Za stambene kredite sam se potpisao kao idiot u dnevnom listu Danas u novembru 2005, kada sam izgubio 4.300 evra učešća, jer sam dao 8.600 prodavcu stana na ruke, a da pri tome nisam mogao da se uknjižim kao vlasnik, te ni realizacija kredita nije bila moguća.

Prodavac je bio pripadnik žandarmerije i veoma mi je blagonaklono sugerisao da kad od njegovih kolega neko zatraži novac, oni pošalju par narkomana tražiocu (sa motkama ili bez) da se takav zahtev ne ponovi (što on meni svakako ne bi učinio).

Oprostim se ja od para, računajući da je psihičko stanje supruge u sedmom mesecu trudnoće važnije od novca, ali ne naučim lekciju: ulazak u stambeni kredit je mnogo ozbiljnija rabota od većine poslova u životu, i ne treba joj olako pristupati, naročito ne ukoliko živite i radite u Srbiji.

Po drugi put se potpisujem kao idiot, jer sam par meseci nakon samokritičnog teksta u dnevnim novinama, u kojima sam upozoravao slične naivčine, ušao u stambeni kredit u Švajcarskim Francima. Nisam se pokajao nikada, niti se sada kajem, jer se vodim Džonijevim stihovima „jer svako plaća svoje račune, i niko nikom ništa ne poklanja, i naravno vi ćete to vratiti“.

Ne samo da se nisam pokajao, već sam i suprugu uspešno finansijski upropastio upućujući je u drugi stambeni kredit. Ovo je bila vrhunska seksistička mudrost: ukoliko želite da sprečite suprugu da troši novac, ubedite je da pola plate daje za stambeni kredit, što će joj se vratiti kroz naplaćenu kiriju.

Bila su to lepa vremena, 2006. i 2007. godine za građane koji su mogli da uđu u ovu finansijsku operaciju, sa sve podmlatkom, kao i za preduzeća koja su se jednako olako zaduživala očekujući da će im svake godine prihodi rasti za po 30%, te da će investirajući uzimanjem kredita značajno povećati profit.


Cene nekretnina su rasle. U leto 2008. godine znao sam da će balon cena nekretnina i realnog kursa da pukne (videti tekst na portalu B92 objavljen 20. juna o rastu cene nafte i krizi u Istočnoj Evropi), i da bi prodajom jednog stana, po ceni od 2.000 evra po kvadratu, mogao da otplatim oba stambena kredita. Ne samo da sam znao, i govorio, već sam bio sasvim siguran da tako pametnu operaciju neću i ne želim da učinim.

Stambeno sam obezbedio oba deteta, što ću plaćati dok sam živ (a i da nisam, životno osiguranje se obnavlja svake godine, tako da supruzi sugerišem najisplativiju akciju…), a što se tiče nas dvoje, ni tast ni moja majka ne mogu da ponesu nekretnine u vlasništvu na onaj svet.

Odluku o zaduživanju u švajcarskim francima sam doneo iz dva razloga: mogao sam da kupim veći stan za život (dvoiposoban umesto manjeg dvosobnog), usled manje kamate i rate, a i pogledavši petnaestogodišnju vremensku seriju podataka nisam primetio da je kretanje kursa Franka u odnosu na Evro ili Nemačku Marku odstupao za više od 10 ili 15 procenata. Očekivanje da će ojačati i 40 posto, u odnosu na Evro, niko u svetu pred krizu nije imao.

Sa krizom nastupa finansijski pakao za sve koji su se zadužili, ne samo u Francima. Za ove poslednje posebno usled jačanja Franka prema Evru, i ničim izazvanog povećavanja kamatne stope na ove kredite iako je Švajcarska centralna banka oborila svoju kamatnu stopu gotovo na nulu.

Pošto „palim crvene lampice“, ili sam „petao koji prvi kukuriče“ zasluženo sam kažnjen smanjivanjem zarade dva puta šestomesečno kao najgori zaposleni institucije u koju sam slučajno zalutao (instituti su idealno mesto za istraživače poput mene).

Kombinacija smanjivanja plate uz rast obaveza po stambenom (gde je supruzi sa pola plate rata oduzela celu) uticala je tako da sam početkom 2009. godine od tasta „pozajmljivao“ po 200 evra mesečno za život. Pozajmljivao je pod navodnicama jer mu toliko novca dugujem da mu se živom neću odužiti, koliko god da bude živeo, a vodeći se logikom da se na onaj svet ništa ne može odneti, pa ni potraživanje od zeta (ni dugovanje tastu, ukoliko ga preteknem).

U nekom vremenskom trenutku našao sam se sa viškom prihoda te sam krajem 2010. godine prevremeno otplatio 1.000 EVRA. Sada sam u istoj finansijskoj situaciji da po drugi put smanjujem glavnicu duga za minimalan iznos. I ovoga puta, vraćanje se vrši u dinarima po prodajnom kursu banke.

A ja, po ko zna koji put idiot (o mojim naređenjima majci da da celu platu na Zajam za privredni preporod, ili da nam da, što srećom nije učinila, 1.000 Maraka da uložimo kod Jezde i Dafine, pa da sa ostalim uglednim građanima čekamo celu noć u redu za kamatu, ne bih ovom prilikom), odlučio da kupujem švajcarske Franke, jer mi je kredit u ovoj valuti.

Stoga ću platiti 2,5% razlike bančinog kursa u odnosu na zvaničan srednji kurs, i još malo manje od tog procenta na ime prodaje prikupljenih švajcaraca. Ima se, može se. Veoma logično: kredit u Francima, minimalan iznos prevremene otplate u Evrima, a plaća se u Dinarima po prodajnom kursu banke na dan transakcije.

Ovde dolazimo do mojih predloga. Osnovni interes banaka, u situaciji kada su izložene velikim rizicima u pogledu naplativosti kredita trebao bi da bude priliv likvidnih sredstava i smanjivanje vrednosti duga.

Minimalnim iznosom od 1.000 evra kod moje, Unicredit banke, ili 5.000 evra, kod suprugine Piraeus banke, prevremeno vraćanje je gotovo onemogućeno, a i dodatno je penalizovano kursnim razlikama.

Ovo je moj predlog (za srećnike koji mogu na tako nešto da pomisle): (1) da se sve prevremene otplate realizuju po srednjem kursu NBS na dan otplate i (2) da se ukine minimalan iznos za prevremenu otplatu dela duga.

Ideju mi je dala Erste banka reklamom o kusur štednji. Dakle, ukoliko neko ima 10, 100 ili 500 evra (opet bez spominjanja Franka, da se ne bi budile negativne asocijacije o ličnom idiotizmu), može da odobri banci, da mu za dogovoreni iznos smanjuje glavnicu duga. O srednjem kursu NBS nema svrhe pričati, radi se o elementarnoj bankarskoj pristojnosti da ga primenjuju.

Banke su dostigle maksimalan iznos kredita odobrenih u švajcarskim francima od 1.128 miliona evra u oktobru 2008 godine, da bi novi maksimum bio dostignut u julu 2011 kada su vredeli 1.165 miliona evra. Od tada im je vrednost smanjena na 984 miliona evra na kraju 2012 godine. U Francima je maksimalan iznos dostignut u decembru 2008 godine, kada je vrednost kredita bila 1.677 miliona, da bi na kraju prošle godine bila smanjena na 1.188 miliona Franaka. Delom zbog redovne otplate dugova, a delom zbog genija koji su konvertovali dugove u Evro. Banke su ostvarile valutnu dobit koja se meri stotinama miliona evra. Ali, ova dobit je na staklenim nogama: ukoliko dužnici ostanu bez prihoda i potraživanja idu u rizična i, na kraju, u čist gubitak. A banke su najbolji obaveštajni centar o svima nama: koliko zarađujemo i koliko od tog iznosa na ime kredita automatski oduzimaju.

http://www.kamatica.com/stanovanje/kusur-stambeni-krediti-ili-kako-spasiti-duznike/7475

Nesto se ne secam da su bila sigurnija vremena kao i nikada u zadnjih 20 godina...

Samo se preracunao i u momentu imao a sada nema da otplacuje. A banka nikada nije sluzila da cini usluge vec da zelenasi...

I ko iole pametan uzima devizni kredit? Jednostavno je neisplativo posebno u vreme gde su plate u dinarima i ne povecavaju se a dinar "pada" konstantno.

Nije istina da naša žandarmerija to radi .... 

шта знам...ја се дивим људима који узимају кредите

Мало ме збунио баја, није ставио наводнике на ово у загради..

 Е државо...