Jovica Stanišić - Od izdajnika do ledenog spasioca
Predrag JEREMIĆ | 25. februar 2013. 20:59
Zašto najpoznatiji srpski policajac čeka presudu Haškog tribunala (1)? Nema nikakve veze sa Martićevom policijom. Kako ga je Milošević postavio za šefa DB


Jovica Stanišić u Haškom tribunalu


PATRIOTA je onaj koji svoj narod štiti od vlade - zapisao je davno jedan američki putopisac!


Ako je to tako, onda je Jovica Stanišić, bivši šef srpske državne bezbednosti (1992-1998) - patriota. Učestvovao je u sprečavanju Srbije da uđe u građanski rat, razoružao partijske vojske u tajnoj akciji „Tomson“, sprečio da se primenom sile uguši opozicija u Srbiji, spasao službu od stalnih nasrtaja predsednika Slobodana Miloševića i njegove partije da je stave pod svoju kontrolu, učestvovao u desetinama dramatičnih akcija.

Ipak, Jovica Stanišić je morao u Hag. Posle punih deset godina suđenja, mrcvarenja, preslišavanja, saslušavanja, tužilaštvo je nedavno zatražilo doživotnu robiju! Presuda se očekuje narednih meseci. Odbrana Jovice Stanišića je zatražila oslobađajuću presudu, prezentirajući sudu dokaze da ne može biti kriv ni po jednoj tački optužnice.

LEDENI
JOVICA Stanišić je tokom rada u Službi imao nekoliko nadimaka Korčagin, Tuhačev i Ledeni. - Ledeni je dobio nadimak zbog mirnoće i hladnoće kojom je rešavao i najkomplikovanije situacije u životu! Ta spoljna mirnoća sakriva vulkan unutra! - tvrde danas njegove kolege.
To je čovek o kome je Srbija do sada znala onoliko koliko su tračeva širili visoki politički kuloari, a prenosili viđeniji novinari, a prvi put, ovde će biti objavljene neke epizode iz njegove karijere upravo onako kako su se doista zbile, iz vremena, veoma burnog i teškog, tokom ratnih devedesetih godina.

Kao povod za optužnicu Haškog tribunala poslužio je jedan krajnje bizaran detalj iz 1997. godine. Proslavi JSO u bazi, u Kuli, prisustvovao je predsednik Milošević. U pozdravnom govoru, Stanišićev zamenik, Franko Simatović kaže o jedinici ono što nije bilo istina, veliča je i hvališe se tobožnjim ratnim uspesima, iako su svi prisutni znali da to nije tačno. A onda je ta kaseta, navodno, nestala iz televizije i stigla u Hag i poslužila kao glavni osnov za podizanje optužnice protiv Stanišića i Simatovića.

Jovici Stanišiću je danas veoma narušeno zdravlje, ozlojeđen je, ali razborit i spreman da dobije još jednu bitku. Sigurno najvažniju u životu.

Prvog dana 1992. godine Milošević ga je postavio na čelo srpske Državne bezbednosti. Praktično, od toga dana, pa sve do smene, sredinom 1998. godine, Jovica Stanišić će njegovom režimu biti jedina opozicija. I kao takav sigurno nikako nije mogao biti na čelu nekakvog „Udruženog zločinačkog poduhvata“ u ratovima u Hrvatskoj i Bosni.



U pravoj državnoj histeriji posle ubistva prvog srpskog demokratskog premijera, Zorana Đinđića, na listi putnika za Hag našao se i Stanišić.

- Haška optužnica je pisana u Beogradu, čega je i on sam svestan - rezignirano kažu bivše kolege Jovice Stanišića - Šefu je uručena optužnica u beogradskom CZ-u, a sve ostalo je postala prava noćna mora za nekada prvog čoveka srpske državne bezbednosti. I traje deset godina!

Jovicu Stanišića Haško tužilaštvo optužilo je za pravljenje, osnivanje kampa za obuku krajinske (Martićeve) milicije i njeno finansiranje u 1991. godini. Da se tužilaštvo iz Haga malo bolje pozabavilo ovim periodom iz života Jovice Stanišića, otkrilo bi da je baš ta 1991. godina bila jedan od najtežih perioda u radu ovog vrsnog kontraobaveštajca.



Naime, po nalogu ministra policije Radmila Bogdanovića, ondašnji šef Državne bezbednosti Srbije, Zoran Janaćković, formirao je komisiju koja je imala zadatak da iz Službe izbaci Jovicu Stanišića!

Optužba nimalo laka niti bezazlena: da je izdajnik, odnosno da je davao informacije novinarima. Nije uopšte teško pretpostaviti kako se u tom trenutku osećao i šta je mislio Stanišić.

- To su možda bili i najteži trenuci u njegovom radu u Službi i životu uopšte - priča jedan od njegovih bliskih saradnika. - Da se protiv njega vodi istraga, da ga prate, prisluškuju telefone njegove i njegove supruge, prosto nije mogao da poveruje. Ma, nije mogao da kola zaduži, da radi bilo kakav posao. Tako je pola radnog vremena provodio kod kuće, a polovinu na poslu, gde gotovo niko iz straha od Janaćkovića nije hteo sa njim ni da razgovara!

Da ga prisluškuju i prate, Stanišić je saznao kada mu se tajno javio i zatražio susret jedan član Komisije. Inače, glavnu reč u Komisiji i istrazi vodili su šef beogradskog centra DB i, naravno, načelnik Janaćković.

- U jednoj birtiji na obodu Beograda, Jovica se sastao sa čovekom koji je imao šifrovano ime „Zorga“! Samo kratko je prozborio: „Povedi računa“! To je u našem žargonu značilo da ga prate i prisluškuju. Jovica, kad je to čuo, prosto je zanemeo, kroz glavu mu je proletela grozna misao: „Zar posle više od dve decenije uspešnog rada u Službi, predavanja kao asistent na Višoj školi na predmetu bezbednost, da budem optužen da sam doušnik novinara“?

U čemu je bila igra sa pokušajem da se izbaci iz Službe?

Poznat je slučaj Ranke Čičak, koja je u to vreme bila novinar „Balkan ekspresa“, novina štampanih u Beogradu. Bila je dopisnik iz Zagreba. Napisala je tekst protiv izvesnog Antonija Jerkovića, koji je bio interesantan za Službu i zbog toga je morala da ode iz Zagreba. Stigla je u Pećince, u Vojvodinu i odmah, posle jednog teksta došla u sukob sa ondašnjim autonomašima. Uhapšena je i brže-bolje poslata u beogradski Centralni zatvor.



- Jovica je dobio nalog da je sa još jednim kolegom obiđe u zatvoru, gde je ona pravila dosta problema i čak pokušala da iseče vene - priča kolega iz Službe. - Radili su po nalogu Saveznog SUP, jer je taj Jerković znao ko je ubio izvesnog Ljubičića i Službu je zanimalo da li išta o tome zna Ranka Čičak, odnosno da li joj se poveravao Jerković.

Ne sluteći, ovom posetom u zatvoru Ranki Čičak, Stanišić je uleteo u „makaze“ različitih političkih interesa, zbog kojih je trebalo da strada, bude isteran iz Službe i prokazan kao izdajnik. Ranka je bila politički aktivna i imala je neke veze sa Jovićem, dok je njen sin bio na Miloševićevoj, kasnije julovskoj liniji. U isto vreme, ministar policije Radmilo Bogdanović je bio vojna linija, jer je iz Ministarstva odbrane i došao na čelo policije.

- Skoro cela ta 1991. godina je prošla u pokušaju da se ukloni Stanišić iz Službe. Zaista je neshvatljivo da se on u tom periodu, kada mu je „rađeno o glavi“ optužuje za nekakav zločinački poduhvat u Krajini i vezu sa Martićem - tvrde svedoci tih dešavanja u RDB. - Od aprila do novembra trajao je tobožnji rad Komisije koju „pritiska“ Radmilo Bogdanović da završi započeto. U isto vreme, Stanišić i grupa vrsnih operativaca već su u velikom sukobu sa načelnikom Janaćkovićem, koji je Službu potpuno stavio u službu SPS, stranke na vlasti. Tu su najbitnija dva resora, mesto načelnika i mesto šefa beogradskog centra DB, koje je Milošević dobio kao na tacni. Vrhunac gluposti se dešava uoči prvih višestranačkih parlamentarnih izbora 1990. godine, kada Janaćković u Službi organizuje Izborni štab! Kolege su se krstile govoreći „Pa nismo mi CeSID, nećemo valjda da idemo i da plakate lepimo“?



Pa, ipak, i pored svih lojalnih „debejaca“, Milošević je prelomio. Posle martovskih događaja 1991. godine i „procesa“ koji se vodio protiv Jovice Stanišića, u to vreme v. d. zamenika načelnika, Milošević je odlučio, da je za mesto načelnika Službe DB potreban stručan i odgovoran čovek. Komisija nije ni završila istragu, a za novog načelnika umesto Janaćkovića izabran je Jovica Stanišić. Slobodan Milošević je dobro znao koga postavlja na veoma važno mesto, ali njemu je u tom trenutku bila najbitnija unutrašnja bezbednost Srbije, koja je bila u ratnom okruženju. I strah od pojave paravojnih formacija pod okriljem pojedinih partija u Srbiji.

Stanišić i danas veruje da je njegovom postavljenju kumovao i novi ministar policije Zoran Sokolović (postavljen posle ostavke Radmila Bogdanovića zbog martovskih demonstracija 1991). U početku, tvrde, Milošević se nije mešao u rad Službe, što Stanišić rado potvrđuje pred bivšim kolegama i prijateljima.

- Tačno je, Milošević je odobrio postavljenje Stanišića, ali Službi nikada nije verovao. Kako drugačije objasniti činjenicu da ga je čuvala Javna bezbednost, odnosno tim od 120 ljudi, iako je na to po Zakonu bila obavezna Državna bezbednost - podsećaju na to kolege Stanišića. - Milošević je jedino kod provera za svoje telohranitelje tražio oženjenog čoveka, pa je tako izbor pao na Sentu, koji je kasnije uz Miloševića formirao svoju ekipu i dogurao do čina generala!

Izvor: Novosti

Milošević sprečio hapšenje premijera Božovića

Predrag JEREMIĆ | 26. februar 2013. 20:58
Zašto najpoznatiji srpski policajac Jovica Stanišić čeka presudu Haškog tribunala (2)? Stanišić nije bio član SPS. Kako je sprečeno hapšenje Radomana Božovića. Razoružavanje terorista u Sandžaku


Sa direktorom CIA Džonom Dojlom

JOVICA Stanišić je tokom cele 1991. godine bio potpuno marginalizovana ličnost u hijerarhiji Državne bezbednosti Srbije!


Kao takav nikako nije mogao imati ovlašćenja, pa time ni individualnu odgovornost za ono zašta ga tereti optužnica Haškog tribunala za zbivanja u Krajini 1990. i 1991. godine. On nije imao nikakvu efektivnu snagu ni među radnicima DB, pa čak i u širokoj mreži agenture, jer je sva moć bila u rukama načelnika Zorana Janaćkovića.

- Pošto je on poslao i Kapetana Dragana u Knin, sudskom veću sada će biti potpuno jasno da ja ne mogu, kao ni Franko Simatović, biti odgovoran ni za jedno delo koje mi se pripisuje, a posebno za „udruženi zločinački poduhvat“ sa Slobodanom Miloševićem, koga tada nisam ni poznavao - nebrojeno je puta ponovio Jovica Stanišić svojim kolegama. - O svemu tome postoji brojna dokumentacija, počev od rada Komisije za moje izbacivanje iz Službe.

Milošević, koji nije imao previše manevarskog prostora, pa je pristao da Jovica Stanišić bude novi načelnik Državne bezbednosti Srbije počev od prvog dana 1992. godine, znao je da Stanišić nije član SPS. Verovao je da postavljenjem vrhunskog profesionalca dobija na zaštiti nacionalne bezbednosti u burnim vremenima ratnog okruženja Srbije i konstantnih pretnji od upada terorističkih grupa (tim povodom se vodila tajna akcija „Srem“).



Posebna opasnost bile su naoružane partijske vojske unutar Srbije (Srpska garda, Beli orlovi i drugi), što je tražilo vešto i hitro delovanje službi za zaštitu ustavnog poretka. Grube procene su pokazivale da je u Srbiji u to vreme bilo oko 80.000 ljudi sa ilegalnim oružjem!

- Stanišić je odmah po preuzimanju Službe doneo akt, za njeno funkcionisanje u praktičnom radu - kažu njegovi bivši saradnici. - Primera radi, samo za jednu meru nezakonitog prisluškivanja mogao je odmah da zaglavi zatvor. Na njegovo izričito insistiranje konstantno je rađena kontrola rada Službe od strane predsednika Vrhovnog suda Srbije. O tome svedoče i izjave tadašnjeg državnog tužioca Dragana Petkovića i Balše Govedarice, predsednika Vrhovnog suda. Stanišić se držao vladavine prava.

Ne treba zaboraviti da njegova pozicija šefa Službe nije omogućavala bilo kakve diskrecione odluke mimo ministra unutrašnjih poslova.

Optužnica je bez ijednog valjanog dokaza prenaglasila ondašnju ulogu srpskog šefa Državne bezbednosti. Tužilaštvo pogrešno smatra i veruje da su DB i Stanišić kontrolisali vojnu službu bezbednosti u JNA i da su oni bili odgovorni za kontrolu vojnih snaga i lanac snabdevanja za srpsku ratnu formaciju u Hrvatskoj i Bosni. Navodi se čak da je Stanišić kontrolisao sve civilne i vojne strukture bezbednosti!






- U to vreme, Srbija je bila prepuna oružja zbog ratnog okruženja - komentarišu Stanišićeve kolege. - Skoro svaka partija je imala svoje naoružano ljudstvo. U takvoj situaciji, DB je uz sinhronizaciju sa javnom bezbednošću sprovela široku akciju „Tomson“. Imala je za cilj da spreči neovlašćeno posedovanje oružja i stvaranje paravojnih sastava. Zaplenjena je ogromna količina oružja i municije širom Srbije. U Službi ima bezbroj dokaza o hapšenju pripadnika Šešeljevih formacija i mnogih drugih. Samo u jednom danu uhapšeno je njih tridesetak.

Posebno dramatična epizoda akcije „Tomson“ odigrala se 1993. godine na teritoriji Sandžaka. Do Miloševića su stigle informacije o akciji ekstremista i stvaranja njihove teritorije unutar Srbije. Služba je imala informacije da se priprema štampanje proglasa, plakata, akta o proglašenju samostalne teritorije...

- Akcija je bila konkretna i munjevita sa dobro uigranim i raspoređenim operativcima na terenu - prisećaju se tih dešavanja sami akteri akcije u Sandžaku. - Zaplenjeno je oko dve hiljade pušaka, ogromne količine municije, a nije bilo otvorenih vatrenih obračuna. Sve se odigralo poprilično daleko od očiju i ušiju javnosti. Posebno je bilo teško obuzdati njihove vođe, koji su hteli da iskoriste okolnosti iz okruženja za svoje ciljeve.

Osim razoružavanja paravojnih formacija Služba se pod vođstvom Jovice Stanišića aktivno uključila u borbu protiv narastajuće korupcije i to u samom vrhu države.


- To je bila naša rešenost i odlučnost da doprinesemo zdravijim odnosima u društvu, da krenemo u obračun protiv korupcije na potpuno legitiman način - prepričavaju kolege reči Jovice Stanišića. - Udarili smo korupciju u glavu! Krenuli smo na ključne igrače, na ministre, i 1993. godine uhapsili smo dva ministra, Savu Vlajkovića, ministra industrije i Velimira Mihajlovića, ministra trgovine i turizma! Kakav je to šok bio za javnost, ali i za Miloševića! Bili smo rešeni da idemo do kraja... Operativna ekipa je bila na terenu i čekao se samo moj signal da krenu u hapšenje i premijera Radomana Božovića! Mislili smo da će akcija ići do kraja, ali... Bar nešto je urađeno... Dvojica Miloševićevih ministara su pravosnažno osuđeni na četiri-pet godina zatvora, što je bio još jedan dokaz da smo radili po zakonu i pravilima Službe.

Zbog ovakvih poteza Službe, Milošević je bio besan. Ceh je platio Stanišić.

- Je li, šta ti to radiš? Rušiš vladu, a ne hapsiš one iz SPO? - pitao je predsednik Stanišića.

I morao je Stanišić da odustane. Nije bilo mogućnosti da se ide dalje...

- A imali smo sve pravno završeno, sve legalno da uhapsimo.... - žalio se Stanišić prijateljima. - Posle toga, stvari su počele da izmiču kontroli.. Nedugo zatim, JUL je ušao u vlast.


POMOĆ ŠEŠELJU


KAD su se posle mnogo godina od akcije „Tomson“ u Hagu sreli Jovica Stanišić i Vojislav Šešelj, neobavezno su se dotakli razoružavanja Šešeljevih „vojnika“:

- Hvala ti Jovice, raščistio si mi stranku! - šeretski mu se zahvalio Vojislav Šešelj.

Ono što je istina, je činjenica da je u to vreme kod Šešelja bilo mnogo samoproklamovanih oficira i ljudi najrazličitijih pobuda, pa je zaista ova akcija DB-a pomogla Šešelju da se reši tih ljudi.





ZAKONITA PRISLUŠKIVANJA

- SVAKA mera prisluškivanja bila je odobrena rešenjem Vrhovnog suda i tako je bilo za sve vreme dok je Stanišić bio na čelu Službe - tvrde njegove bivše kolege. - Da nije tako, da je imao samo jedno jedino neovlašćeno prisluškivanje, „Milošević bi me strpao odmah u zatvor“, poverio nam je Stanišić. Ovako je mogao samo da ga smeni!


Izvor: Novosti

Dosije Stanišić: Dve dramatične noći na Palama
Predrag JEREMIĆ | 27. februar 2013. 20:59
Zašto najpoznatiji srpski policajac Jovica Stanišić čeka presudu Haškog tribunala (3)? Teško ubeđivanje Karadžića i ostalih o interesu Srba. Stanišićeve tajne misije umalo da se završe pogibijom



KAKO je, prema optužnici, Jovica Stanišić individualno odgovoran u „udruženom zločinačkom poduhvatu“ za ratne zločine, ako je bio jedini kome je međunarodna zajednica odala javno priznanje za uspešno realizovanu akciju spasavanja pripadnika UN, koje su u leto 1995. godine zarobili s pravom revoltirani bosanski Srbi?


Tih nekoliko dana oči celog sveta bile su uprte u srpskog misionara. Jer tu više nije bilo lažne patetike u vezi sa žrtvama rata u BiH - bilo je pitanje života ili smrti za skoro 500 pripadnika UN, odnosno njihovih građana. Na sudu je posebno bilo reči o konstantnoj saradnji Jovice Stanišića sa stranim obaveštajnim agencijama, posebno SAD i Francuske radi osiguranja mira u regionu. To je dalo i osnov da se Stanišić upusti u avanturu sa krajnje neizvesnim ishodom, kako za zarobljene taoce tako i za njega lično.

Šta se sve zbivalo u proleće 1995. godine?

NATO je bombardovao srpske položaje 24. maja 1995. godine. Pre toga, UN su se stavile na stranu Muslimana. Srbi su upali u zamku tako što su zarobili oko 470 pripadnika UN duž cele ratne teritorije. Od njih prave živi štit pred naletima NATO avijacije.

- Rukovodstvo bosanskih Srba donelo je katastrofalnu odluku sa zarobljavanjem pripadnika UN, koja nije samo koštala njih, nego je mogla koštati i Srbiju - komentarisao je Stanišić te događaje, kažu njegovi najbliži saradnici. - U svet je krenula strašna slika o nama, onima koji prave živi štit od ljudi UN! Ja sam imao na raspolaganju dva dana i dve noći da ih ubedim u pogubnost njihove odluke...

Mnogi se sigurno i sada sećaju one čuvene konferencije za štampu na Palama, na kojoj se, prvi put, Jovica Stanišić pojavio pred novinarima. Saopšteno je da je njegova misija urodila plodom:


- Tek posle toga su počele druge nevolje, daleko od očiju javnosti i stranog faktora - prisećaju se Stanišićevi ondašnji saradnici. - Šef je imao problem kako sakupiti sve taoce koji su bili razasuti duž cele teritorije, u dužini od nekoliko stotina kilometara! Poseban problem je bila grupa od 40 Francuza, koji su odbili da se predaju. Mladićeva jedinica ih je držala u okruženju od 26. maja sve do 19. juna. Niko nije smeo ni da pomisli šta bi bilo da su ovu grupu krenule da oslobađaju britanske i francuske grupe za brzu intervenciju. Bio bi pravi masakr!

Poslednjeg dana mirovne misije oslobađanja talaca, izvlačili su se pripadnici francuskog bataljona. Pukom srećom, Stanišić i njegova ekipa ostali su živi.

Naime, u blizini Drine, helikopter kojim su leteli imao je teži kvar. A bila je strašna oluja. Ipak, prisebni pilot je nekako uspeo da letelicu bezbedno prizemlji.

Da je zaista bilo đavolski teško, u vrlo nepovoljnim okolnostima za bosanske Srbe, ubediti ih da oslobode one koji su se stavili na neprijateljsku stranu, svedočio je na sudu general Dragomir Milošević, koji je u to vreme bio komandant sarajevsko-romanijskog korpusa i direktni učesnik kasnije akcije prikupljanja oslobođenih talaca, zajedno sa Jovicom Stanišićem. U jednom delu svoje izjave, Milošević na vrlo slikovit način opisuje i sam boravak misije SRJ, na čijem je čelu bio Stanišić:

- Zadatak koji je izvršavala delegacija koju je predvodio gospodin Stanišić bio je delikatan! Prostor, objekti i susreti tražili su punu opreznost i mere zaštite delegacije... Ratna napetost je bila velika jer su borci i njihove vođe izjednačavale snage UN sa NATO snagama koje su dejstvovale avijacijom po srpskim položajima. NATO dejstva su povredila osećanja srpskog naroda i to su bile okolnosti pod kojima je radio gospodin Stanišić. Nije potpuno jasno odakle su strele odapinjane prema delegaciji, ali je vrlo važno da je ona svoj posao uspešno obavila, a da je njegova zaštita i zaštita delegacije bila potpuna - rekao je u svom svedočenju general Milošević.

Sedam-osam dana posle dogovora, Stanišić je opet posetio Pale. U potpunoj tajnosti. Ovoga puta nosio je rukovodstvu Srba poruku, papir Širaka i Čurkina, na kome je pisalo: „Prihvatamo plan Kontakt grupe kao osnovu za dalje mirovne pregovore“.

Već sledećeg dana, na konferenciji za štampu, obelodanjeno je da se prihvata plan Kontakt grupe. Pročitan je tekst koji je dan ranije doneo „nevidljivi“ Stanišić.




U operaciji oslobađanja talaca, pripadnika UN, Slobodan Milošević je, po mišljenju Jovice Stanišića, prvi put ozbiljno shvatio razmere krize i strašnih posledica po Srbiju u slučaju neuspešne misija. Ali uspešne pregovore je, ipak, iskoristio za svoje političke poene, izjavom da je Stanišić bio specijalni pregovarač, bez obzira na to što su ciljevi ove misije bili mnogo širi.
Haški svedok Čarls Karuđa je tu situaciju opisao kao „veliki međunarodni problem“ koji je više nego uspešno rešio šef srpskog DB-a. Zna se da je Stanišić za uspešno obavljen posao dobio pohvalnicu i medalje vlada Francuske, SAD i Grčke!

Akciji spasavanja talaca, pripadnika UN, nimalo nisu pogodovale političke niti ekonomske okolnosti toga doba. Milošević je prekinuo političke odnose sa rukovodstvom bosanskih Srba. Uvedene su sankcije Srbije na Drini. Na Drinu je stigla posmatračka misija UN, koju je predvodio Bo Pelmas, sa zadatkom nadgledanja granice i proveravanja da li se poštuju uvedene sankcije.



UGROŽAVALI SEBE ALI I SRBIJU

JOVICA Stanišić je imao mnogo operativnih podataka Službe o stanju preko Drine, pa je, između ostalog, i zahvaljujući tome organizovao susret sa srpskim političkim i vojnim rukovodstvom. Da nevolja bude veća, na Palama skoro da je sve bilo spremno za to da se ujedine Srbi iz Hrvatske sa onima iz BiH. To je, na neki način, dokazivalo koliko su njihove namere sa taocima bile ozbiljne.

- Rekao im je da ovim potezom ugrožavaju Srbiju kao svoju maticu i da nemaju ama baš nikakve šanse da idu sami svojim putem. Da nemaju resurse, da nemaju šta da ujedine. Dva dana i dve noći trajali su maratonski razgovori. Stanišić je prvo vodio pregovore sa Karadžićem i Krajišnikom - govorio im je Jovica. - I nekako je uspeo da ih ubedi. Ali tek je onda došlo ono najgore. Pregovori sa Mladićem... Kako Mladića ubediti?

Izvor: Novosti

Dosije Stanišić: Šta je Đinđić rekao Miloševiću
Predrag JEREMIĆ | 28. februar 2013. 20:57
Zašto najpoznatiji srpski policajac Jovica Stanišić čeka presudu Haškog tribunala (4)? Đinđić: Jovice, ne vredi. Ovaj čovek nije normalan


Zoran Đinđić

DEJTONSKI sporazum je, po mišljenju Jovice Stanišića, Slobodanu Miloševiću bila poslednja šansa da zemlju izvede iz krize i svoju autokratsku vlast, prožetu u svim sferama snagama Jul-a promeni i oplemeni istinskim demokratskim procesima i saradnjom sa sve snažnijom opozicijom.


Ona je na najbolji način mogla da usisa široko narodno nezadovoljstvo. I imala je podršku spolja. Milošević to nije shvatao.

Stanišić, kao vrhunski operativac, čija je služba brinula o nacionalnoj bezbednosti, iako nije bio član nijedne stranke, shvatao je potrebu postojanja opozicije u demokratskom društvu. Iz sve snage se borio da opozicija uđe u parlament i da se politički život u Srbiji sa ulica premesti u skupštinske klupe.

- Milošević je svojom vladavinom Srbiju držao u latentnoj opasnosti od građanskog rata - ocenila je u to doba RDB, na čijem je čelu bio Stanišić. - Onemogućavao je borbu protiv narastajuće korupcije, a sa opozicijom je hteo da se razračunava silom, na ulici, što mi nismo nikako dozvoljavali i zbog čega je naš šef trpeo strahovite pritiske i imao mnogo problema. Stanišić je shvatao da porodica Milošević vodi zemlju u propast. Smatrao je da opoziciju treba razvijati i jačati. Miloševića je okruženje svakodnevno obasipalo pričama kako Jovica podržava DS i druge opozicione partije. Istina, on je imao kontakte sa Đinđićem, sa Vukom i ostalim opozicionim liderima, ali ne i ozbiljnije planove.

- Njegova ideja je bila da se sve mora mirno rešavati i stalno ih je ubeđivao u to. Ali, bio je između dve vatre, između nakovnja i čekića, između ministra policije i Badže, udarne pesnice Miloševićevog režima - tvrde Stanišićeve kolege iz toga doba.

Po mišljenju Jovice Stanišića, Milošević je lažiranjem lokalnih izbora 1996. godine napravio istorijsku grešku. Jer, posle Dejtona svetu je trebao da pokaže organizaciju fer izbora. Sve iz Dejtona, jednostavno, palo je u vodu.

Masovne ulične demonstracije širom Srbije posle Miloševićeve krađe lokalnih izbora, činile su ga nervoznim i sve ubeđenijim da mora odgovoriti radikalno - primenom sile. Šef srpske DB je nekako uspevao da amortizuje tu suludu ideju, čime je samo produžavana agonija režima, ali nije bilo krvoprolića na ulicama, posebno u Beogradu.

U takvim okolnostima i sa iz dana u dan sve prisutnijom napetošću koja je pretila da dovede do eksplozije, Stanišić je posegao za možda u tom trenutku jedinim razumnim rešenjem: da organizuje susret Miloševića i opozicionog lidera Zorana Đinđića.

U srpskoj javnosti je mnogo kontroverzi o ovom susretu, pa ima i onih koji ni danas ne veruju da ga je uopšte bilo.

Istina je: bio je susret! Organizovao ga je Jovica Stanišić.

- Đinđić je tada prvi put imao kontakt sa Miloševićem - kažu operativci koji su nadgledali čitav događaj. - Trebalo je susret sakriti od javnosti, medija. Đinđić je doveden kod Miloševića. Sreli su se u vili broj 16, na Dedinju, preko puta bivše Titove rezidencije.



Razgovarali su sami.

Razgovarali su čak nekoliko sati.

Jovica Stanišić nervozno je čekao u svom kabinetu. Sati su prolazili a Đinđića nije bilo. Po dogovoru, posle razgovora, Đinđić je trebalo da dođe kod njega sa prvim utiscima razgovora. I tek oko 23 sata uveče, Đinđić je, krišom, da ga niko ne vidi, ušao na sporedni ulaz u zgradu.

Stanišić je poskočio iz fotelje, kada ga je ugledao na vratima kabineta.

- I? - upitno ga je pogledao Stanišić.

Đinđić se nervozno spustio u fotelju i u dahu progovorio:



„Zanimljiv“ je bio razgovor Miloševića sa svojim šefom Službe posle susreta sa Đinđićem. Taj razgovor još uvek između sebe prepričavaju Stanišićeve kolege, onako kako ga je on ispričao:

- Milošević mu je strašno zamerio i bio je ljut kao ris! Vikao je da Stanišić stoji iza Đinđića, da je on, u stvari, Demokratska stranka, da čak stoji i iza SPO! Prosto nije mogao da se kontroliše! Verovatno zbog toga što je shvatio da je propao susret i eventualni dogovor sa Zoranom Đinđićem.

Rešenja ni posle susreta Miloševića sa Đinđićem nije bilo. Ulični protesti su bili svakim danom sve masovniji, a režim sve nervozniji. Situacija je polagano počela da izmiče kontroli. U takvoj situaciji Stanišić pokušava sa poslednjim adutom koji bi mogao da smiri političku krizu u Srbiji. Hitno odlazi u Moskvu na sastanak sa Jevgenijem Primakovom. Traži savet i pomoć da se problem reši, da se Milošević urazumi.

Rešenje je ubrzo pronađeno: Milošević je doneo zakon, leks specijalis! Time je rešena sigurno najozbiljnija politička kriza u Srbiji devedesetih godina.


Jaz između Miloševića i Stanišića bio je sve dublji.

MLADIĆU “OTELI“ FRANCUSKE PILOTE

OSLOBOĐENJEE dvojice francuskih pilota je bio veliki plus za srpskog šefa DB u očima međunarodne zajednice. Zbog toga je bio u poseti Parizu, gde mu je ukazana posebna počast i dodeljeno priznanje. - Stanišić je vodio celu akciju, jer smo imali podatak da su piloti živi i da su u rukama Ratka Mladića - pričaju ondašnji operativci Službe. - Međutim, Mladić nije hteo da pregovara, stalno ih je premeštao sa jednog mesta na drugo. Čak su lansirali i priču da su mrtvi, ali smo mi znali da su živi. Karadžić je napravio kontakt sa Mladićem, ali je on odbijao da razgovara. Stanišić je imao stalni kontakt sa francuskom vladom. Slučaj je poprimio svetske razmere. I u Dejtonu je izvršen pritisak, ali rezultata nije bilo. Širak je bio pod pritiskom svoje javnosti i konstatno pritiskao Miloševića. Nekoliko meseci je trajalo preganjanje, da bismo, na kraju, uspeli da oslobodimo pilote. I kad je sve bilo gotovo, helikopter kojim smo išli, otprilike u pojasu granice Hercegovine i Crne Gore, uleteo je u zaleđeni oblak! Jedva smo izvukli žive glave...

Izvor: Novosti

Karadžićev potpis Stanišić doneo Holbruku u zoru
Predrag JEREMIĆ | 01. mart 2013. 20:58
Zašto najpoznatiji srpski policajac Jovica Stanišić čeka presudu Haškog tribunala (5). Holbruk sa delegacijom ceo dan i noć na Dedinju čekao odgovor sa Pala. Ultimatum teško prihvaćen. Stanišić smenjen zbog Kosova. Kako su hteli da ga likvidiraju


Ričard Holbruk i Slobodan Milošević

CELA 1996. godina, godina posle Dejtona, bila je sudbonosna za Srbe sa obe strane Drine, a i za srpskog šefa DB, Jovicu Stanišića. Osim konstantne borbe za legalitet i politički pluralizam u Srbiji, Stanišiću je svet ponovo morao da oda priznanje za novu uspešno obavljenu misiju - ubeđivanje dr Radovana Karadžića da se više neće baviti politikom. Bez obzira na to što je Stanišić tvrdio kako je njegova uloga u celoj toj priči bila samo tehnička. Sve je, ipak, ličilo na dobro izrežiran akcioni film iz holivudske produkcije. Samo što je umesto Vijetnama, mesto radnje bila Bosna i srpske Pale.


Tek što je prošlo leto, te 1996. godine spremali su se izbori u Republici Srpskoj. Međunarodna zajednica je bila ultimativno jasna: uslov svih uslova je da Radovan Karadžić izađe iz politike, uz pismeno obećanje da se njome nikada više neće baviti.

- Težak uslov za pretešku odluku Karadžića! Njome se prelamala sudbina ne samo onih preko Drine, nego i nas, u Srbiji - poveravao se Stanišić svojim prijateljima. - U Beograd je došla visoka delegacija Amerikanaca, koje je predvodio zvanični pregovarač, Ričard Holbruk, a uz njega Kris Hil (zamenik državnog sekretara), zatim šef CIA Džon Dojč i još nekoliko visokih oficira. U Beograd su došli predsedničkim avionom. U pratnji im je bila specijalna jedinica za obezbeđivanje najviših funkcionera. Otišli su na Dedinje, u vilu Ministarstva spoljnih poslova. Pregovori sa našom delegacijom, koju je vodio Slobodan Milošević, trajali su ceo dan. Mučni i teški razgovori. Došli su sa ultimatumom o povlačenju Karadžića iz politike. Holbruk je bio osion, na momente bezobrazan.



Radovan Karadžić je znao da mora da napusti sve političke funkcije, jer je to bio rezultat ranijih razgovora i ubeđivanja, samo sada je došao čas da se to i ozvaniči. Iako je sve to znao, hteo je u poslednji tren da podigne cenu čina svog političkog povlačenja.

- Ali, ne za sebe, već je hteo da trguje sa tim činom, da nešto više dobije za RS - prenose sagovornici Stanišićevu priču. - Hteo je da promeni odredbe Dejtona i da u oblasti Brčkog RS dobije više teritorije. Naravno, to su bila razmišljanja laika u politici! To je bilo nemoguće izvesti.

Karadžić nije mogao ni da pretpostavi kakvi su se razgovori vodili na Dedinju i na kojim je mukama bila naša delegacija.

- Holbruk je otvoreno pretio: ako se Karadžić ne povuče iz politike, Srbiji će biti uvedene sankcije! I tek kasno po podne, već je bio pao mrak, Stanišić je dobio zadatak da ide na Pale kod Karadžića, da bi mu potpisao odluku o povlačenju iz politike.

Stanišić je odleteo helikopterom „bel -12“, bez ikakve najave leta, bez potrebne navigacije. Na Palama, orijentiri za sletanje bile su zapaljene logorske vatre. Slike kao iz Vijetnama.



Stanišić je došao kod Karadžića koji ga je čekao u kancelariji u sedištu stranke. Sedeo je za stolom. Sam. U polumraku. Veliku kancelariju osvetljavale su samo sveće. Karadžić je bio pola na svetlu pola u senci. Prava epska scena.

Sat i po vremena su razgovarali, dok su oni na Dedinju nestrpljivo čekali...

Na kraju je uzeo olovku i potpisao.



Bilo je skoro jutro, oko tri sata, kada se Stanišić sa dokumentom koji je potpisao Karadžić o povlačenju iz politike pojavio pred Amerikancima. Holbruk je brže bolje zgrabio papir. Pogledao ga, a onda je napravio gest nedostojan velikog diplomate:

- Da nije falsifikat? - rekao je i upitno pogledao u Stanišića.

Ovaj je „pukao“ i reagovao kako mu je instinkt u tom trenutku nalagao:

- Ko vas savetuje da se tako ponašate? - gotovo je viknuo ljutito Stanišić, gledajući sa neskrivenim besom Holbruka.

Okrenuo se ka Miloševiću i zatražio dozvolu da se udalji iz prostorije.

Izašao je napolje. Prisutni su sve odćutali. Pa i Holbruk i Milošević.

Odnosi Stanišića i Miloševića bili su sve gori i gori. Međusobni razgovori sve neprijatniji. I jednom i drugom bilo je jasno da se razlaz bliži. Milošević telefonom Stanišića „disciplinuje“ i iskazuje sve otvorenije nepoverenje u šefa Službe. Kraj je stigao 1998. godine.

Marta te godine, Stanišić je ležao u bolnici, jer je posle jedne akcije, koju je lično vodio - „zaradio“ upalu pluća i morao je da miruje. Milošević ga telefonom pronalazi u bolničkom krevetu i nimalo prijatnim tonom skoro da mu preti.

- Sukob je kulminirao oko načina intervencije na Kosovu - tvrde kolege Stanišića. - Šef je bio izričito protiv prekomerne upotrebe sile u borbi protiv albanskih ekstremista, zalagao se da treba koristiti JSO, koja je i formirana za borbu protiv terorizma. Nije hteo da popusti!

Stanišić je bio i protiv akcije ubistva Adema Jašarija, koji je po njemu bio običan drumski razbojnik i njegova likvidacija bi od njega samo napravila heroja.

Jašari je bio već pravosnažno osuđen na 20 godina robije i trebalo ga je uhapsiti - bio je dosledan Jovica Stanišić. - Milošević nije hteo ni da čuje.

Stanišića je - smenjen. Posle Stanišića smenjeni su redom: načelnik Generalštaba, državni tužilac, šef Uprave bezbednosti u Generalštabu i drugi. Dovodi se iz Javne bezbednosti general Vlastimir Đorđević Rođa...

Odmah posle Stanišićeve smene, na Kosovu kreće široka državna akcija oklopnim transporterima za ubistvo Jašarija. Akcija je proširena i na okruženje pri čemu je poginulo blizu pedesetoro ljudi.

U leto, pred oktobarske događaje 2000. godine, Stanišić je ležao na Prvoj hirurškoj klinici. Imao je vrlo komplikovanu operaciju. Oporavljao se sporo. Povremeno je izlazio napolje, u šetnju gradom. Iskusnom kontraobaveštajcu ništa nije moglo da promakne. Pa ni to da ga prate!

- Provalio sam da me prate, a posle kraćeg vremena dobio sam potvrdu da planiraju i moju likvidaciju - poverio nam se šef, priča njegov bliski saradnik, čije je šifrovano ime bilo Buba. - I jednoga dana, dok je šetao ulicom, osetio je da će ga napasti. Išao je pored kubanske ambasade. Potrčao je, nekako uspeo da preskoči ogradu ambasade, protrčao kroz dvorište i ponovo preko ograde izašao na donju ulicu. Za dlaku je umakao napadačima. Mnogo godina kasnije, jedan ondašnji visoki funkcioner Službe, potvrdio mu je - da je postojao plan za njegovo uklanjanje!

Prijatelj mu je pomogao da nestane iz Beograda. Bio je u „šteku“ nekoliko meseci. Sve dok ga Zoran Đinđić nije pozvao 6. oktobra - da se vide. I viđali su se često. Razmenjivali mišljenja o mnogo čemu.

Izvor: Novosti

Pa, ako je verovati ovom feljtonu... zato sto bi mu u Srbiji trebalo suditi za veleizdaju...

Да ли постоји могућност да се отоври- Антисрпски форум, где би овакви скотови добили заслужену пању.

Фељтон је плаћен(ички)!
За више погледати тему- ''Беда удбашког новинарства''