Количина људи

У два маха, водитељка јутарњег програма РТС-а поставила је питање о томе колика је „количина људи“ била на одређеним скуповима. Негде у исто време „Политика“ је објавила да се очекује пуштање „одређене количине новчаница“ у апоенима од 500 и 2.000 динара. У оба случаја, примећује наш читалац др Јован Анђић, требало је говорити о броју а не о количини, јер људи се броје, а и новчанице се броје.

   
Ако погледамо шестотомни речник Матице српске, као и једнотомник, видећемо да се у дефиницији количине увек помиње и број, а да су два основна значења речи број дефинисана уз помоћ количине. У питању су, дакле, два врло блиска појма, па није чудо што се мешају.

Чврстих правила нема, али ће се број употребити уз именице које означавају предмете (број планета, књига, столица, писама...) или догађаје (број позива, сусрета...), а посебно за жива бића (број људи, број птица). Количина се односи на збирне и градивне именице (количина грања, одеће, робе, песка итд.). То ипак не важи за збирне именице са значењем живих бића, па бисмо рекли број становништва, број деце, број стоке, пре него количина. С друге стране, неће бити да је погрешно рећи количина ексера, длака, јагода и слично, јер мада бисте у начелу могли да пребројите сваки ексер, сваку длаку и сваку јагоду, у стварности би то мало ко радио.

У другом примеру који наводи наш читалац, „новчанице“ су новац, па је употребљено „количина“ као да је реч о збирној именици. Утолико пре што би „одређени број новчаница“ звучало сувише скромно, као да је неко донео прегршт петстотинарки у коверту – а овде је, без сумње, реч о пуном камиону новчаница.

Један је Нушић

Треба ли или не треба писати запету испред „који“? У Правопису, у тачкама 156, II и 157, све је лепо објашњено. Без запете се пише „Станари који станују изнад нас такође се жале на влагу“, јер ту односна реченица (означена курзивом) објашњава о којим станарима је реч (стручно речено: у атрибутској је служби), па чини целину са именицом.

   
Са запетом „Мој кум, који станује изнад нас, такође се жали на влагу“, јер је личност одређена, а „који станује изнад нас“ је додата, накнадна информација (у апозитивној служби). Станара има безброј, али кум је само један.

Самим тим, односну реченицу која се односи на име (и презиме) треба одвајати запетама. Зашто онда новинари пишу „Нил Даџен који је добио главну улогу у серији ‘Убиства у Мидсомеру’ каже...“ „Познати комичар Џеј Лено који води популарни ‘Тунајт шоу’ најавио је...“ „Глумица Гвинет Палтроу која је на свом сајту објавила...“ итд.? Сва три примера су из Политикине „ТВ ревије“, која сигурно није гора од осталих листова, али редовно помиње личности из шоу-бизниса по имену, па су примери у њој видљивији.

Исправно су написали: „Горица Поповић, коју тренутно телевизијска публика гледа у две серије („Бољи живот“ и „Звездара“), каже...“ итд. Нажалост, речи исте глумице цитирали су овако: „Бацила сам се на писање документарне серије о Нушићу који је имао богат и занимљив живот...“ Запету, браћо, запету, ако бога знате! Нема сто Нушића, па да једнога одређујемо тиме што је имао богат и занимљив живот, док је свима осталима живот био сиромашан и досадан. Један је Нушић, једна Горица, једна Гвинет, и чим смо некога означили именом (и презименом), односна реченица после тога мора доћи међу запетама.

Папа, светац, цар и генерал

Писале су ми две лекторке. То је већ охрабрујућа чињеница, јер показује да лекторска професија није изумрла, као што би се могло помислити читајући понеке листове и слушајући говор на радију и телевизији.

   
Лекторка Мирјана се чуди како сам на овом месту, пре две недеље, могао написати да се име Фрања „међу Србима не употребљава“. То је, подсећа она, не само име чувеног свеца него и цара који је 68 година владао једном од највећих европских монархија. Очигледно се нисам довољно прецизно изразио. Хтео сам рећи да се име не употребљава за именовање деце (тешко бисте нашли Србина који жели да му син буде имењак покојног генерала Туђмана), а не да се уопште не помиње у Србији.

Лекторку љути што сам написао да није погрешан облик Фрања, како су новог папу претежно звали у медијима ових дана, мада у Правописном речнику пише „свети Фрањо Асишки“ и „Фрањо Јосиф“. Ни ја нисам за кршење правописних правила, али овде није реч о њима, него о речнику у коме, од петнаестак хиљада одредница, вероватно још понека може да се измени и дотера. У мојим гимназијским уџбеницима писало је да се аустријски цар звао Фрања Јосиф, а верујем да су га тако звали и његови српски поданици у Војводини (док су га Хрвати звали Фрањо Јосип).

Хрвати кажу Пајо Патак, Перо Дјетлић, Мишо, Владо, Боро, ујо, зеко, некадашњи „фијат 750“ код њих се звао фићо, док је код нас Паја, Пера, Миша, Влада, Бора, уја, зека, фића. Стога ми се чини логично да кажемо Фрања, без икакве жеље да било папу, било свеца, било аустријског цара преобраћамо у православље.
Друга лекторка такође пише о поштовању Правописа, али ћемо то морати да оставимо за следећи број.

Штета и запета

„АКО ПУШИТЕ ДА ЗДРАВЉЕ МАЊЕ РУШИТЕ“ гласи наслов новинске рекламе за неко средство које наводно ублажава штетно дејство никотина. Да сам пушач, као што нисам, упитао бих се: да ли пушим да здравље мање рушим?

   
Не, пушим зато што ми се свиђа, и знам да управо тиме рушим здравље, али навика је јача. Сличан је и наслов једне рекламе за „пробиотик“ на телевизији: „КАДА СЕ ЛЕЧИТЕ ДА ШТЕТУ СПРЕЧИТЕ“. И он звучи бесмислено, јер увек се лечимо да спречимо штету (од болести), нема другог разлога за лечење.

Да су учени рекламери ставили запету после речи „пушите“ односно „лечите“, било би јасно шта се хтело рећи: ако пушите, узмите наш производ да би вам дуван мање шкодио; када се лечите, узмите пробиотик да спречите штетно дејство лекова на црева. У Правопису, тачка 155, каже се да кад зависна реченица (у овим примерима „Ако пушите“, „Када се лечите“) долази испред главне, мора се одвојити запетом. У данима „млечне афере“ „Политика“ је на првој страни имала наслов: „Ако је млеко штетно и сир је“. Штета од млека, штета од лека, исти случај. Требало је додати запету, као што је и учињено на петој страни, где се наставља чланак са прве: ту наслов гласи „Ако је млеко штетно, онда је и сир“.

Јадна запета. Није чудо да не знамо правила њене употребе кад јој чак ни име није сигурно. У Србији се тако звала док Правопис из 1960. није увео хрватско зарез као заједнички термин, на који су се онда привикле читаве генерације. У Правопису Матице српске (1993) наслов поглавља је „Запета или зарез“, али се у тексту и даље говори само о зарезу. Тек у новом издању (2011) дефинитивно је враћен назив запета. О њој ћемо још причати. 

Аргентинци, не љутите се

Нови папа баш прави проблеме новинарима. Прво их је изненадио, јер није био међу фаворитима, а изабран је већ другог дана, што нико није очекивао. Онда је узео име које ниједан папа пре њега није носио. Сад се поставља питање: Фрања или Фрањо?

   
Папска имена, као и имена старијих владара, у сваком језику се „преводе“ на домаћи облик. Ти облици нису увек исти у хрватском и код нас. У другој половини прошлог века, по Хрватима, Ватикан су предводиле папе Пио, Иван, Павао, Иван Павао I и Иван Павао II; ми те исте папе зовемо Пије, Јован, Павле, Јован Павле. Садашњи папа је одабрао име католичког свеца које се међу Србима не употребљава. То је вероватно разлог што у Правопису Матице српске пише „свети Фрањо Асишки“ и „Фрањо Јосиф“.

Мислим ипак да данашњем стању више одговара облик Фрања, како се најчешће ових дана говорило и писало у медијима. Завршно „о“ у оваквим именима употребљавамо или за Србе из западних крајева и Црне Горе (Иво Андрић, Симо Матавуљ, Миро Вуксановић...) или за Хрвате, а папа није ни једно ни друго.

У медијском језику папе се често означавају презименом (Војтила, Рацингер), па ће тако сигурно бити и овог пута. Авај, ни ту ствари нису сасвим чисте. Папа је пореклом Италијан (као и 60 одсто становника Аргентине), носи италијанско презиме Бергољо (Bergoglio), али у Аргентини то изговарају као што се пише – Бергоглио. Аргентинци нек се не љуте, али такав изговор пара уши свакоме ко је икад чуо и реч италијанског (да ли бисте главни град Сардиније назвали „Каглијари“, сликара „Модиглијани“, а некадашњег вођу италијанских комуниста „Тоглијати“?). У Риму сигурно неће изговарати „Бергоглио“, па не морамо ни ми.

СрБство са Б

„Приметио сам“, пише читалац Душан Бојић, „да неки покрети или удружења пишу срБски, а не српски. Колико знам, облик срБски је коришћен у хрватском новоговору у време НДХ. У чему је ствар? По мени, правилно је само српски.“

   
За анализу мотивације једних и других екстремиста требало би превише простора, али је јасно да ни једнима ни другима девиза није „Пиши као што говориш“ него „Пиши као што се некад писало“. Отуда им главни кривац мора бити Вук Караџић. Не могу праве Србенде да следе тог изрода који је живео у Бечу, оженио се Швабицом, сарађивао са Словенцем, зарадио жестоке осуде српских архимандрита и митрополита. Не могу хрватски домољуби да му опросте што је написао чланак „Срби сви и свуда“, што им је у Загреб послао Србина Даничића да покрене Речник ЈАЗУ (данашње ХАЗУ), а поготову што је за своја учења придобио хрватске језикословце, па су све до Првог светског рата, неки и касније, били убеђени вуковци.

Шалу на страну, у наше време многи разумни критичари (оне неразумне засад оставимо по страни) истичу да је Вук погрешио у веровању да се речник и граматика модерне цивилизације могу заснивати искључиво на народном говору, прекидајући везу с дотадашњим књижевним наслеђем. Не можемо му, међутим, замерити што је рускословенску ћирилицу заменио много доследнијим и једноставнијим писмом. Ко у то не верује, ко не признаје правила о једначењу по звучности и о губљењу сугласника, нека проба да и у Србији уведе ендехазијски „корјенопис“ (за који се и данас у Хрватској многи залажу), па ћемо писати „дружтво“, „гризти“, „сладко“, „подпуно“, „петдесет“, „шестдесет“, „гостба“, „мастноћа“, „беззвучан“ и томе слично.

Папа и премијер

Поводом повлачења папе Бенедикта, готово у свим медијима поменут је папа „Селестин V“, који је исти неочекиван гест начинио још давне 1294. године. Данте Алигијери му није могао опростити „што кукавички одби звање строго“ (по преводу Коље Мићевића), па га је сместио у предворје пакла, где испаштају неодлучни и малодушни.

   
Био папа крив или не, треба га звати Целестин а не Селестин, јер папска имена су у оригиналу латинска. Транскрипција са „с“ могла се јавити само под утицајем опште англоманије. Надајмо се да неће доћи дан кад ћемо уместо Цезар и Цицерон говорити „Сизар“ и „Сисеро“.

Папу Целестина тешко да ћемо опет имати прилике да помињемо, али ћемо помињати Пјер Луиђија Берсанија, могућег председника италијанске владе. Извештавајући о изборима у тој земљи, наши новинари најчешће су га звали „Берзани“. Слово S после сугласника изговара се „с“, не „з“.

Такво правило је важило у латинском, а пренело се и у све романске језике. Код нас је, додуше, преовладао немачки изговор латинских речи, па кажемо универзитет, конзул, курзив, транзиција и слично. Занимљиво је ипак да у предворју Капетан Мишиног здања, на четири велике табле, пише „Студенти Университета погинули за отаџбину 1912–1919“.

Можда је то још један знак да су наши дедови, пре једног века, боље знали латински него ми (мада би посреди могао бити и утицај руског језика). Заједничке именице више не можемо преправљати, али властита имена пишемо као што се изговарају. Као што кажемо Орсини, Марсала, Версаче, Ансалдо итд., тако ће бити и Берсани а не Берзани. Берза и берзански извештаји ту немају шта да траже.

Коштана срж

„Млечна криза“, с новим термином афлатоксин (који су бар половина спикера на телевизији, па и понеки експерт, претварали у „алфа‑токсин“), још је била у пуном јеку кад ме је Политика шокирала насловом „До сада 3.400 давалаца костне сржи“.

   
Није помогло, значи, што је у истом листу, новембра прошле године, др Рада Стијовић објаснила да не може бити „костна“, јер не кажемо ни „мастна“ ни „радостна“. Од именице кост придев гласи коштан(и), што не значи само „начињен од кости“, као што неки мисле, него и „који се односи на кост“ или „који се налази у кости“. Шестотомни речник Матице српске потврђује да је др Стијовић дала добар савет. У њему налазимо косни1 „који се односи на косу“, без примера, косни2 „који се односи на кост“, с примером „косна туберкулоза“, костни нема, а под коштан наводи се и израз коштана срж, како се одувек код нас говорило.

Не знам зашто данашњи лекари толико воле да кажу „костна срж“, али изгледа да они нису главни кривци. Правопис из 1960. први је прописао „косни (према коса; друго је костни)“, „костни (према кост)“, што је пренето и у Правопис Матице српске из 1993. У другом издању Матичиног правописа (2011) косни је остављено за косу, „костни“ је с правом избачено, а под коштани дато је коштана срж, као и у речнику. У стварности, питање је да ли нам уопште треба „косни“ од коса, јер такав придев никад нисам чуо, нити могу да замислим шта је то „косно“ (боју косе сигурно нико не би назвао „косна боја“). Најбоље је држати се једнотомног Речника српског језика (друго издање 2011), који не даје ни косни ни костни, а коштан дефинише слично као у шестотомнику, с неколико примера међу којима је први коштана срж.

Питање власништва

Више не знам ни ко ми је послао те исечке који су се нагомилали у мојој фасцикли. Најпре из једног старог броја НИН-а, где се за глумца Миодрага Радовановића Мргуда каже: „Власник је Вукове награде, Златног беочуга Београда, награде Раша Плаовић...“

   
Из „Политике“ фотографија испод које пише „Власница пет олимпијских медаља: Јасна Шекарић у Атини 2004“, као и чланак поводом прошлогодишњег београдског концерта квартета „Ил диво“, где читамо да су они у Гинисовој књизи рекорда означени као „власници албума који се најдуже задржао на врху британске топ-листе“. Ко зна колико би исечци још чекали да није пре неки дан објављена вест о Оскару Писторијусу, несретном јужноафричком параолимпијцу који је ухапшен због убиства своје девојке. У Пинковом дневнику за њега су рекли да је „власник рекорда на 400 метара“. Време је да се постави питање о тим власницима.

Медаље јесу Јаснина својина, али их она није купила на сајму антиквитета или наследила, него их је освојила вештим гађањем. Писторијус, кад је у полицијској станици предавао личне ствари, није могао на пулту да остави рекорд на 400 метара. Што се тиче четворице певача, они су извођачи или аутори албума, а власник албума (тј. диска) је свако онај ко га купи у радњи.

Ни за награду власник није погодан израз: ви можете бити власник пехара, прстена, статуете, плакете и томе слично, али награда и даље остаје на располагању свима који се пријаве.
Треба размислити о речима као носилац или освајач, а пре свега добитник. Нема разлога да добитником називамо само последњег ко је освојио неку награду, јер он ће то остати до краја живота, мада ће му се придружити и други добитници, сваке године по један.

Леди зна граматику

Годинама већ коментаришем језичке грешке, па ми дође као олакшање, а и мала сензација, када могу из медијског језика да наведем неки исправан пример. У „Глорији“ је објављен интервју са Одри Тоту, Кустуричином гошћом.

   
То је без сумње први пут да је презиме ове француске глумице (Tautou) код нас написано како треба: досад су је сви звали „Тату“, као да су опчињени енглеском речју за тетоважу. (Французи, узгред речено, изговарају Audrey као Одре, али пошто је име по пореклу енглеско, није баш неопходно да их и у томе следимо.)

На РТС-у, у оквиру „Фестових премијера“, гледали смо филм о Маргарет Тачер, онај за који је Мерил Стрип добила трећег „Оскара“. Наслов је дат исправно као „Челична леди“ (мада је у новинским програмима, где се сви праве Енглези, готово свуда писало „лејди“). И то није све. На једном месту, према титлу, премијерка каже: „Били смо суочени са ничим неизазваном агресијом“. Тачно по граматици, дакле, која каже да у српском важи правило двоструке негације, а не по наопаком обичају који влада још од „ничим изазваних санкција“ па све до „никад разјашњених афера“ и „никад остварених обећања“!

У „Политикином забавнику“, у броју 3181, један читалац је поставио питање о Крајслеровој згради у Њујорку. За њеног пројектанта у одговору је речено да су га „многи оптуживали да је смислио зграду која је прави кич“. Постоји, дакле, још неко ко зна за глагол смислити, не замењује га са осмислити (глаголом који има друго значење). Хоћемо ли доживети и то чудо да креативни људи опет могу да замишљају, праве, састављају, пројектују, проналазе, изумевају, као некада, насупрот неумољивој моди која захтева да се све без разлике „осмишљава“?