Sedam godina od smrti Miloševića :: Politicki ~ Geopoliticki forum

PROROČANSTVO SLOBODANA MILOŠEVIĆA

Poštovani građani,

Pred drugi krug izbora želim da vas na ovaj način upoznam sa svojim viđenjem
izbornih i političkih prilika u našoj zemlji, posebno u Srbiji.

Kao što i sami znate punu deceniju traju napori da se celo Balkansko poluostrvo
stavi pod kontrolu nekih zapadnih sila. Veliki deo tog posla je obavljen
uspostavljanjem marionetskih vlada u nekim zemljama, pretvaranjem tih zemalja u
zemlje ograničenog suvereniteta ili lišene svakog suvereniteta.

Zbog našeg otpora takvoj sudbini za našu zemlju, mi smo bili izloženi svim
pritiscima kojima u savremenom svetu ljudi mogu biti izloženi. Broj i
intenzitet tih pritisaka umnožavao se kako je vreme prolazilo. Svoje iskustvo u
drugoj polovini dvadesetog veka koje velike sile imaju u rušenju vlada,
izazivanju nemira, podsticanju građanskih ratova, kompromitovanju i
likvidiranju boraca za nacionalnu slobodu, dovođenja država i naroda na rub
siromaštva - sve je to primenjeno na našu zemlju i naš narod.

Događaji koji su organizovani za naše izbore su, takođe, deo te organizovane
hajke na zemlju i narod, zato što su naša zemlja i narod barijera
uspostavljanju potpune dominacije na Balkanskom poluostrvu.

U našoj javnosti je već dugo prisutna grupacija koja, pod imenom opozicione
političke partije demokratske orijentacije, zastupa interese vlada koje su
nosioci pritisaka na Jugoslaviju, a posebno na Srbiju. Ta grupacija se na ovim
izborima pojavila kao Demokratska opozicija Srbije.

Njen stvarni šef nije njihov kandidat za predsednika države. Njen dugogodišnji
šef je predsednik Demokratske stranke i saradnik vojne alijanse koja je
ratovala protiv naše zemlje. On svoju saradnju sa tom alijansom nije mogao ni
da sakrije. Uostalom, čitavoj našoj javnosti je poznat njegov apel NATO-u da se
Srbija bombarduje onoliko nedelja koliko je neophodno da bi se njen otpor
slomio. Na čelu tako organizovane grupacije na ovim izborima nalazi se, dakle,
zastupnik vojske i vlada koje su nedavno ratovale protiv Jugoslavije.

Zastupajući te interese, iz ove grupacije su našoj javnosti poslate poruke - da
će sa njima na čelu Jugoslavija biti izvan svake opasnosti od rata i nasilja,
da će doći do ekonomskog prosperiteta, vidno i brzo ostvarenog višeg standarda,
takozvanog povratka Jugoslavije u međunarodne institucije, i tako dalje.

Poštovani građani,

Moja je dužnost da vas javno i na vreme upozorim da su ta obećanja lažna. I da
stvari stoje obratno, jer upravo naša politika garantuje mir - a njihova samo
trajne sukobe i nasilje. A evo zašto.

PARČANJE JUGOSLAVIJE Uspostavljanjem vlasti koju podržava, odnosno koju
instalira zajednica zemalja okupljenih u NATO alijansi, Jugoslavija bi
neizbežno postala zemlja čija bi se teritorija brzo rasparčala. To nisu samo
namere NATO, to su i predizborna obećanja Demokratske opozicije Srbije. Od
njihovih predstavnika smo čuli da će Sandžak dobiti autonomiju za koju se član
njihove koalicije Sulejman Ugljanin, vođa separatističke muslimanske
organizacije, zalaže već deset godina i koja faktički definitivno izdvaja
Sandžak iz Srbije. Njihova su obećanja takođe vezana za davanje autonomije
Vojvodini koja je takva da je ne samo izdvaja iz Srbije i Jugoslavije, već je,
po svemu, čini sastavnim delom susedne Mađarske. Na sličan način bi se odvojila
od Srbije i druga područja, naročito neka njena rubna područja. Njihovo
pripajanje susednim državama odavno je vruća tema tih država, a koje stalno
podstiču pripadnike manjina tih država u Jugoslaviji da daju svoj doprinos
prisajedinjenju delova naše zemlje susednim državama.

U sklopu te politike za rasparčavanje Jugoslavije Kosovo bi bila prva žrtva.
Njegov sadašnji status bi se proglasio za legalan i definitivan. To je prvi deo
Srbije sa kojim bi se ona morala da oprosti, ne izražavajući, pri tom, čak ni
nadu da će joj taj deo njene zemlje jednom moći da bude vraćen.

Teritorija koja bi preostala da nosi ime Srbije bila bi okupirana od strane
međunarodnih, američkih ili nekih trećih vojnih snaga koje bi tu teritoriju
tretirale kao vojni poligon i kao vlasništvo kojim se raspolaže u skladu sa
interesima sile čija se vojska na njoj nalazi.

Sliku tog raspolaganja i posledice toga raspolaganja, gledali smo već
decenijama, a naročito, u ovoj deceniji u mnogim zemljama širom sveta, nažalost
poslednjih godina i u Evropi, na primer na Kosovu, Republici Srpskoj,
Makedoniji, u našem neposrednom okruženju. Srpski narod bi snašla sudbina
Kurda, sa perspektivom da budu istrebljeni brže jer ih je manje od Kurda i jer
bi im kretanje bilo ograničeno na manji prostor nego što je onaj na kome se
Kurdi već decenijama nalaze.

Što se Crne Gore tiče njena sudbina bi bila prepuštena mafiji čija bi pravila
igre građani trebalo dobro da znaju. Svaka nedisciplina, a pogotovo svako
protivljenje interesima mafije stavlja vas na listu za odstrel koja isključuje
pravo na svako pomilovanje.

Dao sam ovaj prikaz o sudbini Jugoslavije u slučaju da se prihvati izbor NATO-a
za našu zemlju, sa ciljem da upozorim i na to da bi u tom slučaju osim gubitka
zemlje i poniženja njenih građana, svi živeli pod neprekidnim nasiljem.

U RUKAMA STRANACA Novi vlasnici državne teritorije nekadašnje Jugoslavije kao i
okupatori preostale srpske teritorije vršili bi, po prirodi stvari, teror nad
stanovništvom, čiju su teritoriju okupirali. Sam srpski narod bi istovremeno
vodio neprekidnu borbu za ponovo uspostavljanje srpske države i za svoje
ponovno okupljanje u njoj. Oni ne žele mir i blagostanje na Balkanu, oni žele
da ovo bude zona stalnih sukoba i ratova koji bi im pružili alibi za trajno
prisustvo.

Marionetska vlast, dakle, garantuje nasilje, mogući dugogodišnji rat, sve samo
ne mir. A samo naša sopstvena vlast garantuje mir.

Zatim, sve zemlje koje su se našle u statusu ograničenog suvereniteta, sa
vladama pod uticajem stranih sila, vrtoglavom su brzinom postajale siromašne. I
to na način koji isključuje nadu u pravednije i humanije socijalne odnose.
Velika podela na većinu siromašnih i manjinu bogatih - to je slika Istočne
Evrope već nekoliko godina i nju svi možemo da vidimo. Ta slika ne bi mimoišla
ni nas. I mi bismo, pod komandom i kontrolom vlasnika naše zemlje, brzo stekli
ogromnu većinu veoma siromašnih čija je perspektiva da iz tog siromaštva izađu
veoma, veoma neizvesna i daleka. Manjina bogatih bila bi sastavljena od
švercerske elite, kojoj bi bilo dopušteno da bude bogata samo pod uslovom da
bude u svakom pogledu lojalna komandi koja odlučuje o sudbini njihove zemlje.

Javna i društvena svojina bi se brzo transformisale u privatnu, ali vlasnici te
svojine, iz dosadašnjeg iskustva naših suseda, bi po pravilu bili stranci.

Mali izuzeci bi bili isključivo oni koji bi pravo na vlasništvo kupovali
lojalnošću i pokornošću koja ih izmešta iz sfere elementarnog, i nacionalnog i
ljudskog, dostojanstva. Najveća nacionalna dobra u tim prilikama postaju
vlasništvo stranaca, a oni koji su njima do sada upravljali, činili bi to, u
ovim izmenjenim prilikama, kao službenici stranih firmi u sopstvenoj državi.

Uz nacionalno poniženje, rasturanje države i socijalnu bedu nužno bi moralo da
dođe do mnogih oblika socijalne patologije, među kojima bi kriminal bio prvi.
To nije puka pretpostavka već iskustvo svih zemalja koje su prošle taj put koji
mi izbegavamo po svaku cenu. Prestonice evropskog kriminala već skoro
decenijama nisu na Zapadu, kao što je nekada bilo, već na istoku Evrope. Našem
narodu i ovaj sadašnji kriminal teško pada jer smo dugo, od Drugog svetskog
rata do 90-ih godina, živeli u društvu koje za kriminal tako reći nije znalo. A
neki veći kriminal koji se ne može izbeći u društvu koje bismo postali,
gubljenjem suvereniteta i velikog dela teritorije, taj veći kriminal bio bi za
naš mali i na kriminal nenaviknut narod, opasan kao što je za društvo i njegove
građane opasan rat.

Jedan od bitnih zadataka marionetske vlasti u svakoj zemlji, pa i u našoj, ako
bismo je imali, jeste gubljenje identiteta. Zemlje kojima se komanduje spolja,
relativno se brzo rastaju sa svojom istorijom, sa svojom prošlošću, sa svojom
tradicijom, sa svojim nacionalnim simbolima, sa svojim navikama, često i sa
sopstvenim književnim jezikom. Nevidljiva na prvi pogled, ali veoma efikasna i
nemilosrdna, selekcija nacionalnog identiteta, svela bi ga na nešto nacionalnih
jela, poneku pesmu i kolo, imena nacionalnih heroja nadenuta prehrambenim
proizvodima i kozmetičkim sredstvima.

GUBLJENJE IDENTITETA Jedna od zaista nesumnjivih posledica zaposedanja
teritorije neke zemlje od strane velikih sila u dvadesetom veku je poništavanje
identiteta naroda koji u toj zemlji živi. Iz iskustva drugih zemalja vidi se da
narod jedva da je u stanju da prati brzinu kojom počinje da upotrebljava tuđi
jezik kao svoj, da se identifikuje sa tuđim istorijskim ličnostima
zaboravljajući svoje, da poznaje bolje književnost svog okupatora od svoje
književnosti, da glorifikuje tuđu istoriju često se rugajući svojoj, da liči na
druge umesto na sebe... Gubljenje nacionalnog identiteta je najveći poraz jedne
nacije, a to se ne može izbeći u savremenom obliku kolonizacije. Osim toga, taj
novi oblik kolonizacije isključuje, već po svojoj prirodi, svaki uslov za
izražavanje mišljenja, ispoljavanje volje, a pogotovo isključuje mogućnost za
stvaralaštvo bilo koje vrste. Neslobodne zemlje ukidaju pravo građana koji u
njima žive da slobodno izraze svoje mišljenje, jer bi se to mišljenje, pre
svega, sukobilo sa neslobodom. Otuda je tortura nad mišljenjem najdosledniji i
najneophodniji oblik torture u zemlji koja je izgubila slobodu. A o
ispoljavanju volje, razume se, tek o tome nema ni govora. Manifestovanje volje
je dopušteno samo u vidu farse, ispoljavaju ga samo skutonoše stranih gazda. A
njihova simulacija slobodne volje služi kao pokriće okupatoru da je uspostavio
demokratiju u čije ime je i zaposeo teritoriju tuđe zemlje. Naročito želim da
naglasim, zbog mladih ljudi, intelektualaca, naučnih radnika, da su zemlje
lišene suvereniteta po pravilu lišene i prava na stvaralaštvo, a naročito na
stvaralaštvo u oblasti nauke. Veliki centri, velike moći, finansiraju naučno
stvaralaštvo, kontrolišu domašaje i odlučuju o primeni njegovih rezultata.
Zavisne države, ukoliko imaju naučne laboratorije i naučne institute nemaju ih
kao samostalne subjekte, već kao ispostave centrale koja im kontroliše sve, a
naročito domašaje u stvaralačkom mišljenju i radu. Ti domašaji se moraju
kretati u granicama koje u okupiranu zemlju i okupirani narod neće uneti seme
pobune ili emancipacije.

U ovom trenutku, pred drugi krug izbora, zbog sumnje Demokratske opozicije
Srbije da može da ostvari rezultat koji im je potreban, pripadnici vrha DOS-a,
novcem unesenim u zemlju potkupljuju, ucenjuju i zastrašuju građane i
organizuju štrajkove, nemire i nasilje, ne bi li zaustavili proizvodnju, svaki
rad i svaku aktivnost. Sve, razume se, sa ciljem da u Srbiji stane život i sa
obrazloženjem da taj život može ponovo da počne i da se odvija uspešno i dobro,
kada počnu da ga organizuju oni koji ovde zastupaju okupatorske namere, planove
i interese. Naša je zemlja suverena država, ima svoje zakone, svoj Ustav, svoje
institucije. Srbija je dužna a i zaslužila je da se odbrani od invazije koja
joj je pripremljena kroz razne oblike subverzije.

A građani su dužni da znaju da učešćem u subverziji kojoj je cilj spoljna
dominacija nad njihovom zemljom, odnosno okupacija njihove zemlje, snose
istorijsku odgovornost za ukidanje prava svojoj zemlji da postoji, ali snose
odgovornost i za gubljenje kontrole nad sopstvenim životom.

Prepuštajući svoju zemlju drugima, tuđoj volji, prepuštaju isto tako tuđoj
volji i sopstveni život i život svoje dece. I mnoge druge ljude.

Smatrao sam kao svoju dužnost da upozorim građane naše zemlje na posledice
aktivnosti koje finansiraju i podržavaju vlade zemalja NATO alijanse. Građani
mogu da mi veruju i ne moraju da mi veruju. Moja je želja da se u moja
upozorenja ne uvere kasno, da se ne uvere tek onda kada bude teško da se
isprave greške koje su građani u svojoj naivnosti, površnosti ili zabludi sami
učinili. Pa će se te greške teško otklanjati, a neke možda neće moći nikada da
se otklone.

Moj motiv da izrazim svoje mišljenje na ovaj način nije uopšte lične prirode.
Dva puta sam biran za predsednika Srbije i jednom za predsednika Jugoslavije.
Valjda bi svakome posle ovih deset godina trebalo da bude jasno da oni ne
napadaju Srbiju zbog Miloševića, nego napadaju Miloševića zbog Srbije. Moja
savest je u tom pogledu savršeno mirna. Moja savest, međutim, ne bi bila ni
najmanje mirna ako svom narodu ne bih, posle svih ovih godina na njegovom čelu,
rekao šta mislim o njegovoj sudbini ako bi mu tu sudbinu nametnuo neko drugi,
makar i tako što bi narodu objašnjavao kako je takvu sudbinu izabrao sam.

Ta zabluda da bira sam ono što za njega bira neko drugi najopasnija je zabluda
i glavni je razlog moje odluke da se javno obratim građanima Jugoslavije.

Hvala.