Србе хипнотишу тврдњама да не треба гледати у прошлост јер ће будућност бити сјајна

„Само неуки и неразумни људи могу да сматрају да је прошлост мртва и непролазним зидом одвојена од садашњице. Истина је, напротив, да је све оно што је човек некада мислио, осећао и радио, нераскидиво уткано у оно што ми данас мислимо, осећамо и радимо”. (Иво Андрић)

Србима и Србији се непрестано понавља како не треба гледати у прошлост, како се треба окренути будућности (обично „сјајној”) и материјалном развоју. Стандард, стандард и само стандард. Економска ефикасност, стране инвестиције…

Истовремено можемо уочити да су они који нам такве „добронамерне” савете дају дубоко посвећени „пеглању” властите прошлости.

Стогодишњица почетка Првог светског рата добра је прилика да мало застанемо и погледамо о чему се ради.

Немачка, као доказани и осуђени изазивач рата, већ цео век подгрева питање „одговорности за рат” као једно од кључних питања своје прошлости. Покушаји да се са плећа властитог народа стресе тешко бреме одговорности за највећа разарања и страдања у дотадашњој историји опсесија су генерација историчара и кључна ставка у програму многих државних институција.

Немци себи не причају причу коју покушавају да „продају” нама. Они знају да држава не почива на машинама већ на свести о сопственој мисији у свету и да „мерцедес” као симбол немачке техничке доминације није техничка већ духовна категорија која показује надмоћ немачке организованости, прецизности и сврсисходне активности.

Просечан Немац није ни расиста ни шовиниста, али ако га уз пиво мало испровоцирате - осетићете његов понос што припада најбројнијем и најбогатијем европском народу који је дао Гетеа, Моцарта и Дирера, али и Бизмарка и Хиндебурга.

Србија се налази на прекретници, не само политичкој и економској већ и духовној. Какав став заузети према властитој прошлости, јер тиме заузимамо став и према садашњости и према будућности?

Да ли себе сматрамо народом разбојника, насилника, кавгаџија и злочинаца или народом посвећеним борби за слободу и правду?

Опредељиваћемо се између вредности које нам се нуде у пакету:

Погнуте главе признати да смо непослушници који су Европи увек доносили проблеме и због којих нас је она као „добри родитељ” тукла, као што се туче непослушно и јогунасто дете. Ми смо, разбојнички се борећи, срушили многа „мултиетничка” царства, укључујући и једно складно и мултикултурно османско, једно просвећено католичко хабзбуршко и једно технолошки супериорно немачко.

А због чега? Због тога што смо задојени својим светосављем и православљем стално желели слободу. Али, коме слобода треба у време кад је важно привући стране инвеститоре и испунити захтеве ММФ?

Или сте још увек „заостале” и „задрте” Србенде (а и други Балканци) па мислите да слобода и независност нешто значе, па не желите да љубите руку џелата властите деце?

Дража вам је ваша јабуке него увозни киви, утолићете жеђ водом са извора а не кока-колом, ићи ћете у цркву и молити Богу...

И још увек ћете веровати да су ваши стари на Церу и Колубари бранили властиту слободу а не рушили туђу, веровати да је Србија одбијајући да се покори силнима ипак одбранила своју душу што јој силници нису заборавили.

„Избор” је био јасан: признати да смо погрешили, да су наше прадеде 1914. године пропустиле прилику да под окриљем Аустроугарске и Бугарске уђу у „Европу”. Да нису „погрешили” - данас бисмо већ течно говорили немачки или мађарски и са остатком „међународне заједнице” ишли на мису у неку од београдских катедрала. Али, стандард…

Па како радили тако нам и Бог дао!



(eau)

"Tok dogadjaja u zivotu ne zavisi od nas, nikako ili vrlo malo, ali nacin na koje cemo te dogadjaje podneti, u dobroj meri zavisi od nas.

Ivo Andric

ocigledno vrlo malo znas o velikoj javnoj raspravi koja je u nemackoj par decenija vodjena o odgovornosti za I svetski rat. strana koja smatra da carska nemacka snosi mnogo vecu odgovornost od sila antante (srbiju niko i ne uzima za znacajan faktor) je odnela prevagu pocetkom 70tih. Narocito je za takav ishod bio vazan rad istoricara Frica Fisera koji u svom najvaznijem delu "Posezanje za svetskom moci" cak i ne pominje Gavrila Principa po imenu jer ga je smatrao u toj meri nevaznim za visemilionski evropski pokolj.

Вести, Хроника 20. јануара 2016.




Београд – Срби не треба да се стиде своје историје и својих поступака од 90-тих година XX века до првих 10 година XXI века, јер су једини народ на свету који се супротставио насилју, безакоњу и покушају владања светом из једног центра“, поручила је руски академик Јелена Гускова.
«Управо је Србија 17 година бранила границе православлја и словенства пружајући могућност успореном медведу, као што је Русија, да постане свестан своје улоге, задатка и могућности пружању отпора негативним појавама», рекла је Гускова на промоцији својих књига „Косово и Метохија, рат и услови мира“ и „Балкански путеви и сумануто раскршће“ у Руском дому у Београду.
Она је истакла да су се управо у годинама кризе исполјиле све основне црте српског карактера, међу којима су хуманост, племенитост, идеализам, бескомпромисност, част, храброст, хероизам, тежња ка слободи, солидарност и животна снага у условима сиромаштва и несреће.
Професор Урош Шуваковић на промоцији је рекао да је Гускова у својој књизи дала научно сагледавање балканског простора, између осталог, на основу руске архивске грађе од почетака косовске кризе све до бриселског споразума Београда и Приштине и да она објективно сведочи о југословенској и српској историји и злочинима НАТО.
Генерал Радован Радиновић оценио је да је узрок НАТО агресије била дуготрајна сведимензионална агресија НАТО према Југославији, која је почела крајем 1980-тих година у страственом антисрпском пројекту, који се зове разбијање Југославије
«Агресија је била мотивисана искључиво геополитичким разлозима – требало је рашчистити терен за наступање на исток и инсталирање новог светског поретка», заклјучио је генерал Радиновић.



Учесници скупа су се осврнули и на улогу руског мировног посредника за окончање бомардовања – Виктора Черномирдина. Њега је Гускова назвала издајником, који је издао и наређења руског председника Бориса Јелцина, који је, како је истакла, тражио да прво престане бомбардовање СР Југославије 1999. године, а затим да се преговара.
Гускова је навела да је током истраживања дошла до података који сведоче да је Черномирдин потпуно прихватио план САД, зато што му је амерички председник Бил Клинтон обећао да ће постати председник Русије.


Вести

Академик, историчар др Јелена Гускова о приликама у Србији, о улози руске политике у свету и војној помоћи сиријском народу, о емигрантској кризи и енглеској подвали

Јелена Гускова: Русија и Србија ће спасти човечанство

Јелена Јуријевна Гускова, академик САНУ, Руководилац Центра за савремену балканску кризу при Руској академији наука


Време силе страха и понижења пролази, стиже ново време, где ће Русија, Кина, Индија, Бразил и друге земље, које су за мир у човечанству имати непобедиво упориште

Историчар др Јелена Гускова се немали број пута осведочила као истински пријатељ српског народа. Научник којој је једино оружје у рукама истина, налази прави пут да ту истину и докаже, без обзира на климу и у Србији и у Русији. Уважени руски балканолог, академик САНУ даје одговоре на питања која заокупљају пажњу српске јавности: шта ће бити са посрнулом српском политиком, куда иду арапске избеглице, шта чека Црну Гору, Македонију и Србију у новом таласу албанског насиља.

* Интервју започињемо дешавањима у Црној Гори, какав је ваш став поводом најаве уласка ЦГ у НАТО? Како коментаришете збивања у Подгорици, народ јасно показује да се не слаже са политиком Ђукановића?

– Када говоримо о уласку Црне Горе у НАТО, важно је проценити ко би од тога имао највише користи. И заиста придруживање ЦГ Алијанси је важно за сам НАТО. Зашто? Прво НАТО би добио тада комплетну јадранску обалу, јер су Словенија и Хрватска чланице НАТО са севера, а Албанија са југа. Дакле, остао им је без контроле само део обале Црне Горе. Та територија за НАТО у геостратешком и војном смислу може да буде опасна, знајући за вековну блискост црногорског и руског народа. НАТО може да процени да врло лако може да се деси да осване руска флота на црногорском делу Јадрана. На глас власти у Црној Гори како ће одмах по уласку у НАТО, стићи огроман новац у ЦГ, рећи ћу да НАТО никада никоме није дао новац, напротив, НАТО увек и бескомпромисно тражи новац од земаља које улазе у њен састав. Потом се чује, такође, како је напокон, ЦГ бити „безбедна”, јер ће их НАТО снаге „чувати”. А ја се питам, кога се то толико плаше садашњи црногорски лидери и од кога их треба бранити? Они виде највећег противника у Србији и Русији, што је апсурдно. Према мом мишљењу, НАТО чини све да би разјединио и поделио ЦГ и Србију, и ЦГ и Русију. Ако се нешто не промени, ЦГ ће бити врло близу уласка у НАТО.

Међутим, главна и веома озбиљна опасност која прети целој Црној Гори јесу Албанци. Када се посматра албански фактор на целом простору Балкана, евидентно је како се спремају на борбу против Срба на југу Србије и у Црној Гори. Они то, уз подршку САД, више не крију. Спремају се у исто време, уз садејство Албанаца са Косова и Метохије, на оружани устанак у Македонији у жељи да ратом заокруже своју причу о „великој” Албанији.

Актуелна црногорска власт иде на руку САД, НАТО, Албанији, и она чињеница је, сувише дуго траје. Јасно је да је народ осетио потпуно одсуство слободе и демократије и већина говори, управо о диктатури Ђукановића. И када говоримо о уласку нових чланова у НАТО, обавезан је био референдум у свим земљама које су приступиле НАТО. Ђукановић на то не обраћа пажњу, њега не интересује шта мисли народ у ЦГ. Он је желео преко Скупштине ЦГ да издејствује, ово за НАТО, важно питање. Народ у ЦГ је разочаран до те мере да месецима јавно демонстрира, показујући револт због опште социјалне беде у својој држави. Видела сам како народ у Подгорици прави свој црногорски Мајдан и он се разликује од украјинског. Мајдан у Украјини, у Србији 2000, потом у Грузији, били су темељно планирани и припремани на Западу, да би Запад срушио тада актуелну власт. У ЦГ садашњи протести грађана, који данима трају, нису припремани на Западу, али су људи у ЦГ покушали да усвоје и искористе метод, у намери да сруше режим Ђукановића. Пароле са којима су изашли испред црногорске Скупштине углавном су усмерене против Ђукановићеве власти. Упоредо са тим, реагује Ђукановићева власт, хушкајући полицију против народа. Убеђена сам, када се буду појавиле и пароле против НАТО, да ће се одазвати много више људи.

* Како процењујете унутрашњу политичку климу у Србији, а како спољну политику коју води тренутна власт у Србији?

– Србија је земља, чији је суверенитет поништен до максимума. Данашња ситуација у вашој држави је веома тешка и озбиљна. Чини ми се да је ово време раскрснице за Србију, јер економска ситуација је неиздржива. Економски показатељи у Србији су алармантни. Ова власт је направила толико бесмислених уступака ЕУ, пристала на сва могућа условљавања и понижења, а да притом ни корака није ближа ЕУ, нити је српски народ од тог, до сада у спољној политици невиђеног понижења – видео икакав бољитак. Напротив, утисак је да Запад и САД на Србе гледају као на народ којег треба и даље понижавати.

Када се посматра политички живот у Србији, јасно је да немате ваљану и стабилну опозицију. Опозиција је, то сви добро знамо пре неколико година – разбијена. Све парламентарне странке заступају исту политику, користе сличну реторику. Добро би било да се у Србији што пре одрже избори и да се у Скупштини створи нови опозициони фронт, да после дуго времена почне да се изграђује независна политика и онда ће неке нове генерације у будућности моћи да се ослоне на Русију, на руско виђење праведности у међународним односима. Сигурна сам да ће Русија и Србија спасити планету од неправде.

* Шта Србију чека са све већим таласима емиграната из арапских земаља?

– У Србију која је на рубу економске пропасти, закључно са октобром, пристигло је преко 150.000 избеглица из Авганистана, Сирије и других арапских земаља. Запад који је главни кривац за све зло које је задесило арапски свет, пере руке и полусломљена плећа Србије лицемерно терети избеглицама. У исто време „слободна демократија” Запада која „штити људска права”, ограђује се бодљикавом жицом, сузавцима, шмрковима, пушкама, полицијом, војском и претњама према арапском народу, третирајући га мизерно! За Србију су ти велики таласи арапских емиграната у постојећим околностима опасни, у безбедносном, економском и сваком другом смислу. Србија за то издваја новац. За Србију је огромна цифра 150.000 незбринутих и да је све идеално. Хрватска је била затворила границе, Словенија има сличан однос, Мађарска је дочекала избегле с кордонима полиције, бодљикавом жицом и шмрковима. Ни Бугарска нема благонаклон однос према Арапима, ни Грчка, нити Македонија, Румунија, Чешка, Словачка… Стиче се утисак да се све ради да би емигранти остали у Србији. Ако Енглеска жели да за пет година прими свега 20 хиљада избеглица из арапских држава, поставља се питање, зашто Запад српском народу и држави шаље океан емиграната?!

Према подацима којима располажемо, од укупног избеглог становништва из арапских држава 72 одсто чине млађи мушкарци до 30 година и без породица. У Београду ћете их видети у „тројкама”. Такви не дозвољавају фотографисање, новчано су обезбеђени. Уз то, власт у Србији такве смешта у кампове, распоређене по граничним местима са ЦГ или ивицом југа Србије, према Прешеву и на административној линији са КиМ, Војводини, у престоници. Довољна је да само једна провокација буде направљена у Србији, па да они узму оружје и крену да помогну својој угроженој браћи. Од тих 150.000 довољно је да само неколико хиљада узме оружје у руке. Можете да се уверите у све ово, пратећи исламску пропаганду, која отворено пише о томе да им се планови остварују, да се шире и да им је у плану заузимање балканских земаља, а на првом месту – Србија, део Македоније, Црне Горе. У томе рачунају на помоћ Албанаца са КиМ. Све што сам навела је огромна опасност за српски народ и Србију. Поставља се питање – одакле и ко је организовао долазак у Европу. Било би добро да људи у Србији то знају.

* Зашто је Запад одабрао баш Србију?

– Човек може на основу искуства, знања и логичког закључивања да претпостави зашто то раде Србији. Мој одговор је: Србија је једна од малобројних земаља у свету, која иако је понижена, она се супротставља том Западу, тлачењу, наказној глобализацији, пружа и даље отпор губљењу самосталности, насилном распарчавању сопствене земље, није увела санкције Русији. Србија још није дозволила брутално сламање и изричити притисак Вашингтона и Лондона, да заправо ОНА мора да призна независност вештачке `државе Кosova` – своје отете Јужне покрaјине. На реду је следећи захтев САД у циљу касапљења Србије, самосталност Албанаца на југу Србије и покушај цепања тог дела ваше државе, потом покушај одвајања Војводине. У тежњи да се сломи борбени, непокорни дух српског народа спремљен му је и специјални сценарио са емигрантима. Ми још поуздано не знамо шта је НАТО испланирао са српским народом и земљом, али није искључена изградња нових НАТО база на српској земљи. САД је организованим колонама избеглица за које директно сноси одговорност пустио поруку Европи и Србији „ево шта вас чека, ако будете и даље пружали отпор”. Колико поменуте околности могу бити драматичне говори и чињеница да се на балканским просторима православни народ вековима борио за свој опстанак, против ислама. Неке ваше суседне државе у жељи да заштите свој народ предузеле су мере и не видим зашто то исто није урадила Србија! За разлику од свих других земаља, у Србији је убрзо изграђено шест великих кампова за Арапе, а по свој прилици биће их још! То је директно усмерено против интереса српског народа и државе.

* Како коментаришете преговоре између Београда и Приштине, под диригентском палицoм Запада и Брисела и покушај да чланством лажне „државе Kosova“ у УНЕСКО, наше вековне светиње „уврсте у албанску културу и духовност”?

– Никада нећу веровати, да наводни преговори које обавља српска страна са представницима наказне државе, иду у корист обесправљеног и намученог српског народа на Косову, којем су отели део српске територије и слободно небо. Они српски политичари који кажу да су преговори обављени „у врхунској форми” у интересу српског народа манипулишу јавним мњењем. Русија је чврсто стала још 2007. против плана Ахтисарија у Савету Безбедности. Међутим, када су САД, Велика Британија, видели да то не може да прође у УН, Вашингтон и даље притиска Београд, тражећи да управо Београд призна вештачку „државу Kosova“. Српске власти покушавају народ да убеде, говорећи му да је, у ствари, у питању само једна фаза, корак, ближе ЕУ. Сви атрибути албанске независности већ су издејствовани на КиМ и на све је потпис ставила званична Србија, постоји и „граница“ (која прави проблеме Србима и Русима). Власт у Србији је у незавидном положају, ако послушно не признају „državu Kosova“, Запад ће их брзо их скинути са власти. А и народ разочаран, неће гласати за такву власт, мада сада не зна ни за кога…

* Политика САД је за 20 година оставила српском народу црн печат, то и даље чини, под изговором увођења демократије „изузетних”. Зашто толико ланчаних, злонамерних политичких и војних потеза чини Америка против српског народа у БиХ, у Хрватској и у Србији?

– О америчкој улози у великој српској агонији, борби за опстанак, која траје 25 година, говорило је и писало много српских аналитичара, политиколога, геополитичара, тражећи корене тог процеса. Много књига је не ту тему објављено. Америчка политика глобализма, тражи потчињење. Зашто тако очигледно и брутално Америка спроводи своју политику према српском народу? Видите, у Бугарској, Румунији, Хрватској, Словенији, оберучке је прихваћен глобализам и НАТО и те земље дословце спроводе америчку политичку вољу у сваком сегменту. Насупрот те лојалности глобалистима, Американцима је јасно да Срби не воле да буду подчињени и да су у суштини храбар и непокоран народ. Наравно, то „изузетне” гневи. Уз то, они су рачунали да ће много лакше и брже сломити Србе, тако што ће обезбедити Албанцима на српској земљи још једну државу. Али, пошто има држава које то негирају, они врше све могуће притиске на српски народ и државу. Зар је могуће, да се Америци ни после 25 година, тај српски народ не покорава!? И главно: гнев изазива то што је Србија увек савезник Русије. Зато им је стало да униште Србију. Са друге стране, садашња власт у Србији не размишља о будућим генерацијама и шта ће њима оставити и да ли ће јачати српска држава на Балкану.

* Учествовали сте на научном скупу на КиМ, о страдањима Срба: „Век српске голготе 1915-2015“, где сте излагали о последицама санкција запада (1992-1999) на СРЈ. Изнели сте податке које немамо прилике да чујемо у јавности!

– Српска власт прва пружа руку помирења свима који су крваво ратовали против српског народа. Та особина је мач са две оштрице. Са једне стране то је особина доброг срца, доброг националног карактера, а са друге – зашто узимате на себе одговорност за то што нисте урадили? Ваша власт је неколико пута ишла у Хрватску и у БиХ и извињавала се и за оно што српски народ није учинио. Многи историчари знају да је у време НДХ извршен геноцид над српским народом, а ни после више од пола века, Хрвати нису ни покушали да упуте извињење Србима. У недавним ратовима 1991-1995, од стране хрватске регуларне војске изазван је прави погром 500 хиљада несрећних Срба, од тога 270 хиљада је протерано заувек из својих домова из Хрватске. Шта је учинила постооктобарска власт у Србији? Отрчала је у Хрватску и пружила руку, преко хиљаде убијених и стотине хиљада унесрећених Срба.

Или, на пример, санкције. Не смемо заборавити шта је било у СРЈ за време санкција, поготово у Србији. Говоримо о документима, чињеницама, о томе шта се десило у току и након санкција, које по мени, још нису укинуте! Запад је увео санкције и нама, Русима и сада можемо да правимо паралеле.Међутим, оно што је у време санкција преживела Србија, није преживео ниједан народ на кугли земаљској. Подаци су катастрофални, број оболелих, самоубистава, умрлих без лекова, нехрањена и болесна деца која су умирала због недостатка обичних лекова, очај људи који нису могли да обезбеде породици храну. После 25 година покушавам да извучем најзначајније историјске чињенице из гомиле несрећних података везаних за санкције, које су практично уништиле Србију. Дошла је нова генерација научника и новинара у Србији и они не знају шта се дешавало за време санкција које су по бестијалности незабележене у историји. Санкције међународне заједнице против СРЈ, уведене су резолуцијом СБУН 30. маја 1992. Санкције које су сада уведене против Русије, не могу се поредити са оним из 1992. против српског народа. Када су увели санкције Русији, Русија је реаговала тако што је одговорила својим санкцијама Западу. Русији нису забрањени летови, нити железнички саобраћај. Српски народ је био херметички затворен; економски, политички, културно и препуштен глади, болести и умирању. О томе мора да се пише. То су најдуже и најбезочније санкције уведене некој земљи и народу. Један део санкције је био укинут тек 1996. али највећи део санкција је Запад и даље спроводио против Србије и српског народа. Чак и 1999. године, ако се узме у обзир да су блокирали девизне рачуне СРЈ, све док нису скинули Милошевића. Нисам сигурна, ни како сада стоје ствари са појединим рачунима ваше државе за које је заинтересован Запад. Санкције су укинуте тек после октобра 2000, али су вам, заузврат, уништене све националне банке и комплетна привреда. Србија је преко десет година трпела санкције. После четврт века, могуће је сагледати последице, разлоге и циљеве. Наравно, санкције су биле усмерене директно против српског народа и државе. Циљ Запада је био ослабити Србију и у ратовима који су се тих година буктали у Хрватској и БиХ, где је највише страдао српски народ, а затим, свалити преко 750.000 избеглица свих нација, не само српске, које су пристизале у том несрећном таласу у Србији. То би тешко могле да издрже и много јаче и богатије земље. Циљ Запада је, такође, био да после дуго година санкција, несреће и ратова, у народу изазове опште незадовољство и да сам народ свргне Милошевића. Међутим, реакција је била сасвим обрнута; око Милошевића и у народу, сви су били јединствени, чак и те најтеже, 1999. године, што је Запад забезекнуто и осветољубиво посматрао. Нису САД И НАТО могли да прогутају српски национални инат. Знате, у речницима страних речи – нема превода за инат! Постоје западњачка документа, њихове преписке и планови, САД и НАТО… где су били убеђени да ће „после само два дана бомбардовања СРЈ, испрепадани и огорчени Срби, сами скинути Милошевића”. Запад је потценио Србе. На крају је Запад финансирао опозицију убачену споља и организовао „демократски октобар” у Београду, када је свргнут Милошевић.

* До каквих сте података дошли, истражујући, и сакупљајући податке о санкцијама против СРЈ?

Санкције уведене СРЈ су биле најтеже у току целе историје постојања УН. Чак ни Јужноафричка Република, ни Либија, ни Ирак нису доживели такву тоталну политичку и економску изолацију као нова Југославија. Санкције Југославији нису укинуте ни дан данас, што доказује да су од почетка имале политички карактер и за циљ, изолацију СРЈ у догађајима који су били везани за распад СФРЈ. Србија је била под санкцијама 1584 дана. Оне су укидане постепено, уз истицање нових услова. Септембра 1994. у Резолуцији 943, санкције су делимично суспендоване „на почетни период од 100 дана” уколико се потврди да власти СРЈ „ефикасно испуњавају своју одлуку о затварању границе између Савезне Републике Југославије и Републике Босне и Херцеговине”… а 12. јануара, задовољен ефикасношћу затворених граница, СБ је Резолуцијом 970 продужио делимичну суспензију санкција за још 100 дана и 5. јула, након испуњења захтева да „се прекину међународне линије преноса електроенергије између СРЈ и области Републике Босне и Херцеговине које контролишу босански Срби”. Суспензија санкција је продужена до 18. септембра. Резолуцијом 1022 од 22. новембра 1995. су суспендоване санкције на неодређено време уз један услов: СРЈ је морала да потпише Мировни уговор „на дан који ће за то одредити Контактна група”. Октобра 1996. СБУН је укинуо санкције, мада и овог пута не у потпуности. Остали су замрзнути рачуни у страним банкама, док се бивше републике не договоре о међусобној расподели средстава и дугова, све до 2000. године, али и касније!

Дубока економска криза у Југославији је била последица санкција. Директна штета од санкција само за једну годину њиховог трајања процењује се на 10 млрд. долара, за три године – 45,117 млрд. долара, а до 2011. ова се штета повећала до 147,3 млрд. долара. Према националном дохотку по глави становника СРЈ као развијена европска земља се нагло приближавала нивоу слабо развијених земаља Азије и Африке. Због одсуства сировина, резервних делова, тржишта за пласман робе, прекида инвестиција дефинитивно су се зауставили или су прешли на минимални режим рада хиљаде предузећа, више од 900 хиљада радника је било упућено на принудни одмор. Број незапослених у јануару 1994. је износио 760 хиљада. Од 1992. до 1994, из земље је отишло 370 научника и стручњака високе квалификације (40 одсто њих је млађе од 40 година и 40 одсто су доктори и магистри). У акушерско-гинеколошкој клиници Народни фронт 1989. је умрло два одсто новорођенчади, а 1994, чак 15 одсто. Свако друго дете је било неухрањено. У 1989. од 100 деце која су била смештена у болницу умирало је 1,45, а 1993. – 2,07 детета. Причали су ми да је директор дечије клинике у Београду послао писмо Бутросу Галију у коме је навео да на операцију срца чека 55 малишана, а болница има лекова и препарата само за петоро. Молио је Генералног секретара УН да одабере са списка ону децу која ће да преживе. Одговор никад није стигао.

Морталитет од неизлечивих болести је порастао за 8 одсто, морталитет у старијем узрасту 1992. у поређењу са 1986, за чак 501 одсто! Померила се граница за појаву инфаркта од 56 на 46 година. Број смртних случајева због инфективних болести порастао је 1992. у поређењу са 1989. за 178 одсто. За прву годину санкција морталитет код старијих се повећао шест пута у поређењу са 1986. За исти период број убистава је порастао за 49, а самоубистава за 22,8 одсто. У просеку свака два дана се у Београду дешавало једно самоубиство.

* Институт за упоредно право, Митрополија црногорско-приморска, Центар за проучавање религије и верску толеранцију, организовали су научни скуп у ЦГ, ви сте били један од најзапаженијих излагача.

– Изабрала сам за тему Међународну лондонску конференцију августа 1992. Она је занимљива, зато што је једини прави циљ те конференције био осудити Србију и ЦГ! На Лондонској конференцији били су присутни представници преко 30 земаља. Конференцијом је председавао британски премијер, отварајући је, Џон Мејџор је представио суморну слику судбине Србије, која је већ била под санкцијама УН. Енглези и представници западних сила су унапред припремили документа, која је требало да представници Србије и ЦГ потпишу. Међутим, српска делегација Ћосић и Милошевић се томе супротставила и хтела је да напусти скуп. Нико их није могао наговорити да остану, чак ни представници Русије, попут Виталија Чуркина. Срби су поставили услов: да могу да се врате на Конференцију, под условом да столови буду чисти и без подметнутих папира и докумената. Српска делегација је тада предочила Бутросу Галију да неће учествовати на конференцији у којој треба свој народ и државу да осуђују. Међутим, организатори су понудили и обећали српској страни да нико ништа неће помињати, нити носити нова документа, већ траже од Срба само да буду присутни. И тако се српска делегација појавила у сали. Завршну реч је рекао Бутрос Гали и сви су се разишли. Међутим, сви документи, све оно што је у Енглеској било унапред припремљено и подметнуто Србији, послали су Енглези у све међународне организације и медије, тврдећи да су Срби све то потписали! Енглеска конференција је историјска подвала српском народу, и не први пут у историји. Чак су се и на највишем врху у СБ УН појавили документи који су се заснивали на такозваним лондонским документима. Моја намера је да покажем како се то дешавало у оквиру међународних организација и шта значи имитација међународног права у одсуству постојања међународног права. Моја жеља је да се не забораве и не заташкавају преваре на међународном политичком нивоу, кроз које је Србија пролазила у најтежим временима своје савремене историје, 90-их година.Те међународне комисије и Контакт група, све је то велика подвала.

* Како коментаришете војно учешће Русије у Сирији?

– Русија је први пут, после неколико деценија, успела да направи неку равнотежу у свету, пре свега, у светлу међународних односа, као и да се међународно право врати на колосек истине и заштите права свих држава у свету, а поготово потлачених, ратом опустушених народа. Зна се да су у последњих пола века САД а, касније и њена војна машинерија НАТО, сејали смрт и уништење у десетинама држава по свету. Ви одлично знате како то изгледа бити у канџама те светске силе смрти и таме. Срећом, Русија показује да време силе страха и понижења пролази. Да стиже ново време, где ће Русија, Кина, Индија, Бразил, и друге земље које су за мир у човечанству, имати непобедиво упориште. Било крајње време да се то деси. Руски војни врх и председник Путин, сигурна сам, да су студиозно анализирали појаву ИСИЛ и знаног оснивача ИСИЛ. Свакако да је Русији познат сваки будући план те, исламске терористичке организације. Питање је до које границе ће финансијери ИСИЛ ићи и када би на ред дошла Русија. Препустити Сирију рату, значи отворити рат за цело човечанство. Са друге стране, Москва покушава да заустави антиправну делатност Вашингтона, и у томе одлучним и јаким кораком иде напред. Ако поредите говоре Путина и Обаме, недавно у СБУН, јасно вам је чија је реторика ратнохушкачка, а чија миротворачка. Путин је говорио о искреној жељи да се у свету уведе мир, праведност и равнотежа. Понудио је чак и мере заустављања те неравнотеже и покушаја угрожавања човечанства. Са друге стране, Обама је своју реторику усмерио на нове ратове, још веће војно јачање САД и задатке које у том смислу Америка треба да уради. Када се сагледа целокупна ситуација у свету, амбиције Америке, јесу да по сваку цену завлада светом. Сирија може да очекује помоћ Русије и не само ње, како би се вратио мир на тло старих арапских држава и народа. Сетимо се само са колико лукавства Америка годинама планира и изводи операције на тлу Србије, почев од помоћи у „помирењу“ до изградње Бондстила, због којег је Србији отета цела Јужна покрајина, како је свргнут Милошевић, како су постављене западне политичке партије и како функционишу разне атнисрпске невладине организације, како се Србија касапи и како је тешко да остане на мапи Балкана као независна, јака држава. Због тога је толико важно за целу планету што се појавила сила која је ставила вето на једнополарни свет.

ДОДИК, ПОЛИТИЧАР СА ВИЗИЈОМ

Сигурна сам да има велике шансе да Република Српска, не само опстане као самостална и стабилна држава на Балкану, него да управо РС буде кохезиона сила око које ће се окупити растурене српске земље. А шта је битно за власт која поседује ујединитељску силу? Частан однос према свом народу. Милорад Додик је личност патриотске оријентације са државничким визијама. Нико се у Србији од 1995, од када постоји РС, није сетио да уједини на културном, научном и уметничком плану Републику Српску и Србију. Додик је први покренуо-уједињење српског културног и националног простора и увелико га спроводи. Он мисли на српство у целини, како очувати расцепан српски простор. Са чврстом је визијом економског, међународног развоја и један од малобројних српских политичара која се не удворава и не полтронише великим силама, а то народ у РС види и награђује.

НОВА КРИЗА У МАКЕДОНИЈИ

Македонија је нестабилна држава са веома кризним тачкама. Уз то, Македонија је држава која нема свог имена и данас је под привременим именом Бивша Југословенска Република Македонија. Македонија је на несигурним ногама и у односима са суседима, односно у међународној политици. Грчка је, разуме се, против назива Македоније и то додатно усложњава њен положај. Македонци су разједињени и поред отежавајућих околности и растуће претње од стране Албанаца. Позиција и опозиција су максимално подељене. Међунационални односи Македонаца и Албанаца су на тачки усијања и поред пролетњег оружаног покушаја свргавања македонске власти од стране Албанаца. Наоружани, припремљени, они су били кренули на Скопље. Постоје сви показатељи да се Албанци спремају за нову војну кризу у Македонији и да рачунају на оружану подршку оних терориста који се крећу у колонама са арапским избеглицама. Комплетна незавидна политичка клима, пропаст економије, притисци споља, несугласице унутар политичких партија, сведоче да Македонију чекају тешка времена, а Албанци су спремни да се боре са оружјем у рукама.

Разговарала Биљана Живковић, за ФБР приредила Биљана Диковић

a putin vlada samo tri meseca

Dabisha, očigledno ne znaš kako se u medijima na Zapadu raspravljalo o krivici za Veliki rat.Oohh, "Srbiju su uzimali za značajan faktor".

medijsko zvakanje zvake

Tu mac for 'im. 

Smesno je sto ne menjaju recpet jos od pite sa jabukama.