Неки људи просто немају образа 

Cista nepravda...brisu se poruke za mnogo manje narusenje...a gledaj ovo...

Sramota...

Za to se nekad banovalo bre 
Ja sam bio banovan jer sam prozivao Ligu Slonova Vojvodine, doduše pre 6 godina 

Hocu svoja prava necete da me prevarite...

IZVOR: TANJUG

Krupanj -- Mačkov kamen je srpski Termopil, svetilište, učionica istorije i ponosa, rekao je danas Tomislav Nikolić na obeležavanju stogodišnjice boja koji se tu odigrao.

"Ni manjeg bojišta, ni više žrtava. U toj jednoj septembarskoj nedelji, na prostoru nešto većem od 500 metara kvadratnih, polju manjem od onog koje svaki srpski seljak s proleća ore i po njemu sadi svoju radost i muku, obe vojske gubile su, kažu istorijske knjige, svakoga dana na hiljade ljudi. Ne pamti se bitka u kojoj je izginulo više srpskih oficira, njih 115 uz 176 ranjenih", podsetio je Nikolić.

Kako je rekao, od palih komandanata pukova steg i komandu su preuzimali komandanti bataljona, od njih komandanti četa, i tako redom, sve dok kaplari nisu postajali prvokomandujući.

"A komanda je bila jedna jedina, uvek ista: „ Za mnom, junaci!“" naglasio je Nikolić.

Prema njegovim rečima, nije to bio sudar dve vojske već dva istorijska, civilizacijska koncepta - jednog koji bi da osvoji tuđe i drugog koji brani svoje.

"Jedan je imao silno oružje i odmornu, višestruko brojniju vojsku, drugi je poznavao svaki kamen i drvo, svaku livadu i njivu, branio svoje dvorište sa drvenom klupom pod šljivom, i u dvorištu pradedovu kuću od naboja, i u kući ženu, kolevku, oca i majku. A to oružje u glavi i srcu jače bije od onog u rukama", kazao je predsednik.

Ratujući jedna protiv druge, vodile su svaka svoju bitku i svaka je u svojoj pobedila, rekao je Nikolić i dodao da su Austrougari zauzeli kotu na Mačkovom kamenu, ali ih je čekalo milion kota koje i ako pobede nisu postajale i nisu mogle da ostanu njihove.

"Osvajanje kamena žrtvovanjem života nije nikakav motiv, ali za njegovu odbranu, posebno ako je međaš ili se nalazi u avliji, proliva se i poslednja kap krvi i ponosno umire sa osmehom na licu", rekao je predsednik Srbije.

On je podsetio da je potom, bitka na Kolubari pokazala da vojnik ne može da izgubi bitku za kućni prag, bez obzira kako je naoružan i čije oznake nosi na šinjelu.

"Uvučeni u ovaj rat na silu, naročito posle ove bitke, Poćorekovi vojnici bili su demoralisani, izmučeni, ranjenog ponosa i ubijene vere u sebe, jer su ih malobrojni i slabo naoružani srpski vojnici sedam dana držali na tom malom prostoru izginulo ih je tri puta više nego Srba, 30.000 njihovih vojnika izbačeno je iz stroja, samo 22 septembra neprijatelj je prebrojao 1200 svojih mrtvih vojnika", naveo je Nikolić.

Strašnim vojničkim porazom na Kolubari, Poćorekova armija platila je danak pirovoj pobedi na Mačkovom kamenu, ocenio je predsednik Srbije.

Kako je rekao, desetinama godina je ova važna spomen kosturnica na Mačkovom kamenu bila zatravljena, zapostavljena.

"Bila je to u komunizam zarobljena Srbija koja se iživljavala i na Gavriloviću, čuvenom majoru srpske vojske koji je branio Beograd, a njega, višestruko ranjenog, svojim telima, ginući, branili njegovi vojnici", ukazao je Nikolić.

U želji da se takve stvari više ne dešavaju Nikolić je istakao da je još jedan spomenik nedaleko od Mačkovog kamena, betonski krst koji je donedavno jedva virio iz paprati i rastinja.

Predsednik je naveo da je taj spomenik podigao vojnik - bolničar Milićević kada se Veliki rat završio, a koji je izvlačio ranjenike sa Mačkovog kamena koji su na planinskoj kosi, gde je sada krst, čekali zaprežna kola da ih povezu put Krupnja u previjalište.

"Austrougarski izviđači su videli zaprege pune teških ranjenika i mimo svih konvencija, ljudskih i ratnih običaja, plotunima razneli preko 70 bespomoćnih srpskih vojnika. Istorijska pravda htela je da bolničar Milićević preživi ovaj mučki plotunski napad, da svedoči o događaju i da svojim drugovima junacima sam podigne krst", rekao je Nikolić.

Kako je dodao, taj krst je njima u čast, a nama za opomenu da ne zaboravljamo, da pamtimo i pripovedamo, da budemo ponosni na svoje pretke i zahvalni za svoju slobodu, svoju junačku istoriju, ideale i vrednosti koji nas među državama i narodima od vajkada stavljaju uvek na stranu pravednika i slobodara, pobednika i heroja.

"Mačkov kamen je srpski Termopil, bitka koju bi mnogo pre današnjeg dana svaki narod uzdigao na pijedestal svetinje i ponosa, nacionalne legende koja je uzvišeni istorijski primer žrtve za spas i odbranu otadžbine i naroda. Danas to činimo uzvraćajući precima sećanjem i poštovanjem, poručujući potomcima da je ovo mesto svetilište, učionica istorije i ponosa", poručio je predsednik Srbije.

Odbrana Beograda 1914

Tokom celog septembra 1914. godine Beograd je bio pod jakom austrougarskom paljbom. Grad je bio potpuno razrušen, a šteta u svim delovima ogromna



U prvim mesecima Prvog svetskog rata, baš negde ovih dana pre tačno jednog veka, Austrougarska vojska je poslala ultimatum odbrani Beograda tražeći bezuslovnu predaju. Odgovor koji je komandant odbrane srpske prestonice dao neprijateljima odjeknuo je ratnom Evropom.

Sledeću priču zabeležio je u svojoj knjizi "Sa srpskom vojskom” Anri Barbi francuski novinar i ratni dopisnik pariskog Žurnala sa srpskog ratišta za vreme Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata.

Tokom celog septembra 1914. godine Beograd je bio pod jakom austrougarskom paljbom. Grad je bio potpuno razrušen, a šteta u svim delovima ogromna.

Ipak, Srbi su i dalje opstajali i odbijali predaju.

Tako je 22. septembra 1914. godine u popodnevnim časovima jedan izaslanik sa belom pregovaračkom zastavom prišao srpskim položajima kod Beograda.

Zapovednik austro-mađarskih snaga zemunskog regiona, general-major Gustav Golja poslao je pregovarača sa ultimatumom o predaji.

Evo šta je u njemu pisalo:

"Glavnom komandantu u Beogradu,

Kako biste spasli srpsku prestonicu od uništenja artiljerijskom vatrom, vi se pozivate na predaju grada.

Komandant najvišeg čina i njegov štab, kao i gradska uprava, treba da se, od sada pa za jedan sat, što znači pre šest sati ove večeri, pojave na peronu u Zemunu, smeštenom na Dunavu.

Gustav Golja, general-major

Napomena: U slučaju da prihvatate predaju, neka se na Kalemegdanu umesto srpskog istakne beli barjak.”

General Mihailo Živković, komandant odbrane Beograda primio je neprijateljskog izaslanika, saslušao depešu i na nju imao samo jedan kratak odgovor:

"Idi u pi*** materinu", rekao je besno.

"Što se mene tiče, neću se truditi da prevodim na francuski reč po reč taj odgovor, koliko kratak, toliko energičan, kojim je on savetovao austrijskom generalu da se „vrati u utrobu svoje majke", zapisao je Barbi u svojoj knjizi dodajući da je general Živković nastavio da sipa druge psovke kojima je „srpski jezik obilno opskrbljen”.

Čim je neprijateljski pregovarač stigao do mađarske obale, general je naradio ponovno otvaranje vatre po neprijateljskim položajima i rat je nastavljen.

MihaIlo Živković bio je srpski general i ministar vojni. Po očevoj i majčinoj liniji bio je potomak Milenka Stojkovića i Hajduk Veljka Petrovića.

Završio je najviše vojne škole u Srbiji, a usavršavao se u Rusiji. Bio je ministar vojni Kraljevine Srbije 1908. i 1909. godine.

U Prvom svetskom ratu, 1914. godine bio je komandant Odbrane Beograda. Na čelu ove vojne formacije ostaje sve do povlačenja vojske na Krf, gde je ova komanda rasformirana 1916. godine.

Juna 1916, postavljen je za komandanta Srpskog dobrovoljačkog korpusa u Rusiji. Po izbijanju revolucija u Rusiji, 1917. godine, korpus dobrovoljaca upućen je na Solunski front, a sa njima i Živković. Na putu se razboleo i morao da ostane u Parizu. Penzionisan je 1. juna 1918. godine. Preminuo je 28. aprila 1930. godine.

(Dnevno/RTS)

U ponedeljak projekcija filma o Cerskoj bitci


LOZNICA, 27. septembra 2014. (Beta) - Premijera igrano-dokumentarnog filma "Ratne crtice", pošvećenog borcima iz Loznice koji su učestvovali u Cerskoj bici 1914. godine, biće održana u ponedeljak 29. jula u Loznici, potvrdio je u subotu agenciji Beta reditelj Zoran Grujić.

Premijera je zakazana za 20 sati u Vukovom domu kulture, a publici će se predstaviti uz reditelja, svi glumci i drugi članovi filmske ekipe.

Snimanje prvih kadrova počelo je u septembru prošle godine na Saborištu u Tršiću, a nastavljeno letos u porti lozničke crkve, na obali Drine i u Tršiću.

Priča filma je zasnovana na zapisima sačuvanim u dnevniku lozničkog sveštenika Jovana M. Boškovića, koji je sa vojskom Srbije prošao Albaniju i Solunski front.