koje je kralj Aleksandar tetošio, vojvoda Bojović je potonuo u zaborav. U penziji je proveo 20 godina, mirno i povučeno dočekavši početak Drugog svetskog rata.
PLANINA U KANADI NOSI PUTNIKOVO IME
Malo je poznato da je u Kanadi jedna planina, po završetku Prvog svetskog rata, dobila ime po vojvodi Putniku. U podnožju planine nalazi se spomen-ploča, na engleskom jeziku, na kojoj piše:
"Planina Putnik nazvana je u znak večnog sećanja na muškarce i žene iz savezničkih oružanih snaga u Srbiji i njihovog vođe, vojvode Radomira Putnika (1847-1917). Srbija je izgubila četvrtinu svog stanovništva, kako pripadnika vojske, tako i civila za vreme Prvog svetskog rata (1914-1918). Ova žrtva bila je deo kanadskih i savezničkih borbi u Evropi protiv tri carevine u cilju zaštite ljudskih prava i slobode čovečanstva."
O ličnom životu poručnika Petra Bojovića u njegovom oficirskom dosijeu ostali su podaci o jednoj kazni i dve veridbe. Sredinom 1882. godine kažnjen je sa deset dana zatvora, zato što je u kafanu ušao kroz prozor. Postoje i dva ministarska odobrenja za ženidbu, što govori o njegovoj sklonosti prema ženama. Kao generalštabni major Petar Bojović je u Kragujevcu upoznao Milevu Jovanović, kćerku trgovca Nikole Jovanovića. Venčali su se 4. juna 1893. u Sabornoj crkvi u Kragujevcu. Sa njom je imao šestoro dece, četiri sina i dve ćerke.
Posle vojnog puča 27. marta 1941. godine, vojvoda Petar Bojović je u svojoj 83. godini, 3. aprila 1941. godine ponovo aktiviran i imenovan za vrhovnog inspektora Vojske Jugoslavije.
ZNAJUĆI šta vojvoda Bojović znači za srpski narod, odmah po dolasku Nemaca u Beograd, Franc Nojhauzen, Hitlerov lični opunomoćenik za Srbiju, nudi mu saradnju sa snagama Rajha.Vojvoda je nemačkom izaslaniku odgovorio:
"Gospodine, Vaša vojska u ovom trenutku je okupator moje zemlje i ja ni u kakvom obliku, dok okupacija traje, vojskom ne mogu sa Vama sarađivati."
Početkom decembra 1942. godine vojvoda Bojović uspeva da uputi pismo Draži Mihailoviću u kome mu šalje "očinski pozdrav i vojničku zapovest: Napred u pobedu, za kralja i otadžbinu".
Gotovo ceo rat provešće u kućnoj izolaciji. Dolazak oslobodilaca u Beograd doneće i najveće poniženje velikom vojskovođi. Grupa partizana upala je u njegovu kuću u Trnskoj ulici na Vračaru. Kada su videli njegovu svečanu uniformu i šapku, umesto da se poklone i odaju počast vojniku koji je krvario i za njihovu slobodu, mladići sa petokrakama na vojničkim kapama iskali su bes na devedesetogodišnjaku.
Od povreda zadobijenih od ovog batinanja vojvoda je preminuo 20. januara 1945. godine. Sahranjen je bez ikakvih počasti, a njegovi zemni ostaci prebačeni su taljigma na Novo groblje. Savremenici svedoče da je na Radio Beogradu objavljena vest da će svako ko dođe na sahranu vojvode Bojovića biti uhapšen.

(politika.info)