Један од тридесет

Још нешто о 30-језичном упутству за монитор, поменутом прошлог пута на овом месту. Необично је искуство читати текст за текстом, сваки звучи друкчије, а ништа не разумете.

   
Могло би свашта да вам падне на памет кад у једном тексту прочитате „Bruk denne hurtigtasten for a koble fra seks forhandsinnstillinger...“, у другом „Brug denne genvejsknap til at skifte mellem seks...“, у трећем „Optimalseks vaatamiseks paigutage monitor...“ а у четвртом „Parhaan katselukulman saavuttamiseksi“. Да не треба можда на овом монитору да стоји упозорење „Није погодно за особе млађе од 16 година“? Не, јер прве две реченице су на скандинавским језицима, где seks или sex значи напросто „шест“, а за друге две немам појма на ком су језику, али поређење са истим текстом на познатијим језицима указује да се односе на подешавање нагиба екрана.

Један од тридесет језика је и српски, писан латиницом, али екавски. Колико сам могао да закључим, ово није нека локална верзија упутства, јер произвођач је на Тајвану, дистрибутер у Калифорнији, а међу језицима су и западноевропски, укључујући шпански и португалски, затим турски, арапски и неколико азијских. То би могло значити да српски спада међу тридесет најважнијих језика на свету. Није лош резултат, ако знамо да се на нашој планети говори око 7.000 језика (и ако се сетимо толиких других статистика у којима је Србија готово увек при дну листе).

Биће занимљиво ако ово упутство открију наши суседи из региона, па затраже од произвођача да екавске облике преиначи у ијекавске, у три копије које би биле потпуно једнаке међу собом, али би се једна рачунала као „хрватска“, друга „босанска“ а трећа „црногорска“.

Енглеско, а лажно

Како се на енглеском каже олдтајмер?“ наслов је рада Твртка Прћића у најновијем „Зборнику Матице српске за филологију и лингвистику“. Наш најпознатији стручњак за англицизме, Прћић овде говори о српско-енглеским „лажним паровима“.

   
Под тим термином у лингвистици се подразумевају парови речи које у два језика гласе мање‑више једнако, али имају сасвим различито значење. Тема је важна за теорију језичког позајмљивања, али може бити и поучна за све нас који замишљамо да богзна како добро говоримо енглески.

Простор допушта да наведемо само неколико занимљивијих и мање познатих примера. Реч из наслова, old-timer, у енглеском значи „старији човек с много искуства, часна старина“. За наше „олдтајмере“, тј. старинске аутомобиле, Прћић бележи чак четири енглеска израза, зависно од периода кад су произведени: classic car, vintage car, antique car, veteran car У енглеском playback је само репродукција снимка, а наше „певање на плејбек“ зове се lip-sync (од lip, усна, и synchronize, синхронизовати). „Мобинг“, о коме се толико прича последњих година, наше данашње значење стекао је у немачком (и то пре свега у примени на животиње), док би Енглези и Американци радије рекли (workplace) bullying. Goal‑getter на енглеском означава успешног или амбициозног човека, онога ко постиже циљ, а голгетер је на енглеском top scorer или best scorer.

„Пребукиран“ јесте делимични превод енглеског overbooked, али би се у енглеском односило на хотел, авион, представу и слично, никада на људско биће као код нас („Читаве недеље сам пребукирана, боље да то одложимо за викенд“). Још неколико „лажних англицизама“ погледаћемо идуће недеље.

Шта значи Бенито

На недавном конгресу своје странке, где је поново изабран за председника, Ненад Чанак је изразио забринутост што су дан ослобођења Новог Сада заједнички прославили држава, црква и војска. „То доста подсећа“, рекао је он, „на Шпанију генерала Франка или Италију Бенита Мусолинија.“

   
Додао је затим: „Знате ли ко је био Бенито Мусолини? Бенито – то је на италијанском Добрица. Значи, то су фашистичке диктатуре које имају култове ослобођења.“

О Чанковој логици и о његовом смислу за хумор свако ће дати свој суд, али етимологија му баш не иде од руке. Benito је шпански облик светачког имена Бенедикт (лат. Benedictus, благословен). У Италији је то име било непознато пре фашизма. Мусолинијев отац, социјалиста, тако је назвао сина јер се дивио Бениту Хуарезу, мексичком револуционару из 19. века.

Познавање шпанског језика добро би дошло и састављачу укрштенице из Политикиног „Магазина“ коју ми је послала читатељка из Новог Сада. Ту једна дефиниција гласи „Име сликара Грека“, а решење је – „Ел“! El Greco значи „Грк“, где је „el“ одређени члан. Славном сликару, родом са Крита, Шпанци су дали тај надимак јер им је његово право име, Доменикос Теотокопулос, било претешко за изговор.

У истом броју где је пренета Чанкова изјава, „Политика“ је објавила чланак свог сталног дописника у листу „Вашингтон пост“, под насловом „Гласник са Потомка“. Река која протиче кроз Вашингтон зове се Потомак (Potomac), али то име, индијанског порекла, нема никакве везе с нашим прецима и потомцима. Непостојано „а“ је особеност српског језика, не јавља се у страним именима (Барак – Барака, кадилак – кадилака, Бержерак – Бержерака), па је требало рећи „са Потомака“.

Леди је још жива

На свим киосцима можете купити роман „Љубав једне леди“. То сигурно није књижевни догађај сезоне (не зна се чак ни име ауторке), али је сведочанство да реч леди још постоји, мада је све више потискује „лејди“.

   
Примера ради, „Политика“ је из часописа „Форбс“ пренела чланак о моћним женама у коме се Ангела Меркел описује као „челична лејди ЕУ“, а помиње се и ексцентрична певачица Лејди Гага.

Леди је једна од оних речи које смо примили у време кад са енглеским језиком није било директних контаката. Енглеске речи су долазиле преко француског и немачког, два језика који не познају гласовни скуп „еј“. То је разлог што и данас кажемо гем, тренер, коктел, Шекспир, Твен и тако даље, мада би „гејм“, „Шејкспир“ итд. било ближе енглеском изговору. Такве устаљене речи и имена данас не би имало смисла мењати.

Проналазача парне машине увек смо звали Џемс Ват. Данас знамо да се изговара Вот, али за промену је касно, јер су од тог презимена настале мерне јединице ват и киловат. Уместо Џемс данас радије кажемо Џејмс (још је и Флемингов јунак, пре педесет година, код нас називан Џемс Бонд, док данас на телевизији гледамо Џејмса Бонда). Та корекција може се прихватити, будући да није у питању ни заједничка именица нити име једне одређене личности.

То ипак не значи да данас пишемо тачно „како се изговара“. Изговара се Џејмз, пошто се енглеско „s“ на крају речи после сонанта увек изговара „з“, али га ми преносимо као „с“ (Чарлс Дикенс, Роџерс, Битлси и сл.). Све ово потврђује начело дато у тачки 197в(4) Правописа: „Ако су се за имена неког језика у спонтаној пракси створила постојана правила, не треба их мењати ради изговора ближег изворном језику.“

Звучно-безвучни точак

За раткапну зна сваки возач, а домаћег израза за тај појам немамо. (Верујем да чак ни Хрвати нису смислили „котачопокривало“ или нешто слично томе.) Инж. Владимир Лапчевић, који говори немачки, пише ми да га љути што су „паметњаковићи, а не бих се чудио можда и неки лингвисти, спровели једначење сугласника по звучности“, уместо да пишу радкапна, будући да је у првом делу сложенице немачко Rad, точак.

   
Немачки, као ни енглески, не познаје једначење по звучности: у речима као Roentgen или football безвучно „т“ остаје такво испред звучног сугласника. Ми смо их још пре једног века ускладили с фонетиком нашег језика, па изговарамо и пишемо рендген и фудбал. У Правопису из 1960. чак је било прописано рендген као назив апарата, али Рентген за презиме његовог изумитеља, док данас и презиме пишемо са „д“.

У истом смислу, уместо ранијег Хабсбург, Инсбрук, Регенсбург Матичин Правопис увео је писање Хабзбург, Инзбрук, Регензбург. Ипак, за већину именица германског порекла, а поготову имена, једначење не вршимо, што се изричито напомиње у тачкама 20в и 214 Правописа, с примерима као штрајкбрехер, пресбиро, нокдаун, драгстор, гангстер, пингпонг, Апдајк, Ешби, Мекдоналд, Вашингтон, Редфорд (од немачких имена могли бисмо додати Штутгарт, Витгенштајн, Гевандхаус и још понеко). С обзиром на све то, раткапна је ближе нашим правилима, али ни радкапна не би била погрешна.

Други словенски језици имају једначење као и ми, мада га у писању обично не бележе. Стога у словенским именима треба писати Бупка, Дупчек, Ришков, Витепск, како се изговара (Правопис, тачке 20в и 200г), а не Бубка, Дубчек, Рижков, Витебск, као што пречесто виђамо у новинама.

Укидање човека

Претпрошле суботе, у кафићу, над отвореном страницом „Политике“, два пријатеља су водила овакав дијалог.

   
– Погледај овај наслов, молим те! „Председник Николић аболирао Џајића“. Слично и остали. У оном тамо таблоиду пише „Тома аболирао Џају“, у телевизијским вестима видео сам наслов „Џајић аболиран“ и тако редом.

– Па шта ти ту смета? Мислиш да је Џајић крив?

– Ама не говорим ти о Џајићу, него о речима! Ти знаш да латинско abolire, а такав глагол имаш и у француском, енглеском и другим језицима, значи укинути или поништити. Укида се кривични поступак, или пресуда, или нека институција, али не може се укинути човек.

Аболиционисти у Америци, у 19. веку, залагали су се за укидање ропства, не за укидање црнаца!

– Хм... У праву си, али наслов мора да буде кратак. Ако уместо „аболирао Џајића“ мораш да кажеш „аболирао кривично гоњење против Џајића“, или „аболирао судски поступак против Џајића“ – то су четири речи уместо једне. Предугачко за наслов, па и за новински језик уопште.

– Добро, онда нека кажу: помиловао Џајића. Или амнестирао Џајића.

– По мени, то би могло, али правници кажу да је помиловање могуће само после пресуде, а пресуде овде нема. Амнестија се, опет, односи на све осуђене који испуњавају одређене услове, а не на један специфичан случај, као аболиција. Али кад већ причамо о томе: шта кажеш на јучерашњи скандал из Хага? Нико код нас, а чини ми се ни код Хрвата, није написао да су Готовина и Маркач аболирани. Можда зато што је све решено у оквиру истог суда, а не од стране шефа државе или неког другог вишег органа.

– Да... Баш штета. Управо за њих двојицу не би ми било жао да су аболирани, али у правом смислу те речи!