СИРОМАШЕЊЕ МАНАСТИРА
„Свуда присутна османлијска опасност, која се надвила над хришћанским земљама Балканског полуострва, а пре свега над Византијом, морала је да изазове покретање свих преосталих потенцијала Царства како би се барем нешто учинило. У тој, рекло би се, нервозној хитњи да се нешто предузме – умесно је говорити о феномену страха пред надирањем исламских ратника из мале Азије – исцрпљивани су и последњи преостали ресурси. У паничној журби, где су у сенци жељеног циља остајале многе некадашње скрупуле, нису бивали поштеђени ни манастирски поседи. Напротив, све се више посезало за некад готово неприкосновеном црквеном имовином. Тако се поуздано зна, додуше, не на основу савремених извора, да је после битке на Марици (септембар 1371) половина целокупних поседа византијских манастира била одузета због додељивања пронија. Стога се може говорити и да је дуготрајна борба – ако бисмо смели да је тако означимо – између манастира и пронијара окончана победом других. То је било опредељење цариградске владе, више изнуђено насушном потребом него некаквим другим мотивима. Управо из овог времена, додајмо и то, сачувана су сведочанства – реч је о ферману Мурата I из 1372/1373. године којим је емир дао привилегије монасима манастира Светог Јована Продрома на Меникејској Гори у близини Сера – која казују о томе да су на ромејским територијама све више долазили до изражаја „нови” господари са малоазијског тла. Дакле, манастири, некад оличење византијске моћи и богатства, а сада похарани због неодложних потреба дневне политике – секуларизација црквених имања попримила је збиља погубне размере – били су препуштени лаганом и неумитном сиромашењу. У коначном поретку ствари, међутим, та жртва се није показала целисходном и делотворном. Напротив, била је узалудна.”
Извор: Радивој Радић, Црно столеће. Време Јована V Палеолога (1332-1391), Београд 2013.

„Бити изасланик византијског василевса и преговарати у његово име била је велика част. Успешно обављена мисија, важна за Царство, доносила је не само углед или вишу титулу него је могла и да отвори путеве ка стицању богатства. Упркос изнесеним предностима, постојала је и тамнија страна у каријери сваког средњовековног посланика. Путовати у оновременим условима није било нимало лако поготово када су у питању биле заморне и дуге деонице. На путовањима су, као у заседи, могле да чекају многе непредвиђене невоље, а било је и владара чија је ћуд остајала вечита непознаница. Једном речју, одлазити у неку политичку мисију носило је собом и одређени ризик. Због тога је бојазан често бивала редован пратилац већине емисара који су у интересу државе некуда хитали.”
Извор: Радивој Радић, Страх у позној Византији (1180-1453), Еволута, Београд 2014.

Нешто новије вијести  , али имају везе са Византијом...

Славићемо Дан словенске писмености



НОВИ државни празник биће Дан словенске писмености и прослављаће се 24. маја, већ од наредне године, потврдио је јуче за "Новости" Владан Вукосављевић, министар културе и информисања. Празник који се до сада обележавао спорадично, али не на државном нивоу, биће уписан у календар државних празника, али ће се обележавати радно.



На овај датум прославља се дан Светих Ћирила и Методија, твораца глагољице, просветитеља, који су ширили писменост међу словенским народима.

- Сви остали словенски народи Дан словенске писмености већ славе као државни празник. Прво је уведен у Русији, а потом у Чешкој, Пољској, Бугарској... Иницијативу да се и Србија придружи осталим словенским народима предложиће Одбор за спровођење акције "Негујмо српски језик", који је формиран пре неколико дана - најављује министар Вукосављевић. - Идеја је да се празнује радно, али да буду истакнуте државне заставе, да први часови у школама буду посвећени словенској писмености, да се организује државна свечаност.

Министар каже да је веома важно да Србија гради чвршће културно-просветне везе са осталим словенским државама, са којима нас повезују порекло и јединствен културни образац.

Одбор који ће предложити увођење новог државног празника биће задужен за спровођење акције "Негујмо српски језик", у оквиру које ће бити одржавани семинари наставницима широм Србије, као и активности које ће бити усмерене на ђачку популацију. Акцију су прошле године покренули Секретаријат за културу Града Београда, Филолошки факултет и Библиотека града Београда, а сада је издигнута на национални ниво.

 

Najveća istorijska laž: Vizantija nikada nije postojala?!



Termin Vizantija ili Bizant izmislio je nemački „istoričar“ Heronim Volf 1557. godine, priču je raširio Monteskje i vatikanski agenti koji su hteli da slavu Rima prisvoje isključivo za sebe.

Ta njihova izmišljena Vizantija se za 1000 i kusur godina postojanja zvala Rimsko carstvo, Basileia Rhomaion, Rhomanía, Imperium Romanum, Romania, ili Rum na arapskom. Rimsko carstvo je imalo dvojezični naziv latinski i grčki i nijedan nije bio „Vizantija“.

Dve najpoznatije izmišljene zemlje su Nedođija, iz bajke o Petru Panu i Vizantija, iz bajke o lažiranoj balkanskoj istoriji. Država pod imenom Vizantija nikada nije postojala! Kada naša deca uče o tome u školi, to je isto kao kada bi učili o Nedođiji.

U dokumentima Vaseljenskih i Pomesnih sabora Hrišćanske Crkve ne postoji reč Vizantija. Takođe nema ni Konstatinopolja ni Vizantiona ni Vizantinaca. U mesecoslovima Hrišćanske Pravoslavne Crkve ne postoji nijedan vizantijski svetitelj.

Od 1054. pa sve do 1557. godine, Rim je pokušavao da preuzme kulturno nasleđe istočnog dela Rimskog carstva, odnosno Novog Rima. Međutim, svi ti napori Rima bili su bezuspešni. Tada se javila genijalna zamisao. Izmisliće novo ime istočnom delu Rimskog carstva i nazvaće ga Vizantija.

Termin Vizantija ili Bizant izmislio je nemački “istoričar“ Heronim Volf 1557. godine, priču je raširio Monteskje i vatikanski agenti koji su hteli da slavu Rima prisvoje isključivo za sebe.

Ta njihova izmišljena Vizantija se za 1.000 i kusur godina postojanja zvala Rimsko carstvo, Basileia Rhomaion, Rhomanía, Imperium Romanum, Romania, ili Rum na arapskom. Rimsko carstvo je imalo dvojezični naziv latinski i grčki i nijedan nije bio „Vizantija”. Susedi ga nisu zvali Vizantija.

Na zapadu, Rimski papa je njenog vladara zvao Imperator Romaniae da ne bi upotrebio Imperator Romanum. Arapi su je zvali Rum. Sada istočni deo Rimskog carstva, koje je nazvan Vizantija, ima neku ”svoju” vizantijsku istoriju koja će se pisati u 16. i 17 veku, i koja se ne sme poistovećivati sa istorijom Rimskog carstva.

Naziv Nova Roma treba izbrisati iz svih nacionalnih istorija i svih crkvenih dokumenta i dati mu novo ime Vizantion ili Konstantinopolj.

Postavlja se pitanje šta je sa srpskim istorijskim i kulturnim nasleđem, koje je uz pomoć domaćih servilnih istoričara izmišljenog carstva, izmenjeno i usaglašeno sa novonapisanom vizantijskom istorijom. Odgovor je jednostavan. Srpska istorija je brisana ili usaglašavana sa unapred postavljenim ciljevima Velikog izumitelja. Da bi pisali novu vizantološku istoriju srpskog naroda, servilni istoričari su ćutanjem prepustili zaboravu celokupno književno i naučno nasleđe srpskog naroda.

Za njih ne postoji Sveti srpski rukopis – Srpsko četvorojevanđelje, napisano na pergamentu na 305 strana, Zakonopravilo Svetog Save, Karejski tipik, Dečanske hrisovulje, Studenički tipik, Miroslavljevo jevanđelje i hiljade starih rukopisnih knjiga srpskog naroda razasutih po celoj Evropi.

Čak su i srpski grb sa ocilima i srpski dvoglavi orao iskorišćeni za obeležja izmišljene Vizantije, a nas danas sledbenici vatikansih istorijskih obmana ubeđuju da smo mi ta obeležja „ukrali“ od Vizantije!

Tako je Srpsko kulturno nasleđe postalo kolateralna šteta u borbi između Novog Rima i Rima, odnosno Istoka i Zapada. Prvi na udaru bio je Srpski kalendar najveći i najstariji naučni spomenik srpskog naroda. Umesto njega domaći servilni istoričari izmislili su vizantijski kalendar.

Izmišljeni vizantijski kalendar doveo je do toga da je Srpski kalendar, najveći naučni spomenik srpskog naroda pao u zaborav i postao samo još jedna kolateralna šteta.

Srpska Pravoslavna Crkva čuvala je Kalendar Svetog Save sve do 19. veka a danas Kalendar Svetog Save ne pominje ni Država ni Srpska Pravoslavna Crkva.

Odnošenje rukopisnih knjiga, povelja, zakona i crkvenih relikvija bila je bezočna krađa, prisvajanje i svojatanje velike istorijske i kulturne baštine srpskog naroda. Srbi su davali prednost duhovnim a oni materijalnim vrednostima. Srbi su pisali a oni odnosili, jer svoje nisu imali. Tako se naše brojne najstarije rukopisne knjige nalaze širom državnih i privatnih kolekcija. Počevši od 17. veka, veliki broj istoričara piše vizantološku istoriju srpskog naroda a sve u skladu sa zadatim ciljevima.

Kada se izbroje sve istorije srpskog naroda koje su pisali vizantolozi dolazi se do saznanja da nijedan narod u svetu nema toliki broj izmišljenih istorija kao što ima srpski narod.


telegraf

izvor telegraf.
to je opste poznato i nije zavera.
istoriografska konvencija i nista vise.

 

Pa kako bi se zvalo to carstvo kad im je puko Rim, da nastave ko da se nije nista dogodilo 

Pre dve nedelje sam bio u Istanbulu po 3 put u poslednje dve godine. predivan grad. ja sam zaljubljen. I konacno sam stigao do cetvrti fener. Ta cetvrt se smatra prestonicom Vizantije i grcke pravoslavne crkve, jer se tamo nalazi grcka pravoslavna patrijarsija. Ne znam da li je Vizantija izmisljotina ili ne, ali sada znam da se u tom delu istanbula, nalaze, tj zive oni najextremniji muslimani. Ja verujem da su oni tamo rasporedjeni da bi poterali i ono malo Grka i hriscana koji su tamo ziveli. Jos jedna zanimljivost, iako ta cetvrt i nije daleko od najinteresantniji znamenitosti, do nje se ne moze doci bas jednostavno, pogotovo ne gradskim prevozom, koji je u Istanbulu izvanredan. Moze Taxijem, ali ni taxisti nisu nesto vicni da idu na tu stranu, ili nisu za turiste vicni da ih noce. Jedini put je peske, oko 2km setnje uz more. Ali to je tamo tuga i jad, sirotinja, prljavo, ja sam cekao momenat da se izgubim odatle jer nisam se osecao sigurno kao u drugim delovima Istanbula, cak i sad kad ima ovih pretnji terosrista, i terosristickih napada.