Текстови преузети са НИН-овог сајта

Клик на НИН

---

Невесте и новинари

Све чешће ме мучи сумња: је ли ово рубрика о језику, како је ја обично зовем, или је колумна, како је данас модерно да се каже? Слично је питање зашто у трговинама нема више ни распродаја ни снижења цена, него су свуда „акције“ – иако такво значење речи акција није забележено ни у једном речнику.

   
О томе сам писао пре више од годину дана, на сугестију проф. Љубомирке Кркљуш из Новог Сада. Сличних примера у њеном „језичком дневнику“ има још доста.

„Жене су се некада дотеривале, а сада се, без изузетка, сређују пре изласка“, примећује професорка. Слушајући свакодневне куварске савете на телевизији, запазила је да „више није колут парадајза, него круг парадајза. Јаја не треба за неко јело разбити, него полупати. Колач треба сећи ножем који је претходно потопљен у води (у стара времена се нож у ту сврху умакао у воду).“

Ту је и бидермајер, као назив за онај букет који тек венчана млада баца међу сватове, да се девојке отимају око њега. Ту реч, каже професорка, готово да више нико не употребљава у њеном основном, уметничком значењу. „Вероватно би се нека невеста (или новинар) запањили кад би чули да постоје бидермајер комоде, столови, столице и друго.“

Biedermeier, „честити Мајер“, звао се лик малограђанина у немачком сатиричном часопису „Флигенде блетер“, средином 19. века. По њему је назван тадашњи стил намештаја, једноставних, чак и грубих линија, без украса. Из исте епохе је и свадбени букет, у немачком назван Biedermeiersträusschen („бидермајер‑букетић“). Тако гломазна сложеница морала је да буде скраћена, али би био ред, чак и у нашој „фармерској“ култури, да и невесте и новинари знају да бидермајер није само букет.

Трава у суперлативу

Милош Стојановић, редовни читалац НИН-а из Отаве, ових дана је на сајту „Блица“ прочитао наслов: „Новак: Вимблдон као утеха за Ролан Гарос, опоравио сам се од Рафиног пораза!“

   
Рафа, тј. Рафаел Надал, на париском турниру је победио Ђоковића. Није, дакле, „Рафин пораз“, него (нажалост) Нолетов пораз. У тексту је исправно речено: „Срећом, могу да се опоравим од тог пораза од Надала у Паризу...“

Даље Новак каже: „Утеха је да долази Вимблдон... Волим да играм на Вимблдону, трава је најпосебнија површина у нашем спорту.“ Г. Стојановићу се не свиђа тај суперлатив „најпосебнија“.

Граматике кажу да се могу поредити само описни придеви. Зато у стваралаштву неког писца можете разликовати позна, познија и најпознија дела, па чак и грознија и најгрознија, али прозна дела су само прозна, не могу бити „прознија“ ни „најпрознија“. Незгода је што то правило има много изузетака. Др Раду Стијовић (в. њену књигу „Српски језик – норма и пракса“) један читалац је питао да ли се може рећи главнији и најглавнији. Само је једна ствар главна, или један човек главни, сматра он, све остало је споредно. Таква логика ипак не важи у језику.

Придев главни, како истиче Стијовићева, може значити важан, битан, значајан и сл., а такви придеви се свакако могу поредити. Слично је и с придевом жив: свако од нас је или жив или мртав, али можемо рећи „Био је најживље дете у крају“ у смислу најживахније, најнесташније.

И у Новаковој дефиницији траве придев посебан има неко секундарно значење. О њему не вреди да расправљамо ми нестручњаци за тенис, утолико пре што је у оригиналу изјава дата на енглеском. Док то не решимо, посебно је све што није заједно, па је овај придев боље не поредити.

Запушачи за освајаче

Пре доста времена у овој рубрици пренео сам жалбу читаоца Драгана Брзића на рекламне натписе типа „Освоји опел“, „Освоји 10.000 евра“ и слично, уместо исправног освој. Сада једне новине објављују фотографију поклопца „кока-коле“ на коме пише „Споји и освоји!“, а уз то „Погледај испод затварача, пронађи 2 добитна симбола“.

   
Људи купују, окрећу чепове, али не налазе никакве симболе, јер је у питању наградна игра која ће почети тек у јулу.

Треба, значи, као и прошлог пута, објашњавати да од глагола спојити, будући да има кратко „о“, императив гласи спој, спојте. Кад то тако лепо објаснимо, баш као и прошлог пута, ништа се неће променити, јер оглашивачи не читају језичке поуке.

Још један глаголски проблем, одавно поменут у овој рубрици, јесте „футур трећи“, како га је назвао један читалац: „Можда нешто нађеш“, „Можда будем“, на кајкавски начин, уместо књижевног „Можда ћеш нешто наћи“, „Можда ћу бити“. Крајем априла смо у „Политици“ могли прочитати један екстремни пример.

Кад су селектора Синишу Михајловића критиковали што неће у репрезентацију да узме Умаруа, црнопутог фудбалера Војводине, он је одговорио: „Док сам ја селектор, ниједан странац неће играти за Србију, па ни Умару...

Камерунцу хвала, а нови селектор можда буде мислио другачије, па позове и Умаруа и Клеа.“ Ту изјаву је у рубрици „Међу нама“ осудио један читалац. Признајући Михајловићу „играчке квалитете“, он је напоменуо: “Као тренеру некако му за сада иде ‘мршаво’, али ко зна, можда буде бољи.“

Будемо ускоро сви овако говорили? Буде наш футур (можда ће мислити, па ће позвати, можда ће бити бољи) ишчезао из употребе? Ко зна. Бумо видли, што би рекли Загрепчани.

Бесправна градња

Кућа саграђена без дозволе мора се срушити. У теорији. У пракси, знамо, често бива друкчије. Тражи се начин за накнадну „легализацију“, па ако успе, добро је. Ако не успе – кућа ипак остаје где је.

   
Слично је и у језику.
Санкционисати, према свим речницима осим најновијих, значи „одобрити, потврдити, прихватити“. Данас тај глагол чујемо скоро свакодневно, али у сасвим друкчијем значењу – „казнити“. У чему је ствар? У томе што је именица санкција (лат. sanctio) још одавно могла да значи како „званична потврда, одобрење“ тако и „званична осуда, казнена мера“, а то друго значење се у новије време све више пробијало, посебно са „санкцијама“ против појединих држава у међународној политици. Било је неизбежно да се и глагол поведе за именицом, макар и по цену двосмислености.

Латински глагол ignorare, „не знати“, ушао је готово у све европске језике. У енглеском је први пут стекао и значење „не узимати у обзир, ниподаштавати“, које се потом пренело и у друге језике, па и код нас (игнорисати). Одговарајући придев и именица, међутим, свуда, па и у енглеском (ignorant), значе само „неук, незналачки“ односно „незналица“. Не значе „(онај) који игнорише, који не узима у обзир (нешто)“.

Ви се, рецимо, сукобљавате с тим и тим озбиљним проблемима, више пута указујете на њих надлежном органу, а надлежни орган нити шта предузима, нити вам одговара. Ако га сад оптужите за „игнорантски став“, строги латинисти ће вам рећи да сте се погрешно изразили, јер није ствар у незнању, него у немару и равнодушности. Латинисти су у праву, само – који придев употребити уместо „игнорантски“?
Оваквих примера „бесправне градње“ има још, али ћемо се на њих вратити другом приликом.

Децидни донори

Знамо да се језик мења. Знамо да неке речи излазе из употребе, а друге долазе на њихово место. Све то није спорно. Само, било би наивно мислити да је свака замена неопходна и да је нови израз увек бољи.

   
Јесте ли приметили да више није у моди бити изнервиран, него само изиритиран? Тај глагол са четири узастопна „и“ још није ушао у речнике, али је дозвољено питати да ли му је нужно оно „из-“ (о томе је својевремено писао Егон Фекете) и да ли заиста нема разлике између човека који је изнервиран (вестима на телевизији, чекањем на аутобус или ма чим другим) и, рецимо, коже која је иритирана од тесних ципела.

По „Речнику српскога језика“ донатор је, под 1, „даровалац, дароватељ; личност која је даровала нешто јавној установи“, под 2 „лице које даје своју крв за трансфузију; лице које даје своје органе за трансплантацију, давалац.“ Тачно. Донатори дају донације, о даваоцима крви говоримо и данас, али зашто органе не могу дати ни по српском даваоци, ни по латинском донатори, него искључиво по енглеском донори, са „донорским картицама“?

Ако је нешто речено без увијања и прикривања, значи да је речено одлучно, одређено, јасно, недвосмислено, изричито и тако даље. Крај свега тога, неко је, још тамо у југословенско доба, увео у моду хрватски германизам децидирано (нем. dezidiert, од латинског decidere). Да све буде још горе, неки неписмењак је произвољно скресао глаголску основу, па је децидиран (децидирано) претворио у децидан (децидно), што је исто као да смо рекли да „дипломни правник“ носи „карну кошуљу“ и једе „фашно месо“. Тако смо добили реч која није ни српска, ни немачка, ни латинска, нити икоме потребна.

Фантоми и лопови

Општа пометња у друштву, у економији, у политици, у моралу... Зар је чудо ако су нам се и речи побркале?

   
Познати писац, у познатом листу, описује своје неспоразуме с познатoм издавачком кућом, па каже да је уредницима „послао емајлирану поруку“, а нешто касније да је од њих добио „емајлирано писмо“. У српском постоји глагол емајлирати, али потиче од именице француског порекла емајл (или емаљ), а не од енглеског e-mail. Ако неки читалац замисли писма прекривена белом сјајном глазуром, као унутрашњост квалитетне шерпе, за неспоразум неће он бити крив.

Тешко је борити се против речи-фантома. Како објаснити лекарима да не постоји „имунски систем“ и „имунска реакција“ (од придева се не може изводити придев на -ски), него да треба рећи имунитетни (-а) или имунолошки (-а)? Када ће новинари и политичари схватити да позиција није супротност од опозиције, дакле да ни у ком случају не значи „власт“ или „странка на власти“? Ко да подсети музичке уреднике Радио-Београда да су на факултету учили о инструменту који зовемо по италијанском чембало (клавичембало) или по француском клавсен, и да никакве потребе нема да му сад дајемо енглеско име „харпсикорд“?

Уз речи-фантоме ту су и речи-лопови, које преузимају значење које им не припада. Таква је ингеренција (узалуд је романиста Михаило Павловић, још пре петнаестак година, објашњавао да значи „уплитање, мешање“ а не „надлежност“ или „овлашћење“), пролонгирати („продужити“ а не „одложити, одгодити“), криминоген (значи „који подстиче на злочин, који доводи до злочина“, али га употребљавају као помодни синоним за криминалан), и тако даље. Ко зна да ли би икаква „језичка полиција“ могла да им стане на крај.

Разочарани вранац

„Вранче, ти си био пун снаге и воље.“ Тај стих Милана Ракића наводи се као први пример у тачки 149б Правописа, која каже да се вокатив увек одваја запетом. Кад то прочитам, из гимназијске читанке сетим се наставка: „И долап си стари окретао живо. / Тешила те нада да ће бити боље: / Млад и снажан, ти си слатке снове сниво.“

   
Џабе си се надао, вранче. Данас млади људи ретко отварају читанке, а много чешће гледају СМС поруке, коментаре на Јутјубу и слично. Боље је ако читају новине, али као што смо видели прошле недеље, ни ту није сигурно да ће вокатив задржати своју запету. Још гори су титловани преводи страних филмова и серија на телевизији, где је правопис савршено непознат појам.

Именица у вокативној служби одваја се запетом у свим европским језицима, јер је граматички издвојена из реченице, не ступа у односе са осталим речима. Разлика се јасно види управо на грешкама из ТВ превода. Ту пише, рецимо, „Линда пази на ватру“, а није истина да Линда пази, него је други лик опомиње: Линда, пази на ватру. Пише: „Не љути се тата“. Љути се он и те како, али га ћерка моли: Не љути се, тата.

На запету се често заборавља и у насловима, почев још од католичке молитве Ave Maria (у преводу: Zdravo Marijo, Hail Mary итд.) па све до химни као „Хеј Словени“ и популарних песама двадесетог века: „Hey Jude“, „Don’t Cry for Me Argentina“ „Lady Be Good“ и других. Тако их пишу у медијима, а заправо би у сваком морала бити по једна запета. Исто важи и за „Теби, моја Долорес“, наслов бестселера др Саше Божовић из осамдесетих година, који је недавно доживео обновљено издање, а у штампи се готово увек цитира без запете после прве речи.

Знате ли ви, госпођо...?

Пример је из прошлог лета, а односи се на никад неразјашњену пуцњаву у топчидерској касарни 2004. Што се правописа тиче, актуелан је и данас. Породице двојице убијених војника добиле су свака по једно анонимно писмо с новим подацима о тој трагедији.

   
Прошле године, адвокаткиња једне од тих породица изјавила је за штампу да су писма писана у форми војног извештаја и да су „пуна правописних грешака које су својствене војним лицима“.

Последње речи дубоко су увредиле једног читаоца, официра у пензији, па је за рубрику „Међу нама“ написао одговор у коме каже: „У тешкој сте заблуди госпођо. Знате ли ви госпођо да међу припадницима те професије има доктора, економиста, инжењера, правника, професора итд. Знате ли ви госпођо да данас припадници те професије морају да познају најмање један светски језик. Знате ли ви госпођо да међу вашим колегама, адвокатима, има и припадника ове професије. Зато оставите војна лица на миру.“

Четири пута вокатив „госпођо“, а нигде запете ни испред ни иза њега. Три питања, а ниједан упитник. За те грешке нећемо рећи да су „својствене војним лицима“, јер их и пречесто срећемо у текстовима које су писали цивили. Рецимо, у занимљивом чланку о Гиги Гершићу, некадашњем професору и министру правде, кога је краљ Александар Обреновић позвао на ручак.

Ево шта ту пише: „Гершић се захвалио краљу и одбио позив! – Да нисте болесни господине – питао је краљ. – Ни говора. Здрав сам ко дрен а гладан ко вук. Жена ми је за данас спремила омиљено јело – пуњене тиквице – и ја се још једном захваљујем на вашем позиву...“
Наравно, краљевско питање требало је да гласи: „Да нисте болесни, господине?“ Више о томе следећег пута.

Муке с бројевима

Знамо да појам цифре не смемо мешати са бројем. Ако вам неко говори о огромним (или вртоглавим, астрономским итд.) цифрама, реците му да греши, јер највећа цифра је 9, све остало су бројеви. Милан Ђурковић, професор математике у пензији, тврди да је погрешно рећи и „арапски бројеви“.

   
Арапске су цифре, каже он, а „број је основни појам у математици и није ни српски, ни арапски, ни грчки“. Проблем је што постоје и римски бројеви, које не можемо назвати цифрама, јер се и не састоје од цифара, него од слова латинице. Ако је „у XXI веку“ написано римским бројем, не бисте ли рекли да је „у 21. веку“ написано арапским бројем?

Исти читалац замера лекарима (и пацијентима) што говоре о „температури 36 са 4“ или „притиску 120 са 80“. Предлог са у математици означава разломке односно дељење, па би 36 са 4 значило девет, док би 120 са 80 дало резултат три половине. Теоријски, професор је у праву, али тешко да бисмо могли натерати људе да кажу „Имам температуру 36 запета 4“ или „Имам 36 целих и 4 десетине“, а „Горњи притисак ми је 120 а доњи 80“ такође звучи мало предугачко.

„У експлозији бомбе у граду Карбали убијено је десетак људи а близу сто је рањено.“ Тако је писало у једној од стотина готово идентичних вести из Ирака. Читалац Озрен Карамата коментарише: „По мени, реч десетак има деминутивно, необавезно значење и не може се употребити у овако озбиљној ситуацији.“ Ја се слажем, али не видим како се ствар може поправити. Да кажемо „око десет људи“, звучало би гломазније, али не и озбиљније.
Још много оваквих ситних али тешко решивих проблема јавља се у вези с бројевима и количином. Више о томе следећег пута.