PAKAO: Kad ovde provedu noć - srpski tinejdžeri misle da su kul!

“Batice, pao sam, u pritvoru sam. Nemoj da javljaš ćaletu i kevi, dođi sam da me pokupiš“. Ako vam je ova rečenica iole kul, a vožnju u pijanom stanju smatrate izrazom vaše lične pobune protiv represivnog sistema – otrezniće vas pogled u beogradsko treznilište.


Kad mamurluk zameni klupsku euforiju, Foto: M. Milanković

Prvo što ćete shvatiti – dok vam oduzimaju "smartfon", ključeve od tatinih kola, pertle sa cipela, a pantalone vam neprijatno vise (jer su vam i kaiš uzeli, razume se) – je ovo: "sam sam, mračno je, klupa je neudobna, zidovi goli...", a mamurluk polako zamenjuje klabersku euforiju.


Od vozača se pre nego što uđe u ćeliju oduzimaju i pertle i kaiš, Foto: M. Milanković

To je otprilike prvi osećaj koji je u ćeliji beogradskog treznilišta na Bulevaru despota Stefana sačekao hiljade onih koji su njime već prodefilovale. Pored nadobudnih tinejdžera, tu su bili i ugledni privrednici, bivši i sadašnji političari, estradne zvezde.


Klupa igra vrlo bitnu ulogu u procesu otrežnjenja, Foto: M. Milanković

Osam ćelija najvećeg srpskog treznilišta vikendom primi i po 100 alkoholisanih vozača, onih kojima je nivo alkohola u krvi preko 1,2 promila. S obzirom da se uglavnom radi o ljudima koji nisu ranije pritvarani, novi „smeštaj“ ih brzo surovo suoči sa posledicama njihovih dela.


Mnogi koriste priliku da se na nju i potpišu, Foto: M. Milanković

- Nikome nije svejedno kada ostane sam u mraku, pa neki dobiju napad panike od zatvorenog prostora, zbog čega često zovemo Hitnu pomoć. Ponašaju se različito: jedni ulaze veseli, naručujući kafanske hitove, drugi odmah zahrču, treći su agresivni, vređaju, psuju. Trudimo se da u svakoj ćeliji bude po jedna osoba, ali nekad ih je i više: u tim situacijama, ili nastaje neprijatna tišina, ili dođe do srdačnog zbližavanja – priča Mladen Ostojić, pomoćnik načelnika dežurne službe.


Nikome nije svejedno kad ostane sam i u mraku, Foto: M. Milanković

Ostojić objašnjava da su sve ćelije standardizovane, i da je briga o pritvoreniku, obilaženje na svakih 10-15 minuta i ispunjavanje sitnijih prohteva (deblje ćebe, čaša vode...), na nivou.

A ko je zapravo prosečni pritvorenik treznilištva?


Dvanaest sati je minimum koji pritvorenik provede u ćeliji, Foto: M. Milanković

- Nema pravila, ali naravno da nas najviše brinu najmlađi, tinejdžeri koji su tek počeli da voze. Za njih je boravak u pritvoru skoro avantura, često ne žele da im roditelji saznaju gde se nalaze, pa pozivaju prijatelje: to im, valjda, podiže reputaciju u očima društva. Ne shvataju da će im glupost koju su napravili večno ostati upisana u dosijeu, koji će sutra možda proveravati njihov poslodavac... - objašnjava Ostojić.

Dvanaest sati je minimum koji pritvorenik provede u ćeliji. Za to vreme, imao bi priliku da se dobro upozna i sa bogatije uređenim prostorijama, a kamoli sa sobicom u kojoj od inventara postoji tek drvena klupa, toalet čučavac, kamera za audio-vizuelni nadzor, mali prozor i teška gvozdena vrata. Na pomenutoj klupi – za spavanje izrazito neudobnoj – urezana su brojna imena, pa saznajemo da je „Đole Leštane“ u „apartmanu“ boravio 22. Novembra 2009. godine.

Klinci, zapamtite: Đole, ko god to bio, nije se lepo proveo te hladne novembarske noći, a Leštane njegov podvig nije zapamtilo!

Preuzeto sa ...

glupost....