Beograđanin Aleksandar Popović napravio kolekciju fotografija nadgrobnih spomenika slavnih ličnosti

Između svadbi slika grobove

Jedan naš čovek koji živi i radi u inostranstvu želeo je da ima fotografije nadgrobnih spomenika naših velikana iz 20. veka za ličnu kolekciju, i dao mi spisak naučnika, pisaca, političara, slikara, lekara... Godinu dana išao je makar jednom nedeljno na Novo groblje, zna svaki pedalj

Aleksandar-Saša Popović bavi se petnaestak godina fotografisanjem svadbi. Opština, crkva, kafana, mlada i mladoženja u zagrljaju, mladenci sa rodbinom, pa sa kumovima, redom, od stola do stola. Drago mu je što ovekovečuje taj obično najsvečaniji trenutak porodične istorije, a bogami, moglo se tu i zaraditi. E, svi se sad izbezobrazili, a posebno gazde kafana, traže procenat, skoro pola. Te fotograf obično ispadne najomraženiji gost na svadbi pošto svi misle da ih je odr'o. Najbolje mu je kad radi bez gazda, onda svi zadovoljni, nema dranja. Da bi zaokružio svoju istorijsku misiju, Saša s vremenom u pauzama između svadbi počeo s fotoapartom da obilazi - groblja.

- Poslednjih 25 godina, od kad mi je umrla baba, redovan sam posetilac beogradskog Novog groblja. Šetam, prolazim, gledam, upijam one spomenike. Često sam pomišljao - tolike su veličine na tom mestu, na šta bi ličila ova zemlja kad ne bi imala sve te spomenike, i kad ne bi imala to Novo groblje. Pokojni otac mi je puno pričao dok smo prolazili, pokazivao, ovo ti je ovo, ovo ti je ono. Tako da sam ja s vremenom napamet naučio gde se koji spomenik nalazi. Pre izvesnog vremena, upoznao sam jednog našeg čoveka koji živi u inostranstvu. Pričali smo o tome, on je takođe veliki zaljubljenik u te stvari, poznavalac istorije. Dao mi je spisak želja, tačnije, želeo je da ima fotografije nadgrobnih spomenika naših velikana iz 20. veka za ličnu kolekciju. Naučnici, pisci, političari, slikari, lekari...

Godinu dana išao je makar jednom nedeljno na groblje. Nekad napravim tri snimka, nekad dvadeset, nekad nijedan. Nije baš sve lako naći jer te parcele nisu sređene. Uđem na parcelu, idem od spomenika do spomenika, čitam ime, čitam prezime, vidim ko je, šta je. Pogledam na spisak, da li je baš tog tražio. Slikaš ponekad i neke koje nije tražio. Prošao sam ga i uzduž i popreko. Nalazim mir, tišinu i udišem dah istorije.
      

Koga nema u Aleji velikana

Van Aleje zaslužnih građana, gde su mahom sahranjivani značajni ljudi bliže istorije, na Novom groblju pored ostalih počivaju vojvoda Uzun Mirko Apostolović, Karađorđev saborac, Stojan Simić, graditelj Starog dvora, Sima Milutinović, pesnik i akademik, Katarina Ivanović, slikarka, Matija Ban, pesnik i dramski pisac, Jovan Đorđević, pionir srpskog pozorišta, Ilija Milosavljević Kolarac, veliki dobrotvor, Petar Ubavkić, vajar, Stevan Stojanović Mokranjac, kompozitor, Milutin Bojić, pesnik, Nikola Pašić, političar, Živojin Mišić i Radomir Putnik, srpske vojvode...
      
   
   

Pogledaš levo, vojvoda Mišić, pogledam desno Nikola Pašić. Napravim jedan snimak da se vidi ceo spomenik, drugi zumiram da se može lakše pročitati. Problem je što je većina tih spomenika jako stara, pa se slova jedva naziru. Većinu niko i ne održava. Slova su najčešće izbledela. Sve te fotografije kasnije sam morao kompjuterski da obrađujem, i izoštravam linije, kako bi se moglo jasno pročitati ime, da se vidi ko je i šta je pokojnik. Teško je nekad razaznati, beo spomenik, bela slova - priča Saša.

Napravio je oko 600 snimaka. Nailazio je na svakakve spomenike. Nušićev je u obliku piramide. Dok jedni pričaju da je to zato jer je bio mason, drugi kažu da je sam komediograf tražio da bude takav, kako niko ne bi mogao da mu se popne na glavu kad umre, a posebno tašta.
- Spomenik Đuri Jakšiću jako je zanimljiv. Urađen je u njegovoj poznatoj pozi, sa šeširom, a ispod je epitaf - U svetu brale ljubavi nema. Snimio sam i skulpturu graditelja Novog groblja. Nalazi se u Ulici cara Dušana broj četiri. Tu je živeo taj veliki graditelj, on je bio ciglar, i napravio je ogradu oko groblja, ulaznu kapiju i kapele. Spisak je bio jako opširan i jedno sto spomenika nisam uspeo ni da pronađem. Neki su prekopani, neki zatrpani, neki zarasli u korov. Na groblju postoji veliki broj parcela, i to je sve raspoređeno zbrda-zdola. Jer su, gde god se moglo naći mesto, uglavljivani novi grobovi.

Drugo, pojedini grobovi godinama, pa čak i decenijama se ne održavaju. Sretao sam žene koje ih održavaju, obično su penzionerke. Mala penzija, pa ih s vremena na vreme čiste, peru, a rodbina tih pokojnika ih plaća. Svaka od njih održava oko dvadesetak grobnih mesta. Porodični spomenik Bajlonijevih je, recimo, odlično održavan. Ima, međutim, i polomljenih i porušenih spomenika, starih i po stotinak godina. Ponekad čovek nije imao naslednike, ili ima praunuke koje baš briga za slavnog dedu. Tužno je da, recimo, na grobu čuvenog političara Ljube Davidovića nedostaju tri slova i to niko ne namerava da popravi - objašnjava Popović.

Bilo je znatiželjnika koji su ga gledali u čudu kad se pojavio na groblju sa kompletnom fotografskom opremom.
- Prilazili, pitaju - zašto slikate. Nekoliko njih, uglavnom lokalnih baba mislili su da sam neki strani plaćenik, da radim ne znam ti ni ja za koga. Toga uvek ima kod nas. Govorio sam im - gospođo, pa ovo je javno, svima dostupno i danju i noću, ne postoji nijedan deo groblja koji je zabranjen za prolaz. Nigde ne piše da je zabranjeno fotografisanje, pogotovo sad kad ljudi mogu da slikaju i mobilnim telefonima. Ali, i dalje su mislile da sam špijun - prepričava grobljanske dogodovštine.

Nedavno je dao oglas u novinama, smatrao je da od te kolekcije može da se napravi enciklopedija ili knjiga. Malo ljudi se javilo. Uglavnom radoznalaca. Ali Aleksandar se nada da će jednogodišnji trud ipak videti šira javnost. Dotle će nastaviti sa svadbama. Grobove je, istina, lakše slikati, ne mogu da pobegnu. Za razliku od mladenaca.


Izvor: Blic \ D. Petrović